La obra del siglo / The Project of the Century

2015.

režija: Carlos Quintela

scenario: Carlos Quintela, Abel Arcos

uloge: Mario Balmaseda, Mario Guerra, Leonardo Gascon

Ako Hladni rat posmatramo kao jedno globalno prvenstvo u sportskoj disciplini “u koga je veći”, onda sve te kapitalne, odnosno megalomanske projekte možemo posmatrati kao etape te borbe. Iz te priče bih isključio svemirsku trku, iako je i ona bila “pissing contest”, na drugoj strani je ipak pomerila granice ljudskog saznanja. Ne bih ni tupio o trkama u naoružanju, špijunaži, rušenju i instaliranju podobnih režima po drugim zemljama i podmetanju ratnih sukoba u istima. Pričao bih malo o kapitalnim investicijama.

Jasno nam je ko je taj rat dobio i kako ga je dobio. Zapad je ekonomski iscrpeo sovjetski blok i doveo ga do pucanja, tako da je dogmatska komunistička knjiga spala na dva slova. SSSR se raspao, istok Evrope je uglavnom prošao kroz tranziciju, Kina i Vijetnam su otvorili za investicije i prihvatili kapitalizam i samo održale komunističku ikonografiju. Ostali su samo Severna Koreja i Kuba. Prvi imaju nuklearni program, brutalnu represiju i gladovanje, propraćeno idiotskom propagandom, drugi ga nisu na vreme razvili, pa su ih ekonomski uslovi postepeno otvaranje prema Zapadu, prvo doznake, onda turizam, onda uvoz robe...

Kada govorimo o kapitalnim infrastrukturnim projektima, treba imati na umu jednu razliku. Na Zapadu se o njima manje trubilo i u njih se ulazilo sa pripremom i sredstvima. Primer za to su sve one železnice, brane i ceste po Americi. Kada se gradilo nešto ekonomski neisplativo, to je najčešće bila stvar komoditeta, kao onaj suludi montrealski aerodrom građen za Olimpijadu '76. i savršeno funkcionalan za taj kratak period, ali kasnije preveliki i neisplativ za održavanje. Komunisti su sa takvom pompom pristupali stvarima koje su za cilj imale osiguravanje najosnovnije egzistencije svojim građanima.

Dakle, nuklearna energija na Kubi. Bilo je, još krajem 60-ih i tokom 70-ih, planirano nekih 12 reaktora od po 440 MW sovjetskog porekla na tri lokacije duž otoka. U prvoj tranši dogovorena je isporuka dva takva reaktora, obrazovanje kadrova i podizanje prve elektrane kod sela Jurauga u južnoj provinciji Cinefuegos. Došlo je do problema, prvo tehničkih, zatim i političkih, pa je početkom 90-ih projekat odložen na neodređeno, odnosno napušten.

Nekoliko decenija nakon toga, eto nama filma koji se time bavi. Snimljen u crno-beloj tehnici i smešten u napušteni grad CEN (Ciudad Electro-Nuclear) podignut da bi se u njemu smestili radnici i osoblje Elektrane, The Project of the Century prati muškarce tri generacije (da ih je više, možda bi prošli kao nekakvi kubanski Topalovići), dedu, oca i sina koji žive pod istim krovom u siromaštvu i beznađu. Njihove pozadinske priče su standardne. Deda je razočarani, cinični pragmatik koji pamti i vreme pre Revolucije, otac je nesnađeni produkt odgoja u socijalističkom sistemu koji još nije prestao da se nada da će njegovo moskovsko obrazovanje naći primenu u Elektrani jednom kad ona bude završena, a sin svoju nervozu i besperspektivnost pokazuje kroz agresiju. Film je u tom segmentu klasična “slice of life” varijanta, samo što je taj život težak i čini se besmislen.

Autor Carlos Quintela zna da samo na osnovu likova i njihovih ne-događajnih života ne može isfurati dugometražni film, pa nam je kao dodatak servirao snimke iz CEN-a, iz zlatnog doba nade i optimizma u toku podizanja grada i Elektrane koji deluju dokumentarno. Da li je zaista reč o arhivskim snimcima sa lokalne televizije ili su oni kasnije snimljeni na Beti ili VHS-u, zaista ne mogu tvrditi sa sigurnošću. Uostalom, nije ni bitno, jer ćemo na njima videti isključivo ono što očekujemo od takvih snimaka: zanos, propagandu i uverenost u konačnu pobedu.

La obra del siglo se teško može nazvati dobrim filmom. Prosto, sastavljen je od standardnih sastojaka i standardnih trikova za jedan takav uradak namenjen prikazivanju na marginama festivala. Kod njega je zapravo najzanimljivija zemlja porekla, Kuba, zemlja čija kinematografija u poslednje vreme doživljava preporod nakon izuzetno teškog i kriznog perioda. Kubanski filmovi su relativna novina na festivalima i teško je očekivati da baš svaki bude izuzetan. La obra del siglo to nije, u najboljem slučaju je prosečan, i samo se nadam da će otvoriti put nekim novim i boljim filmovima.

Omega 3

2014.

scenario i režija: Eduardo del Llano

uloge: Carlos Gonzalvo, Dailenys Fuentes, Hector Noas

Kada se pomene kubanska kinematografija, asocijacije su najčešće “travelogue” dokumentarci sa obiljem lepih slika i zanimljive muzike, ili državni filmovi (u najgorem smislu te definicije) za propagandu zvaničnih političkih ideja, ili socijala ili nekakvi hajdemo reći disidentski filmovi. Žanrovski film retko kad srećemo. U okviru toga, science fiction je tek retka zverka, prisutan po elementima u pojedinim filmovima, a pravih, potpuno SF filmova nije bilo na Kubi. Nekako je to i logično, SF često zahteva novac koji jedna siromašna zemlja ne može odvojiti. Dodatni paradoks leži u tome da na književnom planu Kuba ima solidnu SF scenu. Opet, za priču ili knjigu su potrebni papir i olovka (kompjuter ako baš insistirate), a za film ipak nešto više.

Omega 3 je pravi, punokrvni SF, sa sve animacijom i efektima (ništa spektakularno, ali za pohvalu je samo njihovo prisustvo) i napaljivim rock soundtrackom. To nije problematično, jednostavno lepo i profesionalno izgleda. Slično važi i za glumce, kako u glavnim, tako i u sporednim ulogama, iako su likovi i njihove situacije uglavnom kliše. Problem je u tome što je Omega 3 jedan od onih filmova koji su mnogo bolji na papiru nego u praksi.

Ideja filma je odlična i univerzalna: u ne tako dalekoj budućnosti ljudi su podeljeni oko hrane. Ne da hrane nema, nego je jedenje određenog tipa hrane ideologija ili čak religija. Dakle, vegetarijanci, vegani, mesojedi, makrobiotičari, ribojedi, jajojedi i šta sve ne su frakcije, zaraćene strane. Nije to bez neke u današnjem svetu, jer kad se pomene hrana neki ljudi postaju agresivni i religiozni. I privatno dosta često tupim o ortoreksiji (opsesija pravilnošću nekog postupka) kao bolesti modernog društva i o zdravstvenom fašizmu koji može biti napadan i naporen kao i onaj pravi. O tome se može razgovarati, pisati, snimiti film...

Ali, uvek ono ali, je u ovom slučaju to izvedba svega toga nije baš najveštija. Recimo uvodna scena i njena naplata na kraju su milion puta viđen kliše. Opet, film ne uspeva da pronađe ton i čini se da se sve vreme ne baš uspešno traži, kroz animirani flashback (izgleda dobro, ali svakako nije to ni nova ideja ni naročito hrabar estetski izbor koliko ekonomska odluka – masovku se isplati animirati) i kroz vojno-akcione sekvence koje se u nekom trenutku pretvaraju u apsurdno-komične, sve do upoznavanja glavnog para i njihovog nespretnog zaljubljivanja kroz dijalog i oponiranje. Dijalog se isto diže i pada, ima nekoliko vrlo komičnih momenata i vidi se da se taj segment pažljivo razvijao, ali efekat je daleko od maksimalnog.

Problem je možda u samoj priči koja je jednostavna i bez pažljivog razvoja se vrlo brzo potroši. Autor kao da nije bio siguran šta bi želeo od filma, pa je ubacio od svega po malo i pomolio se da to uspe. Baš i nije uspelo. Omega 3 ima svoje momente, ali to je uglavnom jedan neujednačen film, usudio bih se reći čak zbrzan. Lepo za univerzalnost priče, začudnost produkcijskih uslova, relativnu ispoliranost estetike i nekoliko finih smehova, ali Omega 3 ostaje u najboljem slučaju komad kurioziteta, i to samo u okviru kubanskog filma. Da dolazi iz neke druge kinematografije, verovatno ne bi ni bio toliko zanimljiv.

Setimo se i relativno skorih valova srpskog žanrovskog filma. Presuda je ista. Zanimljiv za jedno gledanje, ali ne više od toga. I opet ona moja ograničena podrška, sa zrnom soli, bibera, vegete i zalivena sa močom od pečenja. Super da neko fura žanr, jer se kroz žanr može jednako dobro ispričati priča kao i kroz art, ali nekad ta odrednica naprosto nije dovoljna.