Lista - Septembar 2022

 

Ukupno pogledano: 39 (33 dugometražna, 2 kratkometražna, 4 srednjemetražna)
Prvi put pogledano: 37 (31 dugometražni, 2 kratkometražna, 4 srednjemetražna)
Najbolji utisak (prvi put pogledano): Tori and Lokita / Tori et Lokita
Najlošiji utisak: Don't Worry Darling

*ponovno gledanje
**kratkometražni
***srednjemetražni
**(*)kratkometražni, ponovno gledanje

kritike objavljene na webu su aktivni linkovi

datum izvor Naslov na Engleskom / Naslov na originalnom jeziku (Reditelj, godina) - ocena/10

*01.09. video House of Gucci (Ridley Scott, 2021) - 6/10
**01.09. festival Amok (Balázs Turai, 2022) - 8/10
01.09. festival Tori and Lokita / Tori et Lokita (Jean-Pierre Dardenne, Luc Dardenne, 2022) - 9/10
01.09. kino Beast (Baltasar Kormákur, 2022) - 5/10
02.09. video The White Tiger (Ramin Bahrani, 2021) - 7/10
03.09. kino Fireheart (Theodore Ty, Laurent Zeitoun, 2022) - 5/10
04.09. video Sisterhood / Sestri (Dina Duma, 2021) - 7/10
05.09. video John and the Hole (Pascual Sisto, 2021) - 5/10
05.09. festival Saturn Bowling / Bowling Saturne (Patricia Mazuy, 2022) - 8/10
05.09. video Nightride (Stephen Fingleton, 2021) - 6/10
*07.09. video Alphaville / Alphaville, une étrange aventure de Lemmy Caution (Jean-Luc Godard, 1965) - 7/10
08.09. festival R.M.N. (Cristian Mungiu, 2022) - 6/10
08. 09. kino Three Thousand Years of Longing (George Miller, 2022) - 5/10
08.09. video Infinite Storm (Malgorzata Szumowska, Michal Englert, 2022) - 6/10
***09.09. festival Girl Gang (Susanne Regina Meures, 2022) - 5/10
***10.09. festival Nadia (Anissa Bonnefont, 2021) - 5/10
***10.09. festival The Hungarian Playbook (Bence Máté, Áron Szentpéteri, 2022) - 7/10
11.09. festival War Is Over (Stefano Obino, 2021) - 7/10
***11.09. festival Behind the Swedish Model (Viktor Nordenskiöld, 2022) - 6/10
12.09. festival Sarajevo Safari (Miran Zupanič, 2022) - 5/10
14.09. festival EO (Jerzy Skolimowski, 2022) - 7/10
15.09. kino Where the Crawdads Sing (Olivia Newman, 2022) - 5/10
15.09. festival Close (Lukas Dhont, 2022) - 7/10
18.09. video Strawberry Mansion (Kentucker Audley, Albert Birney, 2021) - 6/10
19.09. video Mothering Sunday (Eva Husson, 2021) - 6/10
20.09. kino I Am Zlatan / Jag är Zlatan (Jens Sjögren, 2021) - 5/10
**21.09. festival Tria (Guilia Grandinetti, 2022) - 6/10
22.09. video I Used to Be Famous (Eddie Sternberg, 2022) - 6/10
22.09. kino Broker (Hirokazu Kore-eda, 2022) - 6/10
23.09. kino Dragon Rider / Drachenreiter (Tomer Eshed, 2020) - 5/10
25.09. kino Around the World in 80 Days / Le tour du monde en 80 jours (Samuel Tourneux, 2021) - 5/10
26.09. festival Carbide / Garbura (Josip Žuavn, 2022) - 7/10
26.09. video Prey (Dan Trachtenberg, 2022) - 6/10
27.09. video Fall (Scott Mann, 2022) - 6/10
28.09. video The Desperate Hour / Lakewood (Phillip Noyce, 2021) - 5/10
29.09. video OSS 117: From Africa with Love / OSS 117: Alerte rouge en Afrique noire (Nicolas Bedos, 2021) - 7/10
29.09. video Goodnight Mommy (Matt Sobel. 2022) - 5/10
29.09. kino Don't Worry Darling (Olivia Wilde, 2022) - 3/10
30.09. video The Invitation (Jessica M. Thompson, 2022) - 5/10

Broker

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada je ,,Parasite“ (2019) „orobio“ sve što je mogao u sezoni nagrada, poneko u publici osetio se i prevarenim.

Tvrdnja je bila da film Bong Džun-Hoa zapravo samo „prepakuje“ potpisne elemente naslova ,,Shoplifters“ japanskog režisera Hirokazu Kore-ede koji je prikazan godinu ranije, za još širu evropsku i svetsku „mejnstrim arthaus“ publiku.

Argument ne stoji, iako filmovi imaju ponešto zajedničkog „DNK“ u vidu sirotinjskih familija koje moraju da se snalaze kako bi preživele ne prezajući ni od (polu)kriminalnih aktivnosti. Ali, ipak je reč o dva prilično različita filma, jer režiseri socijalnoj tematici prilaze iz različitih pravaca. Kore-eda ozbiljno i kroz ljudsku priču - a Bong satirično, crnohumorno i, na kraju, žanrovski.

Kao što se Kore-edin film uvukao u raspravu o ,,Parasite“, tako će se, doduše sa nešto više razloga, banalnih, ali zato opipljivih, ,,Parasite“ uvući u raspravu o Kore-edinom novom filmu ,,Broker“. Prvo, ,,Broker“ je drugi Kore-edin internacionalni film i snimljen je u Južnoj Koreji, te uronjen u lokalni socijalni kontekst. I drugo, s Bongovim filmom deli jednog od glavnih glumaca i direktora fotografije. Opet, u svojoj srži, ,,Broker“ je zapravo dosta sličniji naslovu ,,Shoplifters“ i tako se zatvara krug započet u prvom pasusu.

Zaključno sa ,,Shoplifters“, nekoliko se stvari moglo uzeti kao zajedničko za gotovo sve Kore-edine filmove. Naime, svi su snimani u njegovoj domovini, Japanu, uglavnom su imali dobru, neretko i izvrsnu „prođu“ na festivalima i kod internacionalne art-publike, a po pravilu su se bavili familijom, odnosima unutar iste i izmenama odnosa usled tektonskih događaja.

U tome se Kore-eda često oslanjao na (melo)dramske klišee napuštene dece (,,Nobody Knows“ ,2004), dece zamenjene na rođenju (,,Like Father, Like Son“, 2013), posledica razvoda (,,After the Storm“, 2016), samoubistva kao oblika napuštanja (,,Maborosi“, 1995), generacijskog jaza (,,Still Walking“, 2008) ili povratka otuđenih članova i njihove integracije u postojeću dinamiku (,,Our Little Sister“, 2015).

,,Shoplifters“ je, pak, u centru imao „ad-hok“ familiju sačinjenu od očajnika koji međusobno nisu u krvnom srodstvu, ali se drže zajedno u svrhu povećavanja šansi za preživljavanje, čime se klackalica između „biološkog“ i sredinskog faktora naginje ka potonjem. Familija je bila u centru i njegovog internacionalnog debija ,,The Truth“ (2019), snimljenog u Francuskoj, ali se film putem izgubio u prevodu (doslovno i metaforički) i utopio u kliše tipične francuske buržoaske drame o disfunkcionalnoj familiji.

Početak filma ,,Broker“ mnogima će biti šokantan, ali zapravo je tu reč o relativno staroj praksi iz Južne Koreje. Tamo crkve, naime, imaju „kontejner“ u koji majke mogu anonimno ostaviti neželjenu novorođenčad. Uostalom, udomljavanje dece iz Koreje na Zapad je u doba Hladnog rata bila jedna od lukrativnijih grana ,,izvoza“. U međuvremenu su se zakoni malo postrožili, pa su crkvena sirotišta obavezna odgajati decu do punoletstva ako je majka prilikom ostavljanja bebe ostavila i poruku da će se vratiti. Usvajanje je birokratski otežano, ali to je dovelo do paralelnog tržišta u kojem bi parovi za novac usvojili dete preko reda.

Dakle, dve detektivke, gruba Li (Li Džu-jang) i neiskusna Su-đin (Bae Du-na), prate mladu majku So-jang (Li Đi-eun, inače prvenstveno pevačica poznatija kao IU) do trenutka kada ona ostavi svoju bebu ispred kontejnera. Dok Su-đin nastavlja da prati nju, Li „interveniše“ i stavlja bebu u kontejner kako bi ispitala je li crkva upletena u ilegalna usvajanja. Službenik crkve Dong-su (Gang Dong-von) prima bebu, čita poruku bez imena i kontakta, briše video-snimak i predaje je svom partneru Sang-hjeonu (Song Kang-ho, zvezda filma ,,Parasite“ i brojnih korejskih filmova).

Ne lezi vraže, majka se sutradan vraća po bebu, ali je iz crkve odbijaju da oni istu nisu dobili, da bi je Dong-su zaustavio i odveo kod Sang-hjeona kako bi se nekako međusobno dogovorili. So-jang i dalje zna da bebu ne može zadržati (nemali razlog za to je i što se izdržava prostitucijom), ali želi imati reč oko njenog usvajanja, a možda i dobiti nešto novca za nju. A i Sang-hjeon je u finansijskim problemima i pod pritiskom gangstera kojima duguje veliku svotu novca za svoj legalni biznis – hemijsku čistionicu koju je otvorio. Kako trio odraslih i jedna beba putuju po Koreji prateći ponude, duo detektivki ih prati.

Dok kažeš „Shoplifters 2: Misija u Koreji“, grupici se priključuje još jedan simpatični klinac, Hae-đin, u potrazi za novom familijom koja će mu omogućiti da trenira fudbal i postane veliki igrač. A za So-jang se zainteresuje i drugi par detektiva u vezi sa slučajem ubistva... Međutim, toplina koju vidimo unutar grupe poprima obrise familijarne dinamike koja, zajedno sa skrupulama koje Dong-su i Sang-hjeon demonstriraju, smekšava čak i detektivke. Kako se obruč oko So-jang steže, ona mora da donese neke važne odluke, a podrška familije joj za to neće biti dovoljna...

Kore-eda je nekoliko stvari doktorirao sa ranijim filmovima, a jedna od njih bi bila i to kako spojiti sasvim lokalnu priču, neretko iščupanu sa novinskih stubaca namenjenih crnoj hronici, sa univerzalnim i univerzalno razumljivim koje se nalazi u njenoj srži. Prema Kore-edi, ključ su uvek ljudski odnosi i ono što ih pokreće – emocije, a toga ne manjka ni u ,,Brokeru“. U tome je značajan i autorov rad s glumcima, redom pokupljenim iz redova južnokorejskih „prvoligaša“, odnosno njihovo fino usmeravanje i slaganje u ansambl u kojem, poput likova u filmu, svaki od njih zna šta treba da radi, a u čemu problem ne predstavlja ni jezička barijera između Kore-ede i njih samih. Oko za detalje je izuzetno bitno, u čemu Kore-edi u pomoć priskače i ponajbolji korejski direktor fotografije Hong Kjung-pjo (,,Parasite“, ,,Burning“ (2018) Li Čang-Donga, Bongov ,,Snowpiercer“ iz 2013. godine) koji uspeva da u vizuelno tkivo filma utka ponešto od detalja korejske realnosti, što Kore-eda u svojoj pomalo meditativnoj montaži zna da ceni.

Problem bi, pak, mogao da predstavlja manjak originalnosti, odnosno izvestan utisak samo-reciklaže koji Kore-eda ostavlja s ovim filmom. Doduše, ona ne dolazi do nivoa (nevoljne) auto-parodije, a čini se da je i autor toga svestan, pa stoga povremeno dinamiku okreće na humor znatno topliji od onog koji imamo u ,,Shoplifters“. Možda je i veći problem od toga činjenica da trilerski pod-zapleti (a većina naslonjenih na osnovnu dramsku priču su takvi) nikada ne „kliknu“ u punoj meri, odnosno onako kako bi trebalo.

Opet, ,,Broker“ nije loš film. Moguće samo zbog toga što Hirokazu Kore-eda ne može da snimi baš loš film čak ni kada promaši, a to mu se i te kako znalo dogoditi (nije tu ,,The Truth“ jedini osumnjičeni, ,,The Third Murder“ takođe nikako nije bio dobar film). A možda i zbog toga što je srž ,,Brokera“ i svih njegovih likova čista i nepatvorena emocija. Opet, za standarde koje je Kore-eda sam sebi nametnuo, ,,Broker“ svakako spada u red njegovih slabijih i manje značajnih filmova.

I Used to Be Famous

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Rokere još i možemo zamisliti kao stare, zapravo ne moramo ni da ih zamišljamo: ostarili su nam pred očima.

Nije taj prizor baš uvek prijatan i često je u suprotnosti s mladalačkom, često autodestruktivnom energijom koju rokenrol propoveda (šta bi s onim „živi brzo, umri mlad, budi lep leš“), ali, eto, neki rokeri su dogutali do starosti, prigrlili zdrav život, a neki su čak i odrasli i postali odgovorni. Što nas dovodi do sledećeg pitanja...

A šta ćemo sa „boj bendovima“? Njih već sam naziv ograničava: sve to zapevanje o nesrećnim ljubavima i sve te elaborirane plesne tačke na bini imaju smisla dok su izvođači jako mladi. Nijedan od tih sastava se nije ponovo okupio, a da to samo po sebi nije imalo neku autoparodičnu notu. Istini za volju, neki od tih bivših dečaka su odrasli i napravili karijere u pop muzici ili na nekoj drugoj sceni, ali teško da bi i njima padalo na pamet da okupe staro društvo.

Čemu ovaj uvod, budući da autor ovog teksta jedva da ima minimum poštovanja i interesa za korporativni, studijski pop kojem su ciljna grupa tinejdžerke? Pa, repertoar i u bioskopima i na „strimingu“ smo već pretresli na ovim stranicama, pa se naslov ,,I Used to Be Famous“ debitanta u dugometražnom formatu Edija Strenberga, izvučen iz autorovog nagrađivanog kratkometražnog filma, nametnuo kao jedan od zanimljivijih izbora.

Film počinje lažnim arhivskim snimkom o lažnom „boj bendu“ čija su dva „frontmena“ lepuškasti Vini Di i misteriozni Ostin, a taj se uvod završava informacijom o njihovom raspadu. Dvadeset godina kasnije, Vini, odnosno Vins (pouzdani epizodista Ed Skrain u jednoj od retkih glavnih uloga) živi u opštinskom stanu od pomoći za nezaposlene dok sanja o povratku na scenu, dok je Ostin (Join Maken) poznati pop pevač koji planira povlačenje, a čiju karijeru i dalje vodi njihov nekadašnji menadžer Denis (Nil Stuk).

Vins, dakle, obija pragove birtija po Pekamu pokušavajući da nađe sebi angažman kako bi pred publikom isprobao novi materijal, pritom ne prezajući od toga da se pozove na staru slavu. Ali, sva je prilika da ga je vreme potpuno pregazilo, pošto ne poznaje čak ni osnove modernih kanala komunikacije. Jedinu publiku može da dobije kada svira na ulici, gde mu se jednom prilikom pridružuje mladi autistični bubnjar Stivi (Leo Long) koji počinje da ritmički prati Vinsove elektro pop melodije sa sintisajzera.

Njihov zajednički snimak postaje viralan i Vins dobija ideju da njih dvojica nastupaju kao bend. Stivi, pak, dolazi u paketu sa svojom zaštitnički nastrojenom majkom Ember (Elinor Matsura), nekadašnjom plesačicom koja svom sinu dozvoljava kretanje samo u kontrolisanim, sigurnim sredinama kao što su to muzikoterapijske seanse kod Dije (Kurt Egjiavan) na koje uskoro počinje da dolazi i Vins.

Kako Vins sanja o povratku pod svetlo reflektora, Stivi ima san da studira perkusije na konzervatorijumu, a Vins je zapravo jedini koji ga u sviračkoj ambiciji podržava, pritom otkrivajući svoj vlastiti talenat za muzikoterapiju. Dilema se Vinsu, koji takođe vuče određene traume iz prošlosti, nameće kada bude pozvan da gostuje Ostinu na oproštajnoj turneji, pa on mora izabrati želi li biti ponovo slavan makar nakratko ili želi očuvati prijateljstvo i čovečnost.

Kako iz opisa radnje možemo pretpostaviti, reč je o izrazito predvidljivom, čak tipskom filmu koji nosi pozitivne poruke o nužnosti odrastanja (makar prolongiranog, u Vinsovom slučaju), osamostaljivanja i sticanja hrabrosti da se otisnemo u veliki svet (u Stivijevom), kao i nužnosti puštanja voljenih da nađu svoj put (što se tiče Ember). Likovi su, dakle, tipski i tek minimalno produbljeni i obojeni nekim posebnostima, ali im funkcija ostaje da usmeravaju radnju predvidljivim tokovima kako bi ona na kraju isporučila svoje pozitivne poruke.

Sve to je zapakovano u nepretenciozni omot tipičnog britanskog „indi“ filma skromnih ambicija koji ni u nekim prošlim vremenima ne bi imao puno šansi u bioskopu i koji bi pre ili kasnije ono malo sreće našao u video-klubovima ili na kablovskoj televiziji, zbog čega se sada „Netfliks“ distribucija čini kao pravi izbor. Ništa tu ne odstupa preterano, glumci dolaze uglavnom iz nižih ešalona, ali njihovi zadaci nisu naročito teški, pa ih oni obavljaju bez problema. Izuzeci su jedino Ed Skrain koji prvi put mora da se dokaže kao lider ansambla (što u principu uspeva) i Leo Long, zaista neurodiverzivni muzičar s glumačkim ambicijama, u svojoj prvoj ulozi.

Režijsko pakovanje je isto tako nenametljivo i relativno jednostavno. Iz te matrice istupaju jedino povremene montažne sekvence praćene muzikom Dejvida M. Sondersa koja se „prodaje“ kao Vinsova, a koje imitiraju estetiku nešto starijih video-spotova. Tu, pak, dolazimo do paradoksa da je Vinsova solo-muzika koju čujemo i u „realnom vremenu“ i u „fleš-bekovima“ zapravo dosta kvalitetnija od one koja mu je donela kratkotrajnu slavu.

Da je samo znao da je ispromoviše, njegov lik bi ostao bez motivacije za svoje postupke, pa onda ne bi bilo ni filma, a ni njegove pozitivne poruke. Sad, koliko je to loše ili dobro.

I Am Zlatan / Jag är Zlatan

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Jens Sjögren

scenario: Jakob Beckman, Zlatan Ibrahimović (prema autorizovanoj biografskoj knjizi Davida Lagercrantza)

uloge: Granit Rushiti, Dominic Andersson Bajraktati, Čedomir Glišović, Merima Dizdarević, Linda Haziri, Selma Mešanović, Emmanuele Aita, Dino Ćosović, Sami Rabie, Gijs Naber

Neki su ljudi u publici i u filmskoj branši zamerili Stevenu Spielbergu da je sa svojim nagrađivanim filmom Schindler's List zamenio teze: pričajući priču o naporima Oskara Schindlera koji su rezultirali spasavanjem 1.200 Jevreja od sigurne smrti, on je zapravo pričao svojevrsnu priču o uspehu, a pritom zanemario tragediju 6 miliona onih koji su nastradali od strane nacista. Oskar Schindler bio je „dobri nacista” (industrijalac i humanitarac je bio član Partije, a i koristio je besplatnu jevrejsku radnu snagu), relativno redak fenomen i izuzetak od pravila koja su krojili monstrumi a provodili i oni sami i bezlični birokrati. Iz malo šire perspektive, svaka priča o uspehu je fenomen i izuzetak od pravila.

Priča o Zlatanu Ibrahimoviću, švedskom fudbaleru i globalnoj zvezdi loptanja na golove, sinu balkanskih (jugoslovenskih) imigranata, Bošnjaka Šefika i Hrvatice Jurke, svakako je priča o uspehu, dakle fenomen i izuzetak od pravila. Zato je potrebno raširiti ugao gledanja i sagledati kontekst u kome ćemo pronaći pravilo koje možda nije u skladu sa nekim našim predodžbama o sredini u kojoj je Ibrahimović ponikao. Sam Ibrahimović je to, kroz pero Davida Lagercrantza, uspeo da istakne u svojoj biografiji Ja sam Zlatan, slikajući švedsko društvo kao rigidno, diskriminativno i sklono getoizaciji, prevaspitavanju i ukalupljivanju imigranata. On je u tom i takvom društvu uspeo protiv svih šansi i snagom svog prvo sirovog, a kasnije nešto rafiniranijeg talenta.

Sada pred sobom imamo filmovanu verziju knjige čiji scenario potpisuje nedovoljno iskusni Jakob Beckman (uz odobrenje samog Ibrahimovića), a režiju takođe relativno nepoznati Jens Sjögen. Obojica su se, naime, kalila na švedskoj TV sceni i priči o Ibrahimovićevom putu od betona imigrantskog komšiluka na rubu Malmöa do zvezdane slave prilaze iz prilično švedsog ugla, promašujući kontekst koji je Lagercrantz nekako uhvatio, verovatno zbog intenzivnog druženja sa Zlatanom. Na domaćem terenu, film je svakako dosegao status hita, ali to ne treba da čudi budući da je i Zlatan Ibrahimović dosegao status nacionalnog blaga i polu-božanstva igrajući za reprezentaciju i obarajući rekorde, uključujući i onaj golmana Thomasa Ravellija kao najstariji igrač koji je obukao nacionalni dres. (Poznavaoci fudbala znaju koliko je to veliko, budući da golmani i napadači u sportskom smislu stare drugačijim tempom.)

Sam film, pak, u dve linije radnje koje teku različitim ritmom i tempom, prati Zlatanovo sazrevanje. Ona okvirna u kojoj već odrasli Zlatan (Rushiti) čeka transfer iz Ajaxa u kojem se svađa sa trenerom Ronaldom Koemanom (Naber) u Juventus koji treba da realizuje njegov agent Mino Raiola (Aita) zapravo je zakrčena fudbalskim opštim mestima o prevladavanju stava, lenjosti, ega i sebičnosti. Ona druga, data u seriji „flashback” sekvenci, prati Zlatanov put od detinjstva (kao jedanaestogodišnjaka ga igra Dominic Andersson Bajraktati), kuće, komšiluka, škole, lokalnih fudbalskih terena do problema s kojima se susreće kao junior Malmö FF-a (tada već Rushiti preuzima ulogu), pa do transfera u prvi tim švedskog prvoligaša. Taj put prolazi kroz silna opšta mesta koja nisu nužno netačna (emocionalno nedostupni razvedeni roditelji zagledani u svoja sranja od života, status problematičnog klinca u školi, država koja je više nego spremna da reaguje dobrohotnim, ali tipskim i zato često pogrešnim rešenjima, druženje s lokalnim barabama u komšiluku od čega ga spasava sportska karijera, neslaganje s rigidnim trenerima i nekapiranje fudbala kao timske igre), a to čini strelovitom brzinom toliko da to jedva uspevamo da registrujemo. Dinamičkih akcenata između bitnog i nebitnog, opšteg i posebnog, nema, pa tako i ono bitno i posebno za razvoj Zlatanove karijere (poput rivalstva s favorizovanim „tatinim sinom”) ostaje u senci onog opšteg i standardnog za svaki sportski „biopic”.

Čini se da se reditelj fokusirao na nešto drugo, odnosno na što je veću moguću vernost detaljima perioda, fizičke sličnosti i stila Zlatanove igre. U tim aspektima, film je zanatski vrlo dobar na svakom polju: Granit Rushiti je izabran za ulogu i zbog fizičke sličnosti sa Zlatanom Ibrahimovićem, ali i zbog fudbalskih sposobnosti (bio je junior Malmöa), ona scena kulturološkog šoka IKEA-om je zlata vredna, a scene treninga i utakmica postavljaju zahtevne zadatke direktoru fotografije Gösti Reilandu, ali Sjögren situacije pametno kadrira. Potvrdu verodostojnosti, pak, dobijamo tek na samom kraju s montažnom sekvencom Ibrahimovićevog „kung-fu” fudbala sastavljenom od arhivskih TV snimaka.

Na kraju, I Am Zlatan ostaje film više namenjen fanovima Zlatanove fudbalske igre koji će se kroz njega na „fast forward” upoznati s crticama iz njegove biografije, nego fanovima Zlatanove persone na terenu i van njega, te njegove simboličke težine. Šta reći nego – šteta.

A Film a Week - Sarajevo Safari

 previously published on Cineuropa

Thirty years after the beginning of the war in Bosnia and Herzegovina, and 27 years after it officially ended, it might seem that there is no topic, no matter how “fringe” or niche, left uncovered from that period of time. However, as it turns out, some of them are under-explored, to put it mildly. One of these is certainly a very particular bloody “activity” practised by some people with considerable financial and other means – a “safari” of sorts, but with targets and “trophies” of a different kind. Unearthing and exploring it, both in the factual and in a psychological and even philosophical sense, is the mission of Miran Zupanič and his documentary Sarajevo Safari, which has world-premiered at the fifth AJB DOC Film Festival in Sarajevo.

Zupanič opens his 75-minute documentary with seemingly idyllic footage of a spot on the hills overlooking the city, but the solemn music featuring a piano and a choir sets the foreboding mood. Archive footage of life in the city under the 1992-1995 siege follows in order to confirm the sense of impending doom. Then the narrator, shot from behind and in the shadows, starts telling his story about the “safari” and his connection to it as a witness.

The secretive, anonymous narrator had some military education in 1980s Yugoslavia and made a living in the intelligence sector before the collapse of the country. Out of work, he was approached by an equally secretive US agency with a lucrative job offer to travel to different parts of the collapsing country on a press accreditation and to “listen to the pulse of its people and peoples”. Through his contacts in Belgrade, he was informed about a “safari”: the “hunters” indulging in this activity were shooting at people in the encircled city from the sniper positions of the Serbian forces, for a price. The “safari” was organised and facilitated by the armies of both Serbia and Republika Srpska, and the participants came from abroad to assuage their morbid cravings.

Other than his narrator, he relies heavily on the archival footage of “normalised” city life from 1993-94, obtained by Božo Zadravec and the film’s producer, Franci Zajc, who, at the time, were war reporters. Zupanič also includes three sets of interviewees: a couple who lost their one-year-old daughter to a sniper shot; a former military intelligence officer and analyst, who corroborates the narrator’s story with his own findings obtained from a captured enemy soldier who witnessed one of the hunters being transported; and another victim of sniper fire, Faruk Šabanović, from the iconic archival footage of a man being shot near the Land Museum and then loaded into a UN armoured ambulance. While the officer’s account serves to cement the truthfulness of the narrator’s story, the couple’s testimony is used to compound the emotional effect of the loss they suffered, and Šabanović’s propels the story towards its more psychological and philosophical aspects.

The clarity and the “no nonsense” attitude of Zupanič’s approach is to be admired, but there are certain problems on both the narrative and the construction levels. Firstly, the narrator is the type of character that might speak the truth, but never the whole truth and certainly not nothing but the truth. Secondly, the archive footage tends to get a tad repetitive and is not really illustrative in regard to the narration it accompanies. Finally, the interviewees’ testimonies tend to get too long and to break the editing rhythm that Zupanič had established previously. But nevertheless, Sarajevo Safari has no problem striking the intended emotional chord.

Close

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako su retko kada na radaru kao kinematografska velesila, Belgijanci itekako znaju da ispričaju filmsku priču.

Braća Darden pričaju socijalne, Feliks van Groningen priča velike, Fabris du Velc žanrovske, a Lukas Dont one intimne priče, o konfliktima češće unutar samih osoba, a ti se konflikti po pravilu prelivaju na odnose tih osoba sa svetom koji ih okružuje.

Dont je mnogo pažnje privukao svojim dugometražnim prvencem ,,Girl“ (2018) u čijem je centru stajala transrodna žena koja sanja o baletskoj karijeri. Film je dobio nacionalnu nominaciju za Oskara, ali je pokrenuo i izvesne kontroverze u smislu koliko je sam po sebi bio eksploatacija transrodnosti i fetišizacija takvog tela.

Autorov novi film ,,Close“ se bavi nekim drugim stvarima koje se takođe mogu staviti pod kapu LGBTQ+ pitanja i tematika. Svetsku premijeru je, kao i prethodnik, imao u Kanu, a regionalnu u Sarajevu, i to u sklopu Kinoskop programa fokusiranog na pravovremeno prikazivanje velikih festivalskih naslova sa globalnog ciklusa.

Naši protagonisti Leo (Eden Dambrin) i Remi (Gustav de Vele) su najbolji prijatelji, i to, čini se, od rođenja. Žive blizu jedan drugom i većinu vremena provode zajedno u druženju i aktivnostima, Leo često i prespava kod Remija i najvernija mu je publika i podrška kada ovaj vežba klarinet. Oni su na pragu tinejdžerskih godina, što znači da su već dovoljno zreli da pojme svet oko sebe, a opet dovoljno igrivi da ga se ne boje i da mu se iskreno raduju.

Ta nerazdvojnost savršeno funkcioniše u bezbrižnom, letnjem periodu. Ali kada od jeseni krenu u novu školu (novi nivo obrazovanja), takav njihov odnos neće ostati neprimećen od strane nove okoline. Možda će se pitanje koje upućuju devojčice, jesu li njih dvojica par, učiniti benignim i nevinim, a Leov odgovor na njega da su samo najbolji prijatelji elegantnim, ali to će samo pokrenuti lavinu.

Dečaci su, kao što to znamo, po pravilu manje rafinirani kada su te stvari u pitanju, pa će se naš dvojac naći na njihovoj meti. U toj situaciji, Leo popušta pod pritiskom heteronormativnosti, počinje da se druži (i) sa njima i da trenira hokej (kolektivni i fizički zahtevni sportovi u to doba su najdirektniji dokaz muškosti). A Remi, koji ipak dolazi iz različite klasne okoline i različitog je senzibiliteta, to shvata kao da ga najbolji prijatelj odguruje od sebe i odbacuje.

Pozornica je, dakle, postavljena za tragediju koju nećemo otkrivati, a vi ćete, dragi čitaoci, pretpostaviti o čemu se tačno radi i... Bićete apsolutno u pravu.

Blizina i bliskost iz naslova svakako su centralne teme filma i pritom su podvučene ne samo u scenariju koji Dont potpisuje zajedno sa Anđelom Tijsensom, nego i načinom na koji režiser promatra svoje likove u nesputanoj interakciji. Direktor fotografije Frank van den Eden dvojicu glumaca u svojim prvim ulogama na filmu takođe snima iz blizine, ali one pristojne i ne-intruzivne, reklo bi se u „dardenovskom“ maniru, a prirodna hemija između dvojice momčića svakako pomaže. Na taj način je u fokus stavljen svet koji su oni izgradili za sebe, a u pozadini dobijamo više nego dovoljno uvoda u onaj spoljni. To sve funkcioniše skoro savršeno u prvoj trećini filma u kojoj se film najdirektnije bavi svojom temom. Signali ka konvencionalizaciji priče su vidljivi u drugoj trećini, a u završnoj ušančena, predvidljiva drama potpuno preuzima film i udaljava ga od svoje centralne, intrigantne i fino postavljene teme.

U svojoj suštini, ,,Close“ je film o fizičkoj, ali (za sada) sasvim platonskoj bliskosti između dvojice mladića i testu koji za tu posve nevinu bliskost predstavljaju sredinski faktor i faktor vremena u pojavnom obliku odrastanja. Seksualnost kao takva se gotovo nigde ne tematizira (osim u formi oštre, ali verovatno posve refleksne uvrede dobačene „iz mase“ u jednoj sceni), pa seksualna orijentacija dečaka uopšte nije tema. Temom, međutim, postaje sredina i rodne norme koje ista nameće, spremnost mase da se obračuna s pojedincem, ali i podložnost pojedinca da društvu po svaku cenu ugađa.

Ima tu još nečega kada se radi o bliskosti, i Dont to pametno ostavlja obavijenim velom misterije. Šta ako je udaljavanje sasvim prirodan tok stvari za Lea, a grčevito držanje za obrasce ponašanja jednostavno inherentan Remiju? Šta kada bliskost, odnosno količina i forma iste postanu neželjeni za onu drugu stranu? Šta kada se dvoje bliskih mladih ljudi nađu u različitim fazama psihičkog razvoja, ili u istoj fazi koja se kod njih različito manifestuje? Da li bi i bez pritiska sredine Leo otišao drugim putem od onoga koji Remi za sebe i svog najboljeg prijatelja želi?

Sve to su legitimna pitanja, ali i teme koje je Dont mogao da produbi, bez potrebe da na njih nužno da jednoznačan odgovor. Ali čini se da je kod autora poriv da interesantne teme zapakuje u tipiziranu priču bio prejak, pa ,,Close“ ostaje tek solidan film i propuštena prilika za odličan.

Where the Crawdads Sing

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ima u Šumadiji jedna pretnja da će neko nekome pokazati „gde raci (iliti rakovi) zimuju“. Nije to neka jaka pretnja, upućuje se po pravilu sitnoj deci, a niti ima naročito smisla: lokalna zoologija nije baš poznata po rakovima, a nije baš jasno zašto bi njihovo zimovanje ikome bilo strašno, budući da tamo čak nije ni nezamislivo hladno.

Bilo kako bilo, u filmu ,,Where the Crawdads Sing“ Olivije Njuman koji se nedugo nakon gala-premijere na Pjaci Grande u Lokarnu ukazao i u bioskopima širom sveta, pa i naše regije, rakovi ne zimuju (premda film pokriva prolongirani vremenski period, pa verovatno i zimuju, ali to nije poenta), nego pevaju. Dobro, ne pevaju, nego više cvrče i pucketaju, zajedno sa cvrčcima, barskim pticama i ostalom močvarnom florom i faunom Severne Karoline.

Sam film nam dolazi s produkcijskim potpisom Ris Viderspun, pa bi pomalo čak redundantno bilo pominjati da je u pitanju adaptacija romana (poznata glumica ima običaj da otkupi produkcijska prava na visoko-tiražne knjige koje na nju ostave utisak, bilo da planira i da igra u adaptacijama ili to nema na umu). Zanimljiva je, međutim, kontroverza oko spisateljice izvornog romana Dilije Ovens.

Ona je postala predmetom istrage ubistva lovokradice u zambijskom nacionalnom parku devedesetih dok je tamo živela, bavila se sprečavanjem krivolova i pisala neke drugačije knjige, one stručne s područja zoologije. Istini za volju, ona je organima gonjenja zanimljiva (tek) u svojstvu svedoka, ali budući da je njen roman, kao i filmska adaptacija Njumanove delom i misterija oko ubistva, teško je ne primetiti ironiju u celoj toj stvari.

Inače, producentkinja i spisateljica izvornog romana nisu jedine super-zvezde iza kamere ovog filma. Iako Olivija Njuman to nije (pre toga je režirala par kratkih filmova i nekoliko epizoda televizijskih serija, te samo jedan dugometražni, ,,First Match“ iz 2018. godine, inače derivat kratkog iz 2010), scenaristkinja Lusi Alibar je nešto slave stekla kao autorica izvorne drame i scenarija za film ,,Beasts of the Southern Wild“ (Ben Cejtlin, 2012). A tematsku pesmu u filmu je napisala i otpevala globalno poznata kantautorica Tejlor Svift.

U maniru klasičnih književnih adaptacija, film se otvara naracijom naše protagonistkinje na temu razlika između rita i močvare, te statusa prirodne pojave (retko tragedije, a nikada greha) koju tamo uživa smrt. Budući da film skače kroz vremenske okvire od kasnih šezdesetih do ranih pedesetih godina prošlog veka, naratoru kao dramaturškom pomagalu ćemo se još obilato vraćati.

Sve počinje u „sadašnjosti“, odnosno krajem šezdesetih, kada lokalni šerif i njegov zamenik nabasaju na telo lokalne sportske zvezde Čejsa Endjuza (Haris Dikinson) ispod požarne osmatračnice. Šta je on tražio u močvari po noći? Zašto se penjao na osmatračnicu? Je li odatle pao ili skočio? Je li to učinio sam ili ga je neko gurnuo? Ili ga je taj nepoznat neko samo gore namamio, pre toga mu namestivši stupicu u vidu nezatvorenog otvora među platformama? Na ta pitanja policajci još nemaju odgovor, ali meštani imaju dežurnog krivca: devojku iz močvare, misteriozno biće od krvi i mesa koje tamo živi, a u gradu se retko pojavljuje.

Dotična devojka je Kaja (Dejzi Edgar-Džouns, viđena u serijama ,,Normal People“ i ,,War of the Worlds“), samoobrazovana prirodnjakinja i istraživačica biljnog i životinjskog sveta močvare, te autorka ilustrovanog ornitološkog vodiča. Nju meštani smatraju „lošim semenom“ i divljakušom, zbog čega biva brzo uhapšena i optužena. Kao njen branilac javlja se penzionisani advokat Tom Milton (uvek pouzdani Dejvid Stratern), foto-robot Atikusa Finča iz romana ,,Ubiti pticu rugalicu“ i filmske adaptacije istog, koji joj kaže da mora da je upozna kako bi je branio.

Na tom mestu Kaja počinje svoju priču kroz seriju „flešbek“ sekvenci od ranog detinjstva nadalje. Počinje u periodu kada je bila osmogodišnjakinja (igra je Džodžo Redžina, vrlo dobra) i najmlađe dete nežne majke (Ana o’Rajli) i pijanog, nasilnog oca (Geret Dilahant), inače veterana koji je preživeo traume. Kako prvo majka, pa onda braća i sestre odlaze, ona ostaje sama s ocem kojeg se boji, a način preživljavanja je da ga izbegava. Od njega će naučiti poneku korisnu stvar o snalaženju u divljini, kao i to da spoljni svet valja izbegavati, pre nego što je i on ne napusti i ostavi samu da se snalazi. O Kaji unekoliko brigu preuzima tamnoputi bračni par koji drži lokalnu radnju, zapravo deluju kao kompozit epizodista iz ,,Čiča-Tomine kolibe“ Herijet Bičer-Stou, kupujući od nje ulovljene školjke i dajući joj poneki poklon ili odeću iz crkve.

U njenom životu se kasnije pojavljuje mladić Tejt (Tejlor Džon Smit) koji će je naučiti da čita i razvija talente, ali će je napustiti u ključnom trenutku, idući za obrazovanjem i karijerom. Razočarana Kaja pada u ruke Čejsu, isprva slatkorečivom, ali sa izraženim tendencijama da nasilno zloupotrebljava privilegije kao muškarac, ali i kao momak „iz dobre kuće“. Premda, Kaja s kojom on ima posla nije ni divlja ni naivna, već je ostvarena žena koja se sama izborila za svoj uspeh...

Oslanjanje na naraciju tako predstavlja manji problem iako je zapravo to dosta rigidan postupak. Razlog za to je što su priče iz Kajinog odrastanja, naročito one rane, ujedno i najzanimljiviji deo filma. One će u međuvremenu skrenuti prema svojevrsnoj „sapunici“, odnosno klasičnoj ljubavnoj melodrami, a misterija oko ubistva zapravo nikada neće zaživeti. Povrh toga, imamo još jedan rigidniji okvir, onaj koji možemo nazvati sudskom dramom, ali i scenario Lusi Alibar i režija Olivije Njuman ga tretiraju krajnje neinspirativno, kao nekakvu kopiju kopije filmskih adaptacija romana Džona Grišama, pa on čak često razbija ritam priče, odnosno priča u „flešbekovima“.

Ne treba za to, međutim, kriviti montažera Alana Edvarda Bela koji svoj posao obavlja korektno, već sam staromodni manir iz kojeg scenaristkinja i režiserka ne mogu ili ne žele da iskoče. Zapravo, jedino što u punoj meri zaslužuje pohvalu je fotografija Poli Morgan koja majstorski hvata impozantan i retko viđen krajolik, te donekle gluma svih uključenih koja je kompetentna, ali retko kada impozantna jer za tako nešto nema prostora.

Razlog tome je obiman i predvidljiv zaplet koji se čini pravolinijskim bez obzira na strukturu i koji kao takav ne dozvoljava bitnijim idejama i opservacijama da se razviju u nešto konkretnije i moćnije. Prilike za to je itekako bilo, od samog „robinzonskog“ života na negostoljubivom terenu koji se pokazuje darežljivijim nego što se to čini, preko toksičnosti male sredine koja ne trpi različitosti i spremna je da otera, progoni i žrtvuje one koji se ne uklapaju, pa sve do predatorske prirode određenih ljudi, pa i problema rodnih i klasnih privilegija.

Ovako, sa ,,Where the Crawdads Sing“, čini se da celokupna autorska ekipa samo „drlja“ po površini i na kraju dobijamo posve neimpozantan film za nedeljno popodne na kablovskoj televiziji, što će mu verovatno i biti sudbina. Ono što u celoj priči čudi je zvučna i glamurozna festivalska premijera, ali to zapravo više govori o festivalu i njegovoj trenutnoj poziciji u tom svetu, nego što govori o samom filmu.