The Creator

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ovo leto na filmsko-festivalskoj sceni obeležila su dva vezana štrajka, scenaristički (završen tek nedavno) i glumački (koji još uvek traje). Razlog za oba je činjenica da se veštačka inteligencija sve više upotrebljava u svakodnevnom životu i poslovnim aktivnostima, te bojazan da se sve to ne prevali i na njihove kreativne delatnosti. Zahtevi su se svodili na zakonsku regulaciju i ograničenje upliva tih novih alata na stvaranje sadržaja u budućnosti.

Možemo to opisati ili odbaciti kao preuranjenu reakciju, budući da alati tog tipa nisu ni izbliza toliko napredni da mogu ljudsku kreativnost zameniti onom digitalno generisanom, ali rasprava o veštačkoj inteligenciji se sve više zahuktava. Alati koji zapravo samo pretražuju internet brže nego čovek i na osnovu kompilacije nađenog generišu zadati sadržaj zapravo ne mogu imati stav neophodan za kreaciju, tako da zavise od ljudskog vođenja, od unosa podataka nadalje. Plastično objašnjeno, može neki takav alat napisati preciznu deklaraciju za šampon ili usisivač, ugrubo prevesti manje zahtevan tekst ili rešiti kompleksan matematički zadatak, ali teško da može napisati, za početak, filmsku kritiku (probali smo, rezultat je smehotresan), a da ne govorimo o filmskom scenariju.

S jedne strane, pojava filma The Creator, sa sve najavom da se tu radi o inteligentnom „blokbasteru“ na temu veštačke inteligencije za period između letnjih hitova i sezone nagrada, baš u ovom trenutku deluje kao pun pogodak. Sa druge, kompilacijski autorski pristup Gereta Edvardsa i njegovog ko-scenariste Krisa Vajca (koji su već zajedno radili na Rogue One: The Star Wars Story, jednom od najbolje primljenih filmova iz novog, „raširenog“ Star Wars univerzuma), metafore s kojima njihov scenario barata, a na kraju i stav koji zauzimaju u ovom trenutku deluje kao malo neukusan, odnosno da oni pomalo i „navijaju“ za veštačku inteligenciju.

Film se otvara tekstualnom karticom s definicijom pojma „nirmata“. Ovaj pojam iz hindu-jezika označava stvaraoca, iliti boga, a kartica ga uvodi i u kontekst filma kao (ljudsko) biće koje veštačka inteligencija sluša, štuje i obožava.

Nakon toga dobijamo dva retro-futuristička inserta. Prvi od njih govori o istorijatu razvoja veštačke inteligencije, od ranih robota do naprednih skoro čovekolikih simulanata, te njenog uvođenja u domaćinstva, na tržište rada, u vojni sektor i sektor zabave i izveden je u stilu američkih namenskih filmova iz 50-ih godina prošlog veka. Drugi je, pak, u stilu 80-ih i vodi nas u Pentagon gde general saopštava groznu vest da je veštačka inteligencija detonirala nuklearnu bombu u Los Anđelesu koja je ubila milion ljudi, te istoj objavljuje rat. Naime, zapadna koalicija je veštačku inteligenciju promptno zabranila, ali država Nova Azija (sudeći po karti, ona obuhvata dobar deo Jugoistočne Azije, od Tajlanda i Mjanmara, preko Indokine i Malezije do Indonezije) još uvek koristi benefite te opasne tehnologije. Srećom, „naši“ su uspeli da razviju orbitalnu stanicu zvanu Nomad koja pronalazi i (nuklearnim?) bombama uništava baze pobunjenih robota.

Našeg junaka Džošuu (Džon Dejvid Vašington, sin Denzelov) upoznajemo kao invalida s bioničkim protezama koji u Novoj Aziji živi sa svojom suprugom Majom (Džema Čen). Njih dvoje su zaljubljeni i čekaju bebu, a okruženi su robotima i simulantima koji ih štite. To jest, sve dok ne dođe do racije i Nomadovog napada u čemu otkrivamo da je Džošua ubačeni agent američke vojske, a da Maja možda može da ih odvede direktno do Nimrate, odnosno čoveka koji vodi vojsku robota. U pičvajzu koji nastaje zbog ljudske (američke?) aljkavosti, Džošua biva ekstrahiran, a Maja, čini se, gine u bombardovanju prilikom pokušaja bekstva.

Još koju godinu kasnije, Džošua živi u Los Anđelesu i radi na čišćenju terena od ostataka robota. Sve dok ne dobije kućnu posetu od žestoke pukovnice Hauel (Alison Dženi) i njenog posilnog kapetana Mekbrajda (Mark Menčaka) koji ga zovu na novu tajnu misiju. Naime, roboti su razvili tajno oružje Alfa O koje može da uništi Nomad i koje treba uzeti, ispitati ili uništiti. Kako postoje indicije da je Maja možda živa, Džošua nevoljno pristaje na misiju...

Kako to obično biva, misija odlazi dođavola (opet ta ljudska i američka aljkavost i brutalnost), ali Džoš uspeva da se probije do skrovišta gde se Alfa O nalazi. U pitanju je, ispostavlja se, simulant „spakovan“ u dete koje jako liči na njegovu i Majinu nerođenu kćerku, i to dete je sposobno da bez dodira kontroliše tehnologiju. Za sada, može da posluži kao univerzalni daljinski upravljač za televizor i ponekog robota ili da popravi auto, ali kako raste i spoznaje svet, njene moći će uskoro moći da naude Nomadu.

Džošua, iako ima priliku, ipak nema srca da ubije devojčicu (Medlin Juna Vojls) koju „krsti“ Alfi, pa njih dvoje zajedno beže i kreću u potragu za Majom. Za petama su im i Džošovi (bivši) saborci iz vojske, ali i robotski i ljudski policajci Nove Azije koji žele spasiti svoje oružje i figuru obožavanja iz ruku otmičara.

Uticaje i citate brojnih filmova, od neizbežnih naučno-fantastičnih (A.I, Ex Machina, Children of Men, Terminator serijal, Blade Runner u smislu neonskog dizajna, pa i Star Wars u smislu „used future“ stila), pa do onih koji tretiraju rat u Vijetnamu (Apocalypse Now kao okosnica priče potrage za kapetanom Kurcom koji se ovde odaziva na ime Nirmata, Platoon) vrlo je lako prepoznati. To, međutim, ne smeta da u prvoj polovini The Creator savršeno funkcioniše, svojoj kompilacijskoj suštini uprkos. Za to možemo navesti tri jaka razloga.

Prvo, dizajn je perfektan i izuzetno promišljen, od robota, preko struktura, pa do lokacija, a fotografija Grejga Frejzera (koji je, doduše, radio samo na pripremama jer je morao da se javi na dužnost za nastavak Dune) i njegovog pomoćnika Orena Sofera je izuzetna. Drugo, scenario dvojca vrlo inteligentno ubacuje detalje izgradnje sveta dok vodi priču koja funkcioniše u više žanrovskih registara, i kao naučna fantastika s elementima distopije, i kao ratni film, i kao akcioni triler s poterom u centru. Treća stvar je Edvardsova izuzetno kinetička režija zbog koje želimo još, još i još spektakla. Kao ne-esencijalni dodatak, možemo još navesti i muziku koja kombinuje orkestraciju Hansa Cimera za epski ugođaj i stari rok kao još jednu referencu na „vijetnamske“ ratne filmove.

Zbog toga možemo da tolerišemo i tanke, tipizirane likove, dokle god su oni funkcionalni i dokle god je njihova funkcija jasna, pa čak i nelogičnosti u njihovoj izgradnji. Primera radi, Džošua je toliko otvoren da bi ga teško bilo čak i zamisliti na nekoj tajnoj operaciji, a i Alfi je već viđen koncept deteta fantastičnih moći i deteta-čuda. Glumci se snalaze, što prezentnošću, što naglašavanjem tih par karakteristika njihovih likova (Menčaka kao sadistički nastrojeni oficir, Ralf Ineson kao ljigavi i beskrupulozni general), što pokušajem diskretnog poglumljivanja (recimo Ken Vatanabe kao orijentalno-mudri simulant), što variranjem svog stadardnog tipa (verbalna agresivnost Alison Dženi je sad dobila i fizičku komponentu).

Na pola filma, međutim, stvari se okreću. Ne samo da dolazi do zamora materijala, već na dramaturškom planu Edvards i Vajc konstantno podižu uloge. Preokreti postaju sve oštriji i sve besmisleniji, pa koherentna priča ustupa mesto ne naročito vešto sročenoj političkoj agendi punoj opštih mesta kritike američkog intervencionizma. Ako je smislena, ta kritika je itekako dobrodošla, ali dvojac nam ni tu ne daje ništa više od onoga što smo videli u, makar na tom planu, superiornijim filmovima poput celog spektra onih na temu rata u Vijetnamu. Pritom se njihova naivno-eskapistička poenta o nužnosti tolerancije i saradnje različitih entiteta može protumačiti kao apologija bilo kakvog militantnog delovanja protiv američkog imperijalizma.

Na kraju, oni promašuju ceo fudbal. The Creator tako ne govori o ljudima i veštačkoj inteligenciji kao spoju mašine i onog ljudskog, niti se problematika koju koncept sa sobom nosi može svesti samo na Ameriku, na Zapad i Istok ili na takozvani razvijeni svet. Srećom, pa je do kraja film makar auditivno i vizuelno ugodan, pa gledaoci mogu dobiti makar nekakvu satisfakciju.