When Adam Changes / Adam change lentement

 drugi deo kritike objavljene na XXZ

I Vaudreuilov film, iako se nominalno bavi temom odrastanja, i to kroz kliše “leta koje će promeniti sve”, zapravo se itekako dotiče nasilja, te potrebom otpora istom. Opet imamo nasilnike, žrtvu i “tihu većinu” koja se ne meša, ali je ovog puta struktura nešto drugačija, a slično vredi i za ishod.

Naslovnom junaku Adamu u principu ništa ne ide od ruke. Krupan, nezgrapno građen i debeo, često je na meti školskih nasilnika. Profesori ga ne inspirišu, a devojka koja mu se sviđa je prema njemu u najboljem slučaju tek uljudna, ako već ne pokušava da iskoristi njegovu naklonost za svoju korist ili za korist svog dečka, vođe bande nasilnika. Stvari ne stoje bolje ni kod kuće: sestra se druži s popularnom ekipom, za majku se sve vrti oko bakine smrti (a upravo je baka bila prva koja je sistematski vređala Adama), a u kuću se privremeno useljava “čudni” ujak, pa otac Adamu nalazi letnje posliće kako bi “napravio čoveka” od njega. Ti poslovi su košenje trave za komšiju-picajzlu i čuvanje kuće za lokalnog bogatuna, pa Adam nema čemu da se raduje na raspustu. Hoće li se Adam promeniti, kako naslov to obećava? Kako? U kojoj meri?

Tu se, naravno, manje radi o samom nasilju, šikaniranju, ignorisanju ili zanemarivanju, a više o sopstvenom odgovoru na isto. Trpeti kao do sada ili se suprotstaviti? Makar pokušati? Redefinisati pravila igre, ali kako? Adam je u svemu tome sam, ili možda tek s jednim drugom sa kojim, čini se, čak ni nema neki dubinski odnos. Za razliku od dokumentarca u kojem imamo klasičan primer “otimačine” države od strane grupe odabranih koja onda tlači ostale, u animiranom je krivica locirana ne toliko na nasilnike, fizičke ili verbalne, jer oni su naprosto takvi, koliko na tu tihu većinu koja ih ne koriguje uopšte ili to preko volje pokušava da učini. Na kraju, i promena, ako do nje uopšte dođe, sasvim je individualna, a ne sistemska, ni u kojem slučaju katarzična ili korenita, ali nije ni kozmetička, pa je najpre možemo označiti kao taktičku.

Na kraju, kao ni Kaatin dokumentarac, ni Vaudreuilov animirani film za nešto stariju publiku nije epohalan primerak svoje vrste. Zapravo, ta estetika ružnog na koju se oslanja već je dugo trend u nekomercijalnoj animaciji. Ali se When Adam Changes uprkos tome doima kao iskren, iskrenim emocijama nabijen film. A to što autor ne vidi neku naročitu nadu manje govori o njemu, a više o svetu u kojem živimo, te njegovim pravilima igre. Po tome je zapravo i blizak dokumentarcu The Last Relic.