Echo Valley

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Je li Džulijen Mur možda u nekoj „post-oskarovskoj“ krizi pa izgleda da ne bira uloge, već prihvata sve što joj se ponudi, samo da ostane na ekranu? Reklo bi se da nije, jer njena filmografija posle Oskara za Still Alice nije siromašna ni brojem, ni kvalitetom naslova. Bilo je tu, doduše, i slabijih filmova (iskreno, ni Still Alice nije neka naročita sreća), ali je makar glumica bila konzistentno dobra u svojim ulogama.

To je slučaj i sa trilerom Echo Valley Majkla Pirsa koji nam je nedavno sleteo na striming. Pirs je, pak, stekao reputaciju problematičnog talenta sa svojim prvencem Beast (2021) za koji nismo mogli da se odlučimo je li u pitanju pametna dekonstrukcija nekoliko pod-žanrova trilera ili Pirs nije znao gde udara, pa se šlepovao na fantastično raspoložene glumce Džesi Bakli i Džona Flina. Njegov sledeći SF triler Encounter (2021) dobacivao je tek do prolazne ocene relativne „sigurice“ za Amazon.

Ako se Džulijen Mur zeznula pristavši na ulogu u Echo Valley, u tome nije jedina, imajući u vidu glumačku postavu. Sidni Svini ima status zvezde u usponu, Domnal Glison želi da nastavi stazama svog oca Brendana, a u epizodama imamo veličine kao što su Kajl Meklahlan u svom elementu i Fiona Šo. Ali, kao što smo se već naučili s Beast, džabe jaki glumci ako priča iskoči iz šina ili nikada nije ni bilo planirano da se po njima kreće.

Nakon nepotrebnih dvadesetak minuta u kojima saznajemo da je Kejt (Mur) u žalosti za svojom partnerkom, u finansijskim problemima oko ranča čije je ime i naslov filma, toliko da od bivšeg muža Ričarda (Meklahlan) mora da pozajmljuje novac da ne bi morala da ga proda, a ima i problematičan odnos sa kćerkom Kler (Svini) koja je narkomanka, Kler se u krvavoj odeći pojavljuje na njenom kućnom pragu sva krvava. Kaže da je u svađi ubila svog dečka Rajana (Edmund Donovan) i moli majku za pomoć, ali da ne zove policiju. Kao pobornik doktrine bezuslovne ljubavi roditelja prema detetu, ona preuzima na sebe da se reši leša, što i čini potapajući ga u lokalnom jezeru. Pored toga, poslednjim novcem koji joj je ostao ona plaća Klerin i Rajanov dug prema njihovom dileru Džekiju (Glison).

Kada, međutim, Kler po svom „dobrom“ običaju ponovo nestane, Kejt kreće u potragu za njom koristeći digitalni trag koji je kći ostavila. Nalazi je u Rajanovoj kući, uz iznenađenje (SPOJLERČINA!) da je Rajan živ, pa je ona sahranila telo nekog drugog. Dvoje mladih beži glavom bez obzira uz malo borbe, a Kejt uskoro prima posetu od Džekija koji je namirisao novac i želi još...

Sa Beast smo već posumnjali da Pirsa manje zanima pričanje priče, a više navođenje gledalaca na krivi trag. U tom smislu, veliki preokret na sredini filma je efektan i intrigantan (koga je ona to, dovraga, sahranila i čiji je plan to izvorno bio?), ali i on ima svoj rok trajanja koji nije baš dug. Rezultat toga je inflacija preokreta i zbunjivanja protivnika dalje u filmu. Istini za volju, Pirs nije pisao scenario (to je učinio Bred Ingelsbi koji ima i nešto solidnih, nešto interesantnih i nešto tezgaroških filmova iza sebe), ali mogao da ga pročita, otkrije nedostatke i ispravi ih.

Nedostatak elementarne logike je tu ipak manji problem u odnosu na onaj kardinalni. Naime, osim nepotrebne ekspozicije koja gledaocima „crta“ ono što bi moglo da se elegantno ubaci kasnije u filmu, film se gubi u nekoliko pod-zapleta kojima je jedina funkcija da objasne pozadinu likova koju smo već mogli da shvatimo i prihvatimo. Taj višak je, dakle, završio u filmu, a delovi koji bi mogli potkrepiti silne preokrete ili ih makar premostiti – nisu. Svaka čast Fioni Šo, ali njen lik je sveden na prijateljicu koja pruža podršku i dolazi da pomogne, i svaka čast Kajlu Meklahlanu koji reciklira tip zajebanog razvedenog muža za koji se specijalizovao u „ženskim“ serijama od Sex and the City do Desperate Housewifes, ali ništa od toga nije bilo esencijalno za zaplet. Od Echo Valley je tako mogla da se složi mini-serija gde bi pod-zapleti prodisali, ili, pak, koncentrovani ruralni triler.

Džulijen Mur se sa svoje strane trudi i drži nam pažnju čak i kada se čini belodano jasnim da je film rađen za poslovični „drugi ekran“, Sidni Svini je imala i boljih uloga recentno, a deglamurizacija nije sinonim za dobru glumu, dok Domnal Glison na momente previše šmira za dobro uverljivosti svoje uloge. Echo Valley, doduše, izgleda dobro zahvaljujući evokativnoj fotografiji Bendžamina Kračuna. Opet, ostaje konačni utisak da se ovde radi o izuzetno traljavom, na momente pritom i nebuloznom filmu.

Beast

kritika objavljena na XXZ

2017.

scenario i režija: Michael Pearce

uloge: Jessie Buckley, Johnny Flynn, Geraldine James, Shannon Tarbet, Trystan Gravelle, Olwen Fouéré

Ponekad, samo ponekad, dogodi se da neki film unese potpuni razdor u ličnost gledaoca jer na pitanje je li dobar ili nije nema suvislog odgovora pošto svakako nije osrednji. Gledalac je tako istovremeno i fasciniran što pametnom rekontekstualizacijom filmskog nasleđa, što potpuno originalnim idejama, ali i frustriran “dečijim bolestima” (ah, to “mamuzanje” u sredini) i rešenjima koja nisu baš najuspelija, poput nekoliko obrata previše koji vode prema potpuno pogrešno koncipiranom kraju. Takvi filmovi obično bolje deluju sa svakim narednim gledanjem ako im magnetizam za to proradi, što je slučaj sa Beast, dugometražnim prvencem autora nagrađivanih kratkih filmova Michaela Pearcea.

Utisci o filmu su toliko difuzni da ih je možda najbolje opisati kroz reference na druge naslove. Tako imamo osnovnu premisu negde između “pulp” trilera 90-ih tipa Sleeping with the Enemy i remek-dela Badlands, uvijenog u foliju britanskog televizijskog procedurala sa horor-atmosferom ranog Polanskog i uz pretnju da će se možda pretvoriti u ludački horor tipa Sightseers što zbog razvoja glavnog ženskog lika, što zbog socijalnog komentara u pozadini. Ali rekoh, Beast je dosta više od zbira sastavnih delova i pokazatelj rediteljevog potencijala da postane jedan od najznačajnijih filmskih autora u godinama pred nama.

U uvodnoj i jedinoj naraciji naša protagonistkinja Moll (Buckley), odevena u letnju žutu haljinu i gledajući se u ogledalu, saopštava nam da je kao mala bila fascinirana kitovima ubicama jer izgledaju kao da se smeju. Znamo da je nešto “off” sa njom i potvrdu dobivamo na njenoj rođendanskoj zabavi kada joj sestra “ukrade show” saopštenjem da je trudna (i to da nosi blizance), a stroga majka Hilary (James) pošalje nesretnu Moll po šampanjac u podrum. Ona, pak, napušta svoju zabavu i odlazi u lokalni klub (mesto radnje je tesno povezana zajednica na otoku Jersey u Lamanšu), gde flertuje sa jednim momkom. Kada dotični postane navalentan kasnije, na scenu gotovo niotkuda stupa Pascal (Flynn) u svom starom Land Roveru, naoružan sa lovačkom puškom, te u maniru kaubojčine otera napasnika.

On je, pak, priča za sebe, dosta više od utiska šarmantne barabe i prestupnika (vozilo mu je puno ilegalno ulovljenih zečeva). Poreklom iz potlačene francuske manjine, sa žigom seksualnog prestupnika pod ne baš do kraja jasnim okolnostima, on je autsajder na svojoj zemlji, a moguće i Mollin kit ubica iz naracije u kojeg se ona zaljubljuje. Lokalnu zajednicu, međutim, potresa serija ubistava tinejdžerki gde je Pascal prvi, prigodni i najverovatniji osumnjičeni, a Moll mu pruža bezrezervnu podršku što je dovodi u sukob sa svojom buržoaskom familijom i zapravo svima koje poznaje. To, pak, nije ništa novo za nju: nipodaštavana je kod kuće i zlostavljana u školi, što će njihovu vezu učiniti čvršćom čak i uprkos sumnjama koje se porađaju u njenoj glavi. Ona zapravo samo ne zna kako da se postavi sve i da je Pascal zaista ubica.

Misterija odlično radi skoro do samog kraja kada Pearce pokaže da nije baš najsigurniji pripovedač i da mu je cilj više da “izvoza” gledaoca nego da ostane koherentan i dosledan standardu koji je sam postavio. Međutim, kao reditelj je više nego potkovan jer mu je svaka scena na granici savršenstva, a ima ih različitih i sa pregršt motiva. Tako imamo i nežno-romantične i seksualno-napete scene između dvoje ljubavnika, zagušujuću atmosferu doma i formalnih druženja pod imperativom pristojnosti, policijska ispitivanja, Molline sekvence snova, odnosno noćnih mora i sve to izgleda savršeno. Za pohvalu je takođe fotografija Benjamina Kračuna koja hvata zadivljujuću lepotu prirode bez imalo koketiranja sa sladunjavošću primerenom za turističke brošure, što inače ume biti boljka britanske filmske i televizijske produkcije.

Glumačka podela je možda i najimpresivniji deo filma. U Johnnyju Flynnu vidimo tinjajući bes koji svakog trenutka može eksplodirati, pa takav prolazi u obe varijante – i kao ubica sa psihopatskim nagnjenjima, ali i kao nepravedno optuženi. Geraldine James je u svojoj hladnoj rigidnosti apsolutno jeziva kao majka koja “samo” pokušava da održi red u kući i zajednici. Glavna zvezda filma je, međutim, Jessie Buckley, etablirana na irskoj mjuzikl sceni kojoj je ovo prva ozbiljna filmska uloga nakon nekoliko televizijskih. Njena pažljiva, inteligentna, ali i emotivno hrabra interpretacija Moll je na granici savršenstva i služi kao kičma filma i jedan je od većih razloga da mu se i u budućnosti vraćate.