kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Dva su generalna načina da se ispriča biografska priča o Donaldu Trampu: da se zauzme strana (bilo „za“ ili „protiv“), ili da se ona ne zauzme. U oba slučaja, naročito u potonjem, čak i ako se oslonimo na čistu faktografiju, izlažemo se riziku repetitivnosti i dosada, budući da ključne stvari o Trampu već znamo jer je dotični sveprisutan u medijima već pedesetak godina, a iza toga teško da se išta skriva.
Treba, dakle, pronaći ugao, a reditelj Ali Abasi (Shelly, The Border, Holy Spider) i scenarista, inače novinar, Gabrijel Šerman to uspevaju. Pritom nas naslovom The Apprentice navode na krivi trag Trampovog takmičarskog „rijalitija“ u kojem bi on otpuštao svoje takmičare, a pobednika bi nagradio (verovatno neplaćenim) pomoćničkim radnim mestom. U ovom slučaju, „šegrt“ je mladi Donald Tramp (Sebastian Sten), a „majstor“ advokat, politički „fikser“ i generalno „ajkula“ Roj Kon (Džeremi Strong).
Lik i delo Roja Kona svakako je poznato serijskoj publici, makar u svrhu lika iz mini-serije Angels in America gde ga je odigrao Al Paćino. Široj javnosti Kon bi mogao biti poznat pre svega po svom političkom angažmanu. Iako demokrata, Kon je održavao veze s republikancima, od senatora Džozefa Makartija kojem je bio pomoćnik u „lovu na komunističke veštice“, preko Ričarda Niksona kojem je bio neformalni savetnik do administracije Ronalda Regana, a pritom je kao advokat zastupao i tajkune i mafiju.
Abasi film otvara naoko slučajnim susretom između njih dvojice u jednom njujorškom „klubu za gospodu“ ranih 70-ih. Tramp je u društvu devojke koju smara svojim poznavanjem „scene“ bogatih i uticajnih. Kada ona ode da „napuderiše nos“, njega Kon poziva za svoj sto u zadnjoj sobi za kojim sede političari i mafijaši. Kada Donald kaže čime se bavi (nekretninama) i za koga radi, Kon ga smešta kao „Fredovog malog“ i upozorava da su ih i grad i država uzeli „na nišan“ zbog rasističke politike izdavanja stanova u njihovim zgradama.
Mladi Tramp će pokušati, a na kraju i uspeti da uveri svog oca (Martin Donovan) da angažuju Kona za advokata koji im može pomoći da se reše državnog pritiska. Donald će ga „saleteti“ u toaletu istog kluba s pričom kako je žrtva državnog siledžijstva, pa će ga Roj uzeti pod svoje. Ali Roj Kon nije običan advokat koji radi za klijente, već klijenti moraju raditi za njega, slušati ga i od njega se učiti. Donald, očito, ima potencijala za to, a ima velike ambicije: da ponovo oživi Njujork koji je 70-ih postao prljavo mesto puno socijalnih slučajeva, narkomana i kriminalaca, a to će započeti preuzimanjem i renovacijom hotela Komodor u blizini železničke stanice Grand Central.
Roj pritom zna tajne zanata, kao na primer da u „igri“ ne treba gledati „loptu“, nego protivnika, da je važnije ko je sudija od onoga šta kaže zakon i da s državnom administracijom treba igrati psihološke igrice, a njene predstavnike pritiskati ucenom. Usput, ima i tri pravila kako uspeti u „igri“, bilo pravnoj, bilo poslovnoj. Prvo, napad je najbolja odbrana. Drugo, istina je konstrukt, zato sve treba poricati i nikad ništa ne priznati. I treće, izvedeno od prethodna dva, svaki objektivni poraz na sudu ili u novinskom „ratu“ treba predstaviti kao pobedu.
Šta se dešava dalje na poslovnom planu znamo: renovacija hotela, Trampov Toranj na Petoj Aveniji, Atlantik Siti, vila u Mar de Lagu... Na privatnom, pak, u Donaldov život ulazi manekenka Ivana Zelničkova (Marija Bakalova, viđena u nastavku Borata), dok se njegov brat Fredi (Čarli Kerik) lomi pod pritiskom nikad zadovoljnog oca i odaje alkoholu...
The Apprentice je u svojoj prvoj polovini sjajan biografski film. S jedne strane, možda dobijamo uvid u to kako je i čijim zaslugama od „napaljenog klinca“ nastalo čudovište u slučaju Donalda Trampa. S druge, pak, sliku i priliku ortakluka u uslovima američkog kapitalizma, beskrupuloznost, manipulaciju, iskorištavanje slabosti i prezir prema svakom obliku iste. Videćemo i neke od obrazaca ponašanja Donalda Trampa tokom njegovog predsedničkog mandata u svojim zamecima.
Sve to je fantastično odglumljeno od strane centralnog dvojca. Sebastian Sten je uverljiv kao Donald Tramp koji je još mlad i zelen, ali željan dokazivanja i napretka, pritom nije imun na razna „zemaljska zadovoljstva“ poput žena i glamura, ali ni na iskrene, ljudske reakcije na ono što vidi. Nije, dakle, čudovište, odnosno, nije još to postao. Džeremi Strong, s druge strane, igra Kona kao nešto između hiperaktivne i hiper-verbalne varijante Geteovog Mefista i „ratnika“ s čvrstim „idealima“, apsolutno bez emocija i bez ispravnog moralnog kodeksa. On je, dakle, to čudovište.
Pritom, Abasi to sve sjajno režira u stilu verističkog dokumentarca koji odgovara portretiranom periodu, sa sve oštrim švenkovima u fotografiji Kaspera Tuksena na Arri Alexa 35 kameri koja sjajno imitira analognu sliku 70-ih godina, te još oštrijim montažnim rezovima. Uz dinamične arhivske umetke, sam grad New York u svojoj tadašnoj bedi i prljavštini diže se na nivo trećeg najvažnijeg lika.
U drugoj polovini, međutim, i scenarista Šerman i reditelj Abasi upadaju na dosta poznatiji teren, uz utisak da su rekli šta su već imali o centralnoj temi filma. Zakoni dramaturgije, pak, nalažu da ako imamo uspon, moramo da dobijemo i pad kako bismo izrekli nekakav sud, ali se autorski dvojac tu nalazi pred teško rešivim problemom. Naime, pad u odnosu između Trampa i Kona oslikava se prekidom komunikacije. Jasno, to znači da je i po poslovnim marifetlucima, ali i po zlobi nekadašnji „šegrt“ pretekao svog „majstora“, što i nije bilo teško zaključiti, pa autorskom dvojcu na raspolaganju ostaje samo da pokušaju da nam održe pažnju distrakcijama do finala filma, Konove smrti i Trampovog potpunog moralnog potonuća.
Distrakcija s takođe degradiranim odnosom između Donalda i Ivane, jednom kad ju je on osvojio, uglavnom ne uspeva, ne toliko zaslugom glumaca koliko iz razloga već viđene priče o tome da u transakcijskom odnosu nema prave ljubavi. Druga distrakcija su ubačeni elementi „kasnijeg“ Trampa kojeg poznajemo i iz „rijalitija“ i iz političke delatnosti, uz dosta namigivanja. Tu se, pak, Sebastian Sten trudi da lik održi na rubu karikature (prisutni su odjeci Trampovih imitacija koje je radio Alek Boldvin), ali da ne ode preko toga.
Za utehu je donekle dovoljno to da Abasi prilagođava stil i dizajn novoj dekadi radnje dovoljno da ostane veran onom koji je uspostavio, ali i da notira koliko se duh vremena promenio i kako se istom „novi“ Tramp prilagodio. Pritom, za pohvalu je i to da autorova osuda nije „popujuća“ i puna moralnog zgražavanja, koliko je zaključak nakon ispitivanja fenomena nečijeg uspeha. To samo ispitavnje je moglo ići i više u dubinu, s većim fokusom na godine uspona, ali i ovako, kada podvučemo crtu ispod vrlo dobre prve polovine i one druge koja zaslužuje prolaznu ocenu, dobijamo sasvim soldnu doku-dramu.
No comments:
Post a Comment