Expend4bles

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Zamislite sledeću situaciju: vraćate se iz provoda u gluvo doba noći, gladni ste i niste sigurni možete li izdržati do kuće, na putu do koje imate samo jedan lokal koji nudi brzu hranu ispod-prosečnog kvaliteta. U nadi da ćete zamaskirati ukus pljeskavice koja već „na oko“ sumnjivo izgleda, uzimate od priloga sve što se nudi, ukus i pored toga (ili baš zbog toga) nikako nije dobar, ali je sve skupa makar jestivo. E, tako se potpisnik ovih redova osećao gledajući četvrti nastavak u franšizi The Expendables u vreme relativne suše na bioskopskom repertoaru.

Štos sa celom franšizom je taj da je originalna ideja da se u svojevrsni „blender“ ubace stari akcioni glumci različitih profila i pruži im se prilika da još jednom akcijaju zajedno bila dobra i plemenita, ali je isto tako bila dovoljna samo za jedan film, a ne i za serijal istih. Prvi film je imao još i nekakvu „bona fide“ auru, budući da je iza njega kreativno i glumački stajao najveći „intelektualac“ među akcijašima, Silvester Stalone, koji je potpisivao i režiju i scenario. Producenti su u međuvremenu preuzeli stvar u svoje ruke, Stalone je za drugi film maknut iz rediteljske fotelje, a za treći je napisao samo priču, ali ne i scenario, dok se produkcijska kuća vodila logikom pokušavanja da se iscedi suva drenovina, pa je drugi deo doneo još više velikih imena u još tanju priču, a treći se poveo iritantnim konceptom „stara škola – nova škola“, u kojem je „nova škola“ bila i glumački i akciono isprašena od strane proverenih veterana. Pokušaj da se napravi „spin-off“ s kompletnom ženskom postavom zaglavio se u paklu razvoja, pa nam četvrti deo pod naslovom Expend4bles dolazi čak i posle „kraja banketa“.

Na priču ne treba trošiti previše reči, jer ona zapravo služi da propelira akciju od jedne do druge scene, od skoro pa obavezne kafanske tuče, preko neuspešnog pokušaja plaćenika da spreče krađu nuklearnog materijala iz Libije, pa do broda na kojem se nalazi bomba koja može započeti „treći svetski rat“ i na kojem se odvija cela druga polovina filma. Silvester Stalone kao Barni i Džejson Stethem kao Krismas opet imaju svoj verbalni ping-pong odakle film ubira barem pola svojih humornih poena, Dolf Lundgren opet igra autističnog Ganera, a Rendi Kutur je opet glumačka cepanica impozantne fizičke postave. Otpali su Džet Li, Teri Krus (logično) i Arnold Švarceneger, a u ekipu uleteli 50 Cent, Toni Dža, Džejkob Scipio koji je zamenio Banderasa i dve cure: Megan Foks kao Krismasova devojka (takođe plaćenica) i Levi Tran, valjda za potrebe „tarantinovskog“ orijentalnog fetiša. U igri su još Endi Garsija kao agent CIA-e, koji kao bolji glumac od ostatka ekipe mora namerno da glumi loše, u čemu ponekad i pretera, te Iko Uvais kao negativac kojeg „naši“ jure, svakako bolji kao „fajter“ nego kao glumac.

Srećom pa je vraćen „R“-rejting, odnosno da je akcija u njemu manje kao u crtaćima, a više realistična i kinetična. „Tabačina“ i „pucačina“ prisutne su u uravnoteženim ometima, a kombinacija oštrih rezova u scenama snimljenim drmusavom kamerom i širih planova za detaljnije koreografirane scene radi posao dovoljno za prolaznu ocenu. Na kraju, četvrti nastavak dobacuje do toga da bude bolji od trećeg i da bude elementarno gledljiv, ali to ne može sakriti činjenicu da je franšiza isceđena do poslednje kapi.