kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
CIPA je redak nasledni poremećaj u nervnom sistemu koji rezultira time da oboleli ne oseća bol, razliku između toplog i hladnog ili pritisak. U teoriji to zvuči superherojski kul, a u određenim tipovima filmova, od treš-akcija do superherojskih spektakala, to bi moglo da znači uštedu na karakterizaciji lika. U praksi, međutim, otpornost na bol, vrućinu, mraz i pritisak ne znači da vas to nešto, od visoke temperature, preko zarđalog eksera na koji ste nagazili, ekstremne akrobacije koja je pošla po zlu ili ormara koji vam je pao na leđa neće ozbiljno povrediti i ubiti, samo toga nećete biti svesni.
U toj poziciji je junak naše priče, odnosno filma Novocaine Dena Berka i Roberta Olsena („home invasion“ horor-trileri Body iz 2015. i Villains iz 2019. godine). On, Nejtan Kejn (Džek Kvejd, sin Denisov), naizgled je smotani i preterano oprezni zamenik menadžera poslovnice lokalne banke u San Diegu. Naš Nejt ima alarm podešen na svaka tri sata da mu bešika ne bi eksplodirala (jer nije svestan da mu se ide u klozet), ne jede čvrstu hranu da ne bi sam sebi slučajno odgrizao jezik, sa svima je ljubazan, ali se baš i ne druži uživo, već to čini na internetu sa svojim „partnerom za igrice“ Roskom (Džejkob Batalon).
Takav, jadan i kukavan, zaljubljen je u svoju novu koleginicu Šeri (Ember Midtander, kći glumca Dejvida i kasting-agentice Anđelik), pa prihvata njen poziv na ručak kao izvinjenje nakon što ga ona zalije vrelom kafom. Pauza za ručak će se završiti njenim pozivom na nalaženje na izložbi u gradu, što će se pretvoriti u izlazak i mogući početak romanse. Uostalom i vreme je takvo, zimsko-praznično (iako se to ne vidi jer... San Diego) i inherentno romantično.
Već sledećeg dana ta romansa nailazi na iskušenje. Trojica kriminalaca maskiranih u Deda-Mrazove predvođenih Sajmonom (Rej Nikolskon, sin Džekov) upadaju u banku s namerom da je opljačkaju. Stari šef Najdžel (Kreg Džekson) biva ubijen jer odbija da im otvori sef, a Šeri postaje njihov talac, pa preko nje vrše pritisak na Nejta koji popušta i pušta ih da ukradu šta su naumili.
Ali kada je oni zadrže sa sobom i za bekstvo, prethodno ubivši nekoliko policajaca koji su slabo opremljeni došli na intervenciju, Nejt, takav fini i pristojan, kreće u poteru za njima. Njegove „superherojske“ moći možda jesu ograničene, ali on makar može podneti solidnu količinu batina i povreda pre nego što „preda meč“. Njemu za petama su i dvoje detektiva (Met Volš i Beti Gejbrijel) koji pretpostavljaju da je on umešan u pljačku.
Samom činjenicom da imamo tri pljačkaša, naša očekivanja su da ćemo dobiti barem tri obračuna, makar po logici kompjuterskih igrica i generičkih akcionih filmova. Dobićemo ih još i više, a akcija koju imamo prilike da gledamo je dovoljno maštovito osmišljena, garnirana s malo uvrnutog crnog humora koji se poigrava s našim očekivanjima, te solidno začinjena praktičnim efektima maske koji su solidno grozni.
Tu se Kvejd pokazuje kao izvrstan glumački izbor. Sposoban da istovremeno kanališe smetenost pristojnog čoveka zatečenog situacijom u kojoj se nikada pre nije našao, pa nam je simpatičan. Takođe, njegov lik ima ugao da se, takav pristojan, serijski taba s likovima koji, za razliku od njega, zapravo znaju da se biju, ali ne znaju njegovu tajnu koju će dovitljivo upotrebljavati protiv njih.
Kvejd funkcioniše i u paru s Ember Midtander u uvodnom delu koji ide šinom romantične komedije. Njih dvoje imaju neku opipljivu hemiju na ekranu koja možda nije dovoljna za kompletnu motivaciju njegove jurnjave, ali makar može unekoliko zabašuriti činjenicu da nam scenarista Lars Džejkobson nije baš sakrio veliki preokret koji bi kasnije, kao, morao da nas iznenadi.
Od ostatka glumačke postave, Rej Nikolson „žvaće“ i pride „mljacka“ svog karikaturalno nasilnog negativca, Gart Kolins je impresivna pojava u jednoj sceni tuče u skrivenom studiju za tetoviranje, Džejkob Batalon unosi malo komične relaksacije kasnije u filmu, a Beti Gejbrijel i Met Volš unose savršeno odmereno komičnu notu pandura kojima je ničim izazvano izbio haos na poslu. Čini se da se svi navedeni, ali i ostali glumci u sporednim, pa čak i epizodnim ulogama, fino i funkcionalno zabavljaju s materijalom koji imaju.
S druge strane, treba biti svestan da je Novocaine film od jednog štosa i, ma koliko se scenarista i režiserski dvojac s tim štosom poigravali i varirali ga, on će se pre kraja filma potrošiti i postati repetitivan. Baš kao što će nam isprva simpatični smetenjak postati dosadan ako ne prestane da bude smetenjak. Takođe, čini se da ni ta praznična komponenta filma nije dovoljno utkana u tkivo filma, pa je zbog toga možda i završio u distribuciji u ovom neatraktivnom terminu.
Problemi su prisutni i na nivou režije pojedinačnih akcionih scena, naročito onih s tučom. Jedna u „preperskoj“ kući punoj improvizovanih zamki je izuzetak, makar u smislu pripreme koja igra i protagonistino i na naše iznenađenje. Ostale se, što se tiče zanatske izvedbe, drže oprobanih američkih recepata drmusave kamere, bliskih planova i silnih montažnih rezova čime možda Berk i Olsen skrivaju da ih nisu baš osmislili u smislu „koreografije“.
Na kraju, Novocaine postaje i ostaje relativno gledljiva „limunada“ za konzumaciju i brzi zaborav jer zapravo ne donosi ništa tako novo. Kao takav, više liči na nešto za beskonačnu rotaciju na kablovskim kanalima nego na bioskopski hit.
