Beast

kritika objavljena na XXZ

2017.

scenario i režija: Michael Pearce

uloge: Jessie Buckley, Johnny Flynn, Geraldine James, Shannon Tarbet, Trystan Gravelle, Olwen Fouéré

Ponekad, samo ponekad, dogodi se da neki film unese potpuni razdor u ličnost gledaoca jer na pitanje je li dobar ili nije nema suvislog odgovora pošto svakako nije osrednji. Gledalac je tako istovremeno i fasciniran što pametnom rekontekstualizacijom filmskog nasleđa, što potpuno originalnim idejama, ali i frustriran “dečijim bolestima” (ah, to “mamuzanje” u sredini) i rešenjima koja nisu baš najuspelija, poput nekoliko obrata previše koji vode prema potpuno pogrešno koncipiranom kraju. Takvi filmovi obično bolje deluju sa svakim narednim gledanjem ako im magnetizam za to proradi, što je slučaj sa Beast, dugometražnim prvencem autora nagrađivanih kratkih filmova Michaela Pearcea.

Utisci o filmu su toliko difuzni da ih je možda najbolje opisati kroz reference na druge naslove. Tako imamo osnovnu premisu negde između “pulp” trilera 90-ih tipa Sleeping with the Enemy i remek-dela Badlands, uvijenog u foliju britanskog televizijskog procedurala sa horor-atmosferom ranog Polanskog i uz pretnju da će se možda pretvoriti u ludački horor tipa Sightseers što zbog razvoja glavnog ženskog lika, što zbog socijalnog komentara u pozadini. Ali rekoh, Beast je dosta više od zbira sastavnih delova i pokazatelj rediteljevog potencijala da postane jedan od najznačajnijih filmskih autora u godinama pred nama.

U uvodnoj i jedinoj naraciji naša protagonistkinja Moll (Buckley), odevena u letnju žutu haljinu i gledajući se u ogledalu, saopštava nam da je kao mala bila fascinirana kitovima ubicama jer izgledaju kao da se smeju. Znamo da je nešto “off” sa njom i potvrdu dobivamo na njenoj rođendanskoj zabavi kada joj sestra “ukrade show” saopštenjem da je trudna (i to da nosi blizance), a stroga majka Hilary (James) pošalje nesretnu Moll po šampanjac u podrum. Ona, pak, napušta svoju zabavu i odlazi u lokalni klub (mesto radnje je tesno povezana zajednica na otoku Jersey u Lamanšu), gde flertuje sa jednim momkom. Kada dotični postane navalentan kasnije, na scenu gotovo niotkuda stupa Pascal (Flynn) u svom starom Land Roveru, naoružan sa lovačkom puškom, te u maniru kaubojčine otera napasnika.

On je, pak, priča za sebe, dosta više od utiska šarmantne barabe i prestupnika (vozilo mu je puno ilegalno ulovljenih zečeva). Poreklom iz potlačene francuske manjine, sa žigom seksualnog prestupnika pod ne baš do kraja jasnim okolnostima, on je autsajder na svojoj zemlji, a moguće i Mollin kit ubica iz naracije u kojeg se ona zaljubljuje. Lokalnu zajednicu, međutim, potresa serija ubistava tinejdžerki gde je Pascal prvi, prigodni i najverovatniji osumnjičeni, a Moll mu pruža bezrezervnu podršku što je dovodi u sukob sa svojom buržoaskom familijom i zapravo svima koje poznaje. To, pak, nije ništa novo za nju: nipodaštavana je kod kuće i zlostavljana u školi, što će njihovu vezu učiniti čvršćom čak i uprkos sumnjama koje se porađaju u njenoj glavi. Ona zapravo samo ne zna kako da se postavi sve i da je Pascal zaista ubica.

Misterija odlično radi skoro do samog kraja kada Pearce pokaže da nije baš najsigurniji pripovedač i da mu je cilj više da “izvoza” gledaoca nego da ostane koherentan i dosledan standardu koji je sam postavio. Međutim, kao reditelj je više nego potkovan jer mu je svaka scena na granici savršenstva, a ima ih različitih i sa pregršt motiva. Tako imamo i nežno-romantične i seksualno-napete scene između dvoje ljubavnika, zagušujuću atmosferu doma i formalnih druženja pod imperativom pristojnosti, policijska ispitivanja, Molline sekvence snova, odnosno noćnih mora i sve to izgleda savršeno. Za pohvalu je takođe fotografija Benjamina Kračuna koja hvata zadivljujuću lepotu prirode bez imalo koketiranja sa sladunjavošću primerenom za turističke brošure, što inače ume biti boljka britanske filmske i televizijske produkcije.

Glumačka podela je možda i najimpresivniji deo filma. U Johnnyju Flynnu vidimo tinjajući bes koji svakog trenutka može eksplodirati, pa takav prolazi u obe varijante – i kao ubica sa psihopatskim nagnjenjima, ali i kao nepravedno optuženi. Geraldine James je u svojoj hladnoj rigidnosti apsolutno jeziva kao majka koja “samo” pokušava da održi red u kući i zajednici. Glavna zvezda filma je, međutim, Jessie Buckley, etablirana na irskoj mjuzikl sceni kojoj je ovo prva ozbiljna filmska uloga nakon nekoliko televizijskih. Njena pažljiva, inteligentna, ali i emotivno hrabra interpretacija Moll je na granici savršenstva i služi kao kičma filma i jedan je od većih razloga da mu se i u budućnosti vraćate.