The Lost Bus

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako su globalno najpopularniji njegovi potpuno fikcijski akcioni filmovi, inače adaptacije romana Roberta Ladlama, iz serijala o špijunu Džejsonu Bornu (režirao je tri od pet), izvorni autorski habitus Pola Gringrasa je nešto drugačiji. Naime, on se u svojim filmovima uglavnom bavio stvarnim tragedijama, bilo da je reč o neredima u Belfastu 1972. godine (Bloody Sunday, 2002), terorističkim napadima 11. septembra (United 93, 2006), napadima somalijskih pirata na trgovački brod (Captain Phillips, 2013) ili ubilačkim pohodom Andreasa Brejvika na ostrvu Utoja u Norveškoj (22 July, 2018).

Ono što je zajedničko i za Gringrasove akcione filmove i za njegove doku-drame, pa čak i za neke njegove atipične uratke poput vesterna News of the World (2022), je stil snimanja koji možemo nazvati „gringrasovskim“. U pitanju je „lažni sinema verite“, s obilatom upotrebom kamere iz ruke, oštrih švenkova i grubih montažnih rezova koji imaju cilj da nama kao gledaocima stvore iluziju da smo na licu mesta u vremenu kada se radnja i odvija. Pitanje je koliko je takva „imerzivnost“ etički opravdana, ali ona zne biti itekako efektna jer uzrokuje visceralne reakcije.

U svom najnovijem filmu The Lost Bus, Gringras se ponovo bavi stvarnom tragedijom iz nedavne prošlosti. Reč je o šumskom požaru koji je novembra 2018. godine poharao gradić Peradajs u Kaliforniji. Uzrok požara bio je pad električnog kabla s loše održavanog dalekovoda, a slaba dostupnost ishodišta vatre i jak vetar koji je duvao pogodovali su da se požar proširi do gusto naseljenih područja i da bude izuzetno težak za gašenje i stavaljanje pod kontrolu, naporima vatrogasaca uprkos. Na kraju, stradalo je preko 85 ljudi, a u procesu koji je usledio kompanija Pacific Gas & Electric proglašena je krivom za njegovo izbijanje i dužnom da familijama poginulih i povređenih isplati odštetu, zbog čega je i bankrotirala.

U filmu događaje, pak, uglavnom pratimo iz ugla vozača školskog autobusa Kevina MekKeja (Metju MekKonahi), jednog od neopevanih ili makar nedovoljno opevanih heroja svakodnevnog života i predanog rada koji je spasio preko dvadesetoro dece i njihovu učiteljicu Meri Ludvig (Amerika Ferera) od sigurne smrti u vatri. Ta jedna linija radnje filma na tragu katastrofe se povremeno seče drugom, na žanrovskom kursu klasične doku-drame, o naporima vatrogasaca predvođenih šefom Martinezom (Jul Vaskez) da stave požar pod kontrolu i organizuju evakuaciju meštana.

Posle prvog, vrlo kratkog prologa snimljenog iz drona u kojem vidimo kako je požar izbio, a uporedo s time kako je on primećen i kako je prvi pokušaj gašenja propao, upoznajemo se s Kevinom i njegovom neveselom životnom situacijom. On se nedavno razveo i vratio u svoj rodni Peradajs da bi se brinuo o svojoj bolesnoj majci Šeri (Kej MekKejb MekKonahi, glumčeva majka). Njegov sin Šon (Levi MekKonahi, glumčev sin) ga ne podnosi i smatra gubitnikom, a poslednja svađa izbija oko toga što Kevin sumnja da je Šon pobegao iz škole fingirajući bolest. Povrh toga, nedavno je morao da uspava svog psa, a na sam dan tragedije, šefica na poslu, dispečarka Rubi (Ešli Etkinson) ga zatrpava poslom i rokovima kako bi dovezao autobus koji je zadužio na zakazani servis.

Još kada se ispostavi da se Šon zaista razboleo, a da ni on ni Šeri nisu u stanju da se sami evakuišu, pa on može da ispadne makar posredno kriv za njihovu eventualnu smrt, Kevin se dvoumi da li da se javi na dispečarkin poziv da evakuiše decu i učiteljicu iz škole blizu zone požara. Ipak se javlja na dužnost, ali onda se treba nositi s različitim nepredviđenim okolnostima. Meri je tip učiteljice koja puno toga polaže na empatičnu komunikaciju, procedure i praćenje instrukcija, čime usporava Kevina u donošenju odluka po svojim instinktima i poznavanju terena. U međuvremenu, komunikacije su prekinute, a vatra guta kuće, širi se na puteve i ulice, dok građani koji sami pokušavaju da se evakuišu stvaraju gužve i zastoje.

Prijem filma dosta zavisi od medija na kojem smo ga gledali. Američke kolege koje su ga, na primer, pogledale na festivalu u Torontu, gde je imao premijeru, ili u odabranim bioskopima, kvalitativno će pretpostaviti drugu polovinu filma, onu „katastrofičnu“, u odnosu na prvu, „doku-dramsku“ kojoj zameraju nespretnost u dramaturgiji, odnosno nesuptilnost scenarija u plastičnom objašnjavanju gledaocima koliko je Kevin i inače u krizi. To ima smisla s njihove tačke gledišta jer su scene nošenja s vatrenom stihijom iz „bioskopske“ perspektive postavljene i režirane tako dobro da gledaocu stvore realističnu iluziju da se nalazi na licu mesta.

Tako nešto, međutim, nije sasvim moguće postići na primarnom mediju distribucije ovog filma. Budući da ga je producirala kompanija Apple +, većina gledalaca će ga pogledati kod kuće gde je „imerzivnost“ mnogo teže postići nego na velikom platnu, dok će druge distrakcije terati gledaoce da pauziraju i nastavljaju gledanje. U tom smislu, uvodni, „doku-dramski“ deo svim scenarističkim manjkavostima uprkos deluje solidnije, preglednije i informativnije u odnosu na tipičnu „dramaturgiju preživljavanja“ koja sledi.

Razlog za to je i prisustvo Metjua MekKonahija, i to nakon pauze od pet ili šest godina u kojima nismo imali prilike da ga vidimo na ekranu. To što smo mogli da ga čujemo u animiranom filmu Sing 2 (2021) ili „marvelovštini“ Deadpool & Wolverine (2024) je sada manje bitno. Glumac koji je svojom „renesansom“ obeležio prethodnu deceniju u međuvremenu nije izgubio ništa od svoje veštine: i dalje može da veže našu pažnju za svoj nastup i da dočara poziciju pristojnog, običnog čoveka u nimalo običnoj i prijatnoj situaciji. Ostali glumci, pre svega Amerika Ferera, ga samo prate i nadopunjavaju, što je takođe sasvim u redu.

Pol Gringras takođe uspeva da dočara razmere situacije iako se uglavnom oslanja na kompjutersku grafiku, naročito kada je u pitanju vatra. Na jednom mestu, međutim, on koristi stvarna pirotehnička sredstva čime podvlači stvarnost onoga što se dogodilo. Opet, u jednom trenutku on i ko-scenarista Bred Ingelsbi kreću da popuju o klimatskim promenama i ljudskom nemaru kroz lik Martineza kojeg Jul Vaskez inače suvereno i autoritativno tumači, čime narušavaju pseudo-dokumentarističku neposrednost na čiju kartu igraju.

Na kraju, nema neke velike razlike između ovog filma katastrofe po istinitom događaju i klasika pod-žanra kao što su Dante‘s Peak, Twister ili Volcano. Kao i navedeni filmovi, i The Lost Bus dobacuje do solidnog, ali ne preko toga.