6.8.20

The Rental

kritika objavljena na XXZ


2020.

režija: Dave Franco

scenario: Dave Franco, Joe Swanberg

uloge: Dan Stevens, Alison Brie, Sheila Vand, Jeremy Allen White, Toby Huss, Anthony Molinari


Možda će ovo zazvučati kao postmodernistička poštapalica, ali kod filmova je sve stvar konteksta, i to uvek u dvojakom smislu. Da bismo film u potpunosti razumeli, moramo makar pokušati da proniknemo u autorske namere, odnosno u ono famozno »šta je pesnik hteo da kaže«. Jednako tako ni kontekst gledanja i korelaciju između samog sadržaja i našeg gledalačkog neposrednog okruženja ne smemo tek tako zanemariti, ma koliko autor to ne predviđao u nedostatku mogućnosti i namere, film ne egzistira u vakuumu.


O potonjem, kasnije, na kraju teksta, prvo o onome što je autor – debitant u rediteljskoj fotelji hteo da postigne. The Rental bi se mogao reklamirati kao »slasher« za »AirBnB generaciju« u kojem napaljene i po pravilu zatupaste tinejdžere menjaju komplikovani, ali ništa manje neoprezni tridesetogodišnjaci sa stabilnim poslovima i vezama. Problem sa filmom je, pak, taj što »slasher« komponenta dolazi na kraju priče, prilično nepozvana, ali svejedno očekivana, i zapravo služi tome da uprska stvar. Prosto, u samim konceptima odraslog života, uparenosti, porodičnih, romantičnih i inih veza, osame i AirBnB-a (gde vlasnik ili rentijer može, teoretski, po svom nahođenju ometati zakupce) ima dovoljno elemenata za legitiman horor.


U postavci svega imamo kuću za odmor na osami, negde na stenovitim obalama severne Kalifornije, i dva para – dvojicu braće i njihove partnerke, koji tu dolaze na vikend da nešto proslave. Reditelj Dave Franco (glumac po vokaciji i mlađi brat poznatijeg glumca i reditelja Jamesa) i ko-scenarista mu Joe Swanberg (doajen »mumblecore« kinematografije) nas majstorski navode na krivi trag po pitanju uparenosti još u prvoj sceni. Charlie (Stevens) i Mina (Vand) nam se čine kao jedan od parova jer deluju kao da imaju blizak, partnerski odnos, sve dok se ne pojavi Charliejev brat Josh (White) da svoju devojku pokupi s posla. Charlie i Mina ipak jesu partneri, ali poslovni, a njihova firma je »start-up« nedefinisanog profila na pragu poslovnog uspeha. Kao što Josh ne primećuje (ili primećuje, a ne verbalizuje) da bi Charlie i Mina bili skoro pa idealan par, tako i Charliejeva supruga Michelle (Brie) taj problem ne vidi ili izbegava da adresira.


Svako od umešanih ima i set svog »prljavog veša«, svoje prošlosti, sadašnjosti ili istoriju međusobnog zameranja. Charlie sa pozicije »alfa-mužjaka« ismeva i nipodaštava brata. Josh je odustao od fakulteta, robijao zbog nanošenja povreda u tuči, nikada nije imao stabilan posao i veza sa Minom mu je prva stabilna. Michelle suviše voli drogu za vlastito dobro. Mina je, pak, zbog svog bliskoistočnog porekla osetljiva na rasizam i sklona da sve protumači kroz tu prizmu, što joj se može obiti o glavu kada se ispostavi da je rentijer Taylor (Huss) odbio njenu »booking« ponudu da bi prihvatio Charliejevu nedugo zatim.


On, pak, sam po sebi ima i nešto rasističkih, ali i nešto »frikovskih« sklonosti opšte prakse, generalno je neprijatan, živi u blizini, ima ključeve i ne libi se da ih upotrebi. Ako na to dodamo da je kuća sa čije je jedne strane šuma, a sa druge more premrežena kamerama i da su kamere snimile incident koji ne bi bilo zdravo otkriti, eto nama materiala za pravi psihološki triler ili film svađe i pokolja...


Zapravo se Dave Franco pokazao kao prilično sposoban i inteligentan reditelj u prvoj polovini filma, uspevši da uspostavi atmosferu i podgreje iščekivanja. On gotovo simultano generiše dvojaku pretnju, i iznutra, radeći u klasičnom »indie« i donekle u »mumblecore« ključu primenjenom na žanr horora, navodeći nas da će se horor izroditi iz (poremećene) grupne dinamike, i spolja, koristeći se izolovanom lokacijom, često nevidljivim prisustvom Taylora i snimljenim materialom koji neko verovatno gleda i može upotrebiti protiv našeg kvarteta likova. Obilje subjektivnih kadrova usmerenih prema okruženju daju naslutiti i ponešto od Hanekea, možda skretanje ka teritoriji Funny Games i eksternoj pretnji buržoaskom ponašanju koja je komplementarna unutrašnjih adhezivnim silama.


Glumačka podela je dobra, posebno njen ženski deo, i uveliko doprinosi uverljivom razvoju likova. Alison Brie se ispraksirala na likovima žena koje svoje nesigurnosti kriju nekom vrstom otkačenosti, a Michelle se savršeno uklapa u njen tip. Sheila Vand vešto balansira između ranjivosti i snalažljivosti. I Dan Stevens uspeva da pronađe balans između uglađenog tipa i dominatora koji je navikao da sve bude po njegovom, dok je spoj nesigurnosti, kompleksa i naprasitosti koji definiše Josha uverljivo kanaliziran od strane Whitea. Njima se povremeno priključuje Toby Huss sjajno igrajući, pre svega dozirajući pretnju kao Taylor čiji je lik prilično jednodimenzionalan i vrlo lako otpisiv kao »krivi trag« u potrazi za sumnjivcem.


A onda na kraju sve odlazi dovraga sa pojavom maskiranog ubice ikakvog ranije utvrđenog motiva i razloga da se baš tu nađe osim što je on, eto, takav po svojoj prirodi. Raniji kultni zlikovci iz »slashera« su po pravilu imali kakvu-takvu pozadinsku priču, možda nadopunjavanu u nastavcima, a čak i kad se nedostatak motivacije podvodio pod misterioznost, makar su bili prisutni sve vreme. Ovde to deluje kao primer lenjosti u pisanju i zaokruživanju, čak i više nego kao neposrećeni eksperiment, što dovodi do kontradikcije da je The Rental dosta strašniji i jeziviji u svom ne-horor delu nego jednom kada se pretnja materijalizuje.


Opet, možda je sve to metafora koju možemo učitati. Možda Franco i Swanberg grade nekakav slučaj protiv ovakvog tipa turizma. Možda odluka da se ovaj film pusti na internetska bespuća u doba korone i zabrane (ili makar anti-preporuke) putovanja svesna i možda su producenti i distributeri računali sa tom rezonancom. Možda je ovo uteha za strah da nešto propuštamo dok sedimo zaključani po kućama i stanovima. Možda to ima veze i sa argumentom da je dnevno rentiranje uništilo klasične turističke kanale pre, jače i temeljnije nego (prolazna) pandemija. Ali taj tip poruke nije pravilno iskomuniciran, pa na The Rental možemo gledati kao na propuštenu šansu.

3.8.20

End of Sentence

kritika objavljena na XXZ

2019.
režija: Elfar Adalsteins
scenario: Michael Armbruster
uloge: John Hawkes, Logan Lerman, Sarah Bolger, Andrea Irvine, Ólafur Darri Ólafson, Sean Mahon

Na prvi pogled, sve vezano za End of Sentence deluje krajnje generički. Film kombinuje elemente drame o porodičnim odnosima sa ponešto tople humane komedije i motivima filma ceste kroz predele koji su za dvojicu protagonista, oca i sina, nepoznati, čak i egzotični. U centru svega stoji urna sa pepelom pokojnika, odnosno pokojnice, supruge, odnosno majke, što je takođe sasvim standardni element zapleta, kako u komediji, tako i u drami. Čak i sam naslov filma deluje sasvim generički, nepamtljivo, kao da ga je dao štreberski polaznik neke scenarističke radionice, i zapravo skriva, umesto da izlaže, ono što film ima da ponudi.

Nakon prologa smeštenog u i oko zatvora, gde se majka Anna (Bolger) oprašta sa sinom-robijašem Seanom (Lerman), a otac Frank (Hawkes) upada u krajnje komičan razgovor o prirodi robijaša u zavisnosti od zločina za koji su osuđeni sa krupnim zatvorskim čuvarom (Ólafson), radnja počinje sa Seanovim izlaskom iz zatvora. Ispred ga čeka otac, poslednji čovek kojeg „buntovnik bez razloga“ Sean želi videti, sa majčinom poslednjom željom i ponudom koja se ne odbija: da se njen pepeo rastrese po jezeru u njenoj otadžbini. Problem je, pored hladnih odnosa oca i sina, u tome što Seana čeka posao na drugom kraju Amerike u roku od pet dana, pa mu izlet u Irsku nikako ne ide u račun.

Jednom kada, u nedostatku opcija, ipak pristane na celu tu akciju, polako otkrivamo razlike u karakterima koji diktiraju tu toksičnu dinamiku odnosa. Frank je, naime, toliko „mekana“ osoba, neko ko će se retko pobuniti i pružiti bilo kakav otpor, dok je Sean mnogo asertivniji. Potaknut traumom iz detinjstva, on ocu zamera mnogo toga, dok ovaj, na svoj pasivni način, uporno pokušava da mu očita lekciju. Bez majke, žive ili mrtve, kao veziva neke vrste, njihov bi odnos bio nepostojeći, a činjenica da su je obojica tek ovlaš poznavala, nova otkrića na putu čine još opasnijima. Atmosfera se dodatno zgušnjava pojavom još jedne misteriozne žene, stoperke Jewel (Bolger), mlade žene koja takođe krije neke tajne…

Scenario Michaela Armbrustera je solidan i kompaktan, ali ne bi bio ni po čemu poseban da nema rizičnih, pomalo naglih, ali uglavnom pogođenih promena tona i skretanja u radnji. Od otkrića o Anninoj burnoj prošlosti pre dolaska u Ameriku, preko iznenađenja kada Jewel, koja inače uglavnom služi kao objekat na koji otac i sin projektuju neke svoje želje i vizije života, zapeva Dirty Old Town od The Pogues, pa do „screwball“ zapleta sa ukradenim autom i nestalom urnom, možemo reći da se čistom dinamikom film iskupljuje za predvidljivost i standardne elemente u svojoj osnovi.

Te promene u tonu su propraćene sigurnom režijom debitantna u dugometražnoj formi Elfara Adelsteinsa. Autor nekoliko kratkih filmova i producent još toliko dugometražnih, što na Islandu, što u Americi, Adelsteins se sasvim dobro snalazi sa čitanjem Armbrusterovog scenarija i uspeva da pogodi da je suština svega razvoj likova i postepeno otkrivanje njihovih karaktera, a ne sami događaji koji služe kao smernice zapleta. Kao reditelj je fokusiran na glumce, od kojih izvlači maksimum, fino dozirajući Jewelinu zavodljivost koju Sarah Bolger igra savršeno precizno ili Seanov šarm barabe ispod kojeg se ipak krije nešto pristojnosti i moralnosti, sa čime se Logan Lerman ludo zabavlja.

Pa ipak u centru svega glumački stoji John Hawkes, jedan od poslednjih pravih karakternih glumaca koji se ne boje ni glavnih uloga u filmovima i čije su transformacije perfektne, bilo da igra policajca, kriminalca, vođu kulta, besnog invalida ili sasvim običnog čoveka. Po potrebi jeziv, po potrebi topao i pristojan, Hawkes je uvek pamtljiv, ne samo zbog karakterističnog lica, već i kao glumac koji u svakoj ulozi daje svoj maksimum. Ono što radi u End of Sentence je na nivou njegovih najboljih ostvarenja u karijeri: on vrlo tešku ulogu pristojnog i dobrog čoveka koji odoleva iskušenjima surovog sveta igra posve uverljivo, što uopšte nije lak zadatak.

31.7.20

Lista - Jul 2020



Ukupno pogledano: 60 (46 dugometražnih, 14 kratkometražnih)
Prvi put pogledano: 44 (30 dugometražnih, 14 kratkometražnih)
Najbolji utisak (prvi put pogledano): The Self Portrait
Najlošiji utisak:  The Night Clerk

*ponovno gledanje
**kratkometražni

objavljene kritike su aktivni linkovi

datum izvor Naslov na Engleskom / Originalni naslov (Reditelj, godina) - ocena

01.07. video It Must Be Heaven (Elia Suleiman, 2019) - 8/10
01.07. video Blood Quantum (Jeff Barnaby, 2019) - 6/10
02.07. video Da 5 Bloods (Spike Lee, 2020) - 5/10
02.07. video The Informer (Andrea Di Stefano, 2019) - 7/10
03.07. festival We Have Boots (Evans Chan, 2020) - 7/10
04.07. video You Should Have Left (David Koepp, 2020) - 4/10
07.07. video Calm With Horses / The Shadow of Violence (Nick Rowland, 2019) - 7/10
**09.07. festival BBQ (Jeanne Mayer, 2020) - 7/10
**09.07. festival Benevolent Ba (Diffan Sina Norman, 2020) - 8/10
09.07. festival Corporate Accountability / Responsabilidad empresarial  (Jonathan Perel, 2020) - 7/10
10.07. video Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga (David Dobkin, 2020) - 5/10
*10.07. festival Infection / Infección (Flavio Pedota, 2019) - 5/10
*10.07. festival The Corporation / Korporacija (Matej Nahtigal, 2019) - 7/10
10.07. festival Riot Girls (Jovanka Vučković, 2019) - 6/10
11.07. festival Diablo Rojo PTY (Sol Moreno, J. Oskura Nájera, 2019) - 5/10
*11.07. festival Color Out of Space (Richard Stanley, 2019) - 8/10
11.07. festival Coma / Koma (Nikita Argunov, 2019) - 6/10
*11.07. festival Crazy World (Nabwana I.G.G, 2014/2019) - 7/10
**12.07. festival Heat / Hitte (Thessa Meijer, 2019) - 9/10
*12.07. festival I Am Toxic / Soy Toxico (Daniel de la Vega, Pablo Parés, 2018) - 5/10
*12.07. festival Tusta (Andrej Korovljev, 2019) - 6/10
*12.07. festival The Marathon Family / Maratonci trče počasni krug (Slobodan Šijan, 1982) - 10/10
**13.07. festival Limbo (Nalle Sjöblad, 2019) - 6/10
14.07. video Palm Springs (Max Barbakow, 2020) - 8/10
*14.07. festival Deathcember (grupa autora, 2019) - 5/10
14.07. video Spirits in the Forest (Anton Corbijn, 2019) - 8/10
**14.07. festival Breaking Point: A Star Wars Story (Stevan Filipović, 2019) - 7/10
**14.07. festival D-52 (Hrvoje Wächter, 2020) - 5/10
**14.07. festival Brothers Among the Dead / Bratje med mrtvimi (Bernard Rebernik, 2020) - 4/10
14.07. festival Aquaslash (Renaud Gauthier, 2019) - 4/10
*15.07. festival Amigo (Óscar Martín, 2019) - 4/10
*15.07. festival Happy Times (Michael Mayer, 2019) - 7/10
*15.07. festival First Love (Takashi Miike, 2019) - 9/10
16.07. festival Noise (Jeremy Laval, 2019) - 6/10
16.07. festival Sacrifice (Andy Collier, Toor Mian, 2020) - 6/10
*16.07. festival The Lodge (Veronica Franz, Severin Fiala, 2019) - 9/10
**17.07. festival So What if the Goats Die / Qu’importe si les bêtes meurent (Sofia Alaoui, 2020) - 8/10
17.07. festival Random Acts of Violence (Jay Baruchel, 2019) - 4/10
*17.07. festival The Painted Bird (Vaclav Marhoul, 2019) - 5/10
*18.07. festival Zombi Child (Bertrand Bonello, 2019) - 7/10
*18.07. festival Bliss (Joe Begos, 2019) - 6/10
*18.07. festival 1BR (David Marmor, 2019) - 6/10
19.07. video The Beach House (Jeffrey A. Brown, 2019) - 7/10
20.07. festival Comrade Drakulich / Drakulics elvtárs (Márk Bodszár, 2019) - 8/10
21.07. video American Woman (Semi Chellas, 2019) - 6/10
**21.07. video Slice of Life (Luka Hrgović, Dino Julius, 2019) - 8/10
23.07. festival Lessons of Love / Lekcja miłosci (Małgorzata Goliszewska, Kasia Mateja, 2019) - 8/10
23.07. video Straight Up (James Sweeney, 2019) - 8/10
**24.07. festival Regret (Santiago Menghini, 2020) - 8/10
25.07. video The Night Clerk (Michael Christopher, 2020) - 3/10
25.07. festival The Self Portrait / Selveportrett (Margareth Olin, Katja Hogset, Espen Wallin, 2020) - 9/10
26.07. video You Don't Nomi (Jeffrey McHale, 2019) - 8/10
27.07. video End of Sentence (Elfar Adalsteins, 2019) - 8/10
**27.07. festival Shanzai Screens (Paul Heintz, 2020) - 7/10
**27.07. festival Furtivo (Pedro García Campos, Pol González Novell, 2020) - 6/10
*28.07. video Showgirls (Paul Verhoeven, 1995) - 5/10
**29.07. festival Flesh / Carne (Camila Kater, 2019) - 9/10
**29.07. festival Misericórdia (Xavier Marrades, 2019) - 7/10
30.07. video The Rental (Dave Franco, 2020) - 6/10
30.07. festival Bure Bareta (Robert Bubalo, 2019) - 6/10

30.7.20

Straight Up

kritika objavljena na XXZ

2019.
scenario i režija: James Sweeney
uloge: James Sweeney, Kate Findlay, Tracie Thoms, Randall Park, Betsy Brandt, James Scully, Dana Drori, Joshua Diaz

Do sada smo već valjda shvatili da seksualne preferencije pojedinca ne možemo gledati u binarnom ključu. Nekako smo prihvatili i tu Kinseyevu skalu sa sedam podeljaka, ali istina je da, ako ćemo to već pokušati da predstavimo grafički, onda bi spektralni model više odgovarao nego linearni. Seks po pravilu nije samo seks, niti je fizička privlačnost jedini faktor. Romantične preferencije se ne moraju nužno poklapati sa seksualnim. Po ovom skliskom terenu, u funkciji scenariste, reditelja i glavnog glumca, hoda James Sweeney u svom dugometražnom prvencu Straight Up.

Sweeney igra Todda, mladića od 20 i nešto godina kojem su još u osnovnoj školi “ucepili” da je gay i da bi se toga trebalo stideti. Todd je osetljiva dušica koja vuče pun džak fobija i psihičkih disfunkcija kojima dominira opsesivno-kompulsivni poremećaj koji se ogleda u patološkoj pedanteriji i gađenju prema telesnim tečnostima svih vrsta. Ma koliko se uklapao u stereotipnu verziju gay osobe (“analni tip” po Freudu), Todd je zapravo aseksualan, ali svejedno ne želi da ostatak života provede sam.

Tu na scenu stupa Rory (Findlay), devojka njegovih godina koja pokušava da u džungli Los Angelesa napravi karijeru glumice, iako je očito da joj to neće uspeti. Ona se od sveta brani ironijom i cinizmom, svesna da ne ispunjava društveno nametnute standarde, a zapravo traži nekoga ko će je razumeti i ko će joj biti prijatelj u dobru i u zlu. Njih dvoje se upoznaju u biblioteci na odeljku za samopomoć jednom predivnom zabunom: Todd preslaguje knjige na polici, zbog čega Rory pomisli da je on zaposlen tamo i da može da mu preda molbu za posao. Narednih nekoliko sati provode u razgovoru, a narednih nekoliko dana na njegovom poslu čuvanja tuđih vila dok su vlasnici odsutni. U tom trenutku će i otpočeti svoju vezu koja nije bazirana na fizičkoj privlačnosti, nego na intelektualnoj, gde su i neprijatni trenuci rasprava jednako bitni kao i oni prijatni.

Da su sami na svetu, verovatno da bi im veza uspela, mada se ni to ne može tvrditi sa sigurnošću, ali oboje zapravo moraju egzistirati u društvu koje propisuje šta je veza, a šta nije. Prvo, tu su njegovi uglavnom praznoglavi i seksom opterećeni prijatelji među kojima se ističe Ryder (Scully) koji na Toddovu novootkrivenu “heteroseksualnost” gleda kao na izdaju i internaliziranu homofobiju. Svi njegovi postupci su zapravo usmereni na sabotažu. Drugo, tu su i njegovi roditelji (Brandt, Park) koji imaju svoje viđenje zajedničkog života centrirano oko potomstva i okruženja familije. Konačno, Rory po svojoj prirodi nije aseksualna i pitanje je koliko može izdržati u takvom tipu romantične veze ma koliko joj se njene prednosti činile primamljivim na početku.

Straight Up je inteligentna i emotivna komedija koja na nepretenciozan način ispituje moderni svet u čijem centru stoje individualna sreća i individualne nesigurnosti, i to čini na vrlo duhovit način bez posezanja za jeftinim smehom. Sweeneyev scenario je, što se tiče dijaloga i tempiranja replika, izuzetan, a reference koje su u opticaju su pametne i promišljeno izabrane, tako da tu imamo i Gilmore Girls (tu seriju su oboje naših protagonista fanatično pratili), i Will and Grace (nju nisu gledali, iako žive u aranžmanu i ponašaju se kao naslovni junaci), ali i Cat on a Hot Tin Roof, posebno značajnu zbog odstupanja između izvorne drame i filmske adaptacije u tretmanu seksualnosti glavnog junaka.

Ono što scenariju nedostaje je malo dublji razvoj likova, ne samo epizodnih, već i same Rory koja bi u izvedbi neke druge, manje sposobne glumice bila isprazna kao Toddovo društvo ili ohola i arogantna. Jasno je da je Sweeney tu platio određeni danak neiskustvu i fokusirao se na lik koji je pisao za samog sebe, čime je dosta olakšao posao sebi kao glumcu, ali stvar zapravo vadi Kate Findley. Njeno “čitanje” lika je emotivno, njeni instinkti su ispravni, njen komičarski “tajming” je perfektan. Zbog toga se stiče utisak da između njih dvoje sve puca od hemije, unekoliko potkrepljen time da glumci, kao i likovi, komplementiraju jedno drugo. Epizodisti, sa druge strane, imaju dovoljno prostora i vremena da uberu poneki poen, što najbolje koriste Randall Park kao Toddov otac i Tracie Thoms kao njegova psihioterapeutkinja.

I u svojstvu reditelja Sweeney radi dobar posao, premda zanatski deo u velikoj meri podređuje distinktivnom stilu i dizajnu. Fotografija Grega Cottena u veselim, kalifornijskim pastelnim tonovima asocira na hedonizam, dok starinski format slike 4:3 asocira na skučenost društvenih normi koje vode naše junake, a opsesivna simetrija kadrova odgovara Toddovoj ličnosti. Kada se crta podvuče, Straight Up je dosta dobra i uspela “dramedija” iz kuhinje američke nezavisne produkcije, a kada se tome doda činjenica da reč o debitantskom ostvarenju, penje se do nivoa vrlo dobrog filma.

27.7.20

Comrade Drakulich / Drakulics eltvárs

kritika objavljena na XXZ

2019.
scenario i režija: Márk Bodszár
uloge: Lili Walters, Ervin Nagy, Zsolt Nagy, Szabolcs Thuróczy, István Znamenák, Nelli Schücs, Alexandra Borbély, Mónika Balsai, Roland Rába

Ma koliko desne struje apriorno štetile kulturi koju po pravilu uništavaju uskraćivanjem sredstava i imperativom preživljavanja na tržištu, odnosno komercijalizacije, mađarska kinematografija može poslužiti kao izuzetak od pravila. Razlog za to je njihova nacionalna kinematografska institucija koja funkcioniše nezavisno od državne politike, a u kojoj jedan čovek, njen upravnik, ima apsolutnu vlast. Andrew G. Vajna je nekadašnji hollywoodski producent i svakako ime od prevelikog značaja da bi bio ičiji politički poslušnik. Dok prigovori da najveću nacionalnu kinematografsku instituciju vodi kao svoju prćiju delimično stoje, rezultati govore u prilog tome da se nacionalna kinematografija kreće u dobrom pravcu: Son of Saul (2015) Lászla Nemesa je 2016. godine kao prvi mađarski film okrunjen Oscarom za najbolji strani film, uz još nekoliko značajnih nagrada (žirija u Cannesu, Zlatnog globusa i drugih), dok je On Body and Soul (2017) Ildikó Enyedi pokupio Zlatnog medveda u Berlinu.

Stvari stoje još bolje ako se pogleda žanrovski spektar kinematografije, odakle Vajna vodi svoje profesionalno poreklo. Iako vrlo glasan kritičar kako političke, tako i stručno-kinematografske strukture, Györgyi Pálfi ni u kojem slučaju nije zabranjen autor, a uz pomoć nacionalnog finansiranja je uspeo da realizuje svoju ambicioznu SF dramu His Master’s Voice (2018), Károly Ujj Meszáros je nakon uspeha sa fantazijskim filmom Liza the Fox Fairy (2015) uspeo realizovati produkcijski zahtevni politički akcioni triler X. (2018). Kills on Wheels (2016) Attile Tilla predstavlja kategoriju za sebe svojim stripovskim dizajnom, vrtoglavom akcijom i crnim humorom.

Jedno od bitnijih imena mađarske žanrovske filmske produkcije je i Márk Bodszár čiji je film Heavenly Shift (2013) jako dobro rezonirao sa publikom iz našeg regiona koja imala prilike da ga vidi. Reč je o crnohumornoj drami smeštenoj u noćni milje Budimpešte u kojem kao zaposlenik hitne pomoći pokušava da preživi Sarajlija Milan. Hevaenly Shift je naredne 2014. godine pobedio na Grossmannu, festivalu fantastičnog filma i vina u Ljutomeru, u Sloveniji, koji predstavlja zlatni standard u regiji kada je reč o žanrovskim i fantastičnim filmskim festivalima. Bodszár sada ima novi film, Comrade Drakulich koji je nakon bioskopske distribucije kod kuće prošle jeseni imao tu nesreću da mu festivalska turneja “padne” u pandemijsko/post-pandemijsko vreme. Film je ipak uspeo da se domogne online izdanja NIFFF-a u švajcarskom gradu Neuchatelu, ali i fizičke, proređene, ali svejedno rasprodate projekcije na Grossmannu.

Comrade Drakulich ambiciozna je i nesvakidašnje uspela politička satira sa elementima farse, špijunskog trilera i fantastične vampirske ljubavne priče smeštena u ne tako davnu komunističku prošlost Mađarske. Dok je naslov klasična aluzija i na vampirizam (postoje indicije da su glasine o rumunskom grofu kao o vampiru i masovnom ubici potekle baš iz Mađarske gde je dotični proveo poslednje godine svog zemaljskog života) i na komunizam, elegancija sa kojom Bodszár spaja navedene elemente je nešto u čemu se može uživati.

Nakon godina provedenih u inostranstvu, pre svega na Kubi i u Americi, drug Fábián (Zsolt Nagy) se makar na kratko vraća u svoju domovinu koju je zadužio hrabrom borbom rame uz rame sa Jánosom Kádrom i ostalim mađarskim partizanima kako bi organizovao prikupljanje krvi za decu i ranjenike u sestrinskoj komunističkoj vijetnamskoj naciji koju još uvek pustoši rat sa mrskim imperijalističkim američkim neprijateljem. Ono što je posebno zanimljivo u Fábiánovom slučaju je da on ne stari, kreće se samo noću i zapravo živi krajnje neskromno, reklo bi se zapadnjački razmetljivo i dekadentno.

Delikatan zadatak praćenja njega pri prikupljanju krvi i diskretnog otkrivanja njegove tajne večnog života dobija mlada agentica Mária Magyar (Walters). Ona, pak, ima partnera u službi i u privatnom životu, Lacija Kuna (Ervin Nagy) koji bi se najbolje mogao opisati sintagmom “jak i glup”, a čiji je jedini kvalitet za službu slepa vernost proklamovanim komunističkim idealima. Dok zadatak dovodi na scenu ljubavni trougao (jer, hej, moderni vampiri osim što piju krv pružaju i fantastičan seks i bude želju za avanturom) o kojem se sprdaju i nadležni u službi i komšije, oni na vrhu znaju šta je u igri: večni život koji bi osigurao i večnost komunizma.

Radeći sa nevelikim budžetom od oko 2 miliona eura, Bodszár prilično verno uspeva da rekreira detalje neveselog perioda ranih 70-ih u Mađarskoj. Istini za volju, “trabanti” za sirotinju, “volge” za zaslužne drugove i ostale “lade” i “moskviči” možda deluju suviše muzejski nekorišćeni, ali valjda su takva generalna pravila igre za portretiranje socijalističkog “glmaura”. Kada je reč o uređenjima enterijera, Bodszár i ekipa mu odlaze korak dalje u smislu realističnosti i pogađaju suštinu i pojedinosti hladnoratovskog perioda na manje veseloj, a kasnije i poraženoj strani “gvozdene zavese”.

Spominjanje 1956. godine, neuspele revolucije, nacionalne traume i opšteg mesta antikomunističke retorike u današnjoj Mađarskoj u ovakvom filmu možda može delovati kao malo nesuptilan i otvoreno kalkulantski čin usmeren na skupljanje simpatija na desnom spektru, ali to naprosto ne stoji, iz više razloga. Prvo, sam Fábián je čvrsto pozicioniran kao oportunista, ali i dosledni partizan i komunista, tako da njegova pozicija o 1956-oj koju na nekoliko mesta ponavlja nikako ne ide u prilog nacionalističkoj mitomaniji. Drugo, sam taj događaj, ponovljen po sličnom scenariju sa još krvavijim posledicama 1968. u Čehoslovačkoj, svakako predstavlja mrlju, ako ne i preferirani “modus operandi” pro-sovjetskog istočnog bloka u kojem staljinizam sve do kolapsa ranih 90-ih nikada nije bio pošteno prokazan.

Konačno, cela fantazija ovog izvrsno odigranog, vešto uslikanog i režiranog filma je i više nego uverljiva, gledano konvencionalnim aršinima. Sve i kada bi vampiri postojali, sistemi usmereni ka monolitnosti i večnosti bi imali manji problem sa moralnom deprivacijom konzumacije tuđe krvi u smislu vlastitog preživljavanja, dok bi svakako već bio kako se u to elitno društvo krvopija uvući i kako na poziciji krvopije ostati večito. Ovako iz lagodne pozicije gledalaca možemo samo da se zavalimo i da uživamo, zahvalni na tome da su vampiri stvar fikcije i da su u stvarnom svetu zatrovanom komunističkim totalitarizmom bili tek strašila za malu decu iz nekih bapskih priča i starih legendi na rubu zaborava.

21.7.20

Palm Springs

kritika objavljena na XXZ

2020.
režija: Max Barbakow
scenario: Andy Siara
uloge: Andy Samberg, Christin Milioti, J.K. Simmons, Meredith Hagner, Peter Gallagher, Camila Mendes, Tyler Hoechin, Chris Pang, Jacqueline Obradors, June Squibb, Dale Dickey

Romantična komedija se u poslednje vreme smatra mrtvim ili makar odumirućim žanrom koji po pravilu igra u vrlo ograničenim kalendarskim periodima, oko praznika (Valentinovo pre svega, Božić još i nekako, ostali baš i ne) ili vrlo iznimno leti, kada poželimo kakvu osvežavajuću limunadu, stvarno ili figurativno. Dugometražni prvenac Maxa Barbakowa, po scenariju još jednog debitanta u ovom formatu Andyja Siare, Palm Springs je u svakom slučaju izuzetak koji potvrđuje pravilo, još od svoje premijere na Sundanceu ovog januara, gde je postao rekordna akvizicija VOD servisa Hulu, komanije u Disneyevom vlasništvu koja pokušava da se ubaci na teren koji kontrolišu Netflix i Amazon. Reč je o filmu koji u žanr unosi preko potrebnu svežu krv iako zapravo operiše s prepoznatljivim elementima. Vic je u tome da su ih Siara i Barbakow složili na jedan svež način.

U početku deluje da ćemo gledati standardnu, lagano neprijatnu komediju o groznim ljudima na groznom venčanju, dok festivalsko poreklo filma makar može poslužiti kao garancija da će ekscesi i eskapade ostati u domenu verbalnog i da neće preći granice dobrog ukusa. Nyles (Samberg, izvrstan) deluje kao tipični nedozreli muškarac koji se ponaša kao derište privlačeći pažnju na sebe glupostima koje izvodi, tipa neprikladno oblačenje, glasno srkanje piva iz limenke, otimanje tuđeg govora. Jasno je da je njegova slično isprazna, ali situaciji bolje prilagođena devojka Misty (Hagner), jedna od deveruša na venčanju, na kraju živaca s njim i da nije jasno zašto ga je povela kada ima nameru da ga prevari, ostavi ili oboje.

Samo venčanje je parada kiča (za pijanstvo se uglavnom brine Nyles), sa sve havajskom temom usred kalifornijske pustinje, a ni mladenci ne ulivaju poverenje. Abe (Hoechlin) je jedan od onih kojima na čelu piše da je ljigavac, a Tala (Mendes) je, iako navodno iskreno humana i nesebična, zaslepljena svojom željom da dobije venčanje iz bajke. Sa druge strane, njena starija sestra Sarah (Milioti) važi za sebičnu, problematičnu i sklonu kiksevima, pa će se naći na Nylesovoj meti. Iako u početku izbegava nevolje, ona će pasti na njegov šarm i upornost, ali će njihova romantična noć biti prekinuta krajnje natprirodnom intervencijom koja uključuje krvožednog ludaka (Simmons u svom elementu) i jednu pećinu.

Vremenski krugovi nisu naročito nova pojava na filmu, ali su se od izvorne komedije Groundhog Day (1993) u poslednje vreme pomerale više prema drugim žanrovima, i to akcionom SF-u poput Edge of Tomorrow (2014) ili Source Code (2011) ili hororu kao što su Happy Death Day (2017) i njegov nastavak Happy Death Day 2U (2019). Sve ove filmove, međutim, spaja to da je njihov junak ili junakinja napravio/la grešku koja je otvorila vremensku rupu iz koje će on ili ona izaći kada nešto pogodi kako treba. Sada, dotična osoba to može sama ili u paru, pa čak i u timu, pitanje je samo afiniteta autora filma.

Dve se stvari, međutim, Palm Springsu moraju priznati. Prva je to da u principu ide oko tog "tropa", štrpkajući od njega samo ono što je potrebno, tako da umesto konvergentnog rešenja imamo divergentno, sa više mogućnosti nošenja. Druga stvar je (uglavnom) nedostatak pogleda unazad, prema uzroku, već orijentacija na sadašnje i buduće vreme, odnosno stav i posledice. Primera radi, ne saznajemo kada je i zašto Nyles upao u "dan mrmota" (osvežavajuće je i to da se Barbakow i Siara suzdržavaju od eksplicitnog pominjanja očite reference), zašto je u njega uvukao psihopatu Roya kojeg igra Simmons, u slučaju Sarah je bar jasno: ona je u pećinu ušla za Nylesom u nameri da ga spasi, a do samog kraja se čini da autorski dvojac nije ni najmanje zainteresovan za razrešenje tog vremenskog čvora, koliko za posledice toga da razna ponašanja ostaju nekažnjena ili nenagrađena iz prostog razloga što se sve na kraju "resetuje" na isti dan, bilo da se nesrećnik ubije, pogine, ušeta nazad u pećinu ili makar zadrema.

To otvara prostor za brojne moralne dileme i širok spektar ponašanja, od nihilizma do hedonizma i nazad, promišljanje o ljudskoj egzistenciji dok suština uzmiče pred ispraznom formom, pa i o mogućnosti ljubavi u onoj ekstremnoj varijanti "deljenja večnosti". Dok se vreme oko njih vraća unazad, a posledice njihovog dela ostaju kratkog daha, Nyles i Sarah makar mogu da se upoznaju, da jedno drugome prave društvo i da večitu zakucanost u jednom mestu i vremenu učine makar podnošljivom.

Veteran humorističke emisije Saturday Night Live i zvezda filma Popstar: Never Stop Never Stopping (2016) Andy Samberg pozicionira svog lika kao zanimljivog, vrlo artikulisanog i blagoglagoljivog seronju koji biva izbačen iz rutine u kojoj ništa nema veze, dok je Christa Milioti, publici najpoznatija po ulozi u seriji Fargo, sa svojim krupnim očima i perfektnim pogađanjem balansa između naivnosti (odnosno "zelenosti") njenog lika i prirođenog cinizma, njegova protivteža. Hemija između njih dvoje savršena je od početka do kraja, a kulminira u jednoj ničim izazvanoj, ali dobrodošloj plesnoj sceni.

Svojih nekoliko minuta dobijaju i ostali glumci. Ne samo J.K. Simmons na čije smo uglavnom preteće, ali ponekad i čovečno prisustvo navikli kroz niz nezavisnih i hollywoodskih filmova u poslednjih 15-ak godina, i koji je ovde svakako na visini zadatka, već i poneko od sjajno izabrane glumačke postave. Postoji li bolji izbor za nevestinog oca-snoba od Petera Gallaghera? June Squibb kao nevestina baba takođe ima priliku da ukrade par scena, a Dale Dickey kao gošća lokalnog bajkerskog bircuza pokazuje zašto je izuzetno cenjena kao karakterna glumica.

Uz fotografiju u toplim tonovima, pomalo otkačeni, nestalni ritam i sadržaj u kojem nema pritiska i popovanja, a podigravaju se vrlo zanimljiva pitanja, Palm Springs bi bio jedan od većih letnjih hitova da je samo došao u godini koja nije ispunjena "danima mrmota", dok ovako svoj uspeh mora potražiti na kućnim platformama. Svojih nedostataka ima, pre svega zbog tročinske konstrukcije i sheme kulminacija-peripetija-rasplet koja se na kraju forsira i iznuđuje. Peripetija (do koje mora doći i dolazi) dosta menja dotadašnji ton filma prema klasičnije romantičnom, a kraj se svejedno čini preterano prigodnim. Ali i pored toga, Palm Springs je jedan od filmskih naslova koji će svakako obeležiti ovo leto.

17.7.20

Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga

kritika objavljena na XXZ

2020.
režija: David Dobkin
scenario: Will Ferrell, Andrew Steele
uloge: Will Ferrell, Rachel McAdams, Dan Stevens, Pierce Brosnan, Melissanthi Mahut, Mikael Presbrandt, Demi Lovato

U godini koja je sasekla celokupnu svetsku "event" industriju, od masovki poput Oktoberfesta ili prvenstva Evrope u fudbalu, do relativno malo posećenih filmskih festivala, jedna od žrtava je bila i Pesma Evrovizije. Mnogima ta parada kiča neće ni najmanje nedostajati, ali makar bi bilo pošteno reći da se u određenim pre svega evropskim srednjeklasnim krugovima to takmičenje gotovo religiozno prati i da je u pitanju tema koja dominira javnim diskursom po nekoliko dana ili nedelja, bez obzira što pobednici retko kad kapitaliziraju tih svojih pet minuta slave. Sa druge strane, neki širi socijalni uticaj ovog takmičenja ne može se tek tako zanemariti, bilo da je reč o njegovoj ulozi u normalizaciji pogleda na gay kulturu ili uticaju na televizijske forme van (kontinentalne) Evrope i poplavu muzičkih i talent-emisija iz "reality show" spektra.

Druga bitna žrtva 2020. godine, o kojoj će itekako biti reči i narednih godina jer neke stvari tek dolaze na naplatu, je i kino-kultura. Čini se da su zbog toga kratkoročno profitirale "streaming" platforme, čemu kao primer može poslužiti i komedija Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga, ali ključna reč tu je "kratkoročno". Naprosto, dok se jači filmski naslovi čuvaju u bunkeru (pitanje je dokle će i to moći), na video-platformama se održava privid protočnosti (premda se zastoj u produkciji počinje osećati) i stvara iluzija hitičnosti čak i nečega što bi, po svoj prilici, prošlo nezapaženo ili tek prosečno u bioskopima. The Story of Fire Saga je primer i za potonje.

Koncept filma u režiji Davida Dobkina (Wedding Crashers) zapravo je krajnje jednostavan i predvidljiv: priča naših smešnih i nespretnih autsajdera preko trnja do zvezda ispunjena melodramom, začinjena romantičnom komedijom u pokušaju da napravi satiru svog okruženja i ubere lake parodijske poene. Problem je, međutim, mehanika svega toga koja se svodi na pokušaje, pogreške i slučajne uspehe, pa su ikakva koherentnost i potencijalno dubinski uvidi žrtvovani zaradi malo jeftinog smeha.

Otkako je u detinjstvu video ABBA-in nastup na Evroviziji sa pesmom Waterloo, Lars želi samo jedno: da pobedi na dotičnom takmičenju. Isti san ima i kao odrastao, iako se nije maknuo od svog ribarskog sela na Islandu, čak ni od kuće svoga oca Ericka (Brosnan) koji od njega ima još i manje vere od ostatka suseljana koji makar slušaju njegove nastupe u lokalnoj krčmi. Tog i takvog odraslog Larsa igra Will Ferrell u svom standardnom maniru šmokljavog, neodraslog beta-muškarca.

Srećom, jedna osoba veruje u njega, a to je njegova kreativna partnerka Sigrit (McAdams) koja prema njemu gaji i romantična osećanja. Oni će se nizom srećnih okolnosti uvrstiti na nacionalno takmičenje unapred namešteno za pop-zvezdu Katianu (Lovato), pa će, iako kao očiti gubitnici usled peripetija proći i na glavnu evropsku smotru. Na površinu isplivavaju kreativne razlike, ljubomora, vrtlog slave i ne baš čiste namere ruske zvezde Aleksandra (Stevens) i grčke dive Mite (Mahut), uz poslovične nesreće sa koreografijama i rekvizitama. Hoće li se Lars i Sigrit održati iznad vode, i kao par i kao izvođači ili će se ceo svet smejati njima i Islandu?

Odgovor na ovo pitanje nije ni toliko bitan, a i znamo ga iz iskustva sa komedijama ovog tipa. Problem je drugde: tretman likova, tretman okruženja, u konačnici i tretman humora. Dok nas Dobkin po scenariju koji je Ferrell napisao skupa sa Andrewom Steelom (veteran komičarske emisije Saturday Night Live) još nekako i vodi iza scene Evrovizije, pa tu vidimo gužvu producenata, tehničkog osoblja, žurke na kojima se u cameo-ulogama pojavljuju i face poput Conchite Wurst, Loreen, Aleksandra Ribaka i Nette, oni ipak ne uspevaju da dokuče zašto je Pesma Evrovizije toliko popularna i značajna u Evropi i van nje. Kao i takmičenje, tako i Island postaje predmet sprdnje kao sredina nastanjena čudacima koji su možda svi verovatno u rodu. Po takvim šalama, kao i onim seksualnog karaktera, o veličini penisa, seksualnoj orijentaciji i slično, se udara iz sve snage, ali to retko pali.

Sa sigurnošću možemo tvrditi da se sa svojom rutinom nesigurnog šmokljana poprilično ispucao, pa nema mnogo toga novog za ponuditi, tako da Lars u njegovoj interpretaciji postaje i opterećenje za film jer guši druge likove i glumce. Pierce Brosnan sa time još i nekako izlazi na kraj u ulozi njegovog oca, ali irski glumac i bivši Bond je veličina za sebe i u godinama je kada se može zezati na račun svoje starosti i ogorčenosti. Paradoksalno, najveća žrtva ovog koncepta je drugopotpisana, glavna glumica Rachel McAdams kojoj komedija, bez prefiksa "romantična", stoji još i bolje od one sa prefiksom, što je potvrdila pre dve godine sa filmom Game Night. Njeno ležerno i generalno prijatno prisustvo je uglavnom zasenčeno Ferrellovim eskapadama.

Naravno, melodrama i romansa nisu dovoljno izgrađene, likovi su tek ugrubo skicirani i teško je zamisliti da postoje van konteksta filma. Dodatno, utisak je da ima previše "garnirunga" koji pokušava da zamaskira šupljikavost osnovne priče, ali postaje balast za film koji se vuče nekih pola sata duže nego što bi to bilo optimalno. Procenat uspelih štoseva i šala je ispod polovine i opada prema kraju. Nešto iskupljenja možemo naći u interno-muzičkim štosevima (beloruski metal bend kao dubler za finski Lordi), pa i u spotovima Fire Sage, kako se zove Larsov i Sigritin sastav. U svakom slučaju, na ovakvu sušu u ponudi filmova, Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga može proći za jedno gledanje iz radoznalosti.