Expend4bles

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Zamislite sledeću situaciju: vraćate se iz provoda u gluvo doba noći, gladni ste i niste sigurni možete li izdržati do kuće, na putu do koje imate samo jedan lokal koji nudi brzu hranu ispod-prosečnog kvaliteta. U nadi da ćete zamaskirati ukus pljeskavice koja već „na oko“ sumnjivo izgleda, uzimate od priloga sve što se nudi, ukus i pored toga (ili baš zbog toga) nikako nije dobar, ali je sve skupa makar jestivo. E, tako se potpisnik ovih redova osećao gledajući četvrti nastavak u franšizi The Expendables u vreme relativne suše na bioskopskom repertoaru.

Štos sa celom franšizom je taj da je originalna ideja da se u svojevrsni „blender“ ubace stari akcioni glumci različitih profila i pruži im se prilika da još jednom akcijaju zajedno bila dobra i plemenita, ali je isto tako bila dovoljna samo za jedan film, a ne i za serijal istih. Prvi film je imao još i nekakvu „bona fide“ auru, budući da je iza njega kreativno i glumački stajao najveći „intelektualac“ među akcijašima, Silvester Stalone, koji je potpisivao i režiju i scenario. Producenti su u međuvremenu preuzeli stvar u svoje ruke, Stalone je za drugi film maknut iz rediteljske fotelje, a za treći je napisao samo priču, ali ne i scenario, dok se produkcijska kuća vodila logikom pokušavanja da se iscedi suva drenovina, pa je drugi deo doneo još više velikih imena u još tanju priču, a treći se poveo iritantnim konceptom „stara škola – nova škola“, u kojem je „nova škola“ bila i glumački i akciono isprašena od strane proverenih veterana. Pokušaj da se napravi „spin-off“ s kompletnom ženskom postavom zaglavio se u paklu razvoja, pa nam četvrti deo pod naslovom Expend4bles dolazi čak i posle „kraja banketa“.

Na priču ne treba trošiti previše reči, jer ona zapravo služi da propelira akciju od jedne do druge scene, od skoro pa obavezne kafanske tuče, preko neuspešnog pokušaja plaćenika da spreče krađu nuklearnog materijala iz Libije, pa do broda na kojem se nalazi bomba koja može započeti „treći svetski rat“ i na kojem se odvija cela druga polovina filma. Silvester Stalone kao Barni i Džejson Stethem kao Krismas opet imaju svoj verbalni ping-pong odakle film ubira barem pola svojih humornih poena, Dolf Lundgren opet igra autističnog Ganera, a Rendi Kutur je opet glumačka cepanica impozantne fizičke postave. Otpali su Džet Li, Teri Krus (logično) i Arnold Švarceneger, a u ekipu uleteli 50 Cent, Toni Dža, Džejkob Scipio koji je zamenio Banderasa i dve cure: Megan Foks kao Krismasova devojka (takođe plaćenica) i Levi Tran, valjda za potrebe „tarantinovskog“ orijentalnog fetiša. U igri su još Endi Garsija kao agent CIA-e, koji kao bolji glumac od ostatka ekipe mora namerno da glumi loše, u čemu ponekad i pretera, te Iko Uvais kao negativac kojeg „naši“ jure, svakako bolji kao „fajter“ nego kao glumac.

Srećom pa je vraćen „R“-rejting, odnosno da je akcija u njemu manje kao u crtaćima, a više realistična i kinetična. „Tabačina“ i „pucačina“ prisutne su u uravnoteženim ometima, a kombinacija oštrih rezova u scenama snimljenim drmusavom kamerom i širih planova za detaljnije koreografirane scene radi posao dovoljno za prolaznu ocenu. Na kraju, četvrti nastavak dobacuje do toga da bude bolji od trećeg i da bude elementarno gledljiv, ali to ne može sakriti činjenicu da je franšiza isceđena do poslednje kapi.

The Expendables 3

2014.
režija: Patrick Hughes
scenario: Sylvester Stallone, Creighton Rothenberger, Katrin Benedikt
uloge: Sylvester Stallone, Jason Statham, Arnold Schwartzenegger, Wesley Snipes, Antonio Banderas, Harrison Ford, Mel Gibson, Dolph Lundgren, Randy Couture, Terry Crews, Jet Li, Kelsey Grammer, Glen Powell, Victor Ortiz, Ronda Rousey, Kellan Lutz, Robert Davi

Za sebe ne mogu reći da sam frajer čija se filmska dijeta sastoji isključivo od akcionih filmova. Znam za nekoliko takvih, ima ih raznih sorti, od filmskih analfabeta koji jedino shvataju tuču i pucnjavu, preko generalno simpatičnih ljudi koji ne traže puno od filma, samo da ih zabavi, do detaljnih poznavalaca žanrova, podžanrova, glumaca, boraca i sve moguće akcione trivije. Nisam ni tip koji ne voli ili nedajbože ne poštuje akciju, akcioni filmovi me najčešće zabavljaju, bilo da su jako dobri ili namerno loši, jedino mi osrednjost i kalkulantstvo idu na živce. O poštovanju je glupo i trošiti reči, ako ništa drugo, potrebno je zanatsko znanje da se napravi akcijada, od koncepta, preko scenarija, do produkcije i režije.
Kada su se pojavili prvi The Expendables, bio sam jako veseo: neki veliki “revival” film sa “all star” postavom što starih, što nešto mlađih akcionih zvezda. Neverovatno “cheesy” dijalog i autoironija su se podrazumevali, kao i “over the top” makljaža i puškaranje. Daleko od toga da je to bio savršeni akcioni film, autori su malo zabrljali sa pričom, ali bila je to sasvim solidna zabava. Dva nastavka dalje, Stallone i društvo bi mogli razmisliti o povlačenju, jer je serijal u velikoj meri izgubio smisao.

Već drugi deo mi je delovao kao kalkulantski pokušaj da se izvuče još više kinte sa još širom “all star” postavom. Pored redovne ekipe, gde su Schwartzenegger i Willis dobili malo jače uloge na štetu Lundgrena, Coutura, Crewsa i naročito Lija, pojavili su se JCVD kao negativac i Chuck kao “one man army”. Priča je bila formulična i čak joj pojačana doza meta-humora i “in character” šala nije poslužila kao spas. Od samog filma mnogo je zanimljivija bila “kladionica” ko će se u njemu pojaviti, a ko ne. Skuplje latinoameričke lokacije su bile zamenjene bugarskim i to naprosto nije bilo to.

Treći deo je blizu potpunog koncepcijskog fijaska. Prvo, Stallone i produkcijska kuća Lionsgate su dobili ideju da promene formulu “old school” akcije i da sadržaj prilagode mlađoj publici. U tu svrhu je rejting spušten sa “R” na “PG13”, što u prevodu znači više nasilja kao u crtanim filmovima i eksplozija, a manje krvi i brutalnosti. U tu svrhu je doveden i podmladak u ekipu plaćenika i svi su oni opasno promašena investicija. Stvar donekle vade najbolji negativac do sada, bivši su-osnivač bande plaćenika Stonebanks (Gibson), kao i raspoloženi Wesley Snipes kao bivši član koga na početku vade iz ćorke i Harrison Ford, zamena za pohlepnog Willisa, u ulozi koja je blender dve njegove kultne uloge (agent je CIA-e kao Jack Ryan, a pilotira kao Han Solo). Banderas je na momente simpatičan kao brbljivi bivši vojnik Galgo, član ekipe koga Barney (Stallone) prima iz očaja. Kelsey Grammer se očito lepo provodio u ulozi netipičnoj za njega, kao lovac na talente u svetu plaćenika.

 

Scenario je formuličan i neinteligentan, toliko da to nije ni zabavno. Priča bi se svela na malo punjenja među akcionim sekvencama. Dakle, naši momci počinju tako što Snipesa vade iz oklopnog voza koji ga premešta u drugu ćorku. Onda imaju misiju u Somaliji gde love dilera oružja, za koga se ispostavlja da je Barneyev stari neprijatelj i bivši kolega Stonebanks koga je ovaj već jednom ubio ili je barem bio uveren da ga je ubio. Stvar odlazi u majčinu i Crews dobija metak i za razliku od ostatka originalne ekipe, barem ima kakvu-takvu ulogu u priči. Nakon toga Barney raspusti staru bandu i dovuče nove klince – antipatični Lutz, beskorisni Powell i dvoje opasnih antitalenata za glumu u vidu Ortiza i Rouseyeve – u nameri da sa tehnički naprednijim sredstvima doaka Stonebanksu. Stvar opet odlazi u majčinu i stara ekipa dolazi u pomoć za konačni obračun u nekoj izmišljenoj sovjetskoj republici gde pričaju na sakatom srpskom.

Ono što je posebno razočaravajuće je činjenica da je Stallone kao autor potrošio skoro sve fore i fazone, pa se humor uglavnom oslanja otrcane “one-linere” i povremeni ping-pong između njega i njegovog zamenika Stathama. Meta-humor je isto uglavnom potrošen i svodi se na šale o starosti (ima smisla u ravno jednoj sceni u filmu) i štoseve oko profesionalne i privatne trivije određenih glumaca (Ford kao pilot, Snipes koji robija zbog utaje poreza, Banderasovo brbljanje kao u The Assassins, Gibsonove amoralne tirade, svaka Schwartzeneggerova replika na njegovom engleskom i na kraju Stalloneova parafraza replike iz Judge Dredda). Ne znači da to povremeno nije smešno i zabavno, naprotiv, ponekad je urnebesno, ali sve je već viđeno. Drugo veliko razočaranje je to što se “stara ekipa” u velikoj meri smara, opale poneku repliku i poneki šaržer metaka, ali uglavnom statiraju. Najgore je prošao Jet Li koji se pojavljuje tek na kraju da puca iz helikoptera i da se Schwartzenegger šali na račun njegove visine.

 

Daleko od toga da je film negledljiv. Režija je kompetentna da čak i sterilna, beskrvna akcija svedena najčešće na pucačinu, nije potpuno dosadna. Nažalost, ima vrlo malo scena borbe “jedan na jedan” i generalno fali brutalnosti iz prva dva dela. Furiozni tempo filma će vam zamagliti i sećanje na prvi deo i možda nećete odamh uočiti očiti diskontinuitet u priči: u prvom filmu The Expendables su bili plaćenici bez moralnih načela, u drugom osvetnici (zbog ubistva člana bande, pa to još i ima smisla), dok su u trećem skoro pa odeljenje CIA-e za specijalne zadatke lova na ratne zločince.

Priče o pirateriji na stranu, The Expendables 3 je ostao žrtva od starta pogrešnog koncepta, udvaranja krivoj ciljnoj grupi. Mlađi gledaoci se ne sećaju akcijada iz 80-ih i 90-ih, verovatno ih nisu gledali. Stara i nova škola su se u ovom slučaju pokazale kao nespojive. Za razliku od prva dva dela, treći je bio fijasko na američkim blagajnama. Kada se uzme u obzir učinak van Amerike, stvari ne stoje tako loše i verovatno ćemo dobiti četvrti nastavak. To bi značilo da će Stallone morati dobro da razmisli šta će i kako će, da ponovo “razigra” staru ekipu, da smisli koji će novu facu dovesti (izostali su Steven Segal, Michael Dudikoff, The Rock, Nicolas Cage, Charlie Sheen, Keanu Reeves, Tom Cruise, ali bih jako voleo da vidim Clinta Eastwooda), i da se vrati na stare staze. Pitanje je koliko sve to ima smisla, pošto interesovanje za “old school” akciju odumire, a ništa neće biti toliko novo kao originalni The Expendables. A nešto ne polažem previše nade u The Expendabelles.