Apartment 7A

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Malo je labavih trilogija koje funkcionišu i zajedno i po pojedinačnim filmovima kao što je to slučaj s onom „stambenom“ Romana Polanskog. Nju sačinjavaju londonski Repulsion (1965), njujorški Rosemary‘s Baby (1968) i pariški The Tenant (1976), svi filmovi stoje postojano „kano klisurine“ sami za sebe, a i zajedno tvore jednu zaokruženu celinu. Mnogi su se na njih nadovezivali, pokušali da ih repliciraju ili čerupali određene delove koji su im trebali, oni bistriji su ih samo citirali i na njih se pozivali, ali je samo Polanski znao i imao formulu da bi tako nešto izveo. Užasi u sva tri filma su realni i opipljivi i zapravo izviru iz ljudske prirode i društva, a sve natprirodno je samo manifestacija te metafore.

Ako to neko nije shvatio, onda je bolje da filmove ne dira. Nažalost, produkcijska kuća Paramount, režiserka Natali Erika Džejms i njeni ko-scenaristi Kristijan Vajt i Skajlar Džejms su posegnuli baš za, makar u Americi, najpoznatijim centralnim delom trilogije za koji su smućkali pred-nastavak skrojen oko jednog od likova koji se pojavljuje u dve, ali apsolutno memorabilne scene. Film Apartment 7A koji se, navodno, dugo „krčkao“ na koncu čak i nije dospeo do kino-dvorana, već je odmah pušten u virtuelni prostor preko platforme Paramount +.

Prva greška koju su Džejms, ko-scenaristi i producenti napravili bila je ta da sami sebi nisu postavili pitanje šta je još ostalo da se kaže o „svetu“ Rosemary‘s Baby. Odgovor na to pitanje bi glasio „apsolutno ništa“, jer je film Romana Polanskog jedan od onih koji u potpunosti govore sami za sebe, sve što treba je već u njima i sve je na svom mestu da se rasplete u završnoj sekvenci. Novom autorskom timu je, dakle, ostalo da ponovo ispričaju manje ili više istu priču o likovima koje zapravo poznajemo, pod uslovom da smo gledali film.

Ako jesmo, onda znamo da ni Rozmeri (Mia Farou), ni njen muž Gaj (Džon Kasavetes) tu nisu pokretači ničega, već su žrtva i predani (u smislu mikro-agresija i izluđivanja), ali zapravo nesvesni pomagač mračnih sila. Zato novi tim u priču mora vratiti samo mesto radnje, zgradu Bremford, i likove Mini i Romana Kasteveta, te pronaći njihovu novu, odnosno staru i pređašnju žrtvu, što je u ovom slučaju Teri Đonofrio koje se možda sećamo kao narkomanke iz podruma koja se ubila.

Ako nismo gledali original, zašto bi nas onda zanimao njegov „prikvel“? Sve u svemu, Sizifov posao za onoga ko ga se latio.

Elem, Teri (Džulija Garner) je plesačica koja je došla u Njujork s farme na Nebraski kako bi uspela u svetu brodvejskih mjuzikla. Povreda članka na jednoj od proba pred predstavu koja bi joj mogla lansirati karijeru dovodi je u vrlo nezavidnu poziciju. Tako povređena ne može davati sve od sebe, a još je navučena i na lekove protiv bolova.

Ona na jednoj audiciji upoznaje reditelja Alana Maršanda (Džim Sturdžis) koji isprva ima poriv da je ismeva i ponižava, ali se Teri ne da. Ona ga prati kući, pa tako dolazi do Bremforda i tamo upoznaje Mini (Dajen Vest) i Romana (Kevin Mekneli) koji je pozivaju da se useli u naslovni stan na sedmom spratu čiji su oni vlasnici. Predstavljaju se kao ljudi koji nemaju svoje dece, a voljni su pomoći onima u nevolji.

Za Teri je to prilika da se približi Alanu i konačno zaista pokuša da „uspe u životu“ i izgradi karijeru na brodvejskim daskama. Malo je možda odbija to što Mini i Roman pokušavaju da joj kroje život, to što sanja čudne i zapravo sve čudnije snove, kao i nejasna sudbina njihove prethodne stanarke (eto prilike za još jedan „prikvel prikvela“). Kao što pretpostavljamo, sve ima svoju cenu, što će Teri saznati na teži način, a znamo i kako se priča završava...

Svaka čast glumcima koji pokušavaju da poznate likove odigraju na jedan novi način, ali i to se u ovom slučaju čini prilično uzaludnim, budući da ti likovi nisu produbljeni, a Teri zapravo deluje kao kompozit Rozmeri i Gaja. Sama zgrada je solidno pogođena spolja, ali iznutra, što je važnije, deluje poprilično generički, ofrlje dizajnirano i odrađeno, kao da je sloj CGI-ja dodat preko AI-promptova. Nema onog mekog svetla i neoštrih rubova koji su kod Polanskog imali dramaturšku funkciju, a poneki nahereni ugao snimanja tu ne može puno pomoći.

Zapravo, Natali Erika Džejms pokazuje svoju maštovitost samo u sekvencama sna, naročito onim ranim u ključu izvitoperenog mjuzikla. Ali i njih ima previše, pa im se efekat gubi, a kako vreme prolazi, one se skraćuju i postaju rudimentarnije s jedinom funkcijom prepada koji i tako očekujemo. Apartment 7A tako postaje i ostaje uzaludni pokušaj, ali i strm pad u karijeri autorice jednog izvrsnog „uzdignutog“, opipljivog i metaforičkog horora, Relic (2019), kojim se tada približila teritoriji kojom i dalje suvereno vlada Roman Polanski.