Small Things Like These

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Svako „zašto“ ima svoje „jebiga“. U slučaju Irske, pitanje bi glasilo: „Zašto je zločinačka praksa takozvanih Magdalenskih perionica trajala tako dugo?“, a odgovor na njega: „Jebiga, tako to biva kada je zemlja mala, siromašna i izolovana, zapravo jedino povezana s bivšim okupatorom i od njega ekonomski ovisna, pa jedna moćna globalna institucija može da preuzme sve sfere društva kao što su to školstvo, zdravstvo, socijala, pa i društveni život.“

O Magdalenskim perionicama ispevane su pesme (uključujući i onu ikoničku Džoni Mičel), napisane knjige i snimljeni dokumentarni i igrani filmovi. U teoriji, to su bile crkvene institucije locirane u samostanima koje su se brinule o „posrnulim“ (ili samo jako siromašnim) devojkama. U praksi, pak, to su bili zatvori i logori u kojima su devojke bile držane protiv svoje volje, izrabljivane i mučene od strane klera, odnosno opatica. Većina devojaka tamo su dolazile trudne s partnerima s kojima nisu bile (često i nisu mogle biti) u braku, tamo su rađale decu koja bi često protiv njihove volje bila davana na usvajanje, od čega se Crkva i finansirala.

Najsvežiji primer je roman Kler Kigen (napisala je i kratku priču A Quiet Girl na osnovu koje je snimljen i film nominovan za stranog Oskara prošle godine) Small Things Like These. Kratki roman je dobio i filmsku adaptaciju s Kilijanom Marfijem u glavnoj ulozi (prvoj posle osvojenog Oskara za Openhajmera), premijera je bila na prošlogodišnjem Berlinalu, a nakon kratke i ograničene bioskopske distribucije, film je postao dostupan na video-tržištu.

Vreme je uoči Božića 1985. godine, a mesto gradić Nju Ros na jugoistoku Irske. Naš junak Bil Furlong (Marfi) običan je, dobar, pošten i bolećiv čovek. Otac je pet kćeri, a novac zarađuje kao dostavljač uglja lokalnim domaćinstvima, radnjama i institucijama. Vrhunac je grejne sezone, radni dani su mu dugi, pa na putu susreće razne pojave tipične za Irsku pre kapitalističkog „buma“ 90-ih. Dečaku koji luta po ledenom jutru, navodno tražeći pobeglog psa, daće nešto sitniša iz džepa, a pred vratima samostana ugledaće i devojku koja se nogama i rukama brani da bude tamo ostavljena. Kada dođe kući, prvo će gotovo ritualno oprati ruke i lice od gareži, razmeniti par reči sa ženom (Ajlin Volš) i kćerima dok one rade domaći za školu ili gledaju crtaće, pre nego što i sam umoran zaspi pred televizorom.

Nakon poduže ekspozicije, zaplet započinje s time da on, dostavljajući ugalj u samostan, otkrije neke od tamošnjih praksi. Devojka Sara (Zara Devlin) moli ga da joj pomogne da pobegne makar preko ograde ili do reke, a opatice mu indirektno prete da one mogu i zameniti dostavljača od kojeg naručuju ugalj. Kada sledeći put zatekne promrzlu Saru zaključanu u ostavi za ugalj, postaje mu jasno da nešto tu definitivno nije u redu, pa će se u njemu poroditi želja da devojci negde na polivini trudnoće pomogne.

Taktika glavne opatice Meri (Emili Votson) unekoliko je drugačija i svodi se na božićnu „čestitku“ njegovoj supruzi s novcem unutra i podsećanje da njegove kćeri pohađaju finu, crkvenu školu. Supruga ga voli, ali ga ne razume, pa mu savetuje da gleda svoja posla, što čine i drugi poznanici. Bil, međutim, ima svoje razloge: kroz flešbek-sekvence ćemo saznati da je on sin samohrane, neudate majke koja bi, da nije bilo sluha gazdarice kod koje je ona radila kao kućna pomoćnica, završila u nekoj takvoj instituciji.

Vrag je, kako to obično biva, u detaljima, a Small Things Like This ih je pun. Oni su diskretno ubačeni, što u scenariju Ende Volš, što u znalačkoj režiji Tima Mielantsa (De Patrick iz 2019. godine). Mielants nije Irac, Belgijanac je, ali su neke stvari zajedničke za obe zemlje, od memljivo-sivih atlantskih zima koje se najefikasnije teraju loženjem uglja, pa do „šape“ koju je Katolička Crkva imala nad obe. Detalji siromaštva, škrtog električnog osvetljenja i „demodiranosti“ stvari poput odeće i automobila koji nikako nisu u skladu s našom vizijom 80-ih možda su nama s ove vremenske distance nepojmljivi, ali to ih ne čini išta manje netačnima, naprotiv.

I Marfijeva gluma puna je tih sitnih detalja, značajnih gestova mikro-glume vidljivih u krupnim kadrovima. Njegov Bil nije čovek od suviše reči, čini se ni od velikih dela, već čovek koji se konstantno bori za opstanak i za dobrobit nekih budućih generacija onako kako najbolje zna. Njegov umor možemo osetiti gotovo fizički na svojoj koži i u svojim kostima, baš kao i zimu i vlagu kojom je okružen. Na kraju osećamo i njegov moralni imperativ da pomogne devojci koja je žrtva sistema. Reklo bi se da mu je ova uloga čak i moćnija od one za koju je u prošloj sezoni skupljao nagrade, i to upravo zbog toga što je lik tako tih i „zaključan“.

A izbor Ajlin Volš za ulogu njegove supruge vuče paralelu s glumičinom najpoznatijom ulogom, onom u filmu The Magdalene Sisters, verovatno najpoznatijem filmu koji je direktno adresirao višedecenijske zločine crkve u Irskoj. Uz zaokruženu simboliku crkvenih zvona s kojima film počinje i završava se, a koja u te dve prilike imaju sasvim drugačije konotacije, Small Things Like This dobacuje do nivoa malog, ali moćnog, skoro savršenog filma.

Tu dolazimo do dva vezana paradoksa koja ga sprečavaju da bude savršen. Naime, kao da se reditelju čini da je film suviše mali, pa mora da bude veći, zbog čega se insistira na „flešbekovima“ koji služe da nam obajsne protagonistu i njegovu motivaciju. I oni su tehnički izvedeni fino i diskretno, u istim ispranim sivo-plavim tonovima kao i glavnina priče, a poreklo vode i iz izvornog romana. Opet, u ovakvom filmu oni svejedno deluju kao pomalo tup instrument koji u ozbiljnu socijalnu dramu i moralnu dilemu ubacuju povišene emocionalne registre melodrame kojima tu nije mesto.

Patrick / De Patrick

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Tim Mielants

scenario: Tim Mielants, Benjamin Sprengers

uloge: Kevin Janssens, Jemaine Clement, Hannah Hoekstra, Pierre Bokma, Ariane Van Vilet, Josse De Pauw, Bouli Lanners, Katelijne Damen, Jan Bijvoet

Koliko se misterije može izvući iz nečeg tako banalnog kao što je to zatureni čekić? Koliko drame nudi emocionalno zakopčani protagonista koji pritom ne pokazuje apsolutno nikakvu ambiciju osim da proživi svoj život onako kako ga je uvek živeo? Koliko se komedije skriva o klišeima o kompulsivnoj opsesiji i o previranjima u društvu na mikro-nivou komune u kojoj žive naoko neobični ljudi, ali sa vrlo običnim, ljudskim porivima? Šta ako se sve to dešava na teritoriji nudističkog kampa? Odgovore na ta pitanja možemo pronaći u debitantskom filmu belgijskog televizijskog reditelja Tima Mielantsa (serije The Terror, Peaky Blinders i druge), nagrađenom za najbolju režiju u Karlovym Varyma i upravo prikazanom u takmičarskom programu Zagreb Film Festivala.

Naslovni junak (Kevin Janssens koji igra kontra svog tipa gangstera i frajera) nema nikakvih drugih ambicija osim da bude domar u nudističkom kampu čiji je vlasnik njegov otac (De Pauw), a da u slobodno vreme dizajnira i izrađuje unikatan nameštaj bez naročite namere da bi to prodavao. Otac nije naročito dobar menadžer, pa u kampu preti pobuna, a majka (Damen) je slepa, pa ne može naročito da pomogne ni jednom ni drugom. Patrick je pasivan i čini se iskorištavan i u vezi sa jednom od viđenijih gošći kampa Liliane (Van Vilet), čiji muž Herman (Bokma) polako "kuva" pobunu, a dvoje novih gostiju, country-pop zvezda Dustin (Clement) i njegova devojka Nathalie (Hoeksta) će dodatno uzburkati duhove u kampu.

Patrick će preživeti dva šoka u kratkom vremenu. Prvi je onaj očitiji, očeva smrt, i to ga neće mnogo uzrujati u prvom trenutku, bilo zbog toga što je bio spreman na to, bilo zbog toga što je nesvestan posledica, bilo zbog toga što je opsednut onim drugim. U pitanju je nestanak njegovog čekića koji se ne može tek tako zameniti jer je deo kompleta koji se više ne proizvodi i ne prodaje. Pronaći čekić koji se pojavljuje u glasinama drugih, ne nužno radosnih, kampera i u vrlo stresnim trenucima postaje njegova jedina motivacija dok je usput prinuđen da se rešava probleme kojima u dobrom broju slučajeva nije dorastao.

Mielants odmah na početku postavlja ton apsurdne dramedije sa izuzetnim osećajem za detalj. To ne treba da čudi jer su mu se, po vlastitom priznanju, dogodovštine iz nudističkog kampa gde je u ranoj mladosti proveo jedno leto, urezale u pamćenje. Odatle dolaze poneki detalji koji, čini se, nemaju nikakvu funkciju dalje u priči, poput slepe vlasnice. Lokacija iz njegovog sećanja (Pirineji) je preneta na teren koji mu je više domaći (Ardeni), što otvara i specifično belgijsku tematiku poput stanja države u državi (stanovnici kampa su uglavnom Flamanci i Holanđani u frankofonom valonskom okruženju) i jezičke barijere (Patrick i inače malo i rudimentarno komunicira, što dodatno dolazi do izražaja kada to mora da čini na stranom jeziku).

Kriza (odnosno preispitivanje) identiteta i lokalna politika u nekoj zajednici su, pak, univerzalne teme, ali Mielants i ko-scenarista Sprengers su makar kreirali lika koji je sasvim poseban. Obično kada su takve teme u pitanju želimo da se identifikujemo sa glavnim likom koji nam je simpatičan, a ne sa luzerom od skoro 40 godina koji nikada nije napustio roditeljski dom i koji opsesivno traži svoju "igračku". To je prilično hrabar dramaturški pristup koji traži hrabrog i posvećenog glumca da ga izvede. Janssensu to, izgleda, nije problem: za ulogu se ugojio preko 20 kilograma i sve vreme se pokazuje sa "debilkom" za antologije filmskih idiotskih frizura.

Druga bitna činjenica Patrickovog psihičkog profila je kontrast između fizičke golotinje i emocionalne zakopčanosti i to Janssens kao glumac koji vrlo retko menja izraze lica i Mielants kao reditelj sjajno dočaravaju. Uopšte gledano, Mielantsov odnos do golotinje i naturizma je sasvim prirodan i nonšalantan, ne-seksualiziran i iskren da se vidi da vrlo dobro zna o čemu priča, odnosno da poznaje milje nudističkih malih, privatnih nudističkih kampova u kojima se formiraju paralelne strukture koje imitiraju društvo.

Problemi nastaju kada detektivska misterija o čekiću toliko preuzme zaplet, pa se onaj apsurdno-humorni momenat povlači u stranu odakle će tu i tamo ponovo zabljesnuti, a sama ta enigma nije sama po sebi nešto novo i neviđeno, već se u priličnoj meri drži smernica iz romana Agathe Christie. Sa pozitivne strane, to je sjajan uvod u priču o internoj politici i zameranjima između suseda i "prijatelja", a i obračun kojim kulminira jedna je od bizarnijih filmskih tuča u novije vreme: dvojica se mlate goli u kamp-prikolici, a balans između komičnog i ozbiljnog je tu sjajno pogođen. Sama misterija je na kraju suviše vešto zapakovana, ali predvidljivost tu nije naročiti problem koliko to da je razrešenje izvanjsk, da dolazi s neba pa u rebra, te da je svrha najpre samom sebi, a onda prilično banalnoj poenti oko Patrickovog karaktera.

Ali zbog onih drugih delova, Patrick je film itekako vredan gledanja (posebno za fanove belgijske i holandske kinematografije), zabavan, energičan, lako pratljiv i nepretenciozan, a da opet nije plitak i ne podilazi publici. Nadajmo se da će se Tim Mielants još koji puta okušati u formi dugometražnog igranog filma jer mu očito sasvim dobro ide.