Putin’s Witnesses / Svideteli Putina

tekst objavljen na XXZ portalu

2018.

scenario i režija: Vitalij Manski

U poslednjih nekoliko godina dokumentarcima Pipeline (2013), Under the Sun (2015) i Close Relations (2016), rusko-ukrajinski sineast Vitalij Manski se pozicionirao kao hroničar one istine koju ne možemo videti jer je skrivena od naših očiju, bilo da je reč o stanovništvu u ruralnim zabitima oko trans-sibirskog gasovoda, Severnoj Koreji ili dualnog nacionalnog i građanskog identiteta u svetlu događaja na Majdanu. Sa svojim novim filmom, Manski se, međutim, vraća u prošlost, u period na prelasku milenijuma, između Putinovog preuzimanja mesta V.D. predsednika države, preko odlučujućih izbora na kojima je potvrdio svoj mandat, pa do prve godine njegove vladavine.

Putinovi svedoci su film potpuno sačinjen od starih snimaka s lica mesta jer je Manski, kao reditelj sa stalnim narudžbama od državne televizije, Putinovu kampanju pratio izbliza. Dosnimljenog materijala nema, kao što nema ni “govorećih glava”. Jedino novo u filmu je naracija koju Manski izvodi sam, iskreno se prisećajući svojih stajališta iz tog perioda, a opet sa naknadnom svešću i naknadnom pameću glede istorijskog značaja tih događaja. Uostalom, on kombinuje materijale iz dva televizijska dokumentarca koja je uporedo snimao o ruskim (bivšim) predsednicima Gorbačovu i Jeljcinu sa materijalom iz takođe naručenog dokumentarca o Putinu i njegovoj kampanji, kao i sa kućnim snimcima koje je radio što za projekat, što iz hobija.

 

Manski svoj film počinje direktno i od početka priče. Datum je 31.12.1999. i ruski predsednik Jeljcin u svojoj “novogodišnjoj poslanici” poručuje kako će odstupiti s položaja zbog slabog zdravstvenog stanja i da će ga zameniti dotadašnji premijer Vladimir Putin. U kući Manskih šok i neverica: supruga Natalija je jako nepoverljiva prema novom vođi, naročito zbog njegove prošlosti u KGB-u, Vitalij sa druge strane čeka da vidi kako će se stvari odvijati, verujući u zdrav razum ruskog establishmenta i odanost istog unapređenju demokratije. Uostalom, on ima posao koji mora da obavi, a i, setimo se, Putin je u to doba i još nekoliko godina za tim odavao utisak posvećenog demokrate i liberala.

Centralni deo filma posvećen je Putinovoj predsedničkoj kampanji sa povlaštenog mesta V.D.-a zasnovanoj na frazama o čvrstom, racionalnom i stabilnom lideru, te o kontinuitetu. Putin je svakako bio Jeljcinov projekat, bivši predsednik je barem nekoliko godina tražio svog naslednika u sebi bliskim političkim krugovima, ali ga je našao tek u Putinu koji je isprva bio dovoljno bezličan da bi se uklopio u profil: govorio je u frazama, pozirao kako “sluša i čuje” narod, imao je prošlost i sovjetsku i tranzicionu i na njega je svako mogao projektirati svoje stavove i želje. Kampanju su vodili Jeljcinova kći Tatjana i njen tadašnji verenik Valentin Jumašev.

Prvi signal da nešto nije kako treba je tipična ruska šifra, odnosno Putinov postupak koji bi negde drugde prošao nezapaženo. Kada su rezultati izbora objavljeni, Jeljcin je lično nazvao Putinov štab da novom izabranom predsedniku čestita pobedu. Manski je za to vreme snimao u Jeljcinovoj kući. Neko iz štaba se javio i odgovorio da će novi predsednik nazvati nazad čim za to nađe vremena. Poziv nije došao, ni te noći, ni kasnije.

Drugi znak za uzbunu je, pored predsednikove nezgodne navade da se ubeđuje sa sagovornicima dok isti ne priznaju kako je dotični u pravu, te vrlo paušalnog tumačenja demokratije koje se svodi da je on za pluralizam mišljenja, ali da je zdravije slagati se s njegovim, bila puzajuća rehabilitacija simbola sovjetske totalitarne prošlosti. Vojsci je ponovo uspostavljen kontinuitet s Crvenom Armijom (pod egidom antifašizma, naravno), državna himna je kozmetički promenjena tako da zvuči “crvenije” i sve u tom smislu. Danas imamo neo-sovjetsku politiku Rusije ne samo na teritoriji bivših sovjetskih repulika (gde je Gruzija za sada najgore prošla, a Ukrajina svoju kalvariju još uvek prolazi), nego i u Siriji, na Balkanu i na globalnom nivou kroz hakersko-špijunsko-propagandne marifetluke.

Možda ne bi bilo loše podsetiti se na druge Putinove svedoke koji su, pored Manskog, učestvovali u kampanji i imali prilike tesno sarađivati sa predsednikom. Medvedev je jedini koji je još uvek živ i na položaju – možda zbog neograničene lojalnosti – on i Putin po potrebi menjaju fotelje kako bi se ispoštovala procedura fasadne demokratije. Ostali su, poput Čubajsa, Gleba Pavlovskog, Kasjanova, bračnog para Jumaševih, Surkova, završili u opoziciji i daleko od poslovno-političkih struktura, možda čak i u zatvoru na neko vreme jednom kada su se s Putinom razišli, a Mihail Lesin i još par njih su i ubijeni pod “nerazjašnjenim okolnostima”. Sloboda medija iz 90-ih je sada sanak pusti, a postoje i indicije da se iza dobrog dela terorističkih napada u zemlji kriju duge ruke državnih struktura.

Manski o tome govori sam, bez straha ili sa strahom da bi mogao završiti dva metra ispod zemlje, govori hrabro i čisto. Možda je siguran da će ga latvijska adresa na kojoj živi sačuvati od osvetoljubive naravi bivšeg prijatelja. Možda veruje da se zbog filma glava (još uvek) ne gubi. Uostalom, nema mu ko drugi u tome pomoći: sećanja se sama po sebi distorziraju s vremenom i uklapaju u određeni narativ, a svedoci, komentatori, analitičari koji su ostali u Rusiji su ili mišljenje promenili ili su zastrašeni suviše da bi bili otvoreni. Bilo kako bilo, Putinovi svedoci je jedno pošteno napravljeno, napeto i implicitno potresno svedočanstvo jednog vremena i karta za tumačenje posledica tih događaja u vremenu sadašnjem.