The Card Counter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Brojanje karata je tehnički legalna, ali ipak nepoželjna aktivnost kojoj pribegavaju veštiji kockari po kazinima. U pitanju je skraćeni postupak od pamćenja karata, koji je zapravo i jedini, ako osoba koja mu pribegava nije obdarena nadljudskim moćima da zapamti redosled karata u nekoliko špilova zaredom.

Princip je takav da se umesto tačnih karata, sa sve bojama i znakovima, upamti to je li karta koja je prošla bila velika, srednja ili mala, te da se od toga načini nekakva sekvenca. Ovo je, objašnjava nam naslovni lik filma ,,The Card Counter“ Pola Šredera, vrlo korisna stvar kada igrate blek džek, iliti na našem ajnc, dok vas ne uhvate, pa zato treba biti pametan i taktičan, odnosno ulagati više kada sigurno dobijate ili manje kada ćete po svoj prilici ostati tropa. Ali i skroman i etičan, pa se povući na vreme sa dobitkom koji prolazi ispod radara kazina.

Ovo je tek jedna od kockarskih mudrosti koju će lik kojeg igra Oskar Ajzek podeliti sa nama u toku filma. Tako ćemo tako imati prilike da naučimo da se blek džek igra protiv kuće, a poker protiv saigrača za stolom, ali obe ove igre više zavise od sposobnosti i psihologije nego od čiste sreće, dok je jedina prava kocka rulet. Po naslovu, uvodnoj špici gde se imena ređaju preko zelene čoje, i fokusu na kockarske igre u prvoj polovini filma neko bi pomislio da je ,,The Card Counter“ kockarski film, ali kod Šredera stvari nikad nisu tako jednostavne. Uvek ima učitanog značenja i njegovih večnih tema ljudske prirode, iskupljenja i predestinacije, a ovde počinju upravo sa dilemom koliko je kocka kocka, a koliko je to samo primena širokog spektra znanja i veštine.

Klupko učitanih značenja ćemo najpre razmrsiti kada čujemo ime pod kojim hoda naš protagonista: Vilijam Tel, vrlo slično imenu švajcarskog nacionalnog heroja koji je, prema legendi, strelom gađao jabuku na detetovoj glavi. Pitanje koje prvo možemo postaviti je to je li legendarni Viljem Tel zaista bio vešti, hladnokrvni strelac ili je ipak pomalo bio i kockar tuđim životom. Drugo, iako mit o gađanju jabuke s glave deteta postoji u brojnim drugim germanskim i nordijskim kulturama, izbor švajcarske varijante i Viljema Tela nije nimalo slučajan. Švajcarska je domovina Šrederovih predaka. Ali i domovina kalvinizma, odnosno reformisanog protestantizma, religije čija je okosnica učenje o predestinaciji, s kojom je Šreder odrastao, koja mu je u velikoj meri „baždarila“ etički aparat i protiv koje se borio traktatima, kako u svojim ranim filmovima, tako i poslednjem, ,,First Reformed“ (2017).

O filmskom Vilijamu Telu na početku saznajemo još i to da je robijao i da je veštinu brojanja karata stekao baš u zatvoru, te da je sada na slobodi koristi da bi od nje živeo. On tako igra karte po kazinima po nekoliko sati dnevno, šest ili sedam dana u sedmici. Ali nikad ne ostaje u hotelu kazina, već spava po motelima, i nikad se ni na jednom mestu ne zadržava predugo. U njemu vlasnica „ergele“, odnosno sponzorske agencije koja obezbeđuje igračima da igraju za tuđe pare, La Linda (Tifani Hadiš) prepoznaje talenat, pa mu nudi da postanje njen igrač, što on odbija.

To će se iz korena promeniti, kada u njegov život uđe mladić po imenu Kirk (Taj Šeridan) sa kojim deli zajedničkog zlotvora iz prošlosti, majora Džona Gorda (Vilijam Defo). Vilijam je, kao i Kirkov otac Rodžer, bio vojnik stacioniran u Abu Graibu koji je provodio „ispitivanje pojačanim tehnikama“ pod supervizijom „civilnog konsultanta“ Džona Gorda. Kada je istina o mučenju zarobljenika izašla na svetlo dana. Vilijam je dospeo u zatvor, Rodžer je nečasno otpušten, pa se patio sa svojim životom dok se nije ubio, a Gordo se izvukao. Zbog toga Kirk želi da se osveti Gordu koji mu je uništio život, a Vilijam čini sve što je u njegovoj moći da ga u tome spreči. Ali želje, poput one za iskupljenjem, su jedno, a nagoni, poput onog za osvetom, sasvim drugo...

,,The Card Counter“ je film velikog formata (skoro pa filmčina) kakve se više uglavnom ne snimaju. Taj staromodni odjek nekih prošlih, verovatno i (filmski) boljih vremena odzvanja iz skoro svakog njegovog detalja, od palete zagasitih boja, preko ne naročito širokog formata slike 5:3, pa do muzike koja počinje kao nekakva mračna ambijentalna da bi kasnije dobila i vokal i psihodeličnu rok razradu, a koju potpisuju Đankarlo Vulakno i Robert Levon Bin, poznat kao osnivač grupe Black Rebel Motorycle Club. Upravo način na koji Šreder upotrebljava muziku svedoči o određenoj dozi anahronizma, pošto je čujemo kad god ne slušamo dijalog, kao da je reč o analogno snimanom filmu (nije, iako tako izgleda, zahvaljujući Arri kameri i umešnom direktoru fotografije Aleksandru Dinanu). Tako moramo muzikom pokriti brujanje projektora, ali to ne smeta jer opet imamo Šredera u kompletnom izdanju, pa ga možemo uzeti ili ostaviti.

Imamo i naratora i dnevnike i duge dnevne i noćne vožnje i stroge etičke kodekse i teške moralne dileme, ali sve je to deo jednog filmskog sveta koji se, kako vidimo, uspešno nosi i sa posve savremenim temama. A i Šreder se pokazuje kao autor spreman na neke novotarije, poput „fish eye“ objektiva u scenama noćnih mora. The Card Counter je ozbiljan kandidat za film godine.

Još jedna od stvari koju moramo pohvaliti je perfektan kasting. Zaista bi bilo teško zamisliti aktivnog glumca srednje generacije koji bi bolje od Oskara Ajzeka odigrao ulogu uravnoteženog kockara-askete. Tifani Hadiš napokon ima jednu ozbiljnu dramsku ulogu, Vilijem Defo je efektan kao i uvek, čak i sa minimalnim vremenom na ekranu koje dobija, a Taj Šeridan opet pokazuje zašto je jedan od najboljih glumaca svoje generacije.

Šeridanovo prisustvo je još značajnije kada uzmemo u obzir koga je zamenio – Šaju Le Befa čije bi pojavljivanje moglo u priličnoj meri narušiti integritet filma. Biće da su Šreder i kasting-direktorka Suzan Šopmejker imali kockarske sreće sa svojim izborom ili ipak pameti i veštine da prepoznaju dobar savet Nikolasa Kejdža koji im je predložio Šeridana za ulogu Kirka.

No Time to Die

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ogromna simbolička težina ležala je na plećima poslednjeg filma o Džejmsu Bondu naslova ,,No Time to Die“. Iz više razloga, kako interno filmskih, tako i produkcijskih, ali i onih posve eksternih.

Na planu filmskog narativa, prethodni film ,,Spectre“ (2015) bi komotno mogao predstavljati kraj jedne epohe: stara M (Džudi Denč) je upokojena, novi M, Melori (Ralf Fajns) je zauzeo i konsolidovao se na poziciji, organizacija Spektra je obezglavljena jer je Ernst Stavro Blomfeld (Kristof Volc) završio u zatvoru... A Bond (Danijel Krejg) se u svom antiknom Aston Martinu odvezao u „zalazak sunca“ sa najnovijom dragom, doktorkom Medlin Svon (Lea Sejdu), što bi bio savršeni „hepiend“ jedne karijere.

U produkcijskom smislu, ,,Spectre“ je kompletirao duo Bond-filmova u režiji Sema Mendesa, započet sa filmom-blizancem ,,,Skyfall“ (2012), a i na Danijelu Krejgu su se pomalo već videli znaci starenja, možda i zasićenja ulogom Bonda. Po medijima, posebno britanskim, se ,,Spectre“ već uzimao kao kraj jedne epohe, a špekulisalo se ko će naslediti Krejga u ulozi Bonda i kako će novi serijal biti zasnovan. Krejg se ipak još jednom vratio iz „Bond-penzije“ za veliko finale serijala.

Treći splet razloga simboličke težine filma ,,No Time to Die“ ima veze sa našim svetom. Najavljen za proleće 2020, ,,No Time to Die“ je bio jedan od prvih naslova čiju je premijeru pandemija serijski odlagala dok je na kraju nije odložila prvo za jesen, a onda usled drugog talasa i na neodređeno. Posebno osetljivo u pandemijskoj situaciji bilo je i to da se u centru najnovijeg Bond-filma nalazi zavera sa biohemijskim oružjem koje može uništiti svet. Pa nekako i ne čudi toliko da su se produkcijske kuće Eon, Universal i MGM odlučile da pričekaju da se bura oko virusa koji hara svetom, a možda je pobegao iz kineske laboratorije, stiša u stvarnom svetu. U jesen 2021. očito više nije bilo vremena za čekanje, pa je uz jaku kampanju ,,No Time to Die“ konačno pristao na bioskopske repertoare širom sveta.

Pošto su nas distributeri zamolili da se suzdržimo od „spoilera“, radnju ćemo prepričati samo u kratkim crtama. ,,No Time to Di“e se otvara prologom koji dopunjuje biografiju dokrotke Svon. Naime, ona se u detinjstvu našla na putu osvetničkog pohoda maskiranog muškarca za koga ćemo posle otkriti da se zove Lucifer Safin (Rami Malek), a kojem je njen otac, Spektrin agent, pobio familiju. Nakon tog prologa, radnja se seli u navodnu idilu u kojoj Medlin i Bond uživaju u Italiji, dok njega još uvek peče savest zbog onoga što se dogodilo njegovoj prethodnoj bitnoj partnerki Vesper Lind, za čiju je smrt su-odgovoran i na koju je pritom posthumno svalio krivicu za neuspeh. U toku posete njenom grobu, Bond upada u Spektrinu zasedu, a agenti mu pritom prenose informaciju da ga je Medlin izdala jer je ona ipak „dete Spektre“. Ne znajući kome da veruje, nakon uspešno eksiviranih pokušaja atentata, Bond je šalje na voz uz obećanje da se njih dvoje više neće videti, a on odlazi u penziju.

Pet godina kasnije, Spektra napada tajnu laboratoriju u Londonu sa ciljem otimanja moćnog biološkog oružja, ali i naučnika koji ga je kreirao i koji sa njim može upravljati, Obručeva (Dejvid Denčik). On, međutim, prima instrukcije od nekog drugog ko zna za napad i savetuje mu da za sada sarađuje. Napad na laboratoriju diže uzbunu u Londonu, ali i drugde, pa čak i na ostrvu Bermuda gde se Bond sklonio da uživa u penziji i pecanju, a gde ga pronalazi njegov prijatelj Feliks Lajtner (Džefri Rajt) iz CIA-e. Pre nego što bude poslat na Kubu na misiju, gde će mu kao lokalna podrška biti dodeljena mlada i neiskusna, ali talentovana agentica Paloma (Ana de Armas), Bond će saznati da su njegovi bivši poslodavci već dodelili njegov broj mladoj i ambicioznoj agentici Nomi (Lašana Linč).

Kako se misija na Kubi, po oprobanom „bondovskom“ receptu okreće na skoro-pa-fijasko, sa sve izdajom i višestrukim identitetima, on mora pohvatati konce. Te konce, izgleda, drži niko drugi nego Blomfeld koji je naizgled poludeo u zatvoru, a komunicira jedino sa svojom psihoterapeutkinjom – doktorkom Svon. Kako će proći susret bivših ljubavnika? Kako će se Bond izboriti s rivalstvom u službi? Koje tajne još krije Medlin? Sve u svemu, sledi vratolomna jurnjava od severa Norveške, pa sve do sovjetskog hemijskog postrojenja na Dalekom Istoku...

Sa fizičkim aspektom uloge Bonda, Krejg se još uvek dobro nosi, a sa emocionalnim se još od svog prvenca u ulozi u filmu ,,Casino Royale“ (2005) nosio odlično, što je i ovde slučaj. Njegov Bond zaista ima težinu i nosi popriličan teret na plećima, a za detaljniju karakterizaciju služe i, za standarde eskapističke akcione avanture i fantazije, duže prisutni likovi i detaljnije razrađeni odnosi između Bonda i njih. U tom smislu su značajni M, Q, Manipeni, Blomfeld i Feliks, a posebno Medlin koja je u interpretaciji Lee Sejdu svakako nešto više od jednodimenzinalne Bond-devojke (ili prikrivene zlice, ili dame u nevolji), već je osoba sa emocionalnim prtljagom koji mora nositi dok beži od sveta u kakvom je rođena.

Stvari ne stoje tako dobro kada su u pitanju novi, jednokratni likovi: glavni negativac Safin je zaista „još jedan u nizu malih gnevnih ljudi“, a ime Lucifer koje nosi se pokazuje kao „ček bez pokrića“. Pritom ni Rami Malek nije baš najsrećniji izbor za ulogu, utapa se u svojim manirizmima iz ranijih filmova, a ruski akcenat mu je lažan preko svake mere. I Obručev se isto može svesti na karikaturu slabog zlikovca, dok je izvedba Lašane Linč unekoliko parafraza opasnih Bondovih crnkinja, od Trine Parks u filmu ,,Diamonds Are Forever“ (1971) do Grejs Džouns u filmu ,,A View to a Kill“ (1985). Pa ipak, lik sa najviše potencijala, pritom u interpretaciji interesantne mlade glumice, dakle lik Palome koju igra Ana de Armas, ne uspeva da se razvije dalje, što je šteta.

Režija Kerija Fukunage (serija ,,True Detective“, filmovi ,,Sin nombre“ (2009), Jane Eyre (2011), Beasts of No Nation (2015) i ,,It“ iz 2017. godine) je funkcionalna, premda se u akcionim scenama previše oslanja na „gringrasovski“ standard drmusave kamere iz filmskog serijala o Džejsonu Bornu.

Uostalom, Fukunaga ionako dosta bolje radi u okvirima drame, za šta ovde isto ima priliku u tišim segmentima filma, dok se u žanr-scenama može pokazati tek kao bolji ili lošiji zanatlija. Kada se tome doda „saundtrek“ Hansa Cimera koji se može opisati epitetima „megalomanski“, ali i „starog kova“, te trajanje filma od blizu tri sata, jasno nam je da je ,,No Time to Die“ jedan od najmasivnijih, ako ne i najmasivniji Bond-film ikada.

Odnosno, išlo se na efekat grandioznosti (u tom smislu je izbor Bili Ajliš za izvođačicu naslovne muzičke numere koju „peva“ kroz svoje karakteristično tiho jecanje jedna od ozbiljnijih grešaka u koracima), što je svakako mač sa dve oštrice. Kada se svode računi, ipak, možemo reći da je ovo finale sasvim dostojno trenutnog „Krejgovog“ Bond-ciklusa, ako ne i Bonda generalno, ali i da se postavlja pitanje šta i kako dalje, odnosno ima li smisla uopšte ići dalje.

Mada, ne bi bilo loše podsetiti se fakta da je Bond zapravo dosta više ideja nego jedan konkretan filmski lik, te da je Bond kao koncept preživeo i kraj Hladnog rata i terorističke napade 11. septembra, pa je za očekivati da ga ni pandemija neće dokusuriti. Svaki od Bondova u interpretacijama različitih glumaca imao je nešto svoje, nešto prilagođeno svom vremenu, kako u istorijskom i dnevno-političkom, tako i u filmsko-tehnološko-estetskom smislu. Pa tako za svakog od „različith“ Bondova možemo drugačije klasifikovati i pripisati im drugačiji kraj karijere. Opet, sve te nijanse su se uglavnom uklapale u generalnu auru Bond-filmova koja je sastavljena iz avanturističko-akcionog eskapizma na rubu (ponekad i preko ruba) fantazije i propagande o superiornosti zapadne civilizacije.

Tako Bonda kao plejboja s govornom manom u interpretaciji Šona Konerija možemo da zamislimo kako se penzionisao na nekom tropskom ostrvu, odakle su ga već dvaput zvali, jednom kao još uvek agilnog nakon propalog eksperimenta s Džordžom Lazenbijem (,,On Her Majesty’s Secret Service“, 1969), a jednom kao već ostarelog u filmu ,,Never Say Never Again“ (1983), čiji je ne-kanonski status u Bond-filmografiji plod pravničke i produkcijske zavrzlame. Onda bi Rodžer Mur, recimo, bio tip koji je došao iz Službe (gde je prethodno bio Svetac) i s duplom nulom i sedmicom se zadržao duže nego što je to trebalo. Ali ništa zato jer se Hladni rat privodio kraju, pa je količina eskapizma bila dovoljna da nam podvali činjenicu da nema veze što Bond ne može ni da pošteno potrči, a da se ne zadiše. Jednako tako, Bonda u interpretaciji Timotija Daltona možemo da zamislimo kako se nakon samo dva filma odmetnuo, postao suviše nasilan i našao posao u privatnom sektoru, a Bonda Pirsa Brosnana kako je poludeo, kad već kreatori sigurno jesu (setimo se samo onog nevidljivog automobila koji se vozi na daljinski), pa mu je prepisana rehabilitacija.

U tom smislu je Krejgov ciklus Bonda najrealističniji, u „dark & gritty“ maniru koji je zavladao u novom milenijumu, a Krejgov Bond nekako najljudskiji, najviše od krvi i mesa, najviše u dodiru s vlasitimim (hej, barem nekim) emocijama i najsvesniji sebe, sveta oko sebe, svog starenja i svoje eventualne krivice. Dosta toga tu je do Krejgove interpretacije, ali je dosta i do koncepcije.

Naime, poslednji Bond-ciklus je došao u doba serijalizacije sadržaja, pojedinačni filmovi su mnogo više povezani jedan s drugim, uz potrebu da se dramaturški objasne sve bitnije stvari iz Bondove ikonografije (od duple nule, pa do Walter PPK pištolja i kolekcije Aston Martina), kao i da se dodaju neke nove (to da je, kao svaki normalan čovek, imao roditelje, pred-istorija s Blomfeldom i slično). Neke stvari koje su ranije ostavljane kao deo misterije oko lika i dela najpopularnijeg tajnog agenta na svetu sada su jednoznačno objašnjene.

Ostaje, dakle, pitanje kako dalje i ima li smisla uopšte ići dalje. Verovatno da će doći do reseta kao autorski lenje, ali najjednostavnije opcije, pa jovo nanovo, od „origins story“ filma nadalje, po oprobanom receptu franšizne kinematografije.

Verovatno taj neki novi Bond neće više biti sredovečni beli muškarac (doduše teško ga je zamisliti kao ženu jer ime Džejms nema parnjak u ženskom rodu), ali to je sad manja stavka. Ko god da uskoči u smoking, cipele i Aston Martin Džejmsa Bonda, moraće da se izbori s nasleđem koji su ostavili i Šon Koneri i Rodžer Mur i Timoti Dalton i Pirs Brosnan i Danijel Krejg. A nije to ni tako malo – barem 60 godina istorije.

Queenpins

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Scenario i režija: Aron Gaudet, Gita Pullapilly

Uloge: Kristen Bell, Kirby Howell-Baptiste, Paul Walter Hauser, Vince Vaughn, Joel McHale, Bebe Rexha

 

Svaki sistem, zvao se on kapitalizam, konzumerizam ili socijalizam, nije teško prokljuviti i zato isti može postati zabavan za nizanje „malih pobeda“. Anegdotalni dokazi spominju više likova u Srbiji olovnih 90-ih koji tehnički nisu kršili zakon, ali su, recimo, imali vezu koja im je omogućavala neogrničen broj čekova u doba hiperinflacije, pa su u svojim podrumima gomilali pekmeze, kobasice ili bicikle, dakle robu koja se može konzumirati ili eventualno prodati dalje kad zagusti jer, znamo, svaka roba nađe svog kupca, a i svaki kupac nađe svoju robu. Nema, dakle, ničeg lošeg u tome da zamrzivač uvek bude pun, i to upola cene zahvaljujući „sitnim pobedama“, ali problem je kada se taj adrenalin od tih ušteda mora održavati kupovinom drugog, trećeg, petog ili desetog zamrzivača. Sva mudrost je kako se igrati i pobeđivati, a ne preigrati se...

O tome šta se dešava kada se preigramo sa uštedama i zaradama na zicerima, pa ne znajući postanemo prestupnici, govori nam krimi-komedija Queenpins autorskog dvojca Aron Gaudet – Gita Pullapilly. Narečeni dvojac dolazi iz dokumentarističkog miljea, a Queenpins je filmska priča bazirana na istinitim događajima s početka prošle decenije koji su protresli Arizonu i deo ostatka Amerike, pa se to može učiniti kao dobitna kombinacija. Konačni domet ipak nije toliki, ali Queenpins je film za barem jedno opušteno i neobavezno gledanje.

Connie Kaminski (Kristen „Veronica Mars“ Bell) je rođena pobednica i trostruka olimpijska šampionka u brzom hodanju, ali je život nije mazio, a od stare olimpijske slave s pozadinom u tako egzotičnom sportu se ne živi, pa se udala za antipatičnog poreskog revizora  Ricka (Joel „Jeff iz Communityja“ McHale) i nakon četiri neuspešne veštačke oplodnje utehu našla u skupljanju kupona i uštedama pri kupovini toliko da je kuću napunila zalihama kukuruznih pahuljica i toalet-papira. Muž je ne podržava u njenim aktivnostima, ali je zato pordržava komšinica JoJo (Howell-Baptiste) koja se i sama muči da pokrene vlastiti biznis. Nakon prelazne epizode sa lažnim reklamacijama i kamčenjem kompenzacija u vidu besplatnih primeraka artikala, Connie se odvažuje na sledeći korak.

Taj korak se u neku ruku može smatrati falsifikovanjem, a delom krađom i dilovanjem ukradenih kupona širom Amerike. Connie ima rudimentarni biznis-plan, JoJo joj ubrzo dolazi upomoć više iz osećaja drugarstva i obaveze nego zbog želje za zaradom. Međutim, kada žene uspeju u kratkom vremenskom periodu zaraditi i više nego što su očekivale, pa im zbog sumnjivosti ugase PayPal račun, onda shvataju da moraju angažovati nekoga da ih posavetuje kako oprati novac, a to je hakerka Tempe Tina (pevačica Bebe Rexha) sa kojom se JoJo već u prošlosti susrela. Pošto njih dve nisu u stanju upamtiti njena uputstva, njihovi pokušaji pranja novca postaju sve luđi, smešniji i kockarski rizičniji, od hangara sa kompletnom gamom Lamborghinija, preko ideje o preprodaji oružja, pa sve do špekulacije sa spermom traženog donora.

Prvi koji otkriva da tu nešto smrdi je detektiv za prodavnice Ken (Hauser) koji o prevari obaveštava FBI. Kako biro ima preča posla od poplave falsifikovanih kupona, oni to rešavaju da zakopaju u podrum i daju najinertnijem agentu koji će, pak, otkriti da u celu priču može uključiti poštu kao nekoga ukradenu robu nevoljno transportuje, pa tako na scenu stupa i prekaljeni poštanski inspektor Simon Kilmurry (Vaughn), pa će on i Ken pokušati prevarantkinjama stati na kraj...

Queenpins je jedan od onih „cigla-malter“ filmova koji kombinuju uglavnom poznate elemente na manje ili više razigran način. Autorskom dvojcu je svakako osnovni cilj satira američkog konzumerizma, birokratije i korporativne pohlepe, ali oni temi pristupaju pomalo u rukavicama, odnosno sa nekom potrebom za relaksacijom sadržaja. Autorski instinkt je tu sasvim pravilan jer filmovi o prevarama moraju biti pre svega zabavni, a tek posle toga možda poučni, ali realizacija ume da bude manjkava, posebno zbog igranja na zicere, a ponekad i na klozetski humor kojem ovde svakako nije mesto.

Sa svoje strane, glumci čine sve što je u njihovoj moći. Izbor Kristen Bell za očajnu domaćicu mlađe generacije je hrabar, ali se pokazao pravilnim jer je ona sačuvala ponešto od mladalačke aure naivnosti potrebne za ovakav lik. Njena partnerka iz poslednje sezone serije Veronica Mars Kirby Howell-Baptiste, ranije ove godine viđena i u Cruelli, joj sjajno sekundira, a Joel McHale opet reciklira svoju personu pametnjakovića i seronje. Sa druge strane, uobičajeni „comic relief“ Paul Walter Hauser (I, Tonya, Richard Jewell) i prekaljeni komičar koji je nedavno uzgojio i „badass“ trilersku i akcijašku personu, Vince Vaughn imaju dovoljno zajedničke hemije da svoje pasaže učine dovoljno podnošljivima dok čekamo da vidimo kakvu su blesavu ideju Connie i JoJo dobile dok ih konačno ne sustigne sudbina.

Na kraju, Queenpins je jedan od onih pero-lakih filmova koji vrlo dobro kombinuju istinu datu kroz ovlašne uvide sa eskapizmom koji je prisutan u tonu. Kao takav, može funkcionisati korektno na svim medijima, od bioskopa do videa i televizije. Ni u kojem slučaju nije esencijalna filmska lektira, ali nikome neće biti ni krivo što je tako nešto pogledao. Baš pravi „cigla-malter“ film za razbibrigu.

A Film a Week - Nö

 previously published on Cineuropa

Six years after his Crystal Globe competition title, Heil, Dietrich Brüggemann returns to Karlovy Vary with his latest film, Nö, which is having its international premiere in the festival’s main competition, following a world premiere at the Munich Film Festival a month ago. Nö also marks a creative reunion between Brüggemann and his sister Anna Brüggemann: seven years earlier, they together co-wrote Stations of the Cross, which remains Brüggemann’s biggest international success to date. Although the topic of this new film is quite different, some parallels could be drawn between the two titles.

This time, brother and sister Brüggemann examine love, marriage (or its equivalent, a long-term relationship in adulthood) and the values of today’s 30-somethings who, seen from the outside, appear to have everything they need to lead a successful, fulfilled, happy life, but are never content. Anna Brüggemann stars as Dina, who we meet in bed with her partner Michael (Alexander Khoun, who collaborated with Dietrich Brüggemann on Heil) while the two are having a lengthy conversation. Michael suggests a break-up, since the couple has different goals in life (Dina is, for instance, set on having children, and Michael is not too keen on committing himself in that way), but Dina rejects the possibility by arguing that, if there is one thing humankind can manage to do anytime, it is to have and raise children.

In the next 14 one-take scenes, we follow their relationship as it develops through phases. We get to see Dina’s pregnancy and the couple breaking the news to their parents. We see them during the different stages of parenthood, which affect their professional lives (Dina is an actress, Michael is a surgeon). We see them in a two-kids-family-unit-setting and we see them finally breaking up due to growing character differences. We never see them happy, or even content.

One-take scenes, usually from a fixed position and in a wider shot, are something of a signature style for Brüggemann, who did basically the same thing but taken to the extreme in Stations of the Cross. That formal rigidity made sense in that film, since it dealt with religious fundamentalism and poisoned family relations. Here, Brüggemann opts for a more relaxed variation: the one-take scenes are divided one from another by textual cards printed over black screen, but not all of them are static, which suggests some sense of fluidity and constant change in the dynamics between people in a relationship and within a family.

Dietrich Brüggemann shows a low-key absurdist sense of humour, using framing, shot composition and mise-en-scene to highlight the absurdities of modern daily life. Both of the lead actors show the kind of chemistry (or lack thereof) needed for their characters to be convincing in the misery of their “daily grind,” as well as perfect comic timing to highlight the absurdity of those situations, while other characters are relegated to small episodes and types. Brüggemann’s own score is played in an austere fashion and comes in handy. However, the real stars of the film are Brüggemann’s “house” cinematographer Alexander Sass (some of his shots are real masterpieces), the production designer Cosima Vellenzer and the costume designer Juliane Maier, who make this formally rigid film look lively enough for its two hours of runtime, which nevertheless feel a bit too long.

Bad Blood / Nečista krv: Greh predaka

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Možda je Milutin Petrović najpoznatiji po art-filmovima snimljenim s minimalnim proračunima ili čak bez proračuna kao što su Zemlja istine, ljubavi i slobode (2000), Jug jugoistok (2005) i Petlja (2015), ili po dokumentarcima Novo je da sam bila zlostavljana (2010) i Zaklinjem se (2020), ali njegov filmski ukus je zapravo klasicistički. To se moglo iščitati i iz parafraze Hitchcocka s filmom Jug jugoistok, ali sredstva za punokrvni žanrovski film Petrović do sada nije dobivao. Novo čitanje Nečiste krvi Bore Stankovića je svakako prelomni film za redatelja, a u neku ruku i za srbijansku kinematografiju u kojoj do sada nije bilo kodiranja nacionalne literature u hollywoodske i globalne žanrovske kinematografske ključeve. Ali prije nego se posvetimo tome, moramo se pozabaviti internom poviješću ovog projekta i trenutnim kontekstom srbijanske kinematografije koja je neraskidivo povezana s televizijskom produkcijom što upravo doživljava procvat.

Svoje dramaturško čitanje Nečiste krvi, oplemenjeno elementima iz ostatka proze i drama Bore Stankovića, ponudio je još u jugoslavenska doba Vojislav Nanović, scenarist i redatelj koji je već u doba tzv. crnog talasa bio smatran anakronim zbog svojih afiniteta prema socijalnom realizmu. Projekt je za televiziju počeo razvijati Živojin Pavlović, ali kada je pao u nemilost vlasti u Beogradu i izgnan u Ljubljanu, projekt je napušten, a scenarij se smatrao izgubljenim. U skladu sa svojim recentnim interesima za arhivski materijal (filmski, kako profesionalnog, tako i kućnog porijekla), Milutin Petrović je »iskopao« zagubljeni scenarij i upustio se u razvoj istog uz dramaturšku pomoć Milene Marković. U produkcijskom smislu, ono što definira novu verziju Nečiste krvi je trend štancanja televizijskih serija, što diktira i rokove, ali i sam zanat, pa donekle i estetiku. Treba, dakle, imati u vidu da od Nečiste krvi nismo vidjeli sve, a i to što smo vidjeli diktirano je nekim drugim faktorima koji nemaju nužno veze s autorskom vizijom. Zato analizi treba pristupiti donekle obazrivo.

Prvo i osnovno, nije riječ o ekranizaciji Stankovićeva najpoznatijeg romana, odnosno samo je dijelom riječ o tome. Zapravo se radi o nekoj vrsti prednastavka, što se može iščitati iz podnaslova Greh predaka. Radnja je smještena pedesetak godina prije priče o Sofki i gazda-Marku, u kuću Sofkinog djeda hadži-Trifuna (Dragan Bjelogrlić), bogatog trgovca i lidera pravoslavne manjine u otomanskom Vranju. Trifun bitku bije da u varoši održi mir između Srba i Turaka, što je problem imajući u vidu da mu turski glavar Džafer-beg (turski glumac Tim Seyfi) nije naročito naklonjen, a viđeniji Srbi, uključujući i njegovu sestru Conu (Katarina Radivojević), postaju nestrpljivi. Međutim, problemi u varoši su možda čak i manje bitni u odnosu na ono što se Trifunu događa u kući. Naime, nijedan od njegovih sinova nije spreman da ga naslijedi. Najstariji Đorđe je umro, za sobom ostavivši udovicu Tašanu (Anđela Jovanović) i dvoje djece. Nju polako izdaje strpljenje, budući da je zbog žalosti već dugo praktički zaključana u kući kao Trifunova zatvorenica. Jovča (Nedim Nezirović) je ne baš pametni sadist koji se sprema otjerati već drugu ženu (Milica Gojković) u manastir, zbog čega je Trifun spreman crkvi dati mito u vidu novog zvona, prvog poslije 400 godina osmanske okupacije. Najmlađi sin Mita (Marko Grabež) inteligentan je i školovan, ali je bekrija koji zbog svoga načina života upada u nevolje, posebno kada se u kući, pred očima majke Kate (igra je Nela Mihajlović) spetlja sa sluškinjom Stojnom (Teodora Dragićević), Trifunovom izvanbračnom kćerkom koju je dobio sa starijom sluškinjom Stanom (Vaja Dujović).

Radnja filma teče na pet paralelnih kolosijeka: politika u varoši u kojoj prijeti izbijanje otvorenog rata, Conino slobodno ponašanje i često mijenjanje ljubavnika, zaplet sa Tašanom i njezinim težnjama da se odupre Trifunu koji je planira udati za svog poslovnog partnera Kolja (Feđa Štukan), zaplet s crkvom i zaplet u kući. Te linije se prepliću u izrazito gustom tkanju koje oslikava i grupni portret jedne grešne obitelji s akcentom na »glavu« te obitelji, ali i pejzaž jedne varoši u turbulentnim vremenima i na zanimljivoj geografskoj poziciji između umiruće imperije i jedne male, slobodne, ali nedovršene kneževine. Prvi problem s takvom narativno-dramaturškom koncepciom je inflacija likova pokupljenih iz Stankovićevih djela. Oni jesu vješto uvezani u zajedničku priču, ali svejedno traže više vremena da prodišu i da se njihove motivacije razviju, odnosno da njihovi postupci do kraja imaju smisla. Dok gledaoci pohvataju tko je tu tko i tko komu što dođe u smislu srodstva, ekspozicija zauzme barem polovinu filma. Slično vrijedi i za akciju, kako općenito, tako i za pojedinačne akcije od kojih uglavnom vidimo tipične žanr-scene jahanja turske konjice kroz varoš koje insinuiraju neki zulum što se sprema, a pravi, fizički sukob izbija tek u tri strateški raspoređene scene, dok se tenzije rješavaju u plan-kontraplan postavljenim dijaloškim scenama. Naposljetku, zapravo ne uspijevamo u potpunosti uhvatiti ni dinamiku odnosa unutar varoši. Kod kuće, zapravo, stojimo nešto bolje: Petrović uspijeva oslikati toksičnost patrijarhata u kojem će glavni gazda prije ili kasnije pući pod pritiskom jer pokušava sve kontrolirati sam, pa time autor parafrazira Kurosawina zapažanja o paralelnoj strukturi ženske moći i matrijarhata koji se skriva pod površinom patrijarhata. Još važnije od toga, Petrović uspijeva uhvatiti duh Stankovićeve proze i dramskog opusa, svu onu ljudsku gadost i perverziju motiviranu uglavnom niskim strastima, a tek ponekad željom za slobodom. U tom smislu scene seksa kojima film obiluje dovoljno su slobodne da se ni u kojem slučaju ne mogu nazvati sramežljivima, a opet dovoljno stilizirane da ne bi bile vulgarne.

Druge svoje uzore, poput klasicističkih hollywoodskih majstora vesterna i drugih žanrova, Hawksa, Forda i Hustona, Petrović ipak ne uspijeva dostići, uglavnom ne svojom krivicom. Tragovi izmijenjenog vesterna (autor ga je sam nazvao »eastern«) vide se najbolje u nekoliko situacijskih veduta koje hvataju interesantne lokacije, te u motivima granice i pomiješanog stanovništva, ali zapravo fali vesternske akcije i individualističkog duha. Umjesto toga, uglavnom dobivamo kostimiranu dramu pojačanog emocionalnog registra koja povremeno skreće i u melodramu, čime se potvrđuje televizijsko porijeklo ovog projekta. Petrović, međutim, umije majstorski učitati metatekstualne elemente, što je radio tijekom cijele svoje karijere u nekom drugom ključu. Fotografija u kojoj se smjenjuju zemljano-sivi i zlatno-sunčani tonovi sjajno se oslanja na slikarska djela srpskog realizma i zapadnog orijentalizma, a svijetlo-tamni kontrasti od pojedinih scena čine likovna remek-djela. Jedan veliki meta-moment je i kasting Katarine Radivojević za ulogu Cone, što je očita referenca na ulogu koja je glumicu proslavila u nacionalnim okvirima, na naslovnu rolu u filmu Zona Zamfirova, koji je zapravo ekranizacija romana Stevana Sremca i koji je smješten u sličan prostorno-vremenski milje. Za tih dvadesetak godina realnog vremena možemo zamisliti kako je »smjerna«, a zapravo submisivna i pasivna Zona izrasla u fatalnu Conu, a Katarina Radivojević od mlade u zrelu glumicu koja može odigrati i zahtjevnije, mračnije uloge. Na kraju, Nečista krv – greh predaka djeluje kao iznuđeni kompromis između filma i televizije koji pokušava privući oba tipa publike i pomiriti dva različita načina gledanja snimljenog materijala, i to je najveći nedostatak filma. Rješenje koje se nametalo zapravo i nije bilo toliko nezamislivo, a ni neizvodivo. Trebalo je snimljeni materijal montirati u duži film koji bi možda bio za nijansu sporiji, ali bi ostavio vremena likovima, događajima i atmosferi da se razviju i međusobno prožmu, odnosno trebalo je samo vjerovati publici među kojom ima i zahtjevnijih filmofila.

Copshop

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nekima je, očito, pandemija otvorila nove karijerne puteve, opcije i šanse. Jedan od tih ljudi koji su u tim uslovima iskočili je i reditelj poštenih akcionih filmova Džo Karnahan.

Prvo nas je iznenadio sa ovogodišnjim „filmom-igricom“ ,,Boss Level“, koji je pre bioskopa zaigrao na servisu Hulu (a još pre toga, verovatno nekompletiran, „iscureo“ na internet, što je jedna druga i poduža tema), a onda i sa „old school“ akcijadom ,,Copshop koji“ upravo igra u bioskopima. Karnahanov naredni angažman će biti američki rimejk kultne „tabačine“ ,,The Raid“ za koji postoji osnovana sumnja da će ispasti kopija kopije (film Gereta Evansa je zapravo ,,Die Hard“ klon), ali će verovatno biti dovoljno zabavan da u većem broju privuče publiku u bioskope.

Ni u slučaju ,,Copshop“ se ne može govoriti o nekoj naročitoj originalnosti, koliko o kombinaciji različitih uticaja B-filmova iz različitih vremenskih epoha. Tako su glavna pitanja svežina u toj kombinaciji i kvalitet izvedbe. U tom smislu, hajdemo reći da je Copshop dovoljno zabavan filmčić da se pogleda u društvu, više uz hamburgere i pivo u kućnim uslovima, nego uz kokice i koka-kolu u bioskopskim. Taj kvalitativni sud ne mora nužno biti i vrednosni, ali je indikativno to da što je koncentracija pri gledanju veća, to je konačni utisak o filmu slabiji.

Naslov se odnosi na policijsku stanicu u provincijalnom gradiću u Nevadi. Na takvom mestu obično završavaju budale i pijanci, a i policajci koji su tamo zaposleni su u principu „opremljeni“ mentalnim kapacitetima da se samo sa takvima nose. Izuzetak su možda načelnik stanice i mlada, neiskusna, ali inteligentna i predana policajka Valeri Jang (Aleksis Lauder) koja je nedavno nabavila antikni revolver na kojem trenira svoje kaubojske, revolveraške veštine. Ostali su uglavnom nesposobni, a neki su i korumpirani ili ucenjeni od mafije.

U takvu stanicu će upravo zbog napada na nju završiti Tedi Mureto (Frenk Griljo, jedan od producenata i glavna zvezda Karnahanovog prethodnog filma), po „zanimanju“ „fikser“ koji spaja mafijaše i političare na koruptivnim poslovima. Kako je odlučio da okrene leđa svojim prethodnim poslodavcima, njegova glava je ucenjena, pa pravilno shvata da mu je zadnjica najsigurnija upravo u ćorci. To važi barem dok mu se utvrdi identitet o kojem on ćuti kao zaliven, pretvarajući se da je budala.

S drugog pola uobičajene klijentele nam dolazi drugi pritvorenik, Bob Vidik (Džerard Batler, takođe jedan od producenata filma), koji biva uhapšen zbog opasne vožnje u pijanom stanju. Vidik je, naravno, plaćeni ubica u lovu na Tedija i za sebe ponosno kaže da je profesionalac, a ne psihopata. Trougao nadmudrivanja će postati vrlo fizički nakon nekih 60 minuta filma kada se proširi na četvorougao i u priču uđe plaćeni ubica i psihopata Entoni Lemb (Tobi Has, verovatno najraspoloženiji u glumačkoj postavi). Sledi napad na policijsku stanicu, savezništva koja se sklapaju i rasklapaju, kao i kraj koji deluje kao žickanje nastavka. Dakle, uobičajene stvari.

Dok se prva polovina lagano vuče kroz predvidljive žanrovske obrasce akcione komedije u kojoj je cilj ispaliti ponešto crnohumornih „one-linera“, druga je svakako napetija, akcionija i krvavija. I jedna i druga odišu „palpom“, doduše drugačijeg „ukusa“, uz ponešto referenci kako na generalne periode i stilove u domenu akcione kinematografije, tako i na pojedinačne filmove. Tu su nezaobilazni Karpenterov ,,The Assault on Percint 13“ (1976), Hoksov ,,Rio Bravo“ (1959) koji je, doduše, poslužio kao uzor i Karpenteru, rani radovi Kventina Tarantina uglavnom „by proxy“ kroz klonove takvih filmova kojima su devedesete obilovale.

Ima tu i elemenata „blaxploitation“ filmova, neo-vesterna, osunčanih neo-noara i ruralnih trilera 90-ih, filmova o gnevnim belim muškarcima iz istog perioda, te akcionih i krimi-komedija iz raznih perioda... Ali i horora koji se baziraju na tome da okupe neočekivane likove ili entitete na neočekivanim i navodno sigurnim mestima.

Uostalom, prilično nam je jasno na čemu smo još od uvodne špice „štampane“ u jarkim bojama, a potpuno kada čujemo saundtrek u kojem se nadglasavaju perkusije i sintisajzeri. Karnahanova ambicija je verovatno bila snimiti film koji bi dobro izgledao na izlizanom VHS-u, idealno sa žutim titlom, a da se pritom on i ekipa lepo zabave u procesu snimanja.

Ovo potonje verovatno stoji, barem tako deluje kada se u obzir uzmu „široki potezi“ većine ekipe ispred kamere. Iz toga pomalo ispada Džerard Batler kao prvopotpisana i najveća zvezda filma, ali on ovde zapravo igra kontrauobičajenog tipa pomalo „daskastih“, sirovih i slučajnih akcionih heroja, a Karnahan ne uspeva da ga dovoljno razmrda. Aleksis Lauder je svakako otkriće filma, a njen lik Valeri možda zaslužuje i sopstvenu „palp“ franšizu ili niskobudžetnu seriju, a Tobi Has pokazuje solidan komičarski tajming iako je sociopatsko ponašanje njegovog lika prilično „telefonirano“, i to dosta često kroz filmofiliju. Najmesnatiji lik i najhrabriji pristup, međutim, ima Frenk Griljo kojem ovakvi ljigavi likovi ponajbolje stoje, a svi troje navedenih u glumačkim duelima s Batlerom izlaze kao nesumnjivi pobednici.

Likovi su, dakle, tipski, ekspozicija nepotrebno usporena i produžena, a kraj zbog toga deluje prigodno i zbrzano. ,,Copshop“ pritom odiše i određenom aljkavošću što samo po sebi ne bi bilo problem kada bi bilo posve jasno da je to stilska odluka, što ovde nije slučaj. Džo Karnahan inače zna zanat i dokazano ume da bude i pouzdan i igriv, ali čini se da se ovde zapravo malo i preigrao, pa na kraju „smandrljao“ film koji je možda vredan gledanja, ali ne i pamćenja.

Stillwater

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Amanda Noks je sada novinarka, spisateljica i aktivistkinja, ali će ostati upamćena po tome što je provela nekoliko godina u zatvoru u Italiji zbog ubistva Meredit Kerher.

Dve devojke, Amerikanka i Britanka, zajedno su studirale i živele u Sijeni, a slučaj ubistva Meredit ne bi privukao puno pažnje da istraga nije bila izvedena loše, s fokusom na najprigodnije osumnjičene, te da mediji (od ozbiljnih do tabloidnih) i javnost (od istaknutih intelektualaca do dežurnih „imalaca mišljenja“) nisu zauzimali oštre stavove za i protiv Amande Noks bazirane na „veri“, a ne na dokazima.

Slučaj Amande Noks već je imao filmsku adaptaciju u vidu vrlo intrigantnog meta-filma Majkla Vinterbotoma ,,The Face of an Angel“ (2014). U njemu sama Amanda (s promenjenim imenom, naravno) uopšte nije bila u fokusu, koliko su to bili Sijena kao Danteov grad, medijski cirkus koji se oko slučaja podigao, te moralna rasprava ko ima pravo na eksploataciju slučaja, i na kakvu eksploataciju uopšte.

Film je oštro podelio kako kritiku, tako i publiku, bio je dosta problematičan u izvedbi toliko da se može nazvati pretencioznim (gomilao je velike ideje sa malo do nimalo prostora za realizacije istih), ali su silne osude koje je Vinterbotom s filmom požnjeo uglavnom bile moralizatorske prirode.

U slučaju nove, vrlo labave adaptacije slučaja američkog reditelja Toma Makartija, poznatog po „oskarovskom“ filmu ,,Spotlight“ (2015), kritike su opet podeljene. A javila se i sama Amanda Noks koja je reditelja, producente, scenariste i glumce optužila da eksploatišu njenu nesreću. Bilo kako bilo, film ,,Stillwater“ je premijeru imao letos u Kanu, uz ovacije publike na licu mesta i nešto manje oduševljenja kritike, a bioskopska i internetska distribucija usledila je promptno, još tokom leta.

Makarti je možda ponovo imao ambicije prema zlatnim statuetama Američke akademije za film, o čemu govori epski format filma od skoro dva i po sata. Ipak, čini se da u produkcijskoj kući Dreamworks i distributerskoj kompaniji Focus Features nisu delili njegov entuzijazam, nego su rešili da pokupe profit dok se još to može.

Istini za volju, ,,Stillwater“ je upakovan kao američki ozbiljan film iz nekih prethodnih decenija, ali u osnovi kolažira žanrove (kao i Vinterbotomov film, samo koherentnije), od kojih neki nisu ni najmanje „američki“ u svom senzibilitetu. Reakcije kritike su opet podeljene, ali uglavnom nisu „na nož“, već gravitiraju ka mlakim do umereno pozitivnim, a na tom nivou je i dosadašnji odaziv publike.

Amanda Noks se ovde zove Alison Bejker, igra je Abigejl Breslin, i zbog ubistva cimerke ne robija u Italiji, već u Marseju. Cimerka takođe nije koleginica-strankinja, već „domaća“ Arapkinja, a šuška se da su njih dve bile i u lezbejskoj vezi. Karakteristično za oba slučaja je to da je istraga izvedena ofrlje i da je štampa požurila da Alison, kao i Amandu, razapne. Međutim, i slučaj Amande Noks i lik Alison u zatvoru su samo okidač za ono o čemu se u filmu zapravo radi.

Protagonista je njen otac Bil (Met Dejmon), naizgled priprosti i grubi radnik po naftnim platformama iz naslovnog grada Stilvoter u južnoj saveznoj državi Oklahomi. Između „šarži“ na poslu, on zaradu troši na posećivanje kćerke u zatvoru. Njih dvoje zapravo nisu imali neki odnos jer je on dosta odsustvovao od kuće, pio i upadao u nevolje, dok je nju odgajala baka Šeron (Deana Dunagan). Ali se on od tada, čini se, promenio, flašu zamenio molitvom, a grubijanski nastup južnjačkom učtivošću.

Zato i ne treba da čudi, kada on prvi prigrli šansu da poradi na tome da je izbavi iz zatvora. Pa makar na osnovu glasina koje kolaju univerzitetom, a koje je ona čula: da je misteriozni momak Akim iz lokalnih sirotinjskih blokova nekome priznao ubistvo. Njena advokatica (An le Ni) nije baš optimistična povodom ponovnog pokretanja istrage na osnovu glasina, a ni Alison nije uverena u sposobnost oca da mu nešto tako važno kao što je njena sudbina poveri u ruke.

Bil, međutim, ne odustaje, ali zapravo on sam može malo da uradi. Stranac je u stranoj zemlji i stranoj kulturi, čije mehanizme funkcionisanja ne poznaje, a ne raspolaže ni izbliza dovoljnim finansijskim sredstvima da nekoga unajmi. Tu na scenu stupa njegova komšinica u hotelu u kojem se smestio, Viržini (Kamij Koten), koja mu pomaže s prevođenjem u ranim fazama istrage. Preko njene kćeri Maje (Lilu Siuvo) koja u Bilu pronalazi očinsku figuru koja joj nedostaje, Bil i Viržini se zbližavaju, dok njemu istraga i želja da pomogne Alison, ma na koliko prepreka u tome nailazio, ne izbija iz glave.

,,Stillwater“ je, dakle, svakako kolaž različitih motiva i žanrova, ili, bolje rečeno, svojevrsna žanrovska salata. Tako imamo vrlo utišani triler istrage i potrage, začin dramedije o strancu u stranoj zemlji („fish out of water“, reklo bi se), dramu u odnosima u okviru porodice, kako one prirodne, tako i one ad hok sklopljene, te indiciju romanse protiv svih šansi između dvoje ljudi srednjih godina koje život nije mazio. Stvar je u tome da se sastojci te „salate“ zapravo vrlo dobro prožimaju, kako u scenariju koji potpisuju Makarti, Markus Hinči (,,All Good Things“, 2010), a s francuske strane Noe Debre i Toma Bidegen.

Na dramaturškom planu, upravo je potonji najznačajnije doprineo tome da ,,Stillwater“ bez problema klizi između kultura i motiva. Imajući u vidu ostvarenja iz njegove prethodne karijere, poput filmova ,,A Prophet“ (2009), ,,Rust and Bone“ (2012), ,,Dheepan“ (2015) i ,,The Sisters Brothers“ (2018), svi u režiji Žaka Odijara, ne treba čuditi da ,,Stillwater“ odiše nekim „odijarovskim“ duhom, solidno uverljivim motivacijama likova i bogatom i detaljnom strukturom pozadine bez holivudske jednostranosti i pojednostavljivanja.

Kao vezivno tkivo sjajno služi i Met Dejmon u glavnoj ulozi, apsolutno uverljiv i ubedljiv u svakoj sceni u kojoj se pojavljuje, dok lik kojeg igra prolazi kroz različite fino definisane faze i nosi se sa kompleksnim motivacijama. Dejmon jeste (još uvek) nabildovan, što nas može navesti na krivi trag da će krenuti tragom svoje „najzvezdanije“ uloge akcionog heroja Džejsona Borna. Sa druge strane ga brada i kačket „maskiraju“ u mlađu verziju „heroja radničke klase“ Liama Nisona iz ,,EuropaCorp.“ i inih akcijada, ali ponajpre ga možemo zamisliti kao dobrog Vila Hantinga koji je zeznuo i batalio studije i morao da se zaposli i naporno radi za crkavicu. Dejmon je takođe uverljiv kao sredovečni muškarac koji oseća da je pred njim možda poslednja šansa da nekome učini nešto dobro, makar u znak iskupljenja za sve nabrojano i nenabrojano što je u životu zeznuo.

Jedine dve značajnije prepreke na kojima se Mekarti sapliće su trajanje filma koje se oseća, posebno u drugoj polovini filma, te ishitreni, prigodno „zavezani“ kraj koji Stilvoter okreće u pravcu moralke. Prvenstveni problem je apsolutni nedostatak originalnosti, čak i „telefoniranje“ naslovom i uvodnom sekvencom koji, čini se, samo tome i služe. Ali uprkos ovom vrlo glasnom odjeku filma ,,Music Box“ (1989) Koste Gavrasa, ,,Stillwater“ je sasvim solidan film. Jedan od boljih u inače uglavnom neimpresivnoj Makartijevoj karijeri, kao i dokaz da se film za ozbiljnu publiku kao žanr i dalje drži u poplavi serijalizovanog i sažvakanog sadržaja.