John Wick Chapter 2

2017.

režija: Chad Stahelski

scenario: Derek Kolstad

uloge: Keanu Reeves, Riccardo Scamarcio, Ian McShane, Common, Ruby Rose, Claudia Gerini, Lance Reddick, John Leguizamo, Laurence Fishburne, Peter Stormare, Franco Nero, Peter Serafinowitz

Originalni John Wick od pre tri godine je u svojoj tupavosti bio osvežavajući. Tupav scenario sa još tupavijim dijalozima? Nema veze. Loš glavni glumac? Tim bolje. Negativac predobar za svoju ulogu? Ma neka. Štos je bio u akciji, mlaćenju, pucanju, klanju, ubijanju 120 ljudi za 100 minuta filma, ali i u stripovski oslikanom svetu kojim se te ubice i mafijaši kreću. U dukatima kojima se plaćaju usluge. U naručivanju “čistača” koji simulira rezervaciju večere. U hotelu koji ubicama služi kao utočište u kojem je zabranjeno ubijanje. Bio je to zabavan film i ništa više od toga.

Problem sa nastavcima, naročito sa drugim u serijalu, je to što oni predstavljaju prelazno razdoblje između “single” zaokruženog filma i trilogije ili franšize bez završetka u planu. To podrazumeva određena pravila i smernice, fora “još istog, samo jače” više ne pali. Međutim, malo je filmova poput drugog Kuma koji će istovremeno biti i nastavak i “prequel” ili drugog The Raid koji umesto jednostavne “beat ‘em up” akcijade skreće u pravcu gangsterske epopeje sa mnogo koreografiranog šibanja. John Wick Chapter 2 ipak ne pomera planine toliko, već se kompromisno kreće pomalo u svim pravcima, onako kako to čine korektni, a ne impozantni nastavci.

Sa jedne strane, sam lik Johna Wicka se produbljuje malo, ali ne suviše, da ne bi izgubio na svojoj enigmatičnosti, a da bi, opet, dobio jednu crtu stoičke melanholije atipične za akcione filmove, koja ipak nije totalno “hoće kaki, neće kaki” varijanta. John će ovog puta imati više interakcije sa više likova iz tog sveta, što nas dovodi do sledeće stavke: priče.

Prvi film je mogao da preživi od tučnjave do tučnjave, ali ovde ipak moramo znati koga to John mlati i zašto. Film počinje poveznicom sa prvim delom i objašnjenjem ruskog mafijaša (Stormare) kako John Wick, čovek koji je ubio trojicu običnom olovkom, dolazi da ih poubija jer drže njegov auto. Zašto ne pošalju još ljudi? Bilo bi besmisleno. Zašto mu ne vrate auto? John je već ubio mafijaševog glupog nećaka, pravila su pravila, nekada je pošteno biti glup. Nakon te uvodne pasaže prava priča počinje: John dobija token od do-šefa italijanske mafije (Scamarcio) da zvekne njegovu sestru (Gerini), šeficu, kako bi ovaj zauzeo njeno mesto za “velikim stolom”. John odbije, iako se to ne odbija, pravila su pravila, pa mu spale kuću. Pa prihvati. Pa odradi. Pa gad stavi cifru za njegovu glavu. Pa ga jure plaćene ubice. Pa krene da se sveti, sve dok ne napravi nešto što ne sme, opet, pa to otvori prostor za treći nastavak u kojem će ga juriti plaćene ubice iz celog sveta.

Što nas opet dovodi do još jedne stvari koju nastavci rade: produbljivanje našeg znanja o svetu. Derek Kolstad možda i nije neki scenarista koji će napisati neke briljantne dijaloge, ali to je ovde više nego svrsishodno, jer likovi govore u svom nekom žargonu, znaju se od ranije, i nema preteranog i nepotrebnog objašnjavanja. Umesto toga, videćemo sve te “bits and pieces” čudaštva koje nas je fasciniralo u prvom delu, a ovde je nadograđeno. Recimo, hotel Continental je internacionalna franšiza, a rimskim upravlja Franco Nero, oružje se kupuje kod somalijera (sečiva su za dezert), a ubistva se naručuju i kazne se određuju preko informacionog sistema sastavljenog od telefonske centrale od pre rata, tubica za poruke kao u Gilliamovom Brazilu i kompjutera iz ranih 80-ih. Ti fazoni ne služe ničemu, osim za malo smeha, ali neka ih.

Nastavak, međutim, ima par nedostataka. Prvo, umesto dva reditelja kao u prvom delu imamo jednog i to, ispostaviće se, onog lošijeg. David Leitch, kolega iz kaskaderskih dana koji mu je pomagao u originalnom filmu dobio je angažman za Atomic Blonde i, sudeći po kritikama, reč je o jednom izuzetno “stylish” i pronicljivom akcionom filmu, pa je Stahelski ostao sam za kormilom. Chapter 2, dakle, izgleda pristojno i pratljiv je, premda predugo traje, ali nema one svežine iz prvog dela.

Drugi problem je “casting” koji je u prvom delu bio jači. Lako za Keanu Reevesa, on je uvek isti, čak i kada se reditelji otvoreno zajebavaju s njim, poput Refna u The Neon Demon. Negativci su nekako bledunjavi, Common deluje smoreno, a Riccardo Scamarcio je zarobljen sa slabim likom. Zavodnica je prilično zaboravljivo iskustvo koje ima trenutni efekat, ako i to. Gluvonema atentatorka je “stunt” i ništa više. U suštini najbolje epizode se ponavljaju iz prvog dela, Lance Reddick kao recepcionar, Ian McShane kao menadžer, John Leguizamo kao mehaničar... Franco Nero je zanimljiv dodatak, dok je Laurence Fishburne kao mudri klošar-špijun-ubica očita aluzija na Morpheusa i The Matrix.

U konačnici, John Wick Chapter 2 je umereno zabavan, u velikoj meri iskalkuliran i u suštini običan nastavak filma koji je bio osvežavajući, ako ne i senzacionalan. Budžeti rastu, ambicije isto tako. Razvodnjavanje se skoro podrazumeva u Hollywoodu. Jedno gledanje je ok, opetovano uživanje... nisam siguran.

The Whole Truth

2016.

režija: Courtney Hunt

scenario: Rafael Jackson (alias Nicholas Kazan)

uloge: Keanu Reeves, Gabriel Basso, Renée Zellweger, Gugu Mbatha-Raw, Jim Belushi

Kao neko ko je počeo da manijači sa gledanjem filmova 90-ih godina prošlog stoleća, moram priznati da su mi sudske drame / trileri prirasli srcu. Ono, ekranizacije Grishama i slično. Ne da ću to gledati danju i noću, iako realno imam prilike pošto se format uglavnom preselio na kablovsku televiziju, ali ću tu i tamo pogledati. Pomislite na neko meso i krompir za ručak, neće vam to biti omiljena hrana, ali nećete se ni previše buniti jer to čak i kad je loše nije katastrofalno.

The Whole Truth je, međutim, ekvivalent mesu i krompiru iz menze. Možda nije baš oduran obrok zaliven užeglom mašću, ali je bljutav, nezačinjen i slabo pripremljen. Zato se verovatno scenarista potpisao pseudonimom ne želeći da izlaže svoje pravo i poznato ime. Uostalom, takav scenario je mogao napisati i prilično netalentovani student za vežbu na akademiji, pod uslovom da je pogledao barem jedan sudski film u svom životu.

Sastojci su tu: sposobni, ali malo ljigavi advokat (Reeves), mladi klijent koji iz nekog razloga ne govori (Basso), antipatična žrtva, odnosno klijentov otac (Belushi), mlada saradnica sa moralnom dilemom (Mbatha-Raw), klijentova majka, odnosno žrtvina žena koja možda nešto muti (Zellweger), slučaj ubistva i pitanje je li naš dečko kriv. Dodajmo na to neki obrat na kraju, nema veze što ruši kompletnu dotadašnju logiku i eto nam scenarija.

Mada, jedna verovatno nehotična referenca na početku obećava: radnja se dešava u New Orleansu, što sa Reevesom u ulozi advokata asocira na The Devil’s Advocate, film koji je razbio svaku iluziju da je Keanu Reeves dobar ili makar solidan glumac, naročito kada je uparen sa veličinom kao što je to Al Pacino. Iskreno, čisto sumnjam da su to imali na umu, jer ne poentiraju ni na koji način. Mislim, Reeves je i dalje kesa, ali ni ostali ne blistaju. Renée Zellweger nikada nije bila neka naročita glumica, a ni šestogodišnje odsustvo s ekrana nije pomoglo, ovde deluje kao da glumi pod anestezijom (što možda i faktički jeste tačno kada se baci pogled na botoxirano lice), a Jim Belushi preglumljuje za sve pare. Šteta što je mladi Basso zaglavljen sa tipskom i dosadnom ulogom, kao i Gugu Mbatha-Raw, glumica koja je sposobna za mnogo više od toga.

Međutim, ono što posebno ide na živce, i u skladu je sa filmom u celini, je to da je protagonista ujedno i narator. Ne samo da je to potpuno nesvrsishodno i u svađi sa logikom kada se obrat uzme u obzir, makar je to izvedeno sa pokeraškim licem, za razliku od brojnih advokatskih štoseva u filmu, nego tako propraćen temom na saksofonu deluje kao da dolazi iz nekog drugog filma. Kad gledam advokatski film, nekako želim advokatsku muziku, znači ljigavu gudačku orkestraciju uz završnu reč kako ima pravde u Americi, a ne detektivske momente. Zaključno, The Whole Truth je poprilično sranje.

John Wick

2014.

režija: Chad Stahelski, David Leitch

scenario: Derek Kolstad

uloge: Keanu Reeves, Michael Nyqvist, Alfie Allen, Willem Dafoe, Dean Winters, Adrianne Palicki, John Leguizamo, Ian McShane, Lance Reddick

Mora li film biti dobar (po nekim opipljivim konvencionalnim, logičkim i estetskim merilima) da bi bio zabavan? Naravno da ne. Ima filmova koji su toliko loši da su zapravo neprocenjiva zabava. Neki su zabavni zato što su hrabri i originalni, ma koliko u konačnici bili muljavi. A neki su jednostavno samo usmereni na to da budu zabavni i da nam održe pažnju na tih 100 minuta. Nema tu velike filozofije, sveže priče, poruke, ideje. Sve je tako predivno artificijelno i tupavo, podređeno akrobacijama i rokanju, sve je usmereno na maksimalno iskorištavanje potencijala i konačno dobrom osećaju kod publike koja će to ceniti.

Evo, uzmimo za primer glavnog glumca, Keanu Reevesa. On recimo nikad nije bio nikakav glumac, gluma mu kao takva nije bila jača strana, rečenice je izgovarao sa uvek istim izrazom lica. Ali mora li glumac biti dobar glumac da bi bio dobar akcioni glumac? Naravno da ne, to su gluposti, za akcionog glumca je važna fizička spretnost, dobra komunikacija sa koreografima borbi, kaskaderima, producentima i publikom. Samo mu ne treba davati zahtevne uloge i sve će biti dobro.

Keanu Reeves je dobar i pouzdan akcioni glumac, a kažu oni koji ga poznaju da je i dobar lik ovako, ali imao je nekoliko pehova. Nakon vrhunca karijere sa trilogijom The Matrix, Keanu je zaređao neke silne promašaje i na neki način pao u nemilost studija. Pokušaj da se sam uhvati celog procesa, pre svega produkcije i režije, opet je završio neslavno sa 47 Ronin. John Wick je bila njegova možda poslednja šansa da dokaže da nije za staro gvožđe i Keanu se tu iskazao, u čemu su mu itekako pomogli stari poznanici, kaskaderi Stahelski i Leitch koji su celi film manje ili više podredili njemu. Keanu im nije ostao dužan, apsolutno je sjajan u svojoj akrobatski i fizički zahtevnoj ulozi, bije, davi, baca ili propucava protivnike i diže “kill count” na oko 120 za 100 minuta filma. Nikog drugog ne bih mogao zamisliti u toj ulozi. Dobro, Stevena Seagala, ali njegova karijera je u takvim nizinama da ga ni ovakav film ne bi izvukao.

Zašto sam pohvalu jednom glumcu završio sa drugim, i to jednim i jedinim Stevenom Seagalom? Pa, zbog priče ovog filma koja je čisti “seagalizam”, poremećaj ličnosti kad glumac igra istu ulogu pod drugim imenom. Dakle, pomenuti John Wick (pazite, oslovljava ga se sa imenom i prezimenom, kao Jamesa Bonda!) je napustio unosan posao plaćenog ubice kako bi imao miran život. Sreća nije dugo potrajala, a film počinje sa smrću njegove žene. Osim žene, šteneta koje figurira kao izvor nade i njen poslednji poklon, te auta, John nema ništa u životu. Kada se Iosef (Allen), ruski mafijaš druge generacije, zagleda u Johnov auto, a John ga odbije, on reši da stvari reši ruskom logikom: upadne mu u kuću sa još trojicom, prebije ga mučki i iznenada, ubije mu psa i ukrade auto. Te stvari se ne rade (ubijanje pasa je naročit “tabu” u Hollywoodu, da se na tu temu aktivno zezalo u Seven Psychopats), to odlično zna i Iosefov otac i Johnov nekadašnji “poslovni saradnik” Viggo (Nyqvist), a John će se na rusku bagru sručiti kao bes Božji. On nije “boogieman”, on je čovek koga šalješ da ubije “boogiemana”, on ubije trojicu ljudi običnom olovkom, sve u tom fazonu.

Ono što sledi je formuličan, ali zabavan osvetnički film. Svoju jednostavnu premisu i gotovo nikakvu dramatičku razrađenost (tipa odnos između likova), ovaj ultra-retardirani scenario nadoknađuje prostim stripovskim izmišljanjem okolnosti priče. Uporedo sa rokanjem, ubijanjem i osvetom, upoznajemo svet u kome se John Wick, Viggo i ostali kreću. To je svet u kome se odnošenje leševa naručuje kao rezervacija za večeru, u kojem gangsteri plaćaju zlatnim dukatima, u kojem postoji hotel samo za ubice u kojem je zabranjeno ubijanje i bilo kakvo uznemiravanje gostiju, i u kojem crkva služi kao maska za mafijaški sef. Sve to neodoljivo podseća na kompjuterske igrice, jednako je nebulozno, ali jednako zabavno.

Sva sreća, pa film od Keanua ne traži puno glume. Najčešće pouzdani Nyqvist ovde nema puno posla, pa se zabavlja sa povremenim preterivanjem. Alfie Allen ima tu sreću da igra groznog i potpunog negativca bez iskupljenja, pa ga može karikirati. Ono što John Wick kroz svoj suludi scenario nudi su još i koloritni epizodni likovi koje igraju relativno poznati, i pritom veoma raspoloženi glumci. Recimo, John Leguizamo kao vlasnik auto-radnje ima jednu scenu, ali briljantnu. Lance Reddick (serija The Wire) blista kao recepcionar u mafijaškom hotelu. Ian McShane je opasan kao vlasnik hotela. Willem Dafoe ima možda neku scenu više kao Marcus, Johnov prijatelj snajperista za kojeg se ne zna radi li za Vigga ili protiv Vigga. Čak i Dean Winters dobija priliku da zablista u inače nezahvalnoj i “pičkastoj” ulozi negativčevog advokata. Winters briljira pre svega telesnom gestikulacijom.

Dakle, ako vam je do filmske zabave, koreografiranih tuča i veštih akrobacija, ovo je film za vas. Ako volite rapidne i nasilne pucačine kao u igricama, ovo je film za vas. Ako vam nebuloznost i klišei ne smetaju, ovo je film za vas. Ako tražite nešto što vrišti “cool” svakim svojim kadrom, ovo je film za vas. John Wick je onaj pravi osvežavajuće tupav film kakvi nam jednostavno prirastu za srce, iako objektivno znamo da su đubre.