15.7.18

A Film a Week - Loving Pablo

There must some kind of competition between the high-profile Spanish-speaking actors who will serve as the best Pablo Escobar ever featured on either big or small screen. And after Édgar Ramirez (Killing Pablo), Benicio del Toro (very good in Escobar: Paradise Lost, even though the film itself was a kind of bland experience) and a brief episode by Mauricio Mejía in last year’s American Made, the turn came to Javier Bardem to put on his fake belly / fatsuit and his mask and to try his luck as the notorious drug kingpin in Fernando Léon de Aranoa’s Spanish-Bulgarian co-production Loving Pablo. Maybe somebody should tell the whole crew behind this silly challenge that the goal has been already set pretty high by the Brazilian actor Wagner Moura of the Netflix TV series Narcos.

For his angle to this well-documented, told and re-told story, de Aranoa chose the best-selling memoir Loving Pablo, Hating Escobar by the drug lord’s former associate and lover, celebrated TV journalist Virginia Vallejo which he adapted himself. Generally speaking, de Aranoa is a reliable scriptwriter and even more reliable director of Mondays in the Sun fame, but after interestingly drafted, though cliché-ridden feature A Perfect Day and “on the right place at the right time” documentary Politics, Instructions Manual, Loving Pablo makes him look amateurish like a bottom of the class college boy trying to emulate the ultimate crime-drama bio-pic classics in the likes of Goodfellas. Long story short, everything he could do wrong – he did with vengeance.

His writing is lazy, relying to much on the source material and therefore clumsily patched with the god-awful voice-over narration done by Penélope Cruz who is also present as the semi-active co-leading character Virginia. The end result is that the voice-over is overlapping with the visual narration which would look better and more elegant without explaining the obvious. Even the structure is kinda pedestrian, lacking any kind of personal or political angle and simply lining up the biographical events in a chronological order. When he finally distances himself from the book, he does so in an atrocious fashion completed with borderline moronic dialogue and even more idiotic monologue.

The musical choices which were aimed to channel the scorsesian style of sorts are also lazy, reduced to often-heard 80’s cheesy pop, Latino and rock standards, with Carlos Santana’s Black Magic Woman (as the pillar of Latin rock) used completely out of context somewhere around the half an hour mark. The only interesting and humorous piece of soundtrack is the Christmas standard Let It Snow in the scene when the cartel’s transport jet lands on an American highway, but even this is too much on the nose (pun intended).

Also, the attempted use of torture and shock does not do any good for the film because it usually ends with some half-hearted brutality and over the top animal cruelty with a “top-down” approach in which a horse gets killed in the beginning, a dog gets beaten in an elaborate human torturing scene around mid-point and a flock of pigeons flies into the helicopter propeller near the end. And let us not speak about ripping off de Palma’s Scarface’s signature chainsaw scene.

Let us maybe speak about the use of the language(s) here. Filming mostly in English might seem as a reasonable, business-friendly solution, but with a heavy (as in totally fake) Spanish accent it just sounds ridiculous, especially underlined with Spanish curses and phrases known to every owner of a TV set. Unfortunately, that puts the central pair of actors between the rock and the hard place. They have some chemistry in the scenes they share (which is understandable given that they are a real-life couple), but their cartoonish accents, his constant mumbling and her occasional telenovella styled hysterical over-acting just remind us how both of them are not really on the top of their game when acting in English, like one The Counsellor or Vanilla Sky was not enough already. Finding the counter-argument might prove futile: Bardem’s performance in No Country for Old Men was wordless and the interaction between two of them in Vicky Christina Barcelona was mostly in Spanish which suits both of them better.

Speaking of acting, not that the rest of the crew fared better, with both Spanish or English dialogue, like Peter Sarsgaard as a DEA agent or Julieth Restrepo as Escobar’s slightly less glamourous wife Maria Victoria Henao, but that again is a strong case of seriously under-developed characters due to the lazy writing.

We might compare Loving Pablo to a car crash, but that would not be accurate. Trainwreck would be more adequate comparison, but still would not describe it completely. No, what comes to my mind is a mid-air collision over a densely populated area: leave any hope to be a survivor of this one.

11.7.18

Tully

kritika originalno objavljena na DOP-u
Kao (relativno) svež otac, mogu reći da roditeljstvo nije ni lak posao, niti je za svakoga, niti se u njemu može biti savršen ili makar zadovoljan svojim učinkom. Greške i nervni slomovi se dešavaju, ali to je manji problem od dnevne monotonije koju sačinjava servisiranje deteta, servisiranje pokretne i nepokretne imovine (stan se mora držati u redu, kao i auto koji može odjednom postati nužno potreban), te servisiranje ili u krajnjoj liniji unapređivanje karijere (jer u savremenoj ekonomiji ako stagniraš to zapravo znači da propadaš). Umor, nespavanje, rasejanost i zaboravnost se podrazumeva. Ovo pritom kažem kao otac jednog i samo jednog osrednje zahtevnog deteta čije “mušice” nisu ni blizu zvanične dijagnoze. Mogu samo da zamislim kako to izgleda iz pozicije majke (fizički kondicionirano primarnog staratelja u najranijoj životnoj dobi deteta) i sa više dece u priči i priznajem da ono što sam zamislio podseća na horor-film strašniji nego Hereditary i A Quiet Place zajedno.

Priliku da to vidimo nude nam reditelj Jason Reitman i scenaristkinja Diablo Cody i to iz vizure apsolutno sjajne Charlize Theron u filmu Tully. Ona igra Marlo, četrdesetogodišnju majku dvoje dece, kćeri po imenu Sarah (Lia Frankland) koja ulazi u pret-pubertetsku samokritičnu fazu i nešto mlađeg sina po imenu Jonah (Asher Miles Fallica) čija ga nikad izrečena dijagnoza negde pri rubu na spektru autizma (u filmu ćemo čuti termine kao “quirky”, “sa posebnim potrebama” i “atipičan”) čini problemom već u predškolskom obrazovnom sistemu. U trenutku kada Marlo po prvi put vidimo na ekranu ona je u visokoj trudnoći, a prinova, curica Mia će biti od one zdrave, ali vrištave sorte, što će se pokazati izuzetno napornim za ženu u određenim godinama života. Njen muž Drew (idealno diskretni Ron Livingston) je od pomoći koliko je u mogućnosti – sa starijom decom uglavnom, ali ga je upravo krenulo na poslu što znači službena putovanja u bližoj budućnosti, te noćnu rutinu igranja video-igrica kao formu preko potrebne praznoglave zabave i relaksacije u sadašnjosti.
Stvari će se promeniti kada njen prilično bogati i lagano arogantni brat Craig (Mark Duplass) karakteriziran hipsterskim stilom života, statusnim simbolima, pomodarskom alternativnom prehranom i uparen sa savršeno iritantnom ženom Elyse (Elaine Tan) otkrije koji je poklon namenio svojoj sestri. Reč je o najmu noćne dadilje, devojke ili žene koja će noću dežurati pored deteta, previjati ga i nositi ga polu-uspavanoj majci na dojenje. Marlo je u početku skeptična prema rešenju koje podrazumeva da joj se neko nepoznat vrti po kući, ali na kraju preumorna, zapuštena (sa novorođenčetom i osobna higijena postaje luksuz) i na rubu depresije predaje meč.

Na scenu stupa naslovna junakinja (u interpretaciji Mackenzie Davis), varijacija na temu “manic pixie dream girl” iz indie filmova i Hollywooda i stvari se polako dovode u red: majka postaje odmornija (“Ponovo mogu da vidim boje”, kaže), kuća sređenija, a deca zadovoljnija. Kako vreme prolazi i kako se dve žene različitih životnih dobi upoznaju uz čašu-dve sangrije, tako se i suštinski povezuju tako da mogu da prepoznaju sebe u onoj drugoj. Marlo je pre braka, dece, bezveznog posla i dosadnog života u predgrađu studirala u New Yorku, bila otvorenog duha i puna nade, živela boemski i filozofirala baš kao Tully. I obratno, za Tully je lagano cinična Marlo nevesela budućnost koja joj sledi kada prođu radosne 20-te. Ali, uvek ima ono “ali”…
Kao što ste verovatno primetili, vrag je u detaljima i Reitman nam ih obilato i bespoštedno servira na način na koji to obično ne možemo videti u filmovima, sa sve ispolivanom, prljavom odećom, igračkama razbacanim po podu, dubinskim nerazumevanjem između supružnika jer drugačije nije ni moguće kada se kreću različitim svetovima, “trash” televizijskim programom za gledanje prazne glave, pa i krupnim kadrom bradavice, nabrekle i desenzitizirane od sisanja i pumpanja. U tu svrhu Reitman često koristi montažne sekvence ponavljanja jednih te istih radnji u nedogled, od početka sa previjanjem, dojenjem, ljuškanjem, uspavljivanjem, dremanjem na preskok i bacanjem smeća, preko one koja ima namenu da pokaže kako to izgleda kada je sve u redu, pa do jedne komične kada Tully i Marlo idu u New York putem slušajući sve hitove Cindy Lauper.

Osećaj za detalj izražen je i u sceni kada Marlo pokušava da se utrkuje sa tinejdžerkom na stazi za jogging dok na koncu ne ostane bez daha, u Drewovoj usporenoj distanciranosti (to mi očevi radimo), kao i u pod-zapletu oko Jonaha i škole gde se tačno vidi šta se govori, šta se ne sme izgovoriti i šta to između redova znači. Jer život ne priznaje zasluge, a ispod maske socijalne osetljivosti i političke korektnosti klasni sistem je ustrojen tako da se ljudima sa nižim primanjima od ciljne grupe izlazi u susret “koliko se može”, ali i da ih se na to stalno podseća.

Za ulogu u takvom filmu potrebna je hrabra glumica koja se ne plaši deglamurizacije, što Charlize Theron svakako jeste. Nije joj ovo prvi put, setimo se samo Oscara za Monster, ali ovo takođe nije klasično hollywoodsko poružnjavanje za ulogu. Ne, ona se ne boji da se prikaže kao načeta životom, da bude nesređena, rastrojena, pomalo otkačena, ali jednom kada se uredi lepa i sve u svemu majka na rubu sredovečnosti kakve viđamo svugde oko nas. Dakle, obična i normalna.
Ovakav materijal takođe zahteva uhodan autorski par koji je pre svega pošten i iskren u oslikavanju svog pogleda na svet. Ovo im je treći zajednički film posle Juno (2007) i Young Adult (2011) sa kojima deli “DNK”, kao što to deli i sa Reitmanovim odličnim ostvarenjem Up in the Air (2009). Što se Diablo Cody tiče, tu ima i autobiografskih elemenata, ona je scenario napisala nakon dobivanja trećeg deteta inspirirana košmarima koji su pratili to ponovno roditeljstvo. Jason Reitman je, pak, spreman da pokaže kako život stvarno izgleda, sa malo smeha, ali bez ulepšavanja i nepotrebne sentimentalnosti, te da kao i Diablo Cody preispituje velike snove, planove i ambicije i ono što iza njih ostaje kada se rasprše. Ovakav film mu je bio preko potreban nakon dva vezana ozbiljna promašaja Labor Day (2013) i Men, Women and Children (2014).

Reitman takođe voli i da nam izmakne tlo pod nogama obratima, što je i ovde slučaj. Ne, neću ga otkrivati, a on sam otkriva određene logičke nedorečenosti u scenariju i u rukama nekog drugog bi poslužio isključivo za objašnjenje i inače jasnih stvari. Ovde je stvar za diskusiju, jer svakako nije bio neophodan filmu koji je dubinski i do kraja sondirao stanje roditeljstva, pre svega majčinstva, daleko od floskula iz filma, literature i bapskih priča. Opet, bilo je potrebno nekako razbiti ritam i treći čin okrenuti na nešto novo i van tipičnih matrica indie filmova Sundance tipa. Sporni, premda fino izvedeni obrat ga udaljava od najviše ocene, ali ga makar poslednji setno-topli kadar vraća jako blizu toga i pozicionira pri vrhu filmske berbe u ovih pola godine. Ili su to samo meni još uvek sveža sećanja?



9.7.18

Infinite Football / Fotbal Infinit

kritika objavljena na XXZ

2018.
scenario i režija: Corneliu Porumboiu

Fudbalsko je vreme, u toku je Svetsko Prvenstvo, a fudbalskih filmova konstantno manjka. Teško ih je nabrojati 11 valjanih. Nema puno ni dokumentaraca vrednih pažnje, a čak dva ih potpisuje rumunski novovalac Corneliu Porumboiu što mu je bilo dovoljno da zavredi status najvećeg fudbalskog filmskog stvaraoca. Nakon u svojoj jednostavnosti briljantnog filma The Second Game u kojem sve vreme gledamo ponovljenu domaću utakmicu iz 80-ih sa komentarima samog autora i njegovog oca iz off-a i u kojoj se Poromboiu poigrava sa formatima trajanja (utakmica = celovečernji film), red je došao na u izrazu konvencionalniji dokumentarac Infinite Football.
U stvari, samo nam se čini da Infinite Football govori o globalno najpopularnijoj sportskoj igri jer nam naslov to sugerira, a protagonista Laurentiu Ginghina tu tek počinje svoju priču. Naime, njemu je povreda na lokalnoj beton-ligaškoj utakmici okončala karijeru, ne samo sportsku i fudbalsku, nego i onu za koju se pripremao. Jer povreda je došla u najosetljivijoj životnoj dobi – oko upisa fakulteta, pa Laurentiu nije mogao upisati šumarstvo za šta se intenzivno pripremao, nego je, kada se oporavio, počeo da radi u lokalnoj fabrici gde mu se opet dogodila nesreća na radu, i to pretpraznične večeri, pa je sa slomljenom nogom satima pešačio do svog doma.

Rešen da se obračuna sa problemom u korenu, inteligentan, načitan, otvoren da stekne nova iskustva i primeni ih u drugim situacijama, Laurentiu je rešio da fudbal promeni na bolje. Cilj je bio sačuvati taktičku raznolikost i dinamiku igre, a istovremeno povećati njenu bezbednost. Kako je njegova povreda nastala prilikom njegovog zatvaranja od strane grupe protivničkih igrača uza zid, prvo što je Laurentiu promenio bio je oblik igrališta – umesto pravougaonika, dobili smo nepravilni osmougaonik sa tupim uglovima i znatno više manevarskog prostora za napadača. Sledile su radikalnije zamisli – ograničenje odbrambenih igrača na odbranu, a napadača na napad, recimo. Laurentiuova nova igra je dobivala nove i nove verzije, Porumboiu čak dokumentira jednu test-utakmicu, ali, kako mu i sportski sagovornici govore, to više nije fudbal već nešto sasvim drugo.
Porumboiu nam neka iznenađenja i neke ključeve servira odmah na početku, smeštajući radnju u svoj rodni grad Vaslui, što implicira da se on i Laurentiu poznaju od ranije. Zapravo su dugogodišnji prijatelji, što ćemo kasnije otkriti. Nadalje, sa svojim opsesijama o bezbednosti o fudbalu, Laurentiu deluje kao svakako emotivan, ali u glavi ne baš “sav svoj” tip, kliše benigne provincijalne lude. O tome govori i njegov posao, službenički u ekvivalentu ministarstva za istraživanje rude i gubljenje vremena, naročito u onoj rumunski potpisnoj kadar-sceni u kojoj se starica u pratnji staratelja hvata ukoštac sa notornom rumunskom birokratijom. Ta scena nam, međutim, otkriva i neverovatnu količinu empatije, strpljenja i emocionalne inteligencije koju Laurentiu poseduje.

Kako film odmiče, reditelj Porumboiu je sve bliži svom protagonisti i neretko se i sam uključuje u razgovor i teoretiziranje, a priča onda odlazi i do Laurentiuovog doma i njegovog oca i anegdota iz detinjstva ne bi li se, nakon iskrene ljudske drame začinjene sa nešto komedije apsurda, upustila u čistu egzistencijalnu filozofiju. I tu onda dobivamo ogledalo i priliku da prepoznamo svoj snobizam, bilo prema tim “šašavim” provincijalnim tipovima, bilo prema fudbalu kao zabavi za plebs, što je u svojoj isključivosti očita pogreška. Jer fudbal nije samo sport za momke bez akademskih ambicija, niti je samo biznis u kojem se vrte astronomske količine novca, iako je i to. Fudbal je igra u kojoj su uživali i Crnjanski i Andrić i Camus. Sada možemo reći da su u njoj uživali i Corneliu Porumboiu i Laurentiu Ginghina.


3.7.18

The 15:17 to Paris

kritika objavljena na XXZ

2018.
režija: Clint Eastwood
scenario: Dorothy Blyskal (prema knjizi Anthonyja Sadlera, Aleka Skarlatosa, Spencera Stonea i Jeffreya E. Sterna)
uloge: Anthony Sadler, Alek Skarlatos, Spencer Stone, Christopher Norman, Ray Corasani, Judy Greer, Jenna Fischer

Iznimno poštujem starog Clinta i volim većinu njegovog opusa. Sigurno zbog toga što je jedan od retkih filmskih stvaralaca sposobnih da se kao reditelj odvoji od sebe kao glumca, pa da sam sebe režira poštujući i svoju personu na sceni i svoja umetnička načela. Definitivno zato što zna ispričati priče o neobičnim podvizima običnih ljudi. A najviše zbog toga što je uspostavio odnos familijarnosti sa publikom širom sveta najrazličitijih kulturnih pozadina pre svega kroz univerzalnost i humanističku potku njegovih priča. Jer ispod celog tog konzervativnog heroizma Eastwood pripoveda (ponekad i propoveda) o osnovnoj ljudskoj pristojnosti.

Naravno, godine su ga stigle, pa se odao lupetanju na privatnom planu (mada je njegov performans sa Obamom kao praznom stolicom umetnički intrigantan, da ne govorimo koliko je primenjiv na predominantnu većinu političara). Na filmskom planu smo u poslednje vreme imali “mešano meso” inovativnih, ali ne nužno artikuliranih uradaka kao što su Hereafter i J. Edgar, sigurnih i sladunjavih filmova poput Invictusa i Jersey Boys, te manipulacije u pokušaju American Sniper. Mislili smo da se Sully vratio na pravi put radivši ono što najbolje zna. A onda se dogodio The 15:17 to Paris
 
U teoriji, to zvuči baš kao “eastwoodovska” priča: trojica mladih američkih vojnika na odmoru u Evropi uspevaju sprečiti teroristički napad automatskom puškom na putnički vlak. Čak se i ideja da Anthony Sadler, Alek Skarlatos i Spencer Stone igraju sami sebe može učiniti hrabrom, iako ne nužno originalnom – neki reditelji rado koriste naturščike, a italijanskim neorealistima je to bio potpisni štos. Sasvim druga stvar je kada to rade glumci ili makar javne ličnosti kojima je javni nastup u opisu posla. Ovde štos negde između ta dva pristupa nije uspelo: Sadler, Skarlatos i Stone su, može se slobodno reći, užasni glumci.

To je tek deo problema usko povezan sa činjenicom da njih trojica nisu čak ni naročito koloritne ličnosti niti su takvima učinjeni kao likovi u lošem scenariju neiskusne Dorothy Blyskal čiji je jedini spisateljski “credit” pored ovoga odbijena pilot-epizoda za jednu televizijsku seriju. Potencijala da ih se razvije u nešto zanimljivo je možda bilo na početku filma kada ih upoznajemo kao problematične klince u školi koje često pozivaju na razgovor kod direktora, ali kad već dođemo do njihovih ratnih igara u šumi i razdvajanja, pa ponovnog spajanja u odraslim godinama, taj kontinuitet je prekinut. Nadalje imamo priču o vojnoj obuci gde se Stone profilira kao glavni lik, tipsku i dosadnu, malo tipičnog “Bog i Domovina” patriotskog guslanja i njihovo u suštini neinspirativno putovanje evropskim metropolama koje je prethodilo događaju iz naslova.
 
Ne samo da se incident događa negde na 2/3 filma i zauzima oko 20% istog, nego dotle gledamo isključivo njihovu perspektivu, a napadač kojeg igra Ray Corasani ne dobiva čak ni bazičnu motivaciju za svoj čin. Stvar, doduše, minimalno popravljaju profesionalne glumice Judy Greer i Jenna Fischer kao majke dvojice od trojice junaka (premda su efekti šminke nedostatni za toliki vremenski raspon), ali to ni izbliza nije dovoljno.

Osim promašene strukture i problema sa scenariom filma, teško da možemo hvaliti Eastwoodovu režiju. Istini za volju, sama akciona sekvenca je sigurno režirana, a distanca sa koje se snima u svakom trenutku znalački odmerena (pohvale direktoru fotografije Tomu Sternu), ali sve ostalo je prosečno do loše, počevši od koloracije koja simulira nekakav realizam, a zapravo deluje bledunjavo, pa do putovanja i upotrebe atraktivnih lokacija koja se retko kad uzdiže iznad nivoa amaterskog kućnog videa.

Sreća u nesreći je da će Eastwood priliku za popravni ispit imati uskoro sa interesantnom “stranger than fiction” istinitom pričom The Mule o ratnom veteranu koji se pod stare dane bavi švercom droge gde će Eastwood igrati i naslovnu ulogu. Možda će tom prilikom profitirati od smanjenja očekivanja nakon ovog zaista slabog filma.

30.6.18

Lista - Jun 2018




ukupno pogledano: 50 (26 dugometražnih, 24 kratka)
prvi put pogledano: 47
najbolji utisak (prvi put pogledano): Majči / Momsy
najlošiji utisak: Truth or Dare

*ponovno gledanje
**kratki metar
objavljene kritike su aktivni linkovi


datum izvor Naslov na Engleskom / Originalni naslov (Reditelj, godina) - ocena

03.06. video Control / Het Tweede Gelaat (Jan Verheyen, 2017) - 7/10
04.06. kino Solo: A Star Wars Story (Ron Howard, 2018) - 5/10
05.06. video Terminal (Vaughn Stein, 2018) - 3/10
05.06. video Band Aid (Zoe Lister-Jones, 2017) - 7/10
06.06. televizija Fahrenheit 451 (Ramin Bahrani, 2018) - 4/10
06.06. video First Match (Olivia Newman, 2018) - 5/10
**07.06. festival Biciklisti (Veljko Popović, 2018) - 8/10
**07.06. festival Kako se kalio čelik (Igor Grubić, 2018) - 6/10
**07.06. festival Aerodrom (Michaella Müller, 2017) - 6/10
**07.06. festival Prošlo je s kišom (Siniša Ercegovac, 2018) - 6/10
**07.06. festival Bobo (Andrej Rehak, 2018) - 8/10
**07.06. festival Stars of Gaomeigu (Marko Grba Singh, 2017) - 7/10
**07.06.festival Ships Still Don't Come Ashore / Brodovi još uvijek ne pristaju (Ivan Ramljak, 2018) - 7/10
**08.06. festival Prošlost raste (Dea Jagić, 2018) - 6/10
**08.06. festival Flimflam (Marko Belić, 2018) - 4/10
**08.06. festival &black&white (Darko Bakliža, 2017) - 8/10
**08.06. festival Bijela vrana (Miran Miošić, 2018) - 8/10
**08.06. festival Samo plivanje (Darko Vidačković, 2017) - 6/10
08.06. festival The Nothing Factory / A Fabrica de Nada (Pedro Pinho, 2017) - 6/10
08.06. festival Fuck Off 2 - Images of Finland / Perkele 2. Kuvia Suomesta vuonna 2016 (Jörn Donner, 2017) - 8/10
*09.06. festival The Wild Boys / Les garçons sauvages (Bertrand Mandico, 2017) - 6/10
09.06. festival California Dreams (Mike Ott, 2017) - 8/10
**09.06. festival I Know / Vem (Jan Cvitkovič, 2008) - 8/10
**09.06. festival 100 Dogs / Sto psov (Jan Cvitkovič, 2011) - 9/10
**09.06. festival I Was a Child (Jan Cvitkovič, 2013) - 7/10
**09.06. festival Love on the Top of the World / Ljubezen na strehi sveta (Jan Cvitkovič, 2015) - 8/10
**09.06. festival Anja Ganja (Peter Bizjak, 2017) - 8/10
**09.06. festival An Applause for Lazić / Aplauz za Lazića (Marko Marković, 2017) - 7/10
**09.06. festival Apoptosis / Apoptoza (Tomaž Gorkič, 2017) - 7/10
**09.06. festival The Invisible Hand of Adam Smith (Slobodan Maksimović, 2017) - 8/10
**09.06. festival A Swedish Classic / En Svensk klassiker (Mans Berthas, 2017) - 8/10
**09.06. festival The Pitch (Maj Jukič, 2018) - 9/10
*10.06. festival Tokyo Story / Tokyo monogatari (Yasujiro Ozu, 1953) - 10/10
*11.06. festival Steel Mill Caffe / Buffet Željezara (Goran Dević, 2017) - 6/10
11.06. festival Slumbering Concrete: Zagreb Fair /Betonski spavači: Zagrebački velesajam (Saša Ban, 2017) - 5/10
12.06. festival Louder Than Guns / Glasnije od oružja (Miroslav Sikavica, 2017) - 7/10
12.06. festival Momsy / Majči (Josip Lukić, 2018) - 9/10
13.06. kino Truth or Dare (Jeff Wadlow, 2018) - 2/10
13.06. festival The Black Sheep of Bistrica / Crna ovca bistrička (Višnja Skorin, 2018) - 5/10
**13.06. festival It Is What It Is / Tak kak je (Arsen Oremović, 2018) - 6/10
**13.06.  festival Mom, Why Are You Crying / Mama zašto plačeš... (Vladimira Spindler, 2017) - 7/10
14.06. festival A Million Dollar Life / Život od milijun dolara (Robert Tomić Zuber, 2017) - 7/10
14.06. festival My Life Without Air / Moj život bez zraka (Bojana Burnać, 2017) - 6/10
17.06. festival City of the Sun / Mzis qalaqi (Rati Oneli, 2017) - 8/10
18.06. festival Home of the Resistance / Dom boraca (Ivan Ramljak, 2018) - 9/10
18.06. kino Love, Simon (Greg Berlanti, 2018) - 8/10
20.06. kino Ocean's 8 (Gary Ross, 2018) - 7/10
22.06. kino Hereditary (Ari Aster, 2018) - 5/10
24.06. festival When the War Comes / Az pride valka (Jan Gebert, 2018) - 6/10
26.06. video The 15:17 to Paris (Clint Eastwood, 2018) - 3/10

Hereditary

kritika originalno objavljena na DOP-u
Legendarni beogradski filmski kritičar i prevejani cinik, gospodin Bora Anđelić, ima običaj da se žali na trendove u savremenoj, pre svega američkoj, filmskoj kritici koji manje imaju veze sa kritičkim promišljanjem filmskog dela, a više sa marketingom. Tako iz godine u godinu imamo “najbolji triler / horor / ubaci žanr svih vremena” i svi napetiji / strašniji / šta god jedan od drugoga. To ne samo da je bezobrazna reklama, nego je pride i glupa i kontradiktorna, u konačnici i kontraproduktivna. Filmsko stvaralaštvo ipak nije sportsko nadmetanje po jasno određenim kriterijima, a i kad uzmemo atletiku kao najočitiji primer, rekord na 100 metara, u skoku u dalj ili u bacanju kladiva ne pada iz mitinga u miting niti iz velikog takmičenja u veliko takmičenje.

S tim u vezi, ceo taj “hype” koji se digao oko ovogodišnje Sundance ponoćne senzacije Hereditary besmislen je i kontraproduktivan na duže staze jer prevara kod pametnog čoveka prolazi jednom i nikad više, a mnogi su se od kino-posetilaca već opekli u prošlosti. Moram priznati da obraz nije osvetlao ni hrvatski distributer / prikazivač koji je film držao u statusu pretpremijere punih 8 dana, da bih na dan zvanične premijere u propisanom horor-terminu u sali bio potpuno sam.
 
Dobra i loša vest je da Hereditary nije bazični moderni horor čija se filozofija svodi ne besomučno prepadanje gledalaca i reciklažu priče o demonu, duhu, veštici ili utvari koja maltretira protagonistu ili grupu junaka. Dobra vest je da ovde imamo nešto drugačiji pristup, promišljeniji, artističkiji, sa obiljem stila i skoro pa vrhunskim tehničkim aspektima što doprinosi atmosferi. Loša vest je da te tehničke i periferne komponente mogu zavesti gledaoca da pomisli da je ovde reč o nekoj dubokoj filozofiji i simbolici, pa će mu prizemljenje i priča koja se ispostavlja kao bedasto šuplja i isforsirana u konačnici teško pasti.

Ne bih rado otkrivao radnju iz straha od “spoilera”, a i foršpan su, za promenu, napravili toliko dobro da otkriva taman koliko treba i navodi na krive zaključke, ali red je ipak nešto reći. Za početak, film počinje sa podužom karticom teksta, osmrtnicom starije gospođe, ožalošćeni ti-i-ti, bdenje tu-i-tu tad-i-tad, sahrana tu-i-tu tad-i-tad, što je zgodan i svež način da se otpočne horor. Baba je, dakle, umrla, bila je nezgodna, a ožalošćeni kćerka Annie (Toni Collette), zet Steve (Gabriel Byrne) i unuk Peter (Alex Wolff) ne tuguju onako kako to društvo očekuje od njih ili kako oni očekuju od sebe. Čini se da je jedina koja tuguje unuka Charlie (Milly Shapiro) koja je jedina bila povezana sa bakom.

Charlie je više nego malo čudna: introvertna, nekomunikativna, možda lagano autistična sa morbidnim opsesijama i navikama da iz kuće izlazi neobuvena i da spava u hladnoj kućici na drvetu. Takođe, u jednoj sceni ćemo otkriti da je u familiji prisutna dugačka istorija psihičkih bolesti, od demencije do shizofrenije. I taman kad pomislimo da znamo šta gledamo, scenarista i reditelj Ari Aster, inače debitant u dugometražnom formatu nakon nekoliko zapaženih kratkih filmova, nam izvlači tlo pod nogama i još čudnije i strašnije stvari počinju da se dešavaju.
 
Asterova namera je jasna: što je moguće više izmešati uticaje atmosferičnih horor-klasika (gde je Friedkinov The Exorcist sa kojim se Hereditary bez osnova poredi tek minimalna referenca, ako je uopšte) sa uticajima visoko-artističnih klasičnih filmskih drama. Tako imamo odjeke Polanskog i Kubricka (odnosno Rosemary’s Baby i The Shining), ali i Bergmana i Cassavettesa u smislu porodične drame. U tom smislu, možda se najpreciznije paralele mogu povući sa vrhunskim savremenim žanrovskim ostvarenjima kao što su The Babadook, It Follows, pa i The Witch.

U centru svega stoji tugovanje, žalovanje, sjebana porodična dinamika i načete psihe svakog ponaosob, a za elemente natprirodnog nikad ne znamo jesu li stvarnost našim likovima ili plod njihovog distorziranog uma. Prepada gotovo da i nema, ali atmosfera je gusta, pa nas obuzima tiha jeza dok gledamo. Za takav efekat je zaslužan Aster kao dirigent sjajno uštimanog orkestra. Dizajn zvuka je briljantan, kao i “drone” muzika Colina Stetsona. Montaža je izuzetno precizna, a fotografija Pawela Pogorzelskog izuzetno smirena i proračunata što se pokreta tiče, dok isprane boje jasno asociraju na tugu i depresiju. Pohvale zaslužuju i glumci: Milly Shapiro zaista uteruje strah u kosti, Alex Wolff ima ulogu života kao tužni stoner kojem fali ljubavi doma, Gabriel Byrne se drži u niskom ključu pokušavajući da odigra racionalnog muškarca, modernog oca koji drži kuću na okupu, a Toni Collette ima svoj “show” koji je možda ponekad i preteran. Epizoda Ann Dowd je, očekivano, izvrsna.
 
Pitanje koje se postavlja je čemu sve to, svi ti precizni detalji kad priča ne valja, a pripovedanje se menja u hodu. Prvo, pođimo od elementarne logike jer je osnova filma u biti realistična: od čega oni žive kada Steven ne radi a Annie izrađuje minijature za galerije? Novac nisu nasledili jer ni pokojna baba nije mogla biti naročito bogata od spiritističkih seansi koje je držala. Po kojoj logici familija sa detetom sa posebnim potrebama i umirućom babom živi u šumi u nigdezemskoj? Kako deca odatle idu u školu i iz škole, o socijalnom životu da i ne govorimo? Čemu, osim radi vizuelne atraktivnosti, služe oni grafički simboli? Čemu falš-latinski u govoru, a naročito u pismu? Čemu taj naslov kao da se nekavo zlo nasleđuje poput kletve ili određenih mentalnih bolesti kada se dosta toga može svesti na sredinske faktore.

Loš utisak se cementira loše urađenim krajem u kojem Aster ide na sve ili ništa, u pravcu čistog horora, kao i u pravcu (prilično tipskog, glupavog i loše sročenog) objašnjenja o čemu se tu zapravo radi. I bez toga teško da bi u tom svom “style over substance” pristupu Hereditary bio naročito dobar film, odnosno onoliko dobar koliko ga izvikuju (plaćeni) kritičari, ali ovako ne dobacuje ni do toga, zapravo ostaje iritantan kao neiskorišten potencijal. Možda je film samo žrtva vlastite kampanje podizanja očekivanja i kao takac zaslužuje još jedno gledanje sa nekakvom vremenskom distancom, ali sumnjam da će ga od mene dobiti.

27.6.18

Ocean's 8

kritika originalno objavljena na DOP-u:
Poznat vam je osećaj kada određeni proizvod radi ono što treba, ni manje ni više. Recimo usisivač: povući će prljavštinu s poda, ali vam neće skuhati čaj ili puštati muziku. Takav je film Ocean’s 8: radi ono što treba – zabavlja na tih 100 i kusur minuta, pritom egzistira u “light” varijanti trenutnog socijalnog konteksta, ali niti naročito otvara oči, niti se urezuje u pamćenje, niti trudu uprkos uspeva da se izdigne iznad originalne Ocean’s trilogije čiji je zapravo “reboot” u ženskoj varijanti. Potpuno druga stvar tu je ekstenzivni marketing (trailer je mesecima išao u Cinestaru) koji služi da nas napali i podigne nam očekivanja pre vremena i preko mere, pa samim tim filmu radi medveđu uslugu.

U uvodnoj sceni Debbie Ocean (Sandra Bullock, vrlo dobra) ima saslušanje pred komisijom za uslovnu slobodu u kojem izjavljuje kako želi jednostavan život posle skoro šestogodišnje robije zbog prevare koja je očito u krvi celoj njenoj familiji, naročito bratu Dannyju (kojeg je u originalnoj trilogiji igrao George Clooney), mada ona svesno laže da, eto, ona nije takva i da je naučila svoju lekciju. Ta scena uspostavlja vezu sa Ocean’s 11, zapravo je kopija scene sa početka Soderberghovog hita preraslog u trilogiju, međutim ta poveznica se ničim ne produbljuje dalje, iako za to ima potencijala. Propuštena prilika ili kalkulacija sa eventualnim nastavcima? Prosudite sami.
Neće proći dugo dok ona ne poseti Dannyjev grob (ne vidimo telo ni kostur, pa nismo sigurni je li on zbilja mrtav – ne bi bilo čudno za njega da izvede neku spačku tog tipa) i dođe svojoj nekadašnjoj partnerici Lou (Cate Blanchett, očekivano izvrsna) sa drskom idejom da opljačkaju godišnji gala-bal u Metropolitan muzeju u New Yorku. Dobro, ne ceo bal, ali jednu posebnu Cartierovu dijamantsku ogrlicu i to direktno s vrata domaćice / PR-ke tog “eventa”, lepe i praznoglave starlete Daphne Kluger (Anne Hathaway u nikada boljoj formi).

U tu svrhu će Debbie okupiti tim različitih specijalistica koji uključuje juvelirku Amitu (Mindy Kaling), bivšu suradnicu Tammy (Sarah Paulson) koja dosadu suburbanog života krati valjanjem kradene robe, hakericu Nine Ball (Rihanna koja ima neverovatan dar za glumu), dizajnerku Rose Weil (Helena Bonham Carter, izuzetna) koja je očito videla i bolje dane u svojoj karijeri, te uličnu šibicarku i džeparku Constance (Awkwafina). “Misija u misiji” je, međutim, smestiti njenom bivšem dečku, galeristu i partneru u prevarama po imenu Claude Becker (Richard Armitage) koji ju je prilikom poslednje zajedničke misije izdao i zbog kojeg je završila iza rešetaka. Pa neka igre pljačke i prevare počnu!
 
Ženski kontekst, odnosno kontekst ženskog “reboota” je tu najzanimljiviji aspekt filma, u teoriji. Nije to naročito nova stvar, kao primer imamo Mercenaries kao žensku varijantu The Expendables kad već projekat Expendabelles nije realiziran. Ako ćemo to otpisati kao konfekcijsku akcijsku zabavu B-kategorije, onda se pokušajmo prisetiti nove varijante Ghostbusters čiji problem nije bio to što je ženska nego što je od početka do kraja loša u onom proračunato-bezdušnom hollywoodskom smislu. Ocean’s 8 makar pogađa trenutak definiran #MeToo i #TimesUp pokretima držeći se onoga da što mogu muškarci – isto mogu i žene, pa makar to bilo pljačkanje dijamanata. Ako zanemarimo primedbe “whatabout”-ista o tome kako su muškarci ovde svedeni na bezvezne epizodiste i glupave mete prevare, ostaje nam, međutim, činjenica da na temu ženskog osnaživanja govori samo jedna jedina (iako sjajna) replika da je kod pljačke dijamanata, za promenu, dobra stvar da te se ignorira. “Ženski potencijal” filma je, međutim, dodatno pojačan očekivano velikim količinama “pornografije za (konzumerističke) žene”: dizajnerskom odećom, nakitom, “celebrity” cameo-ulogama i generalno glamurom, što se može protumačiti kao igranje na sigurno.

Ostatak filma je pero-laki “heist caper” koji takođe igra na sigurno: red planiranja, red izvedbe, poneki flashback koji nam otkriva kako su nam naše junakinje odvukle pažnju i izvele nešto iza leđa, red komičnih scena koje su proizašle iz inter-personalnih dinamika u grupi, kao da film ide po šinama trasiranim sjajnim castingom. Gary Ross (Seabiscuit, The Hunger Games) ga pritom režira sigurno, ali ne uvek nadahnuto, kao učenik Soderbergha koji pokušava da “skine” njegov stil, što mu uglavnom uspeva, ali se vidi da je u pitanju kopija. Da, imaćemo sugestivan izbor muzike na soundtracku, atraktivne montažne sekvence i nešto prepoznatljivih newyorških lokacija, da ne govorimo o dijaloškom ping-pongu u okviru ekipe, ali ćemo isto tako na nekoliko mesta prepoznati propuštenu šansu da se na kontekstu, filmskom ili socijalnom, ili na humoru profitira još i više.

To je problem i Rossove suzdržane režije, ali i nedovoljno snažnog scenarija koji ne pati toliko od logičkih rupa (mada i toga ima, što je standard za ovaj tip filma), ali se čini kao da Ross i ko-scenaristkinja mu Olivia Milch stalno žure da zapakuju scenu po scenu, a na kraju i ceo film, pa likovima ne dozvoljavaju da se razviju, a glumicama da se opuste i upuste u interakciju koliko bi mogle. Lako za misteriju oko Dannyja ili za pred-istoriju između Debbie i Lou, ali zašto se nije izvuklo još smeha iz one scene sa narudžbom kebaba iz kamioneta sa hranom i zašto se ne vratimo još koji put na Heidi Klum ili makar Debbie ne dobije ponovo priliku da, pozirajući kao direktorica u Lufthansi, govori na nemačkom jeziku sa nekime kome je to maternji.

Očekivani problem kod ovakvog tipa filma je što se protagonistkinja i njena zamenica u nekom trenutku povlače ne bi li ostatak ansambla dobio svoje momente slave. Sandra Bullock i Cate Blanchett, odnosno Debbie i Lou tako ostaju neistražene, ali ne na onaj dobri misteriozni način, već više u smislu praznine koju bi možda neki nastavak popunio. Anne Hathaway svaka čast za sprdnju sa svojim tipičnim likom, odnosno sa medijskom percepcijom nje i njene pojave u “post-oscarovskoj” fazi karijere, Rihanna dokazuje da može odigrati dobru epizodu, Awkwafina i Mindy Kaling su simpatične onoliko koliko treba, a Helena Bonham Carter blista kao ekscentrična dizajnerka, dok se Sarah Paulson, ogromnom talentu uprkos, uglavnom smara nemajući ništa zanimljivo da radi.

Da ne ispadne da cepidlačim, ponoviću konstataciju s početka: Ocean’s 8 radi šta treba i kako treba, kao i svaki “heist” ili “caper” triler: zabavlja publiku. U tom prilično rigidnom žanru je dosta teško uraditi nešto bitno drugačije, ali ga je isto tako teško (potpuno) promašiti sa makar elementarnim znanjem i talentom. Ross možda nije najbolji izbor, možda bi žena u fotelji glasnije odjeknula kao izjava, a neko sa više smisla za humor bi svakako odradio bolji posao, ali ovo je sasvim zgodna lagana zabava, ni manje ni više od toga. Hit ranog leta.