Lista - Septembar 2023.

 

Ukupno pogledano: 
Prvi put pogledano: 
Najbolji utisak (prvi put pogledano): Pero
Najlošiji utisak: Sound of Freedom

*ponovno gledanje
**kratkometražni
***srednjemetražni
**(*)kratkometražni, ponovno gledanje

kritike objavljene na webu su aktivni linkovi

datum izvor Internacionalni Naslov na Engleskom / Originalni naslov (Reditelj, godina) - ocena/10

01.09. festival Silence of Reason (Kumjana Novakova, 2023) - 7/10
02.09. kino Teenage Mutant Ninja Turtles: Mutant Mayhem (Jeff Rowe, Kyler Spears, 2023) - 5/10
03.09. festival Pero (Damjan Kozole, 2023) - 9/10
04.09. festival Bottlemen (Nemanja Vojinović, 2023) - 8/10
05.09. video A Thousand and One (A.V. Rockwell, 2023) - 8/10
07.09. kino The Equilizer 3 (Antoine Fuqua, 2023) - 6/10
07.09. festival Club Zero (Jessica Hausner, 2023) - 7/10
07.09. festival Vincent Must Die / Vincent doit mourir (Stéphan Castang, 2023) - 8/10
08.09. festival The Mind Game (Eefje Blankevoort, Els van Driel, Sajid Khan, 2023) - 5/10
***09.09. festival Return to Raqqa / Regreso a Raqqa (Albert Solé, Raúl Cuevas, 2022) - 5/10
***09.09. festival Pure Unknown / Sconosciuti puri (Valentina Cicogna, Mattia Colombo, 2023) - 7/10
09.09. festival Subject (Jennifer Tiexiera, Camilla Hall, 2022) - 6/10
***10.09. festival Flotation / Flotacija (Eluned Zoe Aiano, Alesandra Tatić, 2023) - 8/10
***10.09. festival Las Abogadas: Attorneys on the Front Lines of the Migrant Crisis (Victoria Bruce, 2022) - 4/10
***10.09. festival The Dayton Legacy: Bosnia - A Fragile Peace (Pierre-Olivier François, 2023) - 6/10
***11.09. festival The Seventh Republic / Sedma republika (Nebojša Grabež, 2023) - 7/10
11.09. festival When Spring Came to Bucha / Koli vesna priyshla v Buchu (Marcus Lenz, Mia Teshaieva, 2022) - 7/10
***11.09. festival Laughing in Afghanistan (Anneta Papathanasiou, 2023) - 5/10
***11.09. festival The Musemić Brothers / Braća (Edin Isanović, Nihad Ušanović, 2023) - 5/10
***12.09. festival Make People Better (Cody Sheehy, 2022) - 7/10
***12.09. festival Spring in Mariupol (Matteo Ferrarini, 2023) - 5/10
***12.09. festival The Investigator / Vyšetřovatel (Viktor Portel, 2022) - 6/10
14.09. kino Sound of Freedom (Alejandro Monteverde, 2023) - 2/10
15.09. festival Arthur and Diana (Sara Summa, 2023) - 7/10
16.09. video Talk to Me (Danny Philippou, Michael Philippou, 2022) - 7/10
19.09. video Shortcomings (Randall Park, 2023) - 7/10
21.09. kino A Haunting in Venice (Kenneth Branagh, 2023) - 7/10
21.09. video Theater Camp (Molly Gordon, Nick Lieberman, 2023) - 6/10
24.09. festival Excursion / Ekskurzija (Una Gunjak, 2023) - 7/10
25.09. video How to Blow Up a Pipeline (Daniel Goldhaber, 2022) - 7/10
26.09. video Sirens (Rita Baghdadi, 2022) - 6/10
27.09. video Chile '76 / 1976 (Manuela Martelli, 2023) - 8/10
28.09. video Golda (Guy Nattiv, 2023) - 6/10
28.09. kino Expend4bles (Scott Waugh, 2023) - 4/10
29.09. video Sick (John Hyams, 2022) - 6/10

Theater Camp

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Amerikanci vole letnje kampove, pa za svoje klince mogu da izaberu izviđačke, vojne, sportske svemirske, tehničke, muzičke, pa i, što da ne, glumačke, odnosno pozorišne. Sad, kako Amerikancima prva asocijacija na pozorište nisu nužno Šekspir i Čehov, već Brodvej i mjuzikli, i kako iz američkih tinejdžerskih komedija znamo da se ekipa iz školskih dramskih sekcija nalazi na dnu školskog „lanca ishrane“, možemo pretpostaviti kakva ekipa pohodi pozorišne kampove.

Oni su, kao i njihovi kampovski mentori svojevrsni otpadnici i parije, pa zato i jednima i drugima puno znači da se makar jednom godišnje okupe i nađu „među svojima“ gde se osećaju prihvaćeno. U jedan takav kamp pod imenom AdirondACTS (zezanje na temu stvarnog kampovskog naselja) u severnom, ruralnom delu savezne države Njujork smeštena je radnja filma Teater Camp u režiji Moli Gordon i Nika Libermana, a po konceptu njih dvoje i Noe Galvina. Njih troje su, zajedno s glavninom glumačke postave (a svi su već više puta i u različitim kombinacijama sarađivali u različitim formama komedije i mjuzikla) testirali koncept u formi kratkog filma koji je pandemijske 2020. godine postao svojevrsni viralni hit.

Dugometražna verzija se otvara u ključu „lažnog dokumentarca“ u kojem vlasnica / direktorka kampa Džoan (Ejmi Sedaris) objašnjava kako kamp funkcioniše uprkos teškoćama na koje jedan takav mali biznis naleće u surovom korporativnom okruženju. Ključ je, kaže, trud da se odlazi na turneje s predstavama kako bi se podsetilo stare i privabilo nove polaznike, da se održavaju kontakti s roditeljima, kao i da se odaje utisak lojalnosti, i po pitanju nastavnog osoblja i po pitanju „starih mušterija“. Priča je u suštini trgovačka, kao i mnoge druge, jer kampovi su ipak pre svega uslužni sektor, i ta priča drži vodu sve dok Džoan ne pozli na predstavi, pa ona završi u komi.

Na njeno mesto dolazi njen sin Troj (Džimi Tatro), tipičan „biznis-batica“ novog kova koji nikad nije mario za strast svoje majke. Njegova glavna briga je da smanji troškove kako kamp ne bi bankrotirao, zbog čega smanjuje broj zaposlenih i pokušava da postojeći personal dodatno natovari poslom ili da zaposli još neke nove „multitalentovane“ radnike, ali mu se na oglas javlja samo Dženet koja je, naravno, lagala u svojoj biografiji. Sve vreme se oko kampa muva predstavnica firme koja se bavi nekretninama i koja je zainteresovana za džentrifikaciju celog područja, a ni tupavi Troj nije nesklon da napravi neki „dil“ s njom, pod uslovom da on iz njega izađe „dobar“.

Od osoblja, tu po tradiciji dolaze Amos (Ben Plat) i Rebeka-Dajen (Gordon) na mesto instruktora glume i muzike, odnosno kreatora komada kojim će se ceo kamp baviti, a koji je ove godine posvećen Džoan. Njih dvoje su „paket-aranžman“ i „zamalo par“ bivših polaznika koji su ostali verni i zanatu i kampu, možda zato što u svojim primernim zanimanjima nemaju previše uspeha. Osim njih, tu su još profesor baleta, kostimograf-garderober, stara Rita (Kerolajn Aron) i autistični tehničar jedini (Galvin) jedini sposoban da bude kanal komunikacije između Troja i umetnika.

Klincima je super, svakom iz svojih razloga (recimo jedan sebe, po ugledu na Troja, vidi kao budućeg agenta), ali se javljaju i trzavice između umetničkih savetnika od kojih bi neki što pre napustili brod koji tone. Vlada haos, sve miriše na katastrofu, ali pitanje je hoće li se naši simpatični luzeri izvući.

Zajednička istorija između kreatora i glavnih glumaca se ocrtava kao sinergija na glumačkom nivou, pre svega u smislu vrlo glatke improvizacije, dok mlađi deo postave, baš kao i njihovi likovi, pokušavaju da „pokažu šta znaju“, što im solidno uspeva. Problemi se, međutim, javljaju u scenariju koji deluje kao kolekcija štoseva zaluđenika za pozorište i mjuzikl namenjena mlađim generacijama istih takvih, a odatle se prenose i na nekonzistentnu režiju. Iako je koncept „mokumentari“ filma ovde doziran i upotrebljavan inovativno (tekstualne kartice umesto intervjua), on zapravo i nije bio neophodan. Takođe, ostaje žal da je Ejmi Sedaris „ubijena“ prerano, odnosno da nije nekako „vraćena“ kasnije.

Konačni utisak je da je Theater Camp žrtva usiljene tranzicije iz kratkog u dugi metar i da bi bolje funkcionisao kao serija skečeva, što zapravo i jeste. Ali i ovako je uglavnom podesan za jednokratno gledanje, razgaljivanje i osmehe (glasni smeh ipak ne izaziva) i generalnu toplinu oko srca. Šteta je samo što vrlo brzo „izvetri“ iz memorije iz prostog razloga što su mnogi filmovi pre njega to isto radili bolje.

A Haunting in Venice

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Odmah na početku: A Haunting in Venice je ubedljivo najbolji film u novoj Poaro-franšizi scenariste Majkla Grina i reditelja i glavnog glumca Keneta Brane. Razlog za to je zapravo jednostavan: u pitanju je sasvim drugačiji i drugačije rađen film po skoro svim aspektima u odnosu na svoje prethodnike.

Ali, pre nego što se njime detaljnije pozabavimo, hajdemo se podsetiti filmova Murder on the Orient Express i Death on the Nile (o kojem je bilo reči i na ovim stranicama), odnodno zašto oni baš i nisu „radili“. Ukratko, za oba su značajna bila dva zajednička faktora: motivacija aproprijacije jednog starog „sveta“ i literarnog i filmskog žanra za mlađu publiku (koje detektivi i misteriozna ubistva baš i ne zanimaju toliko), te izvedba kojom je dominirala izdašna upotreba napadnih CGI efekata prilično neotpornih na starenje.

Još jedna stvar je tu bitna: oba izvorna romana Agate Kristi spadaju u njena najpopularnija i najčešće ekranizovana dela, tako da su Branine verzije itekako imale s čime da se porede, najčešće na svoju štetu. U prvom redu, tu su bili filmovi iz 70-ih godina prošlog veka po scenarijima Artura Šejfera, za ona doba solidno producirani i publicirani filmovi. Murder on the Orient Express je režirao Sidni Lametu, a u njemu Poaroa igrao Albert Fini, dok je u slučaju Death on the Nile režiju preuzeo Džon Giljermin, a ulogu Poaroa Piter Justinov. O ekranizacijama iz ITV-jeve serije / serijala TV-filmova sa Dejvidom Sušeom ne treba ni trošiti reči, budući da se on najduže zadržao u ulozi Poaroa i u nju najviše udubio i uneo.

Temeljan glumac i pouzdan reditelj kakav već jeste, Brana je „ispoštovao“ svoje prethodnike, naročito Sušea čije se „biblije“ lika uglavnom držao, dodajući joj neke svoje detalje, poput (preterano) elaboriranih brkova koje su čak dobili svoju „origins story“ u sklopu Poaroove melodramatične priče o poreklu. Brana i Grin su takođe uzimali dosta slobode u tumačenju autorskog dela britanske spisateljice sklone konzervativnim, pa čak i ksenofobičnim stavovima, ali su se njihove intervencije uglavnom svodile na aproprijaciju u smeru savremenog multi-kulturnog društvenog pejzaža (pa smo tako dobili i crnog žandara Kraljevine Jugoslavije), a problematika rasizma je u tome zapravo gurnuta pod tepih. I veliki budžeti i zvezdane postave u oba filma uzele su svoj danak, ulagalo se u gomilanje relativno velikih imena i raskošni vizuelni dizajn, u čemu su se glumci, osim samog Brane, uglavnom gubili, a efekti nejasne namene su sve dodatno okretali u smeru „treša“, i to ponekad nenamernog.

Ničeg toga, osim „treša“, ali ovog puta doziranog i namernog, nema u A Haunting in Venice. Za početak, nema ni romana ni kratke priče pod tim nazivom u opusu Agate Kristi. Razlog za to je što je A Haunting in Venice zapravo adaptacija romana Hallowe‘en Party čija radnja nema nikakve veze s Venecijom i koji spada u red autoričinih manje poznatih i lošije primljenih literarnih radova koji nisu baš često ekranizovani. (Osim ITV-jeve sa Sušeom, postoji samo još jedna francuska televizijska adaptacija.)

Za potrebe filma, dakle, radnja je prebačena sa britanskog sela 60-ih u Veneciju 1947. godine gde slavni detektiv Erkil Poaro provodi svoje penzionerske dane, umoran od svoga posla i „aure smrti“ koji isti nosi. To znači da Poaro kao lik po prvi put dobija neku karakterizaciju van melodramatskih opštih mesta, a, ma kako ona bila prežvakana i banalna (detektiv umoran od posla i života jedan je od najčešćih klišea), ona ipak predstavlja napredak.

Naravno, mesto radnje nije jedino što su Grin i Brana u svojoj adaptaciji izmenili. Zapravo, A Haunting in Venice je najmaštovitija i najtemeljitija adaptacija u franšizi. Žanrovski, odstupa od uspostavljenog obrasca detektivske misterije s pozamašnom dozom melodrame jer u „blender“ sad ubacuje i horor, i to onaj natprirodne sorte, sa sve duhovima. Podsetimo se, horor-misterijom s vidljivim elementima melodrame Brana se bavio i u filmu Dead Again (1991), inače drugoj njegovoj režiji i jednom od njegovih najuspelijih filmova čiji se odjeci prilično „glasno“ čuju i u A Haunting in Venice. Takođe i generalni tretman izvornih likova je drugačiji nego u prethodnicima u franšizi: nema kompozita, nema „prefarbavanja“ boje kože i „štelovanja“ socijalnog porekla, oni koji su zadržali imena iz romana dati su integralno, a oni pod novim imenima su zapravo novi likovi s ponekom osobinom onih „starih“ iz izvornog materijala.

Okidač za radnju je poziv Poarou od njegove prijateljice, spisateljice Ariadne Oliver (Tina Fej) na zabavu za Noć veštica u palati penzionisane operske pevačice Rovene Drejk (Keli Rajli) posle koje će uslediti spiritistička seansa s vidovnjakinjom gospođom Rejnolds (Mišel Jeo) koju Ariadna želi da raskrinka za potrebe svog novog romana koji mora da bude hit nakon tri promašaja. Razlog za zabavu namenjenu deci iz sirotišta je simbolički: palata je do epidemije kuge bila gradsko sirotište čije su štićenike doktori i sestre pustili da umru kada su sami pobegli, zbog čega se priča da je kuća ukleta i da u njoj duhovi mrtve dece vrše osvetu. Razlog za spiritističku seansu je, pak, taj da je jedna od žrtava „dečije vendete“ navodno postala i Rovenina kći Alicija koja je, nakon što joj je raskid s voljenim Maksimom Džerardom (Kajl Alen) slomio srce, utonula u ludilo i ubila se.

Seansi prisustvuju vidovnjakinja i njena pomoćnica, domaćica, njena kućepaziteljka Olga, njen prijatelj doktor Ferier (Džejmi Dornan) koji pati od traume zadobijene krajem Drugog svetskog rata prilikom oslobađanja koncentracionog logora, njegov sin Leopold (Džud Hil kojeg se sećamo iz Braninog Belfasta), Ariadna, Poaro i njegov pomoćnik-telohranitelj-sekretar Vitale Portfoljio (Rikardo Skamarćo), dok se Maksim pojavljuje naknadno, ali s pozivnicom. Poaro će relativno brzo i lako raskrinkati da vidovnjakinja ima još jednog pomoćnika koji upravlja mašinerijom u elaboriranoj predstavi, ali će oluja onemogućiti razlaz.

Kada detektiv bude napadnut od strane nekog maskiranog i kada vidovnjakinja navodno doživi nesreću, Poaro će svim prisutnima zabraniti izlaz, a sam će se naći pod pritiskom da reši dve misteriozne smrti, jednu u, uslovno rečeno, sadašnjosti, a jednu u prošlosti. Pritom, čini se da je veliki detektiv izgubio ponešto od svojih specijalnih moći, da je unekoliko smušen, a i da mu neko ili nešto ometa istragu. Možda su u pitanju baš duhovi siročadi od pre dva veka...

Još više od svojih prethodnika, A Haunting in Venice je komorno delo smešteno uglavnom na jednu lokaciju, ali zbog toga film nije lišen spektakla. Za početak, makar je delimično sniman na lokacijama, Venecija je dodatno „podvučena“ panoramskim snimcima, a za ostalo se pobrinuo studio u Londonu. Uz to, iako horor-dimenzija ovde zapravo nije esencijalna, taj žanr Brani ipak leži i on može da se poigrava s njime kombinujući iskrenu ljubav i ironičnu distancu za „pravi“ ugođaj.

Možda se neke od njegovih režijskih odluka čine razmetljivima i proizvoljnima, ali čak i kad ne znamo odmah čemu neki od nestandardno komponovanih kadrova (Brana alterira ultra-široke „fish eye“ i iskošene uglove) snimljenih kamerom Harisa Zambralukisa služe, oni će kasnije dobiti, za interne standarde franšiznog „sveta“, prilično uverljiva obrazloženja. Uz standardno dobru scenografiju (ovde u „gotik“ ključu) i kostim, muzika Hildur Gudnadotir ovde upotpunjuje atmosferu.

Glumački, ovde nema zaista velikih zvezda, pa sa sigurnošću možemo tvrditi da je Brana glavna zvezda filma. To nije bila neka sebična, već sasvim legitimna autorska odluka, a glumci nešto „manjeg“ formata se mogu bolje uklopiti u svoje likove. Naravno, Mišel Jeo ima malu, ali koloritnu epizodu, a mladi Džud Hil pred nama raste i kao glumac. Džejmi Dornan, Rikardo Skamarćo i Tina Fej možda za nijansu preglumljuju što, doduše, ne smeta ni žanru ni zapravo bleskastom konceptu, ali je zato Keli Rajli pun pogodak, posebno u malo tišim momentima.

Na kraju, izgleda da je nešto skromniji pristup (budžet je vraćen na nivo onog koji je pre šest godina imao Orient Express) upalio. A Haunting in Venice nije samo najbolji nastavak u franšizi, već franšizu koja je počela kao usiljeno „mamuzanje mrtvog konja“ zaradi glumačkog i autorskog ego-tripa podiže skoro do nivoa jedne druge, originalne franšize – Knives Out – takođe inspirisanom delom Agate Kristi.

Shortcomings

 kritika objavljena na XXZ

2023.

Režija: Randall Park

Scenario: Adrian Tomine (prema svom grafičkom romanu)

Uloge: Justin H. Min, Sherry Cola, Ally Maki, Tavi Gavison, Debby Ryan, Sonoya Mizuno, Timothy Simons, Jacob Batalon, Scott Seiss

Koliko li je samo filmova snimljeno o napornim, uvredljivim intelektualcima koji misle da su pametniji od ostalih, ali, ma kako pametni bili, ne uviđaju nedostatke duboko utkane u sopstveni karakter. Žanr može biti klasična komedija, romantična komedija ili dramedija (od Woodyja Allena do takozvanog „Sundance“ filma), a i u životu ne samo da znamo takve likove, već ih dosta često možemo prepoznati i u sebi.

Iz te perspektive, može zvučati istovremeno i atipično i redundantno da glumac, pre svega komičar i specijalista za uloge finih momaka u romantičnim komedijama kao što je to Randall Park izabere baš takav tip protagoniste za svoj režijski debi. Ali Shortcomings (koji je zapravo i imao premijeru na Sundance festivalu, sasvim u skladu sa svojim žanrom) nije samo reciklaža poznatih „tropa“ i njihovo preoblačenje u neko novo ruho u skladu s trendovima reprezentativnosti u savremenoj američkoj kinematografiji, već ispod toga zapravo i nudi smislenu raspravu upravo o konceptu reprezentativnosti, pre svega na Parku najbližem primeru Amerikanaca azijskog porekla.

Naš kukavni „junak“ je Ben (Min), propali student filma i propali filmadžija koji radi kao poslovođa u bioskopu koji je pred zatvaranjem. Sa svojom devojkom Miko (Maki), lepšom, bogatijom i uspešnijom od njega, nalazi se u pasivno-agresivnoj vezi u kojoj pokušava da dominira „snagom“ svog intelekta i sofističkim argumentima kojim skriva da njegov ego baš i nema pokrića u stvarnom svetu. Oboje su japanskog porekla, ali prema tome imaju različiti odnos: Miko je nedavno otkrila aktivistkinju u sebi, dok se Ben porekla na neki način stidi i prihvata društveno-nametnute standarde ukusa, odnosno ima svoj „tip“ cure koja je belkinja i – plavuša, što je česta tema njihovih rasprava.

Zapravo, u toku rasprave ih i upoznajemo: nakon projekcije komercijalnog filma (u tipu Crazy Rich Asians) koji im se različito svideo, njih dvoje počinju da se raspravljaju o značaju reprezentovanja Azijata u američkom filmu. Miko misli da je to dobra stvar i da otvara šanse drugima, Ben je nezadovoljan što je u pitanju još jedan generički repertoarski film u kojem likovi nisu ništa više od začina. Ipak je on filmski snob.

Jedina osoba s kojom Ben ima iole zdrav odnos je njegova prijateljica Alice (Cola). Ona je lezbejka koja odbija svaku mogućnost „serijske monogamije“, a od sveta se brani sličnim tipom sarkazma kao i Ben. Naoko je jednako toksična kao on, ali za nju je jasno da je to samo maska, dok je kod njega to skoro pa način života. Alice će zbog toga dobiti priliku za „iskupljenje“ s Meredith (Mizuno).

Stvari prelaze u „višu brzinu“ kada Miko dobije ponudu za praksu u New Yorku (radnja filma se odvija u okolini San Francisca) koju ne može da odbije, zbog čega par koji ni uživo ne funkcioniše najbolje, a na daljinu to može samo biti još gore, odlazi „na pauzu“. Za Bena to znači da konačno može da pokuša nešto s devojkama „u svom tipu“, prvo s novom mladom zaposlenicom bioskopa Autumn (Gevison) zbog koje je spreman da odlazi na „performanse“ njenog „kolektiva“, a onda i sa Sashom (Ryan) koju upozna na gay-žurci na koju ga je Alice odvukla. Kada i to propadne, očajnički će pokušati da nekako vrati naklonost Miko, čak će otići i u New York koji prezire, ali i tamo ga čeka iznenađenje: ne samo da je ona nastavila sa svojim životom, nego je i upoznala dizajnera Leona (Simons) koji je dosta pristojnije tretira.

Romantične zgode i nezgode samo su osnova mehanike priče, dok i njegova komedija i drama zapravo gravitiraju oko Benove iritantne persone. On pritom nije karikaturalni seronja, već seronja kakvog svi mi poznajemo (ili smo i sami takvi bili u trenutku kada je naš intelektualni razvoj bio dosta stepenica ispred onog emocionalnog). Još važnije od toga, to što je Ben napadan, sklon stereotipima i uvredama koje bi iz usta nekog belca zvučale kao rasizam, a sve s potpuno pogrešnom motivacijom (kako bi zalečio ili izdigao sopstveni ego), ne znači nužno da on nije u pravu i da u njegovim uvidima nema nečeg istinitog. Time pisac Tomine i reditelj Park pred Justina H. Mina postavljaju zahtevan glumački zadatak kojem je on apsolutno dorastao, i na čemu reditelj često poentira, češće u dramskom nego u komičnom registru.

Za komične poene zadužena je Sherry Cola koja u svom mesnatom liku i prilici da ima zadnju reč (scene se u principu završavaju s udarnom replikom, što je primer pametnog pisanja koje režija sledi) vidljivo uživa. S druge strane, Ally Maki kao Miko unosi nekakvu realističnu notu koja filmu daje na težini. Park, međutim, ne uspeva da do kraja razigra dvojicu sporednih glumaca, Jacoba Batalona i Scotta Seissa u ulogama Benovih zaposlenika u bioskopu, pre svega iz razloga što je očito da su njih dvojica ubačeni samo za komični efekat.

Možda je, opet, najvažnije saznanje u filmu ono koje dobijamo usput. Tu Randall Park uspeva da plasira izuzetno važne uvide o prirodi međuljudskih odnosa koji se ne mogu uvek podvesti pod uobičajene kategorije kao što su rasa i seksualna pripadnost koje i same znaju biti dosta složenija pitanja od po nekoliko opcija koje nam se tu nude. Zapravo, treba razlučiti osobu u svemu tome i razlikovati iskreni interes za nju od nekakvog fetiša.

A Film a Week - Arthur & Diana

 previously published on Cineuropa

The road is a common metaphor for life. A road trip with family members, especially with a toddler in tow, however, might turn out to be a living hell. One such lengthy road trip, from Berlin to Paris and then on to South Tyrol in Italy, is portrayed in the auto-fictional film Arthur & Diana, written, directed and edited by Sara Summa, and which recently had its world premiere in the Discovery programme of this year’s Toronto International Film Festival.

Siblings Diana (the filmmaker herself) and Arthur (her real-life brother Robin Summa) travel with the former’s two-year-old son Lupo (the filmmaker’s adorable son Lupo Piero Summa) in an old, rusty Renault Espace. Their starting point is Berlin, where they say their goodbyes to Lupo’s father Patrick (Benjamin Schwimm) who sends them off with a load of junk food. At first, their goal is Paris, where the siblings’ mother Betty (Claire Loiseau) awaits them. The reason for such a travel by car, apart from Arthur’s fear of flying which is mentioned briefly later on, might be the annual technical inspection of the vehicle (with an uncertain outcome). Of course, they stop a few times: to take a hitchhiker (Livia Antonelli), spend the night in a camp, get pulled over by a police officer, take a detour to a lake… Even a forgotten gun goes off at one point, luckily to no consequence.

However, there is something unpleasant in the air between brother and sister, starting with their disagreements on technological progress and the different ways they lead their lives. Things from the past resurface and are discussed, building up to a heated argument. Even the car itself has its story and its secrets. Eventually, all the signs point to Arthur’s and Diana’s late father. Maybe the trip to Italy to attend the funeral of a relative could clear the air, but with families and unspoken resentments between their members, one can never be sure.

Although there are of course pieces from the filmmaker’s own life all over the film, her goal here is not to expose herself and her own family secrets, but rather to capture a certain moment in time that seems both diffuse and turbulent. Sara Summa excels in all four roles she’s assumed, filling the film with authenticity and sincerity throughout. As a writer, she is more than able to convince us that she is the one looking for the answers, along with us in the audience, all the while shifting fluidly and logically between three languages to tell her story. As a director, she is not afraid to take on the difficult task of filming around a toddler, a being that is unable to stay focused for long, while maintaining control over other aspects. As an actress, she gives herself completely and creates a strong chemistry with her brother (his acting experience also helps here) and her son. Finally, as an editor, she controls the rhythm of the film, while her weaving of some purely observational documentary sequences into the fabric of the fiction film is masterful.

Visually, Summa and her cinematographer Faraz Fesharaki aim for the feel of something between a documentary from the 1990s and home video from the same period. Although it was shot on different cameras and with different formats, the idea to finally print everything on 16mm film proved fruitful, since the natural warmth of this format serves the film well. In the end, Arthur & Diana is a sincere, warm, introspective experience that showcases the multitude of Sara Summa’s talents.

Sound of Freedom

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gde da počnemo s ovim „fenomenom“? Možda najbolje od kraja. Naime, usred odjavne špice, glumac Džim Kavizel se obraća direktno u kameru i moli publiku da proširi glas o filmu za koji su „vašingtonske dahije“ učinile sve što je u njihovoj moći da ne ugleda svetlo dana, odnosno mrak bioskopske sale. Kavizel tako krši jedno od pravila lepog i pametnog ponašanja koje glasi: „Ne govori svoje budalaštine glasno u društvu normalnih i pristojnih ljudi!“

Ono što je Kavizel o filmu Sound of Freedom izrekao nije presna, nepatvorena laž, ali je zato primer polu-istine, iskrivljene istine ili post-istine. Film je, naime, zaista proveo pet godina „u bunkeru“, odnosno na nekoj polici filmskog studija, ali tome po svoj prilici nije „kumovao“ nekakav korumpirani establišment koji sakriva „istinu“ od javnosti, već splet prilično neobičnih okolnosti.

Prvo, Disney je kupio Fox koji je bio viđen kao originalni distributer, pa politički osetljiv film nije pušten u planirano vreme. Nadalje, u međuvremenu se dogodilo i zatvaranje / ograničavanje rada bioskopa kao posledica pandemije, pa trenutak za distribuciju opet nije bio pogodan. Na kraju, film je pušten letos u bioskope pod patronatom ionako ispolitizirane kompanije Angel Studios, što može biti znakovito, budući da se u Americi zahuktava predizborna kampanja, a Sound of Freedom vrlo otvoreno perpetuira narativ jednog od kandidata.

Zapravo, nije to ništa čudno za Kavizela, glumačkog „heroja“ i zaštitnog lica dotične političke opcije i inače sklonog zaumnim teorijama zavere na tragu Qanona, sa sve verovanjem u to da liberalne elite otimaju decu i skupljaju njihov DNK radi vlastitog večnog života. Kavizel, najpoznatiji po svojoj ulozi Isusa Hrista kod Mela Gibsona u The Passion of the Christ, verovatno pati od kompleksa heroja, što ume biti posledica ulaska u određenu ulogu i problema s izlaskom iz iste, kako na ekranu, tako možda i u privatnom životu. Ovde je stvar dodatno podgrejana samom činjenicom da je njega zapravo odabrao sam čovek čiji lik on portretira, bivši agent Domovinske sigurnost Tim Balard koji je svoj poziv lovca na pedofile nastavio u sopstvenom aranžmanu.

Budimo realni, takve namerne logičke pogreške nisu od juče modus operandi američkih konzervativnih elita. Setimo se samo „Satanističke panike“ od pre 40 godina i budalaština kojima su plašeni naivni građani onomad, pa samo zamenimo sataniste s pedofilima. Princip je isti, a svaka argumentovana zamerka zaumnim teorijama pobija se fanatičnom tvrdnjom da „ako nisi s nama, onda si s njima.“

Ali vratimo se na sam film i pokušajmo da ga, imajući u vidu kontekst, svejedno ocenimo nekim čisto filmskim kriterijumima. Odnosno da odgovorimo na pitanje je li Sound of Freedom išta više od zaumne, desničarske, kripto-fašističke propagande i strašila kojim se plaše oni naivniji i podložniji u publici.

Džim Kavizel, dakle, igra Tima Balarda, „lovca na pedofile“ i borca protiv dečije pornografije na internetu koji u jednom trenutku shvata da to što radi, zatvara pedofile iza rešetaka, nije dovoljno jer se time zapravo ne spasavaju deca od zarobljeništva, prostitucije i seksualnog zlostavljanja. Zbog toga od svog šefa traži dopuštenje za prvu tajnu operaciju kako bi uhvatio još nekog u lancu krijumčarenja i spasio makar jedno dete.

Dečkić u pitanju je Migel, a on mu otkriva da je njegova sestra Rosio još uvek u zarobljeništvu u Kolumbiji. Zbog toga Balard traži dopuštenje od šefa za još jednu akciju tamo, što mu ovaj nevoljno dopušta, uz upozorenje da drži sve u strogoj tajnosti i na minimalnom budžetu, budući da se akcija u kojoj ni na jednoj strani nema američkih državljana ne može nikako opravdati. Balard, policajac Horhe (Havijer Gordino), bivši kriminalac, a sada spasitelj na misiji Vampir (Bil Kemp) i investitor dobrih namera Pablo (Eduardo Verestegi) stoga pripremaju operaciju koja će razbiti krijumčarske klanove koje predvode bivša „misica“ Kati (Jesika Boroto) i neki od njenih kolega sa živopisnim nadimcima, i koja će osloboditi barem pedesetoro dece, među njima i Rosio. Ali, hoće li oni u tome uspeti i šta će to značiti za borbu protiv međunarodnih lanaca pedofilije?

Sudeći po čisto filmskim kriterijima, Sound of Freedom svakako nije nekakav izuzetan primerak svoje vrste. Predugačak je jer materijala na kojem je baziran zapravo ima za epizodu jedne epizode neke klasične televizijske serije poput Law and Order, a pritom u svojih 130 minuta trajanja često ispada iz ritma. I produkcija mu je zapravo na nivou malo raskošnije televizijske, a lokacije u Americi, Meksiku, Hondurasu i Kolumbiji zapravo izgledaju kao različiti budžaci jednog te istog filmskog seta u studiju. Režijski je, pak, nemaštovit pošto Alehandro Monteverde sve vreme igra na sigurno, krajnje predvidljivo kadrira i „odvrće“ ionako stereotipno ljigavu muziku kako bi postigao neke emocionalne akcente.

Ni glumački nije bajan, delom zbog samih glumaca, delom, pak, zbog scenarija koji je Monteverde napisao zajedno sa Rodom Barom. Džim Kavizel veoma „važno“ šmira, delom zato što on misli da to tako treba, delom zbog toga što mu ni scenario za film u kojem igra protagonistu prisutnog u skoro svakoj sceni ne ostavlja mogućnosti za nekakvu dalju i dublju karakterizaciju lika. Bil Kemp je od cele postave imao najviše sreće, budući da je njegov Vampir najkoloritniji i najinteresantniji lik u filmu, a i glumac ga najinspirativnije „šmira“, kao da se i sam zafrkava sa krajnje nedotupavnim replikama u dijalozima. Verovatno je od cele postave najkraću „slamku“ izvukla Mira Sorvino kojoj je dodeljena uloga Balardove supruge Ketrin čiji je jedini zadatak da svom mužu pruži bezrezervnu podršku kad god on od nje to zatraži.

Na kraju, ako već Sound of Freedom nije puno toga više od zaumne desničarske, hrišćansko-fundamentalističke, kripto-fašističke propagande, je li makar efikasan na tom polju? Na to pitanje je malo teže dati odgovor. Iz perspektive relativno obrazovanog gledaoca liberalnog pogleda na svet, nije teško pronaći podvale, nedorečenosti, slučajne ili namerne logičke pogreške i ostale pokušaje manipulacije, dok se poenta oko koje se svi moramo složiti „nabija iz sve snage“.

Ipak, Bar, Monteverde i njihovi producenti i sponzori se trude da svoj stav simuliraju kao ideološki neutralan i to im ponekad i uspeva. Hej! Imaju meksičkog reditelja koji govori o naporima jednog poštenog Amerikanca da latinoameričku decu vrati njihovim roditeljima. Na stranu to što su Meksiko, Kolumbija i Honduras predstavljene kao zemlje Trećeg Sveta kojima vladaju kriminalni karteli, gde se deca otimaju i prostituiraju kao „dobar dan“.

Zgodno, nema ni reči o tome da je administracija njihovog političkog favorita činila sve u svojoj moći da odvoji latinoameričku decu od svojih roditelja prilikom migracija i da ih drži u odvojenim „centrima za zadržavanje“. Nema ni reči o tome da Balardove metode možda nisu baš najefikasnije i najsmislenije. Zato ima drugih opštih mesta američkog desničarskog imaginarijuma, od „bezube“ državne administracije opterećene birokratskim procedurama i ograničenim budžetima, pa do bezočne laži da je sada više ljudi i dece u ropstvu nego onda kada je isto bilo legalno, što se „štampa“ na kartici na kraju filma.

Opet, nije liberalna publika onu na koju Sound of Freedom cilja, već su to uplašeni, pokorni i naivni koji će nakon ovog filma biti još uplašeniji i još skloniji verovanju u političke manipulacije američke desnice. Jer „ako nisi s nama, onda si protiv nas.“ Najlošija vest u svemu tome je što im, izgleda, sasvim dobro ide u širenju propagande među onima koji su već uvereni: ovaj TV film koji je zalutao u bioskope je već inkasirao trinaestostruku vrednost svog budžeta samo u Americi.

The Seventh Republic / Sedma republika

 kritika objavljena na XXZ

The Seventh Republic / Sedma republika

2023.

scenario i režija: Nebojša Grabež

Iako pojam „Sedme republike“ kao dodatka na postojećih šest jugoslovenskih federalnih jedinica može imati više značenja, u zavisnosti od konteksta, za pokojnog rok-novinara i kritičara Antu Perkovića, termin „Sedme republike“ koristio se za jugoslovensku pop-kulturu, s naglaskom na rok-muzici i Novom talasu s kraja 70-ih i početka 80-ih kao krunom. Ima to smisla, jer su se različite scene putem nezavisnih veza spajale u jednu na federalnom nivou. Od te teze polazi i novinar i autor serijala Ritam Balkana za balkansku sekciju Al Jazeere Nebojša Grabež za svoj srednjemetražni dokumentarac za istu kuću pod naslovom Sedma republika.

Naime, Perković je tvrdio, Grabež prihvatio, a izabrani sagovornici potvrdili da je „Sedma republika“ zaista postojala u kulturnoj sferi, kao krunski dokaz koristeći anegdotarni dokaz da prijateljstva i kontakti među ljudima koji su spajali po interesovanjima nisu prekinuta ni za vreme rata, a da su te veze posle rata ponovo ozvaničene i čak produbljene. Sagovornici za to su odabrani logično i reprezentativno, Darko Rundek i Srđan Gojković Gile iz redova rok-muzičara, Petar Janjatović kao novinar specijalizovan za scenu i Hrvoje Klasić kao istoričar koji tvrdnjama daje naučno-akademsku potvrdu. Logično su odabrana i mesta snimanja: Muzej Novog vala u Zagrebu i Ex-Yu Rock Centar u Sarajevu, a i vizuelni stil zasićenih boja koji podražava izgled onovremenih jugoslovenskih video-spotova deluje „kao naručen“ za još jedan komad nostalgije za boljom prošlošću kojom se hrane gledaoci gladni takvih sadržaja.

Ali, Grabež je ipak rešio da nam ovde „posluži“ još nešto što je zapravo dosta zanimljivije od ustaljene, barem dvadesetak godina stare priče o nužnosti očuvanja / ponovnog uspostavljanja veza, makar u kulturi, u tim novim okolnostima novonastalih država. Autor brani tezu da je „Sedma republika“ nadživela ostalih šest, da se možda „brojčano smanjila“ u ratnim i ranim poratnim godinama, ali da su zato ljudi možda bili spremni i na veće kompromise, poput odlazaka na koncerte sastava iz bivše države u druge, susedne zemlje zbog kulturne blokade na zvaničnom nivou. Međutim, „Sedma republika“, odnosno duh jugoslovenske pop-kulture, rok muzike i „Novog novog talasa“ danas postoji u jednom novom obliku koji se najbolje vidi na primeru Tam-Tam festivala koji se održava u hvarskom selu Sućuraj, a na kojem se u „hipijevskoj“ atmosferi kampa, plaže i svirki na lokalnom fudbalskom terenu sreću sastavi poput Repetitora, Goribora, KoiKoi, Lelee i M.O.R.T.-a, kako međusobno, tako i sa publikom. Drugi deo dokumentarca upravo je posvećen tom festivalu i snimljen je u drugom estetskom ključu koji više nalikuje na današnje koncertne video-radove.

Da, Sedma republika je vrlo klasičan televizijski dokumentarac, sa svim svojim prednostima i nedostacima koje ova forma sa sobom nameće. Nema tu previše mesta za neku ekstremnu kreativnost, a srednjemetražni format sasvim je dovoljan da se bez preteranih i nepotrebnih ponavljanja izloži teza. Struktura u dva poglavlja, od kojih se jedno bavi prošlošću, a drugo sadašnjošću, a koja su snimljena u dva vizuelna ključa itekako štima, a uz fotografiju i montažu Nenada Barbule sve je izvedeno prilično elegantno. Zapravo se kao jedina mana filma, vrlo uslovno, može uzeti upravo fokus samo na kulturu, odnosno samo na jednu njenu granu i jedan žanr, premda je saradnja prisutna i u brojnim drugim poljima i kulture (muzika drugih pravaca, film, pozorište, televizija) i u drugim delatnostima (nauka, visoko obrazovanje, biznis), pa i u svakodnevnom životu, ali već sam ulazak u tu tematiku bi opasno zapratio rasplinjavanjem filma i limitiranjem istog samo na jako površne konstatacije.

Film je svetsku premijeru imao AJB DOC film festivalu u svojstvu specijalne projekcije, a regionalni gledaoci će moći da ga vide u TV distribuciji.