Critical Zone / Mantagheye bohrani

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jasno nam je kakva je država Iran. U pitanju je izuzetno autoritarna teokratija u kojoj je forma javnog morala stavljena na pijedestal, dok su individualne slobode redom pogažene. To je zemlja u kojoj je moguće repera osuditi na smrt zbog javne podrške protestima žena zbog ubistva kurdske devojke od strane „moralne policije“ iz razloga ne-nošenja hidžaba na javnom mestu. To je zemlja u kojoj filmski reditelji bivaju osuđeni na zatvor i bičevanje zbog kršenja prethodno nametnute zabrane rada jer su se, eto, usudili da snime nešto što se ne uklapa u sliku koju režim želi da ima o sebi. Sveže odbegli Mohamad Rasulof čiji se film The Seed of the Sacred Fig upravo prikazuje u Kanu, a za koji je država vršila pritisak da se povuče s programa, pa onda i osudila reditelja koji je na to odlučio da pobegne iz zemlje, samo je najnoviji primer uhodane prakse.

Slična sudbina još uvek preti i Aliju Ahmadzadehu. I on je svoj treći film Critical Zone snimao u tajnosti, izbegavajući vlasti i cenzore, budući da je snimao iranski „andergraund“ koji režim ne želi da javnost vidi. I na njega je vršen pritisak da film povuče s filmskog festivala u Lokarnu, gde je imao premijeru i gde je „ubrao“ svoju prvu od mnogih nagrada, i u tu svrhu mu je onemogućen izlazak iz zemlje kako bi film predstavljao. Film je kod nas u regionu već igrao na Festivalu Autorskog Filma u Beogradu, a sada se ispostavio kao najbolji mogući izbor za otvaranje zagrebačkog Subversive festivala.

U pitanju je urbani „roud muvi“ koji se odvija u toku jedne noći u i oko Teherana. Naš anti-junak Amir je solidno situirani narko-diler s filantropskom i čak filozofskom žicom koji kruži autom po gradu i donosi „spasenje“ onima koje je potrebno. Jedino stalno društvo mu „pravi“ ženski glas s navigacionog uređaja, dok se „klijenti“ smenjuju, otkrivajući nam da su u Iranu, a naročito po mračnim ćoškovima njegove inače pomno nadzirane prestonice, itekako prisutni umor, bes i žeđ za slobodom koji se manifestuju kroz razne primere onog što bi režim mogao prokazati kao devijaciju.

Vidimo da u Iranu itekako postoji narkomanija. Da ima i korupcije i šverca. Da je kod onih srećnijih koji su u prilici da putuju prisutan osećaj sramote. Da ima homoseksualnosti i transrodnosti. Da su prostitucija i seks van braka učestale pojave. Da je ljudima često potreban beg, pa makar i u imaginarni svet i da simbolički gestovi otpora ipak nešto znače.

Kao i brojni iranski filmovi, i Ahmazadehov uradak situiran je uglavnom u unutrašnjost automobila u pokretu i u manjoj meri u stambene prostore epizodista. Nije to bez razloga, budući da su upravo ti prostori jedini ostali kao privatni, u kojima se čovek može ispoljiti, odnosno u kojima je donedavno mogao, budući da su ulice Teherana sada pokrivene kamerama i radarima. Međutim, neće nam prva asocijacija biti ni Abas Kiarostami, ni Džafer Panahi koji su takođe imali običaj da smeste dobar deo radnje svojih filmova u kola, već pre braća Safdi, Gaspar Noe i Martin Skorseze, i to u dve kontradiktorne varijante. Critical Zone možda kao After Hours niže naizgled neverovatne događaje u jednoj noći, ali je mrak koji oni nose sa sobom možda još i opipljiviji nego u filmu Taxi Driver zbog specifičnog pristupa i bez ikakvog ironijskog odmaka ili ograde.

Iako je Critical Zone sasvim jasno igrani film, dokumentaristička crta je jako vidljiva. Film je snimljen gerilski, bez dozvole, ponekad uz pomoć mita, ponekad skrivenom kamerom. I Amir Poosti u glavnoj ulozi i ostali glumci u filmu dolaze iz redova amatera zainteresovanih pre da kriknu protiv režima nego da zapravo glume. Takav pristup je često rizičan za celinu, a i sam po sebi podrazumeva neujednačenost. Srećom „peglanje“ sirovog materijala u montaži (potpisuju je reditelj i Aškan Mehri) i post-produkciji u kojoj pulsirajuće muzika Milada Movahedija komplementira i oblikuje zvučni pejzaž haotičnog grada rade svoj posao ponekad čak i iznenađujuće dobro. Nešto nesavršenosti i neujednačenosti je, međutim, ostalo, ali i to se mora istrpeti za jednu ovakvu panoramsku vožnju kroz predvorje pakla.