Golda

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ima stresnih i odgovornih poslova, a ima i onih ekstremnih poput pozicije izraelskog premijera u drugoj polovini XX veka. Golda Meir je bila prva, i do sada jedina žena na toj poziciji i čini se da je na tom mestu imala najmanje sreće. Ostala je samo u jednom mandatu, ali za vreme istog su se dogodila čak dva traumatična događaja: „Crni septembar“, odnosno teroristički napad na izraelske sportiste na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine i Četvrti izraelsko-arapski („Jom Kipur“) rat u oktobru 1973. godine. Nije da Golda Meir nije imala stresa u životu da je na to pripremi, od detinjstva u senci pogroma u carskoj Rusiji, preko odrastanja u Americi, do političke karijere koju je gradila među doseljenicima u kibucima pre i za vreme Drugog svetskog rata, te angažmanu na uspostavljanju, odbrani i održanju izraelske države.

Film Golda izraelsko-američkog reditelja Gaja Nativa (najpoznatijeg po Oskaru za kratki film Skin) je „biopik“ koji se koncentriše upravo na jedan period njene vladavine, na ratne dane oktobra 1973. U toku tog perioda od neke dve-tri sedmice, premijerka mora da donosi vojne i političke odluke vođene što principima, što stanjem na terenu, što različitim informacijama koje joj serviraju ministri i načelnici različitih organa sile (sve sami muškarci, što možda iz današnje perspektive deluje znakovito, ali se tada podrazumevalo). Na „domaćem terenu“, pak, ona se hvata ukoštac s opakom bolešću (limfomom, od čega je na kraju i umrla 1979. godine), kao i sa stresom svoje pozicije i možda pogrešnih odluka koje je donela, a njen prvi odgovor na sve su crna kafa i cigarete koje konzumira u velikim količinama.

Kada bi se tražio filmski uzor za Goldu, onda bi to najpre mogao biti film Darkest Hour u kojem pratimo kako Vinston Čerčil uspostvalja ratni kabinet, obećava otpor nacistima, a „krv, znoj i suze“ svom narodu za viši cilj. Doduše, Nativ ubacuje tu intervencije dvostrukog okvira za priču, onaj širi je njen odlazak u bolnicu po poslednji put, a uži saslušanje pred komisijom po pitanju mogućih propusta za vreme rata, pa se paralela s Nolanovim Oppenheimerom ne može izbeći iako je Golda premijeru imala ranije, na Berlinalu.

Nativ zapravo s Goldom radi pristojan posao, kako u momentima kada je pokazuje kao stamenu ženu sposobnu da upravlja „alfa“-muškarcima u smeru višeg cilja, čak i nakon prvih poraza i pogrešnih koraka, tako i u intimnijim trenucima u kojoj se ona poverava svojoj sekretarici, pokušava da od drugih sakrije svoju bolest ili joj stres udara na moć rasuđivanja. U tome ima veliku pomoć Helen Miren koja, iako se čini krajnje neortodoksnim izborom za ulogu izraelske premijerke (što su neki od kolega osporavali po liniji političke korektnosti) i između njih nema fizičke sličnosti, uspeva da kanališe njenu auru rešene žene. Otežavajuća okolnost je svakako prostetička maska koju britanska glumica za ulogu mora da nosi, ali Helen Miren i ispod nje uspeva da odigra emociju.

Za ostatak ansambla, Nativ je izabrao internacionalni miks, često igrajući na kartu stvarne ili šminkom pojačane fizičke sličnosti, što se pokazalo kao pametno, posebno u slučaju arhivskih inserata koji često idu na televiziji u istoj prostoriji. Lior Aškenazi je uverljiv kao načelnik generalštaba David Elazar, Rami Hojberger kao ministar odbrane Moše Dajan (sa sve povezom na oku), ali Liv Šrajber ima najkoloritniju epizodu kao Henri Kisindžer u misiji „šatl-diplomatije“, sa sve onim nezaboravnim verbalnim ping-pongom između njega i Golde.

Manje dobronamerni kritičari će filmu zameriti jednostranost, ali to ide sa singularnom perspektivom koju Nativ na kraju i pravda tekstualnom karticom na kojoj piše da se Golda Meir još uvek smatra kontroverznom figurom u Izraelu. Istini za volju, Nativ ume da skrene u hagiografski ton, pa i u patetiku (posebno na kraju kada pesma Leonarda Koena Who By Fire zameni do tada ultra-dramatičnu skoro pa atonalnu neoklasiku na gudačima), ali malo ko će film suditi po čisto filmskim kriterijima.

Zapravo, dva su pitanja ovde ključna: volite li biografske/ratne/političke filmove koji se detaljno bave procedurama odlučivanja i koliko vas zanimaju sukobi na Bliskom Istoku, posebno iz izraelske perspektive. Treće i dopunsko, za poznavaoce, bilo bi kakvo mišljenje imate o Goldi Meir. Ako je na sva tri pitanja odgovor pozitivan, onda je Golda film za vas. Ali i bez toga je svakako još jedan veliki glumački uspeh Helen Miren.