19.8.17

I Don’t Feel at Home at This World Anymore

2017.
scenario i režija: Macon Blair
uloge: Melanie Lynskey, Elijah Wood, Gary Anthony Williams, Macon Blair, Devon Graye, Jane Levy, David Yow, Christine Woods, Robert Longstreet

Naslov je simptomatičan: ne razumemo ono što je naš svet postao i ne osećamo se dobro u svojoj koži. Ispostavilo se da je sve ono čemu su nas učili u smislu ljudskosti, etike ili makar najobičnije pristojnosti samo gomila gluposti koje nemaju veze sa onim kako stvaran svet oko nas funkcioniše. Po nekoj analogiji, i I Don’t Feel Home at This World Anymore pripada nekom drugom svetu filma, onom od pre 20-ak godina, i tada bi bio omanja kino-senzacija. U današnje vreme, tu je samo premijera na Sundance festivalu uz nagradu žirija u domaćoj igranoj konkurenciji i distribucija kroz Netflix.


Naslov se pre svega odnosi na našu junakinju, usamljenu medicinsku sestru Ruth (Lynskey) koju život nekako preskače. Magarac sa kolicima se ugura ispred nje u redu u samoposluzi, drugi magarac uporno turira svoj pick-up ispred nje u gužvi dok mu prljav dim izlazi iz auspuha, treći (Macon Blair u cameo-ulozi) joj ispriča kraj knjige koju čita bez ikakvog pitanja i razloga. Kod kuće tek ima šta da vidi: neko joj je upao unutra, uzeo laptop i nasleđenu srebrninu. Policijski inspektor (Williams) joj ne daje puno nade, ali joj zato natrljava nos – sama je kriva što nije zaključala.
Ispostavlja se da jedini tip koji nije seronja u njenom životu onaj na koga nikada ne bi posumnjala: suludi komšija Tony (Wood), tip koji nosi jednu majicu, sluša preglasnu muziku, fura se na borilačke veštine, a ima telo pileta, i čiji se veliki pas redovno userava po njenom travnjaku. Naprotiv, on je jedini koji će joj pomoći u njenoj amaterskoj detektivskoj potrazi ne samo za ukradenim stvarima, već i za počiniteljima (bandom razbojnika i narkomana koje igraju Devon Graye, Jane Levy i David Yow).

Njih dvoje, međutim, više tragaju za poštenjem, pristojnošću i čovečnošću, ali zapravo nisu ni svesni koliko je njihova misija istovremeno osuđena na neuspeh i čak opasna. Ironija u svemu tome je što će i oni putem morati da postanu seronje, jer je svet prosto tako ustrojen. Isto tako, malo ljudskosti i ljubaznosti će naći tamo gde najmanje očekuju, od pripite “trofejne žene” (Woods) kojoj će se lažno predstaviti kao murija, a ona će im ponuditi kapućino, malo unutarnje boli i tračeva o svojoj familiji. U lekciji koju će im održati njen muž, ljigavi advokat (Longstreet), pak, biće sadržana suština onoga protiv čega se oni bore. Ali to neće biti samo borba za princip, već i za život.

To, međutim, otvara jedan problem u filmu, zapravo jedini. Prve dve trećine su vrlo pronicljiva, ćaknuta i zabavna krimi-komedija koja svoje korene vuče ponajviše od braće Coen. Ne samo da Tony figurira kao mršava, jednako izgubljena varijacija na temu Waltera iz filma The Big Lebowski (a i potraga je jednako bizarna kao u tom filmu, čak su i razbojnici na tragu čuvenih nihilista), već je i Ruth ženska varijanta njihovih nesnađenih junaka a la Billy Bob Thornton u The Man Who Wasn’t There.
Kroz to zezanje Macon Blair krajnje ozbiljno ispoljava svoj stav o trenutnom stanju stvari, što radi posao sve dok film u poslednjoj trećini ne skrene u pravcu žanra, trilera, čija su pravila ipak ponešto rigidnija, pa završnica filma nema onako sumanutu energiju niti očekivanu težinu. Blair takav kliše (u suštini, ceo prosede filma je u solidnoj meri klišeiziran) pokušava da osveži štosevima koje je pokupio kao glumac dok je slušao druge reditelje, pre svega Jeremyja Saulniera u čijim se filmovima Murder Party i Blue Ruin i proslavio (ima i manju ulogu u trenutno najrecentnijem Green Room). To je sve i dalje zabavno za gledanje, ali ne puno više od toga.

Resurs koji I Don’t Feel at Home at This World Anymore koristi do kraja su glumci. Elijah Wood se u principu odlično snalazi u čudačkim ulogama, a Tony je jedan od detaljnijih i bolje odrađenih čudaka u njegovoj kolekciji. Melanie Lynskey, glumica koja je skrenula pažnju na sebe istovremeno kad i Kate Winslet (u filmu Heavenly Creatures), retko kad je dobijala priliku da na filmu igra više od epizode. Mumblecore pokret i uloge kod Joea Swanberga su je održale u fokusu indie publike, a uz malo sreće, nakon ovog filma će dobiti još koju priliku na velikom ekranu. Kao i obično, ona je sjajna, a lik Ruth joj daje više nego dovoljno materijala, bilo u smislu dijaloga ili u smislu emocije i raspoloženja, da zablista punim sjajem. Uloge koje igraju njih dvoje su podvučene plejadom vrlo raspoloženih epizodista.

Macon Blair je, dakle, savršeno iskoristio svoje glumačko iskustvo tako što je postao reditelj koji razume glumce, zna sa njima i omogućava im maksimum. Takođe, reč je o filmskom autoru koji je u stanju učiti, napredovati, promišljati i kojem je stalo do svojih projekata. I Don’t Feel at Home at This World Anymore je iznimno dobro debitantsko ostvarenje, ali dobra vest je da od Blaira možemo očekivati još puno toga u budućnosti.  

18.8.17

A Cure for Wellness

2016.
režija: Gore Verbinski
scenario: Justin Haythe, Gore Verbinski
uloge: Dane DeHaan, Mia Goth, Jason Isaacs, Harry Groener, Celia Imrie, Adrian Schiller, Ivo Nandi

Čini se da je Gore Verbinski (“mastermind” iza franšize Pirates of the Caribbian i američkih “vanilla” prerada japanskog Ringu serijala) potrošio apsolutno sve kredite u Hollywoodu kada je njegov The Lone Ranger poginuo na bioskopskim blagajnama, pa je sad prinuđen da se vrati niskobudžetnim korenima i snima internacionalne koprodukcije bez velikih zvezda. Ono “apsolutno” shvatite vrlo relativno, jer u slučaju A Cure for Wellness taj “mizerni” budžet iznosi 40 miliona dolara. Velikih zvezda, doduše, nema, premda su i Dane DeHaan i Mia Goth potencijalno vruća roba u bližoj budućnosti, a sve je otišlo na vizualije i efekte.


Da se ne foliramo, horor-misterija A Cure for Wellness zaista izgleda impozantno kada je reč o vizualima. Recimo da bi se paralele mogle povući sa gothic klasicima, evropskim i američkim. Ipak je radnja situirana u “ukleti zamak” u Švici (snimano ipak u Nemačkoj) koji figurira kao bogataško lečilište i u sebi sadrži negativca koji traga za večitom mladošću. Bogata tekstura kadrova i scena je upotpunjena vrlo dobrom muzikom, što doprinosi stvaranju izuzetne, divne i jezive atmosfere kojom dominiraju detalji poput ljudskih tela u vodi, smežuranih leševa u staklenim buradima i više jegulja nego što ćete videti u svim recentnim hororima skupa. Zamislite nešto kao Sorrentinov film Youth u kojem je nešto nalik na Shutter Island okrenuto na horor sa posvetama Seidlu, von Trieru i Kubricku.
Ali, avaj, problem je u tome što sav taj stil potpuno nepotkrepljen ikakvom supstancom u vidu jezgrovite i svrhovite priče. Zapravo, sve se toliko vuče i vuče, pa nam ono što nam je prijalo, to jest koncentrirana atmosfera u polaganom tempu, postaje naporno negde na polovini filma koji traje dva i po sata. Misterija celog tog mesta je lagano providna, kao i njene usputne pod-misterije i sve se može rasplesti na samo jedan način nakon što prođe kroz sve standarde uklete bolnice u kojoj ludi doktori drže pacijente dok isti ne polude i ne požele da ostanu doveka. Čak je i završni obračun anti-klimaks.

Što se priče tiče, naj junak Lockhart (DeHaan) je zaposlenik srednjeg menadžmenta u firmi na Wall Streetu i zapravo potrčko velikim gazdama koji ga šalju da pokupi najvećeg gazdu Penbrooka (Groener) koji se povukao u narečeno lečilište sa namerom da tamo ostane. Penbrook je, naime, potreban jer se protiv firme sprema sudski proces za muljažu i, ako se on ne pojavi, cela firma odlazi na doboš. Naizgled jednostavan zadatak pretvara se u izrazito kompleksan kada se otkrije da to nije neka obična fancy banja, već krajnje sumnjiva ustanova sa još mutnijom prošlošću koja uključuje opsesije čistotom vode i krvi, incest, tlačenje kmetova i pobunu, te da će nesrećni Lockhart tamo protiv svoje volje, a nakon saobraćajne nesreće (jedne od najbolje snimljenih ikada), biti zadržan kao pacijent.
Pitanje svih pitanja je ko je tu lud, ko zbunjen i šta oni rade međusobno, a odgovor se potencijalno krije u jedinoj pacijentici mlađoj od 100 godina. Ona se zove Hannah, igra je mršava i tužna Mia Goth (Nymphomaniac vol. 2) i, Lockhart oseća, nekako je povezana sa doktorom (Jason Isaacs koji pokušava da dostigne standarde starih majstora, kako Frankensteina, tako i uglađenih nacista, bezuspešno) koji upravlja celom tom institucijom. Ako je za utehu, Verbinski je barem dobro izabrao glumce, DeHaan može da prođe kao mladi Leonardo DiCaprio, samo još zbunjeniji, Mia Goth je sinonim za tihu patnju, uz želju za otporom i neznanje kako bi isti izvela, a ostatak ansambla ionako služi ili da “otvara” njih dvoje ili da se što je moguće bolje utopi u scenografiju.

Iza svega toga, naravno, stoji kritika savremenog kapitalizma, jer danas je ionako sve kritika savremenog kapitalizma i individualizma. Jasno, Lockhartove gazde su tu pravi “bad guys” jer oni predstavljaju ambiciju za grabež, bez Boga i hijerarhije, kako to kaže ludi doktor koji se protiv tog sveta navodno bori. Kako se bori? Hijerarhijom, brijama na plemstvo, zdravstvenim fašizmom, čistom vodom, živom vodom, Meher-babom, pizdom materinom. U tom konfliktu hladne sadašnjosti i feudalne fantazije, Verbinski ne zna kojem bi se privoleo carstvu, pa veći deo vremena balansira između obe, zbunjen kao njegov junak. Ironija u svemu tome je što je on nakupio 40 miliona dolara i sve spucao u ono najpojavnije da bi se protiv tog zlog kapitalizma borio, makar dok mu ponovo ne postane miljenik... Uostalom, nije li sve povezano i vrlo fluidno po pitanju značenja u ovom našem dekonstruktivistički obojenom svetu? Mislim, kapitalizam, wellness i ostalo...  

17.8.17

Mean Dreams

2016.
režija: Nathan Morlando
scenario: Kevin Coughlin, Ryan Grassby
uloge: Josh Wiggins, Sophie Nelisse, Bill Paxton, Colm Feore, Joe Cobden, Vicky Papavs

Još jedan od karakternih glumaca koji su nas napustili nedavno je i Bill Paxton. On je bio jedno od onih diskretno poznatih imena sa diskretno poznatom njuškom, a u svoje likove je ulazio spremno i iz sve snage, uzdižući ih iz zaborava i popravljajući utisak o svakom pojedinačnom filmu. Scena, dve, tri, njemu je to bilo dovoljno. Osim pilično užasnog The Circle, Mean Dreams će biti njegov testamentarni film.

U pitanju je jedna velika posveta Malickovom remek-delu Badlands, prelepo uslikana u ruralnim delovima kanadske provincije Ontario koja “glumi” neodređeni ruralni američki kraj (možda sa nijansom južnjačkog šmeka u akcentima glumaca), dok radnja filma prati dvoje zaljubljenih tinejdžera u begu od nasilja u kući, odnosno depresije i siromaštva. Upoznajemo ih kada se i oni upoznaju, Jonas (Wiggins) je momak sa lokalne farme koji je čak prestao da ide u školu, Casey (Nelisse) je nova cura na selu koja je tu došla sa svojim ocem, novim šerifom (Paxton). Oboje imaju po 15 godina i mogli bi biti par ili makar drugari, ali...

Tatica ne samo da je autoritaran i posesivan kada je u pitanju njegova kćer, nego je i preke naravi, nasilan prema njoj, a uz to je i izuzetno korumpiran predstavnik zakona koji u tome ima pomoć i svog šefa (Feore). Jonas mu polu-slučajno ukrade skoro milion dolara i on i Casey moraju da beže i da se skrivaju, samo je pitanje koliko će dugo moći...

Film prolazi kroz sve ključne tačke dva pod-žanra, “coming of age” drame i “backwoods noira”, dajući ih u prilično tipskom obliku i spajajući ih na prilično tipski način. To možda nije loše kada bi se scenaristi potrudili da, osim stvaranja sveta i odnosa među likovima, ispričaju i neku razrađeniju priču od najbazičnije. Oni, međutim, nemaju iskustva i u potpunosti igraju na sigurno. Ali kada su u pitanju dijalozi – tu se precenjuju, pa ćete imati prilike čuti poprilične pseudo-mudre debilane iz usta likova. Na sreću, reditelj Morlando kojem je ovo drugi film ima nešto talenta za režiju, pa loš scenario uspeva da ispegla stvaranjem atmosfere kroz vizuelni ugođaj, za šta bi se morao zahvaliti više nego sposobnom direktoru fotografije Steveu Cosensu.


Stvar spasavaju i glumci. Dvoje mladih su više nego solidni u svojim ulogama i slažu se jedno s drugim. Josh Wiggins ima potencijala, a Sophie Nelisse je odrastala na filmu i od dečijih uloga prešla na tinejdžerske. Nju svakako treba pratiti dalje. Pa ipak, ako ćemo Mean Dreams po nekome pamtiti, onda će to biti Bill Paxton kao jedan od retko zastrašujućih negativaca. Zaista će nam faliti.

16.8.17

Shot Caller

kritika originalno objavljena na DOP-u:
Sva je prilika da je potreba američkog filma za muževnim germanskim tipovima, u poslednje vreme Skandinavcima, neutaživa. Dobra vest je da se cela ta stvar razvila i izašla iz okvira B produkcije i klasičnih hollywoodskih modela i da se uklopila u kompleksnije indie i arthouse modele. Mads Mikkelsen je već jedan od najtraženijih i najcenjenijih glumaca globalno, a uskoro bi mu se u tom statusu mogao pridružiti i još jedan Danac, Nikolaj Coster-Waldau koji je već stekao globalnu prepoznatljivost ulogom u televizijskoj seriji Game of Thrones. A miks zatvorske drame i krimi-trilera Shot Caller bi mogao poslužiti kao “showcase” njegovog talenta koji bi se mogao dobro utržiti: “strong and silent” tip, ali sa mozgom, emocijama i osećajem za ljudskost.

Zapravo, moguće je da su upravo Coster-Waldau i popularnost Game of Thrones u našim krajevima i jedini razlozi zašto je Shot Caller koji je u matičnoj Americi već odavno zaglavio na video-tržištu kod nas došao u redovnu kino-distribuciju, makar da popuni rupu i pruži iluziju alternative u poslovnično nezahvalnom letnjem terminu u kojem prolaze samo “blockbusteri”. Koliko to ima smisla – videćemo, premda je format od dva sata ipak ugodniji kada se gleda iz fotelje i kod kuće, ako film nije remek-delo, naravno. Shot Caller to nije, zapravo je neujednačen u svojim komponentama, ali je gledljiv.


Tu imamo dve priče. U jednoj robijaš nadimka Money (Nikolaj Coster-Waldau) izlazi iz zatvora, pokušava da obriše ženu (Lake Bell) i sina iz svog života i da proda veću količinu oružja meksičkom kartelu, zajedno sa okorelim kriminalcem nadimka Shotgun (Jon Bernthal) i mladim veteranom iračkog rata Howiejem (vrlo dobri Emory Cohen) pre nego što ih sve skupa pohvataju agenti ATF-a i “nosati” nadzornici uslovne slobode predvođeni Kutcherom (Omari Hardwick). Money je u zatvoru bio član naci-bande, vernost ne prestaje na slobodi i ovo je zapravo njihov posao.
Druga priča prati Jacoba, berzanskog posrednika sa savršenim životom, ženom, detetom i kućom u predgrađu i njegovu transformaciju u okorelog kriminalca u zatvorskom okruženju, gde je dospeo zbog saobraćajne nesreće koju je pijan skrivio i u kojoj je poginuo jedan njegov prijatelj. Poenta scenariste i reditelja Rica Romana Waugha je jasna: zatvorski sistem, takav kakav je, neće “popraviti” prestupnika niti mu pružiti drugu šansu za pošten život, nego će ga samo porinuti dalje na putu kriminala.

Triler-priča zapravo štima u potpunosti i sasvim fino je isprepletana sa onom zatvorskom. Prvi razlog za to je nastudirani žargon kojim kriminalci međusobno govore i koji je očito produkt Waughove dugotrajne opsesije zatvorskom tematikom i krimi-miljeom. On je za potrebe svojih filmova (uz ovaj treba “overiti” i jedan od njegovih ranijih, Felon iz 2008. godine, kao i Snitch iz 2013) volontirao kao socijalni radnik i zapazio besmisao surovog sistema koji samo perpetuira kriminal.

Drugi razlog je Nikolaj Coster-Waldau i njegova kao stena čvrsta gluma. On uspeva da nas uveri i u to da je okoreli kriminalac, ali i da je inteligentan strateg, a da se ispod te grube površine ipak krije dobar i etičan čovek. Ostatak ansambla mu uglavnom sekundira i servisira ga, ali je svejedno zanimljivo posmatrati Lake Bell, inače glumicu koju vezujemo za indie komedije, u jednoj potpuno dramskoj ulozi, Emoryja Cohena kako raste iz uloge u ulogu i jednu od otkačenijih minijaturica Jeffreya Donovana (serija Burn Notice) koji igra jednog od podružnih šefova naci-bande.
Problem sa filmom je očiti kompozit od zatvorskog sveta koji on stvara i koji često ne poštuje niti najelementarniju logiku stvari. Tako “pod istim krovom” imamo The Shawshank Redemption (pošten čovek postaje kriminalac) na način Un prophete (ta transformacija je izuzetno prljava, naporna i brutalna) u okruženju bandi nalik na American History X prepunom osebujnih likova u stilu Prison Break, uz socijalnu težinu Starred Up. Waugh uspeva da sve to nekako izblenda i prekrije stilom koji simulira autentičnost, ali ćemo se, ako film gledamo pozorno, često zapitati kako i zašto se situacija razvija baš na taj način.

Recimo, po logici stvari, sistem neće “lovana” koji je skrivio prometnu nesreću zbuksati sa okorelim ubicama u stvarno zajebani zatvor, već će ga, recimo, poslati na korektivnu farmu sa mešetarima, korumpiranim doktorima i sličnom ekipom. A ni banda ga, ako joj već tako “padne s neba”, neće tesati u nasilnika, već će ga štititi kao resurs i pogurati u računovodstvo, pranje novca ili trgovinu čime već.

Waugh to, naravno, radi zbog šoka i potencijalne gledalačke fascinacije potpunom transformacijom, ali to je jedan od slabije utemeljenih klišea. Ali, ako ste raspoloženi za zatvorski triler koji se lako prati, taj manjak logike vam neće smetati toliko. A kao reklama za moguće buduće angažmane Nikolaja Coster-Waldaua, Shot Caller sasvim solidno ispunjava zadatak.

15.8.17

Catfight

2016.
scenario i režija: Onur Tukel
uloge: Sandra Oh, Anne Heche, Alicia Silverstone, Amy Hill, Myra Lucretia Taylor, Ariel Kavoussi, Damian Young

Kada se dvoje ljudi pošiba, onako u fer uslovima, jedan na jedan, istog pola, sličnih godina i građe, to valja pogledati. Razdvajati je rizično ako nisi nekakav rmpalija od dva metra koji izaziva strahopoštovanje, miriti je najčešće besmisleno, navijati drkadžijski. Ali pogledati, to je znak poštovanja prema trudu i emociji koji te osobe ulažu u svoju aktivnost. Naročito ako su u pitanju obrazovani, kultivisani ljudi kojima fizičko nasilje ne priliči. I naročito ako su to žene kojima rodne uloge propisuju potpuno drugačije rešavanje sukoba. To već postaje bizarno, čak nadrealno, što nas dovodi na teritoriju filma Catfight u režiji Onura Tukela.


Jasno, tuča, odnosno tuče na ekranu nisu same sebi cilj. Do prve, od ukupno tri koliko ih ima (sve su briljantno koreografirane i još bolje odglumljene) ćemo sačekati skoro trećinu filma i usput se upoznati sa našim anti-junakinjama i svetom u kojem žive. Prvo što vidimo, a što će se ponavljati kroz film je večernji talk show u kojem voditelj ispaljuje semi-smešne političke komentare, da bi onda pozvao entitet zvani “fart machine”, tipa u gaćama koji bi glasno i jasno prdnuo, na opšte oduševljenje publike u studiju i ispred malih ekrana. Taj svet je nalik našem, ali u bliskoj distopičnoj budućnosti Trumpovog mandata u kojem je eskalirao “rat protiv terorizma” i ljudi su sve neosetljiviji i odvratniji jedni prema drugima.
Jedna od tih odvratnih osoba je Veronica (Oh), žena ratnog profitera, odnosno građevinskog preduzimača (Young) koji mlati lovu obnavljajući srušene gradove. Njena rivalka je ne baš popularna i neviđeno besna slikarka Ashley (Heche) koju izdržava njena, čini se, dosta prijatnija, strpljivija i normalnija devojka Lisa (Silverstone). Njih dve se znaju sa koledža i čini se da se nikad nisu baš naročito volele, što je eskaliralo u ubilačku mržnju prilikom njihovog susreta na jednom prijemu na kojem Lisa i Ashley rade cattering, a Veronica i njen muž su gosti.

Izbija tuča između njih dve, Veronica završava u komi na dve godine i budi se u za sebe nepoznatom svetu: muž je poginuo u nesreći, sin u ratu, a ona je ostala bez krova nad glavom i prebite kinte zbog bolničkih računa, pa završava na kauču kod svoje nekadašnje kućne pomoćnice Donne (Taylor). Kriveći Ashley za sve, Veronica kreće da joj se osveti, što rezultira revanš-mečem u kojem (SPOILER) Ashley, tada priznata i cenjena umetnica, završava u komi na dve godine, gubi Lisu, svoj status i novac, pa završava na kauču kod Sally (Kavoussi), svoje asistentkinje koju je na pravdi boga kinjila. Logično sprema se majstorica... (KRAJ SPOILERA)

Precizno podeljen u tri čina, film ispituje distopijski svet na pola puta između A Clockwork Orange i Idiocracy koji jako liči na naš. Tuče između njih dve su tu čak sekundarna stvar, premda atraktivna za gledanje, kao i psihološka podloga spirale mržnje koju dve glumice sjajno dočaravaju. Jasno, one predstavljaju dva sveta koja se predstavljaju kao suprotstavljeni, ali jedan drugom sličniji nego što je to moguće zamisliti. Odnosno, loša osoba može dolaziti iz bilo koje klase, a njena unutarnja gadost će se samo možda (veliko “možda”) drugačije ispoljavati.
Ono čime se Onur Tukel, poznat kao autor provokativnih, niskobudžetnih filmova, zapravo zanima je nivo do kojeg je ta gadost prodrla u društvo, u koje se sve sfere uplela i koje je forme poprimila. U filmu skoro da i nema nijedne pristojne osobe, a na tapetu su i zdravstveni sistem i pseudo-hippie alternativci i svet visoke umetnosti i militantne pasivno-agresivne majke (Alicia Silverstone nije u stanju primiti nijedan poklon za bebu koju očekuje bez komentara kako su poliester, kineske igračke i wi-fi signali opasni), a u jednoj sceni se čak adresiraju i ličnosti iz američke visoke politike čija imena Veronicina luda tetka (Hill) dodeljuje drveću. (Punchline je tu briljantan.)

Ono u čemu Tukel uspeva, protiv svih šansi, je da na film prenese logiku koja bi bolje radila u kraćim formatima, televizijskim ili internetskim humorističkim serijama. Napraviti satiru više i nije tako teško, zna se kako se to radi, ali kako prodati “running joke”, e, to je već umetnost! Jasno, nije svaki štos u filmu potpuno uspeo, ali Catfight je svejedno pravi mali dragulj.  

14.8.17

Valerian and the City of Thousand Planets

kritika originalno objavljena na Monitoru:
2017.
scenario i režija: Luc Besson (prema stripu Valerian and Laureline Pierrea Christina i Jean-Claudea Mezieresa)
uloge: Dane DeHaan, Cara Delevingne, Clive Owen, Sam Spruell, Rihanna, Ethan Hawke, Herbie Hancock

Luc Besson je renesansna ličnost zabavnog, akcijom nabijenog B filma. On je veliki boss Europacorpa, firme koja na evropskom tlu baštini tradiciju klasičnog i obnovljenog Hollywooda. On je producent po nekoliko naslova godišnje. On je scenarista i kreator likova, iako zapravo ne zna da piše. On je reditelj vrlo haotičnih i neujednačenih filmova koji iskreno preslikavaju haos u njegovoj glavi i odaju počast njegovim filmskim i uopšte kulturnim uzorima. Istini za volju, vrhunac svoje autorske karijere je imao 80-ih i 90-ih godina, i to kakav, ali makar ne očekuje od sebe da ponovi The Big Blue, La femme Nikita i Leon: The Professional.


Čini se da stvari ipak malo drugačije stoje sa The Fifth Element, možda ne najboljim, ali svakako najosebujnijim i najšarenijim Bessonovim filmom do nedavno. U tom kontekstu, Valerian and the City of Thousand Planets radi kao svojevrsni “update” za uslove današnje industrijski napravljene filmske zabave. Dakle, unapređena kompjuterska grafika. Dakle, 3D. Dakle, veliki ekrani. Osnovne stvari su tu: haos, šarenilo, reference, vrlo tanka i pratljiva, premda ne naročito logična priča koja uglavnom služi da spoji razne manje ili više nadahnute akcijske sekvence u jedan popcorn film.
Ali ovde nije reč o Bessonovom tipičnom štancu, već o projektu na kojem je u većoj ili manjoj meri radio od svoje desete godine kada je po prvi put pročitao strip Valerian and Laureline. Uostalom, ko je pratio stripovsku i filmsku scenu, primetio je uticaj Christina i Mezieresa i uopšte francuske škole stripa na produkcijski dizajn The Fifth Element. Valerian će možda postati franšiza u budućnosti (ovisno o uspehu na svetskim blagajnama, posebno u Evropi i Kini, naročito kada se u obzir uzme budžet od preko 200 miliona eura) i stoga se razvodniti, ali za sada ga treba posmatrati kao film u kojem je Besson dao celog sebe, sa svim svojim prednostima i nedostacima.

Radnja filma je vrlo bazična. Valerian (DeHaan) i Laureline (Delevingne) su dvojac kosmičkih federalnih agenata na naizgled jednostavnoj misiji da pokupe poslednji primerak životinjske vrste i uhapse krijumčara koja će otkriti zaveru i zataškavanje od strane vojnog zapovednika Aruna Filitta (Firth), pa se bezmalo pretvoriti u misiju spasavanja univerzuma ili makar jedne njegove miroljubive rase koja je pala žrtvom ratova drugih humanoida. Valerian je sposoban operativac, ali je, naravno, anarhoidan i serijski zavodnik, te stoga sklon incidentima, naročito pošto je bacio oko na Laureline. Ona je, pak, organiziranija i sklonija igranju po pravilima, ali je svejedno izuzetno lojalna svom partneru, pa je na nama da otkrijemo hoće li se do kraja filma između njih razviti i ljubavna priča.
Ono što sledi je zapravo akcija u elaboriranim, dizajniranim i koreografiranim scenama, te panoramska turneja kroz šarenilo celog univerzuma iz stripa i iz Bessonove glave. Par stvari je tu na izuzetno visokom nivou. Dizajn bića, vodenih, gasovitih, humanoidnih, drugačijih, divljih, pitomih, civiliziranih, primitivnih. Dizajn lokacija. Uvrnute ideje i filigranski detalji, poput androgino-avatarastih vanzemaljaca koji se umivaju biserima. Sarkazam upućen filmskoj industriji u jednoj od ranih scena smeštenih na virtuelnom bazaru gde junaci moraju na sebi imati naočare i rukavice da se kroz isti kretali. Reference na Star Wars, Star Treck i opskurne filmove poput Stalloneovog Paradise Alley. Sitna i krupna ludila, poput situacije u kojoj Laureline, tražeći Valeriana, stavlja meduzu na glavu da bi u jednoj od sledećih scena bila upecana od strane divljaka (leptir je poslužio kao mamac) i posluživala večeru ili bila poslužena kao večera na njihovom dvoru.

Jedna od najboljih, ako ne i najbolja sekvenca u filmu u sebi sadrži Ethana Hawkea kao makroa sa kaubojskim šeširom na glavi (teško opisivo blesav prizor) i Rihannu kao striptizetu koja menja oblike, citira klasičnu dramu i poeziju i lamentira nad životom u ilegalnoj emigraciji. Iako je u pitanju cameo-ulogica, fakat je da muzička zvezda ima potencijala da bude zvezda i na velikom platnu.

Sa nekim drugim stvarima, Valerian and The City of Thousand Planets ne stoji tako dobro. Ne samo da je priča tanka, nego je na najvišem nivou predvidljiva toliko da nema apsolutno nikakve napetosti. Čak je i anti-kolonijalna izjava odrađena sa pola mozga, kao prepisana iz Avatara, u suštini tek prazna tlapnja.
Problemi se daju iščitati i iz naslova. Valerian je preslabo definiran, generički lik, a Dane DeHaan je pogrešan izbor za akcijskog junaka jer više nego išta deluje kao prerasli klinac, ne šmeker, ne zavodnik, ne mangup, ne baraba. Uz Bessonov scenario sa potpisno lošim dijalozima, to se još dodatno vidi. Nije isto kada ti takvo šta izgovori Bruce Willis i prerasli klinac: u prvoj varijanti to može proći kao stilska izjava, u drugoj je samo glupo. Istini za volju, Besson je po pravilu bolje stajao sa heroinama nego sa herojima, ali ovde ni to nije slučaj, jer ni Laureline ni Cara Delevingne nemaju dovoljno prostora da se razviju kao lik, odnosno glumica, s tim da glumica ne dobiva ni adekvatno vođenje. Sa takvim likovima, nije ni čudo da ljubavna priča deluje kao ofrlje odrađen dodatak.

Konačno, i taj grad tisuću planeta, zamišljen kao svemirsko-operetsko-futuristički pandan Parizu s prelaza prošlih vekova, New Yorku s poslednjeg prelaza, Londonu ili Berlinu danas, ta fokalna tačka civilizacija, rasa, kultura, tehnologije i nauke, ne uspeva da u Bessonovoj viziji preraste ono što zapravo je od uvodne scene: prerasla svemirska stanica na koju su svi živi kačili svoje delove. Mesto zapravo nema duha, nema ništa što ga drži skupa i promovira u prestonicu civiliziranog svemira. Naravno, osim detaljčića koji nam plene pažnju svojim šarenilom i okreću nam fokus od problematične priče i još problematičnijeg scenarija.

Naravno, od letnjeg hita teško da možemo očekivati nekakav vrhunac filmske umetnosti, pa bi možda bilo dobro ignorirati sve te silne nedorečenosti i nelogičnosti i posvetiti se onome što u Valerianu valja. Dizajn, šarenilo, akcija i humor su ponekad sasvim dovoljni.  

13.8.17

A Film a Week - Stockholm, My Love

Can a city be the star of the film? I mean, why not, we have seen first two Linklater’s Before films, two Julie Delpy’s Linklater rip-offs, a precious indie pearl called Copenhagen and a number of others, compilations of shorts included. And that goes only for the fiction films, without mentioning hundreds of documentaries. But outside the title, a city was never properly credited as the star. Until now, that it is. In Stockholm, My Love, the first fiction feature foray by a renowned British documentarian Mark Cousins, finally puts the capital of Sweden in the opening credits, alongside the singer Neneh Cherry in her first film role.

She stars as Alva, a woman dodging her work for a day, walking around the city and narrating a story about the city and her relationship to it in a somewhat "malickian" voice-over, shifting her talk from the audience to her dead father and later to another dead man which is connected to her and her psychological trauma in the past. We see her melancholy right from the start on Cherry’s de-glamourised face in close-ups and we assume it has something to do with her father’s passing. But the national trauma of Olof Palme’s murder serves as a trigger to her own, an old man called Gunnar whom she hit and killed with her car a year earlier. Is she looking for redemption from some form of higher being? Is she trying just to live with herself and the guilt or just picking up the pieces of her shattered life by relying on the one thing left that she loves, her native city?

It is for her to know and for us to try to realize in this short “city symphony” not much unlike Cousins’ work in general and especially the documentaries shot in Belfast, Albania and Sardinia. The label “fiction” is highly questionable here, since the style is the one of the documentary with lots of historic buildings and squares, usually empty, and the feeling is the one of a novel, an elegant, introspective, reflexive, lyrical novel. It all blends fine and works well, much thanks to the city itself and its grayish weather helping the mood a lot.

Neneh Cherry as an actress is a nice surprise, even though her acting tasks are not tougher than ones she is used to for her video clips, aside narration. She definitely has some screen presence here. Stockholm-born and raised and fluent in Swedish, she propels the film into another realm when she switches from English to her mother tongue.


The very ending, in which we hear her song while watching the more beautiful and optimistic vistas of the city and surroundings, this time with people around, could also serve as a meditative music video. Soundtrack plays a great part here, and it is not all done by Cherry. (That would add a couple of other labels to the film, like conceptual album or music video.) Cousins also uses the music of Benny Andersson (from ABBA) and the classical composer Franz Berwald, which goes great with the cinematography done by Cousins himself and Christopher Doyle that highlights love for the city and cities in general and the interconnection between the distance and the intimacy. Even if you have never visited Stockholm, you will find it a place you can fall in love with nevertheless.