The Fall Guy

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Evo jednog vica, za promenu crnogorskog. Dođe neka strana filmska ekipa da snima u Crnoj Gori i režiser pokupi neke lokalce da mu budu statisti. Namesti ih on na jedno mesto u kadar, snimi iz par „dublova“, pa ih upita mogu li se prebaciti na drugo mesto da se snimi i neki sledeći kadar. Lokalci se malo namrgode i krenu da se domunđavaju međusobno, a onda „glavni“ među njima samo kratko odogovori režiseru: „Možda jesmo glumci, ali nijesmo kaskaderi!“

„Naravoučenije“ vica bi, uz očiglednu poentu, bilo i to da je kaskaderski poziv makar fizički teži od onog glumačkog, pa kao takav nije dovoljno cenjen. To se na jednom mestu poentira i u novom filmu The Fall Guy Dejvida Liča, i to iz usta uglavnom potrošnog ljigavog negativca napisanog da nestane iz zapleta jednom kada ispuni svoju funkciju „skretanja“ istog. Dotični će narko-diler našem naslovnom junaku Koltu Siversu (Rajan Gosling) odati priznanje za zahtevan posao koji obavlja dok mu njegovi pomoćnici sipaju drogu u piće, time „ispravljajući“ nepravdu koju kaskaderima čini Akademija time što im ne dodeljuje Oskare.

Istini za volju, ne postoje Oskari za kaskadere (a postoje za efekte, ccc!), ali to ne znači da su kaskaderi baš potpuno „neopevani heroji“ u samim filmovima. Recimo, Klif But (Bred Pit) kod Tarantina u Once Upon a Time... in Hollywood je kaskader i sasvim je komplementaran glumcu Riku Daltonu (Leonardo Di Kaprio), a emotivno je čak i potkovaniji. Ili recimo Ilaj Kros (Piter O‘Tul) u filmu The Stunt Man (1980) kroz koji Ričard Raš komentariše uspon i pad Novog Holivuda, kao i silne promene u američkom društvu u periodu od deceniju-dve. Ili jedna od najboljih komedija XXI veka, Ron Goosens, Low Budget Stuntman (2017) u kojem autori Stefen Hars i Flip Van der Kuil kroz naslovnog junaka (Stefenov brat Tim), inače pijanog ludaka koji ne zna za strah, komentarišu brojne afere koje su još sveže u holandskoj kolektivnoj memoriji na uvrnuti, izuzetno politički nekorektni način.

Opet, kao direktna inspiracija za ovaj film izuzetno starovremenskog i nostalgičnog ugođaja je ponajpre poslužila jedna serija iz ranih 80-ih s kojom film deli naslov i ime glavnog lika. Razlika je, doduše, u tome da Kolt Sivers iz serije mora da „mesečari“ kao lovac na ucenjene glave u pauzama između snimanja, što ga dovodi u razne nezgodne situacije iz kojih se vadi upravo kaskaderskim veštinama. Kolt Sivers iz filma u nevolje, pak, upada iz potpuno drugih razloga koji imaju veze i sa odnosima u okviru filmske ekipe i sa načinom na koji se snimaju filmovi u savremenom Holivudu i uopšte globalnoj kinematografiji. Uostalom, budući da je i sam započeo karijeru kao kaskader (da bi „rastao u činu“ od koordinatora, preko koreografa do reditelja), Dejvid Lič itekako dobro zna o čemu priča.

Kolta upoznajemo delimično kroz njegovu vlastitu naraciju, a delimično na delu. On je holivudski kaskader kojem je glavni posao da izvodi vratolomije umesto cenjenog, ali prepotentnog glumca Toma Rajdera (Aron Tejlor-Džonson). U pauzama se zabavlja sa svojom devojkom, snimateljkom Džodi Moreno (Emili Blant) i njih dvoje planiraju prvi zajednički odmor u svrhu početka novog zajedničkog života. Sve izgleda divno i krasno dok Kolt na snimanju ne doživi nesreću zbog koje prvo završi u bolnici s povredom kičme, a onda skrivajući se od svog posla i od svoje devojke...

Godinu i po dana kasnije, on radi na parkingu meksičkog restorana gde ga povremeno zezaju gosti koji se sećaju njegove prethodne karijere pokušavajući da ispadnu face pred svojim devojkama, a povremeno zeza i on njih tako što njihova kola vozi „kaskaderski“. Iz tog uhodanog života njega će prenuti jedan poziv. On dolazi od producentkinje Gejl (Hana Vedingem, otkrovenje filma) koja ga poziva da se hitno „vrati u igru“. Situacija je, naime, takva da je Tom prvo upao u loše društvo (s puno droge koja ga „fura na paranoju“), pa onda nestao, zbog čega cela skupa produkcija ovisi o koncu. Da stvar bude još zeznutija, u pitanju je debitantsko režijsko ostvarenje nikog drugog nego njegove bivše devojke Džodi kojoj se sigurno neće pružiti druga prilika ako zabrlja na tako velikom projektu, a ona, navodno, želi baš njega.

U pitanju epsko-lirska naučnofantastična melodrama o ljubavi svemirskog kauboja i vanzemaljke usred rata između dve vrste koja deluje kao čudan miks Cowboys & Aliens i Dune s primesama Mad Maxa (zbog silne jurnjave automobilima), dakle kao potencijalno bolni „flop“. Džodi pritom kuburi i sa trećim činom, i zapravo ne očekuje Kolta na setu, pa njegovi pokušaji da se pred njom iskupi ne idu baš najbolje, ali makar na snimanju ima prijatelja u vidu svog kolege Dena Takera (Vinston Djuk) koji je avanzovao do pozicije koordinatora. Pored prevrtanja u kolima, padanja u bitkama i kadrovima zapaljenja na setu, Kolt dobija zadatak od Gejl da pronađe nestalog Toma, ali stvari nisu kakvim se na prvi pogled čine, pa će on biti prinuđen da svoje kaskaderske veštine koristi i po ulicama, hotelima i klubovima Sidneja.

Iako u filmu ima više nego dovoljno akcije, što smo od Liča, znajući njegovu filmografiju (prvi John Wick, drugi Deadpool Atomic Blonde, Bullet Train) i očekivali, ona je ovde ipak sekundarna, ali svejedno služi da održi film u konstantno visokom naponu u trajanju od dva sata, što i uspeva. Sama akcija je snimljena na onaj tradicionalan, kaskaderski način, bez previše oslanjanja na CGI, što i Lič i scenarista mu Dru Pirs (Iron Man Three, Mission Impossible: Rogue Nation, a s rediteljem je sarađivao na Fast & Furious Presents: Hobbs & Shaw) često ističu na meta-nivou filma. Utisku da ovde imamo film kakvi se sada samo retko i u izuzetnim prilikama snimaju dodatno doprinosi i neonski vizuelni dizajn, kao i muzika koja se dosta često svodi na pesmu I Was Made for Lovin‘ You sastava Kiss u varijantama od haus-remiksa do „džo-kokerovske power-balade“.

Akcija je sekundarna jer je The Fall Guy ipak prvenstveno komedija, i to najmanje trostruka. Za početak imamo klasičnu komediju koja se svodi na gegove i dosetke, kako fizičke, tako i verbalne, a ona svoj vrhunac dostiže u uvođenju značajnog lika psa koji se zove Žan-Klod i komande prima isključivo na (lošem) francuskom. Nadalje, tu je romantična komedija budući da je suštinski zaplet filma centriran oko mogućeg pomirenja bivšeg para što je centralna motivacija glavnog junaka, a ne treba zaboraviti ni velike gestove koji su za dotični žanr karakteristični. Opet, The Fall Guy najbolje funkcioniše kada se prebaci na meta-nivo, i to ne samo do opštih mesta o nadmenim glumcima i skromnim, vrednim kaskaderima, zbunjenim rediteljima i pohlepnim producentima pod stresom. Lič se koristi tim generalizacijama, ali uspeva da baci i malo dublji pogled u filmsku industriju, da postavi neka prava pitanja o njenoj sadašnjosti i budućnosti, od digitale i CGI-ja do izazova veštačke inteligencije i „deep fake“ falsifikovanja. Tome treba dodati i sijaset referenci, na Toma Kruza, seriju Miami Vice, ljubiće Nothing Hill i Love Actually, uz one na akciono-kaskaderske klasike, kojima se ubiraju izgrađeni humorni poeni.

Za sve to Lič ima na raspolaganju gotovo idealnog glumca čiji sam izbor može služiti kao referenca za sebe (u najmanju ruku zbog uloge u Refnovom filmu Drive, što se dodatno podvlači kostimom, odnosno jaknama u sličnom stilu koje Kolt nosi). Osim što je Rajan Gosling sada opet „vruć“ zbog nagrađivane uloge Kena u Barbie, kao i zbog spremnosti da se zeza na tu temu ne ilazeći iz lika, treba reći da je reč o izvanredno sposobnom glumcu baš za ovakve blesave akcione romantične komedije koji je sposoban da „valja“ najgore gluposti iz scenarija i da sve vreme sačuva savršenu mirnoću u transformacijama između kaskadera, budalaša, naivne drugarčine, akcijaša i ljubavnika.

Ostatak postave nema dovoljno prostora za razigravanje, što je šteta za Emili Blant koja, svedena na slatkicu koja se baš ne snalazi u novoj, odgovornoj ulozi, baš i ne može da pokaže svu širinu svog talenta, od onog akcionog do direktno komičnog. Loše prolazi Aron Tejlor-Džonson sveden na arogantnu budalu (koja je inače dobar glumac), dok Tereza Palmer u ulozi Rajderove devojke i Stefani Hsu u ulozi asistentkinje imaju premale epizode. Bolje prolaze Vinston Djuk i Hana Vedingem čiji likovi imaju dosta „mesnatije“ replike.

Jedini nedostatak koji bi filmu možda mogao da se zameri je određena doza predvidljivosti prosedea. Ali i tu treba imati u vidu i dvosmislenost samog naslova na matičnom engleskom jeziku, gde on može biti i pomalo pogrdni termin za kaskadera („momak za padanje“), ali i metaforički izraz za žrtvenog jarca. Opet, možemo se pouzdati da su i sa time i Dru Pirs i Dejvid Lič itekako računali, pa su nam na kraju servirali jednu izuzetno zabavnu i smešnu komediju koju je pravi užitak gledati.