kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Šta osobu čini dobrom ili lošom? To je prilično arbitrarna stvar i u principu zavisi i od društvenih konvencija, odnosno očekivanja, ali i od individualnih preferencija, kako dotične osobe, tako i posmatrača.
Jedno je, međutim, jasno: gradnja karaktera je proces koji podrazumeva odrastanje i učenje o samom sebi, što opet podrazumeva i interakciju s drugim ljudima. A odrastanje i interakcija s drugim ljudima podrazumevaju različite stvari za različite generacije.
Svi filmovi norveškog reditelja Joakima Trira za koje je scenario napisao u saradnji s Eskilom Vogtom su u neku ruku filmovi o odrastanju, odnosno o prolasku kroz važne tranzicijske faze u životu. Tako se autorski dvojac u Trirovom prvencu ,,Reprise“ (2006) bavio prijateljstvom i rivalstvom mladih ljudi s literarnim ambicijama. Još uvek najbolji Trirov film ,,Oslo, August 31st“ (2011) prati jedan dan u životu lečenog narkomana dok je isti na odsustvu iz klinike za rehabilitaciju, a taj dan bi lako mogao biti ona prelomna tačka između dve faze života. Njihov internacionalni prvenac ,,Louder Than Bombs“ (2015) studira odnose u porodici između oca i dvojice sinova nakon smrti supruge, odnosno majke, pa ga možemo posmatrati i kao film o odrastanju odraslih i odraslijih. Konačno, Trirov izlet u okrilje žanrovskog filma ,,Thelma“ (2017) je psihološki horor koji prati mladu studentkinju u suočavanju s novom sredinom, ali i sa vlastitim težnjama.
Njihova najnovija saradnja na filmu naslovljena je ,,The Worst Person in the World“. Premijeru je imala ove godine u glavnom takmičarskom programu Kana, odakle se glavna glumica Renate Reinsve vratila s nagradom za najbolju. Od tada film kruži festivalima i oduševljava žirije, publiku i kritiku, a u našoj regiji je već ostavio traga na Paliću, gde je skupio i glavnu nagradu Zlatni toranj i nagradu kritike. Za sada poslednja stanica mu je Zagreb film festival, gde igra u paralelnom takmičarskom programu „Ponovo s nama“.
,,The Worst Person in the World“ prati prolongirano odrastanje protagonistkinje Juli (Reinsve) koja može, ali i ne mora da bude naslovna najgora osoba na svetu u periodu od četiri godine koje pokrivaju kasne dvadesetete do otprilike 30. rođendana. Ona je možda naslovni epitet zaslužila činjenicom da je vidimo na ekranu kako ostavlja dva svoja, po svemu sudeći, dobra ili „dobra“ dečka, srljajući iz veze u vezu.
Juli ipak verovatno nije najgora osoba na svetu, samo je nestalna i traži se u vezama baš kao što se pre toga tražila u smislu svoje akademske i profesionalne karijere. Još u prologu saznajemo da je prvo studirala medicinu, da bi posle prešla na psihologiju („jer je um interesantniji od tela“), pa onda na fotografiju, da bi i od toga odustala i na kraju se zaposlila kao prodavačica u knjižari i pokušavala pisati kolumne u stilu osavremenjene #MeToo verzije ,,Sex and the City“.
Svog prvog dečka „na ekranu“ koji je bio njen model, ostavila je zbog drugog, osetno starijeg strip-crtača po imenu Aksel (Trirov regularni glumac Anders Danijelsen Li). I on bi, pak, mogao da nosi epitet najgore osobe na svetu, ako ni zbog čega drugog, onda zbog ponekad latentnog, a ponekad otvorenog seksizma u svojim stripovima koji brani klasičnim argumentom da umetnik zadržava pravo na slobodu da nekog svojim delom i uvredi.
On prema njoj možda nije „loš čovek“, kamoli „najgori na svetu“, ali je razlika u godinama, generacijama i stavovima između njih evidentna. On je u fazi da želi stabilnost, zajednički život i porodicu, a ona se još nije ni pronašla, da ne govorimo o tome da se nije ostvarila. Uostalom, šta je ta tačka posle koje mlada osoba postaje odrasla? Roditeljstvo, karijera ili makar stalni posao koji podnosimo? Kredit za kuću i auto?
Čini se da Juli o tome baš i ne razmišlja i uživa u nestalnosti svog karaktera i svog života. Zato i ostavlja Aksela zbog momka koji je u sličnoj fazi kao i ona, Eivinda (Herbert Nordrum), a kojeg upoznaje na venčanju nepoznatih ljudi na koje je upala. I Eivind, pak, ima svoj emocionalni bagaž koji nosi, pa je pitanje je li baš to ono konačno rešenje kojem se nada.
,,The Worst Person in the World“ je delom studija milenijalske generacije, njenih životnih, emocionalnih navika, kao i ponašanja u različitim situacijama, ali, opet, nije samo to. Trir i Vogt studiraju i njen odnos sa drugim generacijama, pre svega s generacijom X koja joj je prethodila i njenom slobodom koja je zamenjena za udobnost od koje je ostalo samo pravo na provokativnost koje danas sredovečni ljudi prisvajaju.
Još više od toga, ,,The Worst Person in the World“ je primer temeljnog promišljanja i osavremenjivanja par žanrova za koje se čini da su u nova vremena uniformnosti maskirane u različitost i unikatnost ispali iz mode. Radi se tu o skoro pa jednakom omeru drame o vezama, romantične komedije i filma o (prolongiranom) odrastanju. Film je to interesantne strukture u dvanaest poglavlja s prologom i epilogom, ali su te vinjetice prilično glatko povezane tako da klize od jedne do druge nehajno poput svoje glavne junakinje. Kroz priču o Juli nas vodi glas naratorke kojeg Vogt i Trir koriste obilato, ali je takav literarni element ovde zapravo neophodan da bismo se kao gledaoci mogli orijentisati.
Iako se klasici žanra, odnosno žanrova, povremeno citiraju, a još češće dotiču (ima tu svega i svačega, od Vudija Alena do Nore Efron), Vogt i Trir se ipak trude da nas često iznenade skretanjem smera radnje i skretanjem fokusa, izmičući nam svakih nekoliko minuta tlo pod nogama i držeći nas tako zainteresovanim za dva sata priče koja može biti priča o svima nama. Neke od minijatura od kojih je film sačinjen graniče se s genijalnim, poput animirane sekvence tripa nakon gutanja ludih gljiva, žanr-scene jurnjave kroz grad u naručje drugome posle dugog dijaloga / dvostrukog monologa oko raskida, sekvence posete Akselovim prijateljima koji žive porodičnim životom ili kadra u teretani u kojem Juli dok vežba na televiziji gleda kako predstavnice nove generacije feministkinja „roštiljaju“ Aksela zbog mizoginije u njegovim stripovima.
U tome se Trir dosta oslanja na glavnu glumicu Renate Reinsve koja se s lakoćom i igrivošću probija kroz svoj vrlo atipičan filmski lik kojeg je teško uhvatiti „za glavu ili za rep“. Reinsve veliku pomoć ima i u prekaljenom Andersu Danielsenu Liju i u vrlo ležernom Herbertu Nordrumu, ali i u mnoštvu epizodista koji igraju u sinergiji s njom tako da sve pršti od hemije.
Uz ovakav opis, čini se da je „The Worst Person in the World“ savršen i revolucionaran novi film koji zaslužuje gotovo unisono slavljenje filmske kritike. Istina je da tu ima dosta toga novog i dosta toga dobrog i da je genralni utisak svež, ali to novo i to dobro se ponekad ne poklapaju, pa ima i nekih problema koji se ne mogu zanemariti.
Prvi od njih je upravo glavna junakinja, kako u smislu svoje svežine, tako i u smislu reprezentativnosti za svoju generaciju. I pored truda Trira i Vogta da je predstave kao organsku, ona i dalje deluje kao tipični primerak fantazije, filmske i uglavnom muške. Juli upada u trip „manic pixie dream girl“ o „kroćenju“ koje filmski autori fantaziraju otkako je filma kao umetnosti.
Drugi set problema je zapravo povezan sa samom junakinjom koja je, sudeći po postupcima, često čudna čudnosti radi, pa se taj utisak vrlo često preliva i na sam film i nešto pojedinačnih narativnih, stilskih i tehničkih rešenja u njemu. Tako naratorka postaje iritantna sveprisutnošću i sveznanjem, tako kamera i montaža u pojedinim kadrovima deluju napadno nervozno bez ikakvog opravdanja, a spektar ispranih boja koji film čini gotovo crno-belim uz napadne hladno-plave filtere naprosto nema smisla. Pa opet, ,,The Worst Person in the World“ je jedan od onih filmova koji ostavljaju utisak i potiču na razmišljanje, pa i na raspravu.
