31.7.17

A Man Called Ove / En man som hatar Ove

kritika originalno objavljena na Monitoru:
2015
scenario i režija: Hannes Holm (prema romanu Frederika Backmana)
uloge: Rolf Lassgard, Filip Berg, Bahar Pars, Tobias Almborg, Ida Engvoll, Klas Wiljergard, Chatarina Larsson, Borje Lundberg

Svi mi znamo džangrizave starce, u životu i na filmu. To su oni večiti predsednici kućnih saveta koji kenjaju za svaku sitnicu, zovu policiju zbog preglasne muzike, pišu pisma čitalaca novinama, javljaju se u televizijski program i ukratko, dosađuju i bogu i ljudima. Često se tu radi o nekakvoj kompenzaciji za neuspeh u životu ili za puku usamljenost, a u određenoj meri je to i stvar karaktera - neko je prosto sklon takvom ponašanju.

Naš Ove (Lassgard) je malo ekstreman primer, doduše. Opsesija su mu red u naselju u kojem živi (iako više nije neki ekvivalent predsednika kućnog saveta) gde nastupa sa pozicije moći i posao koji obavlja već četrdeset godina iako ga je tehnologija učinila dinosaurusom. Kad ostane bez posla pomalo i svojom voljom, njegov život više nema smisla, toliko da poželi da se ubije. Loš konopac je loš znak, nove komšije koje ne znaju da parkiraju prikolicu još gori, pa tako Ove odlaže svoj čin i menja metodologiju.

Naravno, gledali smo filmove pa nam je jasno da on to do kraja neće učiniti. Mora da pomogne novoj komšinici Persijanki Parvaneh (Pars) i njenom smotanom švedskom mužu Patricku (Almborg). Mora da se nađe prijatelju Runeu (Lundberg) sa kojim je celog života furao rivalstvo kroz aute (Ove voli Saab, Rune Volvo) u borbi protiv surove, nemilosrdne birokratije. Pomoći će klincu da osvoji devojku tako što će popraviti njen bicikl. Naći će se gay muslimanu nakon što ovog otac izbaci iz kuće. Usvojiće mačku. Shvatiće da voli decu...

Međutim, komično prekidani pokušaji samoubistva poslužiće nam kao uvod u Oveovo odrastanje (kao mladića ga igra Filip Berg) i formiranje tvrdih stavova kojima je bilo potrebno smekšavanje, ali i kao uvid u njegove legitimne razloge za džangrizavost i samoubistvo. Ove je, naime, udovac koji je bio jako vezan za svoju ženu Sonju (Engvoll) koja ga je bukvalno podigla iz pepela. Preživeo je nesreću koja ju je ostavila nepokretnom pre svega zbog toga što je ona ipak preživela, pa su se mogli zajedno boriti dalje, ona svojom pozitivnošću, on upornošću. Što se tiče njene smrti i njegovog gubitka jedine osobe koju je percipirao kao pozitivnu, to mu je već malo teže palo. Dosta teže, zapravo.

A Man Called Ove je film koji smo sigurno već gledali. Ili smo makar njegove delove već videli u drugim filmovima. Ima tu malo Gran Torina u Oveovom “eastwoodovskom” nastupu. Ima tu blesavosti i sprdnje sa konceptom švedskog “everymana” i švedskim načinom života baziranim na protestantskom moralu i radnoj etici, štedljivosti, samodostatnosti i vičnosti. Ima i poente a la Capra da je zajednica (ljudi, a ne u nekom institucionalnom smislu) ključ svega. Ima međugeneracijske komedije koja podseća na The 100 Year-Old Man Who Climbed Out the Window and Disappeared, a sa istim filmom A Man Called Ove deli i strukturu preuzetu iz izvornih romana gde se prepliću dve vremenski odvojene linije radnje.

Nešto od toga radi odlično i čak se može nazvati suptilnim, poput otkrivanja Sonjinog hendikepa, dobrote i čelične volje. Na jednom mestu su skromni uslovi produkcije sjajno zakrpljeni pametnim režijskim rešenjem (sama Sonjina nesreća), ponegde imamo i brljanja i kontradikcije u priči (recimo čime se Ove zapravo bavi profesionalno), ali ono što najviše upada u oči su klišei: zgodni, plemeniti, onakvi kakvi čoveka razgale i poprave mu raspoloženje, ali ipak klišei. Politička korektnost će spasiti dušu matorog gnjavatora, kako da ne.


 S tim u vezi, meni je potpuna misterija kako se ovakav film, uglavnom solidan, ponekad na granici nenamerne zajebancije, ali ni po čemu impozantan našao među nominiranima za Oscara ove godine, i to u evropskoj i globalnoj konkurenciji koja je čak i prešišala američku po kvalitetu. Rekoh, nije to loše, drži pažnju, ne iritira, solidno izgleda i tempo se popravlja kako film odmiče. Ali da je reč o nekakvom remek-delu, zaista nije.

30.7.17

A Film a Week - Dead Fish / Mrtve ribe

originally published on Cineuropa:
The trickiest thing with wars is not the shooting and the immediate death lurking around every corner. No, every war leaves its consequences on people who are left in the limbo of PTSD and frustration while trying to get back to a life they could call “normal”. Some make it, some do not. Some take alcohol as a comfort, some do not. Sometimes it helps, sometimes it does not. Some find will to live, some just give up at one point and commit suicide. The latest Kristijan Milić’s film Dead Fish, world-premiering on Pula Film Festival is one of the studies of scars the war in Yugoslavia left on people and long-term consequences for the cities and countries.

The story, based on a short-story collection by Josip Mlakić who adapted it to a screenplay himself, is constructed in Altman’s Short Cuts fashion and follows a group of war veterans and younger people on the both sides of the city dealing both with the visible consequences of war and havoc and the long-term ones hidden under the surface, simultaneously catching the spirit of the place and dealing with the universal issues. Some of those stories and their characters are better developed, for instance in the first half of the film a suicidal man nicknamed Professor played by Dragan Despot is basically the protagonist whose death becomes the link between all the pieces of mosaic, while some other stories are just little vignettes with somewhat under-developed characters.

On the other hand, Kristijan Milić is doing his best to keep the whole film compact in audience-friendly format, a notch over two hours, which can prove to be hard for that kind of “hyperlink” stories. After two genre flicks, The Living and the Dead (2007) and Number 55 (2014), it is his first attempt to do something in a more deliberate pace, which he does with a good sense of rhythm, adding occasional bursts of action into a toned-down film. Visual references to Jarmusch and Hitchcock are evident, but work as subtle homages, and Coen brothers’ No Country for Old Men and Bergman’s The Seventh Seal are quoted in the film’s text often to an awkwardly humorous effect, which makes Dead Fish easily watchable, yet profound film experience and a meditative addition to the filmmaker’s war-themed opus.

The film was shot in Mostar, a divided city in Bosnia and Herzegovina, but the name is rarely spoken. The locations are unique and recognizable for domestic crowd and foreign tourists as well, but the story of a divided town can be applied to many places like that all over Bosnia and former Yugoslavia. Soft black and white cinematography by Mirko Pivčević dictates the dark and gloomy mood and is underlined by Andrija Milić’s somewhat jazzy score.


Dead Fish was produced by Eurofilm from Zagreb and Oktavijan from Mostar with additional funds of Croatian Audio-Visual Centre (HAVC) and Cultural Fund of Sarajevo Catnon.

29.7.17

The Evil Within

2017.
scenario i režija: Andrew Getty
uloge: Frederick Koehler, Sean Patrick Flanery, Brianna Brown, Dina Meyer, Michael Berryman

Hm... Kako gledati na film čiji je reditelj umro dve godine pre nego što je isti izašao? Na stranu partikularna ličnost autora i sumnja na amaterizam (u pitanju je naslednik “starog novca” kojem je bila opsesija snimiti horor-film, pa su ga takvog, bez trunke znanja o zanatu, tehnici i tehnologiji, čerupali svi mogući saradnici), ali dve godine u ladici su loš znak, a mrtav autor (bio je sklon drogiranju) znači da je film na jedvite jade dovršio neko drugi (to retko kad ispada dobro) i izbacio u žurbi balansirajući između vremenske svežine bizarne priče i potencijalno kultnog statusa. E, da, i same produkcija i post-produkcija uz pomoć štapa, kanapa i nekoliko miliona dolara trajale su nečovečno dugo, sve skupa nekih 15 godina, što efektivno ubija svaku šansu na kladionici da The Evil Within bude iole pristojan film.


Zapravo, o The Evil Within, dakle kompletnoj produkciji od porađanja ideje, preko neumerenog trošenja sredstava, pa do zastoja, ponovnih pokretanja i montaže u kućnim uslovima, mogao bi se snimiti film, tragikomedija, i taj film bi u rukama veštog autora mogao biti čak i dobar. Slično važi i za biopic o Andrewu Gettyju, nasledniku iz naftaške familije, zaljubljeniku u horor filmove, osetljivoj dušici namučenoj košmarnim snovima i žestokom ovisniku koji je prerano umro. I to je opet nešto za zabrinjavanje, slično kao kad novinar postane vest. Naime, o snimanju pojedinih filmova se snimaju filmovi tek ako dotični dobiju etiketu ukletog, a i kod biografskih filmova je u fokusu ekscentričnost reditelja pre nego njihova stvaralčka genijalnost. (Dokumentarac je već druga priča za koju sad nemamo ni vremena ni prostora.)
Da vidimo, dakle, na šta sve to liči... Uvod obećava, san u snu u snu i tako dalje dok nam jedino narator može objasniti šta je san, a šta java. U nekom od tih snova, ili možda na javi, kreatura zvana Leš (Berryman) ulazi u telo našeg junaka tako što mu otkopča kožu na leđima i uvuče se u njega kao u odelo. Dojmljivo, nema šta. Isto važi i za snoliku scenu (scenu sna ili maglovitog sećanja) oko hohštaplerskog zabavnog parka u kojem majka obučena kao Jackie O vodi svog sina da bi se mulac osećao prevarenim u praznoj kući strave.

I tu otprilike sve što valja prestaje, a mi otkrivamo da je naš narator zapravo retardirani momak Dennis (Koehler) i da naratorski, cool glas zapravo nije njegov jer on, logično, govori kao retard, muca i ima problema da sklopi rečenicu. O njemu se brine stariji brat John (Flanery) koji kupuje vreme dok ne preuredi i ne proda kuću po solidnoj ceni kako bi Dennisa strpao u bolji dom, a on možda otperjao u bolji život sa svojom curom Lydijom (Meyer) koja, pak, pizdi na Johna što jedino brine za brata, a nju nikako da zaprosi. Istovremeno, John ide kod psihoterapeuta, u kuću mu dolazi socijalna služba i još svašta nešto tematski i emocionalno na kursu između socijalne drame i telenovele.

Što se strave i užasa tiče, tu je Dennis. John je u njegovu sobu stavio antikno ogledalo, naravno ukleto, i Dennisov odraz retardiranom Dennisu daje retardirane, a opasne ideje. Tako naš retard prvo ubija sitne životinje i uči se taksidermiji, da bi posle prešao na ljude.
  Tu negde, na nekih sat vremena nisam mogao više da izdržim i izašao sam sa projekcije na Grossmannu. Kako čitam po netu, posle tog “geneza serijskog ubice a la Ed Gein” momenta odrađenog na najpešačkiji i najkretenskiji mogući način, kroz četrdesetominutni jebeni dijalog retarda sa svojim zlim odrazom, stvari tek odlaze u vražju mater, dešavaju se obrati smišljeni od strane lošeg pisca i na scenu stupaju efekti ovakvi i onakvi, uglavnom potresno loši.

Do tada, film je uspevao da se koliko-toliko izvuče na zgodne i atraktivne vizuale, odnosno na poigravanje sa vizuelnim iluzijama. Skeptik u meni nekako ne bi rekao da je Getty za to odgovoran. Naprotiv, on je, nesrećnik, pokazivao sve simptome diletantizma: gurao se ama baš u sve, retko se oslanjao na kreativne profesionalce, nije znao da formuliše i ispriča priču, niti da režira glumce čije su performanse ispod nivoa “naplata honorara”, niti da diktira atmosferu i raspoloženje, a sve to je pokušavao i pokušavao. U svojoj lošosti, The Evil Within nije čak ni epski i ponosit kao The Room, već jednostavno brljav, metiljav i dosadan. A to što mu se zbog pozadinskih okolnosti smeši kultni status je zapravo manje važno.

28.7.17

Replace

2017.
režija: Norbert Keil
scenario: Norbert Keil, Richard Stanley, Scarlett Amaris
uloge: Rebecca Forsythe, Lucie Aaron, Barbara Crampton, Sean Knopp

Dokle smo spremni da idemo kako bismo ispoštovali kult mladosti i lepote? Podvrgavanje nečovečnim dijetama, iznurujućim vežbama, pa čak i ponekad opasnim medicinskim zahvatima je postalo standard u modernom svetu. Šta stoji dalje od toga? Ubiti čoveka? Popiti mu krv i pojesti srce? Oguliti kožu? Zašto jednostavno ne bismo priznali da starimo i da dolazi do zamora materijala? Replace Norberta Keila još je jedan film o kultu mladosti i lepote, ali ovog puta sa malo drugačijim “twistom”.

Protagonistkinja Kira Mabon (Forsythe) istovremeno pati od dva simptoma. Prvi, brisanje svih podataka starijih od nekoliko dana iz sećanja dovodi je na rub ludila, naročito kad sanja o nečemu iz prošlosti. Kira skoro doslovno ne zna gde se nalazi prostorno i vremenski, pa za svoj stan misli da pripada njenom svežem dečku Jonasu (Knopp) kojeg osim u snovima i na fotografijama nigde nema i niko ga se ne seća. Misterija oko toga rasplitaće se polako i povezaće se sa drugim simptomom, kožom koja se ljušti u krpicama. Neverovatno, ali istinito, Kira može apsorbirati tuđu kožu, ali samo sveže odranu ili doniranu.

Ispostavlja se da je Kira deo super-tajnog visokotehnološkog medicinskog eksperimenta koji ima za cilj trajno podmlađivanje svojih pacijenata, a oba Kirina stanja su nuspojave na čijoj se neutralizaciji, navodno, radi. Tako barem kaže ambiciozna doktorka Rafaela Crober (Crampton) koja vodi ceo proces. Međutim, Kiri to nije dovoljno, ona neće prezati ni od čega i uz pomoć svoje komšinice / nove ljubavnice Sophije (Aaron) želi doći do dna misterije.

Replace je vizuelno elegantan i dojmljiv film. Tu ne pričam samo za vražje neonsku estetiku nalik na The Neon Demon na koju se Replace manje ili više namerno kači, kao ni na njenu kontrasnu, sterilnu i jednako strašnu varijantu prisutnu u i oko bolnice / istraživačkog centra. Ne, tu govorim o pametnoj upotrebi vanjskih lokacija u Torontu i unutarnjih iz studija u Nemačkoj, s tim da Toronto tu igra bilo koji grad, evropski ili makar sa evropskim šmekom, dok su stanovi / studiji uređeni po američkom vintage-hipsterskom principu. K tome, treba dodati barem jednu vruću lezbo scenu između dve mlade i lepe protagonistkinje, što će svakako privući mušku publiku.

Tu, međutim, kvaliteti prestaju, a počinju problemi. Vrlo je lako viknuti “body horror” i ukazati na površne poveznice sa Cronenbergom i poslednjim Refnom. Ali koža koja se ljušti i psiha koja usled toga propada nisu dovoljne da bi to bilo zanimljivo. A ni glumice, osim svoje nedvojbene lepote, nemaju baš puno talenata i veština kojima se mogu pohvaliti, s tim da je nekadašnja zvezda B-filmova Barbara Crampton nedovoljno, zapravo pogrešno iskorištena. Kako vreme odmiče, kako se misterija raspetljava i sve ide prema tipskom razrešenju, tako nedostaci filma postaju očiti.


Ali to nije sprečilo kritičare da o Replace vrlo pohvalno pišu. Sve i da se složimo da to nije najslabiji film ikada (zaista nije), pa čak da nije ni najstrašniji štanc (nije ni to), pomalo me čudi kako je svima promakla tipska mehanika vampirskog filma. Dakle, tu su mladost, lepota i večni život, a želja za tim i ostvarivost te želje korumpiraju našu junakinju. Zamenite kožu sa krvlju, gubitak pamćenja otpišite kao zgodan “gimmick” koji kasnije dolazi na naplatu i eto nam vampriskog filma. Kako je to pokazao Twilight, dan i noć su samo detalji. Nije to samo po sebi loše i ne mora biti, čak ni Replace ne bih nazvao “downright” lošim filmom, ali red je nazvati stvari pravim imenom i ne praviti se pametan. Skin Vampires, kako to blesavo zvuči...

27.7.17

Lost in France

2016.
scenario i režija: Niall McCann

Gradić Mauron u Bretanji verovatno neće ući u udžbenike rock-istorije kao Woodstock ili otok Wight, ali je bio poprište jednog izuzetno zanimljivog muzičkog događaja. Naime, 1997. godine tamo su zajedno nastupala najveća imena glasgowske indie scene uglavnom okupljena oko izdavačke kuće Chemikal Underground. Reč je o sastavima The Delgados, Mogwai, Arab Strap, Bis, kantautoru RM Hubertu i drugima, među kojima je bio i tada mlađahni Alex Kapranos iz kasnije pop-rock senzacije Franz Ferdinand, tada sa grupom The Karelia.

Izvođači i posetioci tvrde da je koncert bio legendaran i nakon skoro 20 godina se vraćaju na mesto zločina, što svojom kamerom beleži irski dokumentarista Niall McCann. On, pak, ima iskustva i sa ljudskim pričama (An Exile Home in the Bronx tematizira irske emigrante u New Yorku između integracije i želje da makar preko sporta, irskog fudbala, održe vezu sa matičnom zemljom) i klasičnim “rockumentarcem” (The Art Will Save the World je protret britanskog alternativnog muzičkog autora Lukea Hainsa), pa ne treba da čudi da je Lost in France pomalo od oba.

Sagovornici su izvođači koji su nastupali u Mauronu, neki od njih sada velike zvezde, dok su se drugi povukli u mirnije živote. Svi se oni rado upuštaju u reminiscencije na dane kada su bili mladi, kada su se probijali i maštali o velikim uspesima, a koncert u Mauronu je predstavljao krunu zajedništva jedne inače drugarske izdavačke kuće. Sada su stariji i mudriji, ali ih to ne sprečava da budu nostalgični, premda tu nema ni traga sentimentalnoj patetici koliko može poslužiti kao primer kako se živi rock n roll. Problem je, međutim, što su alkoholna isparenja na licu mesta i godine učinile svoje, pa se pojedinci odlučuju da se vrate nazad i pokušaju osvežiti sećanja.

Niall McCann je vrlo dobar slušalac koji svoje sagovornike pušta da kažu svoje, da poentiraju, da se zezaju i da (ponovo) uspostave dinamiku jedni sa drugima. Ostatak vremena on popunjava koncertnim snimcima iz bliže i dalje prošlosti, arhivskim materijalom, novinskim isečcima i iznad svega - muzikom koja je ujedno i fokalna tačka filma.

Bilo bi, međutim, neozbiljno raditi film u kojem autorovi sagovornici samo i isključivo trabunjaju o muzici i svom provodu dok su bili na sceni. Ne, Lost in France će se dotaći i scene kao takve, a glasgowska može poslužiti kao primer i za druge srednje-velike gradove koji možda jednog dana postanu fokalne tačke globalne kulture. Ono što se dogodilo u Glasgowu je bio sticaj okolnosti deindustrijalizacije, rane faze džentrifikacije i povoljnijih socijalno-ekonomskih uslova u laburističkoj “Cool Britaniji” druge polovine 90-ih godina, pa su se momci i devojke dohvatili gitara i razmišljali o umetnosti, a ne o egzistenciji. Uz to će se kao tema ispostaviti i izdavaštvo, naročito ono nezavisno, koje polako odumire u eri YouTube-a i sličnih servisa.


 Na koncu, Lost in France zbog svoje muzike može da posluži kao nešto što se pušta u pozadini, ali reč je o jednom pametno složenom, angažirajućem dokumentarcu koji otvara interesantne teme i uz to je čak i iskren, bez trunke foliranja. Eto prilike za otkrivanje neke nove-stare muzike ili makar za podsećanje na neke stare, dobre stvari koje nismo čuli dugo.

26.7.17

Kollektor / The Collector

kritika originalno objavljena na DOP-u:
Jedan lik kojeg gledamo sve vreme. Jedan zatvoren prostor. Razgovori koji su pitanje života ili smrti (hm, makar relativno ugodne egzistencije) odvijaju se preko telefona ili kroz zatvorena vrata. Zvuči kao štos već jednom doveden do perfekcije, u pitanju je bio film Locke Stevena Knighta u kojem smo sve vreme gledali Toma Hardyja kako vozi, telefonira i svađa se sa neumrlim duhom pokojnog oca. Može li jednostavna varijacija na temu uspeti, a ne završiti kao bleda kopija?

Kollektor, dugometražni prvenac ruskog sineaste (inače lekara po struci) Alekseja Krasovskog, stigao je u Pulu nakon dugačke festivalske turneje na kojoj je pokupio dobre kritike i reakcije domaće i strane publike zbog jednostavnog koncepta koji je realiziran sa impresivnom sigurnošću. Reč je o filmu koji sjajno i bez kompleksa pogađa ruski kontekst (finansiran je nezavisno, bez državnih fondova), a opet je izuzetno komunikativan sa vanjskim svetom ponajviše zbog svoje glavne zvezde Konstantina Habenskog, veterana ruskih blockbustera i sa dojmljivim popisom (manjih) uloga u Hollywoodu koji ne samo da ima odgovarajuću “njušku”, nego je sposoban da fiksira pažnju gledalaca. Reditelj Krasovskij ima osećaj za ritam i tempo i sa zgodnim formatom od 75 minuta ne guši publiku. U tome se jako oslanja i na odzivnu, energičnu kameru Denisa Fristova koja vrlo lepo hvata enterijer moskovske kancelarije u visokoj poslovnoj zgradi i gradski “skyline”, kao i na povremeno raskošno-orkestralni, ali najčešće “birdmanovski” soundtrack kojim dominiraju jazzerske solaže na bubnjevima.

Međutim, poređenja sa Lockeom su neizbežna i za Kollektor ne uvek laskava. Obojica naslovnih likova moraju telefonskim putem rešiti stvari u svom životu, ali njihovi psihološki profili ne mogu biti drugačiji. Dok je britanski inženjer - specijalista za beton čvrst kao armatura i spreman je da upropasti svoj život kako bi uradio moralno ispravnu stvar, ruski (polu-legalni, Eos-Matrix tip) uterivač dugova imena Artur je od početka do kraja baraba koju je stigla karma i čini sve što čini ne bi li sačuvao svoju kožu. Sa takvim likom je nešto teže saživeti se, kamo li za njega navijati, ali Krasovskij pre svega uspeva da nas zaintrigira misterijom smešta li našem uterivaču igru, ko to čini i zašto. Kriminalno-korporativni žargon kojim se Artur i svi oko njega u većoj ili manjoj meri služe takođe pomaže, ubacujući izvesnu Glengarry Glen Ross notu dok je pokušaj infuzije ljudskosti preko pod-zapleta sa povređenim psom kojeg je on pokupio i odvezao veterinaru uglavnom neuspeo i deluje kao kliše.

Takođe, ograničenja prostora, vremena i likova su vidljivija nego u Knightovom filmu. Krasovskij sa prostranom kancelarijom i balkonom s pogledom ne uspeva postići isti efekat kontrasta skučenosti naspram širine kao Knight. Takođe, intervencije u protoku vremena su osetnije, dok Locke više deluje kao “real time” film. A i, ako ćemo pravo, Habenskij ipak nije Tom Hardy. Konačno, i kraj koji će svakako ostaviti jak dojam svejedno deluje pomalo prigodno.

Poređenja kao takva nisu fer, premda ih je teško izbeći ako se pojavi određen šablom. Locke je remek-delo, Kollektor to nije, ali je više od tek solidnog filma, zapravo je dobar, ali će ostati u senci boljeg. Dobra vest u celoj toj priči je da i pred Krasovskim i pred njegovim glumcem Habenskim stoji dosta vremena, pa remek-dela, glumačke bravure i zvezdani status nisu isključeni u budućnosti. Potencijal je već tu!



25.7.17

Happy Hunting

2017.
scenario i režija: Joe Dietsch, Lucian Gibson
uloge: Martin Dingle Wall, Ken Lally, Garry Sturm, Connor Williams, Kenny Wormald, Jeremy Lawson, C.J. Barker, Sherry Leigh

Ima nečeg frustrirajućeg u gledanju filmova koji imaju potencijal, ali im tako malo fali da ga dostignu. Happy Hunting je jedan od takvih filmova, beskompromisno “grindhouse” stila, iz glave i iz pera autora-debitanata, vruće i lepljive atmosfere pograničnog, propalog gradića u pustinji, ali u suštini pogrešne strukture, sa predugačkom ekspozicijom koja zauzima gotovo pola filma i oštrim skretanjem na sredini koji rupe u kontinuitetu pokušava da prevlada objašnjavanjem očiglednog.

Naravno, motiv lova na ljude nije ništa novo u filmovima. Naprotiv, može se nazvati izrabljenim. Međutim, Happy Hunting makar zna da uvede svog protagonistu Warrena (Dinge Wall) kao isluženog, sumnjivog lika koji bez alkohola čak ne može ni da otvori oči, o kontroli ruku da i ne govorimo, što je portretirano lelujavim, zamućenim, neoštrim kadrovima koji vrlo dobro simuliraju njegovo stanje uma. On će primiti telefonski poziv koji će ga poslati na prilično nejasnu misiju preko granice. Nakon što njegov pokušaj uvaljivanja njesra droge završi kao krvoproliće, on mora da pobegne ili makar da se sakrije i sačeka na dodatne informacije, što će i učiniti u narečenom gradiću.

Štos je, međutim, u tome što je dotično mesto nekada bilo lovački raj sa bizonima, belorepim jelenima i koječime, ali kako su životinje izlovljene, tako se i kompanija koja je grad i osnovala povukla, a ostale su samo tipične njuške za ovakav tip filma: ludaci, glupaci, nasilnici i “trailer trash”. U orkestraciji gradskog šerifa (Sturm), grad ipak drži do lovačke tradicije i makar jednom godišnje organizuje lovački festival. A naš će anti-junak posle susreta sa navodno dobrohotnim anti-alkoholičarem (Lally), naravno, postati lovina na festivalu, zajedno sa krimosima koji su ga sustigli i dvojicom iz redova “gradskog ološa”. Treba, dakle, preživeti oružje od najprimitivnijeg do najmodernijeg, vruće pustinjsko sunce i hladne noći. Drugi, zanimljiviji set problema je alkoholna kriza koja ga udara punom žestinom...

Naravno, autorski dvojac “jaše” po tome više nego što bi bilo zdravo, pa često dolazi do nepotrebne moralizacije i popovanja. Slamka spasa, međutim, dolazi iz neočekivanog pravca: ma koliko lov na ljude kao koncept bio izrabljen, on pruža šanse za zanimljive intervencije glede lovačkih taktika, kao i onih za preživljavanje. I to rezultira sjajnim, atraktivnim i krvavim ubistvima, bilo konvencionalnim oružjem, bilo kao čista improvizacija. Tempo ritmično varira od strpljivih “čekalica” do izbruha nasilja i jurnjave.


Problem je, međutim, što spoj ruralnog trilera s početka i lovačkog “splattera” u drugoj polovini deluje prilično grubo i ne funkcioniše. Happy Hunting tako deluje kao dva filma u jednom, što je štos koji tek retkima uspeva. Dietsch i Gibson nisu Tarantino i Rodriguez, pa nemamo novi From Dusk Till Dawn. Happy Hunting je relativno zabavan, ali ne bi bilo realno tvrditi da je ne znam kako dobar film.

24.7.17

Punch the Clock / A Repartiçao do Tempo

kritika originalno objavljena na Monitoru:
2016.
režija: Santiago Dellape
scenario: Santiago Dellape, Davi Mattos
uloge: Edu Moraes, Eucir de Souza, Bianca Müller, André Deca, Rosanna Viegas, Selma Egrei, Tonico Pereira

Birokratija je zla i cinična kučka koja čoveku uzima živac. Svaki put kad imam posla ne samo sa administracijom, već i sa državnom firmom koja pruža nekakvu uslugu, moja progresivno-liberalna uverenja kreću ka anarhizmu liberterskog tipa: da državu treba ukinuti, pa će se ljudi slobodno dogovoriti. Lično, već dva meseca se dve državne i jedna privatna firma dobacuju i prebacuju sa mnom povodom uvođenja interneta. Neko pametan bi dotle izmislio novi internet.

Zato mi se čak činilo simpatičnim kada je u Punch the Clock, dugometražnom prvencu brazilskog reditelja Santiaga Dellapea, karikaturalno nesposobni direktor patentnog zavoda (de Souza) zaključao svoje lenje, glupe i zbunjene zaposlenike u podrum i odredio im dnevnu kvotu posla da bi dobili dnevno sledovanje hrane i vode. Pre nego što me optužite za nečovečnost stavova i sitnu zluradost, znajte da su zaključani ljudi replike i nusprodukt nesavršenog patenta vremeplova (ili su to pravi ljudi dok njihovi replikanti i dalje planduju u Dembeliji državne službe, svejedno), tako da sama postavka priče nema naročito veze sa stvarnošću.

Uostalom, dovoljno je da vidimo kako je dotični direktor obučen, njegovu sekretaricu-oštrokonđu (Viegas) i njegove zaposlenike, redom grebatore, neodgovorne, lenje, pijane, naduvane, priglupe ljude, kao i da znamo činjenicu da je njega na to mesto postavila dominantna majka – senatorka (Egrei), pa da nam bude jasno da je to malo previše i za državnu službu poznatu po ogromnim beneficijama za ošljarski rad. U tom miljeu likova od nas se očekuje da navijamo za jedino dvoje normalnih, zbunjenog činovnika Jonasa (Moraes) i tihu i povučenu Carol (Müller) između kojih se razvija i ljubavna veza, čisto onako usput.

Vizuelno, Punch the Clock je zanimljiv film koji spaja brutalističku arhitekturu (mesto radnje je Brazilija, od nule izgrađeni glavni grad najveće južnoameričke države), retro-SF i detalje različitih perioda, od ranih 80-ih do ranih 90-ih. Čak je i set izrečenih uvreda među kojima posebno mesto zauzima etiketa komuniste jasna asocijacija na period pre političke korektnosti i generalnih simpatija prema uljuđenim i umerenim bivšim komunistima koji nisu zaboravili svoju dementno-revolucionarnu prošlost. Naravno, stvar je ograničenog budžeta zašto retro-detalji nisu raskošniji i upotrebljeni u većem obimu, ali Dellape svejedno pazi na njih, premda radnju filma većinom vezuje za enterijer.

Međutim, ako se zaista nadate nekom “brazilskom Brazilu”, odustanite na vreme. Istini za volju, prvih par minuta filma podgrevaju te nade, da bi se kasnije film i vizuelno i po nekakvom psihološkom dojmu okrenuo u pravcu blesave karikature u stilu Delicatessen. Jasno, reč je o vrlo ekspresivnoj latino-stilizaciji prisutnoj naročito u Brazilu i naročito u žanrovskim filmovima koji su pamtljivi čak i kada su manjkavi, ali čini se da Dellape u tim detaljima gubi širu sliku i narativnu strukturu. Odnosno, ideja je zanimljiva i priča je dovoljno “mesnata” da se komotno može od nje napraviti film, ali se kroz scenario ponavljaju jedni te isti štosevi koji odaju utisak namernog rastezanja i kupovine minutaže. Dellape pokušava da sve to zabašuri stalnim intervencijama u režiji i u montaži, često nepotrebnim i besmislenim, koje umesto podizanja tempa i napetosti gledaoca samo preplavljuju i desenzitiziraju.


Punch the Clock tako postaje jedan od onih filmova koji bolje deluju na papiru i u mašti nego kao gotov proizvod. Ne, nije loš, elementarno je zabavan, ali činjenica je da je mogao biti i puno, puno bolji.

23.7.17

A Film a Week - Incarnation / Inkarnacija

A suited man wakes up in a busy city square, having no recollection who he is and how he got there. He starts walking down the street and masked assassins catch up with him and kill him. Ha wakes up at the same place and the same time again. He explores other alley. They catch and kill him again. And again. And again. Every time he gets a bit further, learning a thing or two about himself, so we also get to know him a tad better. We even start caring for him, nevertheless he remains nameless.

If it were a computer game, that guy, that everyman played by Stefan Đorđević, would be us and our mission would be not only to survive, but also to make it right so we could either live or die. However, Incarnation is a film, a brisk and sharp-looking low-budget soft SF action thriller directed by first-timer Filip Kovačević and we have seen that kind of mechanics before. Edge of Tomorrow and Souce Code meets Memento and (the original) Bourne’s Identity and the mix simply works: a basic idea is done with sufficient technical accomplishment - the mystery unfolds nicely, the pacing is good and it is fun to watch.

Let us be realistic, a modest Serbian production cannot compare to Hollywood in the terms of budget and experience in genre filmmaking. The dialogues, together with voice-over narration, written by Kovačević, Maša Seničić and Ivan Stančić, could seem a bit stiff from time to time, so it takes its toll on line delivery by Đorđević and the rest of the film’s cast. And together with shaky choreography of action scenes, especially fights, it can all be written off as the baby-steps of still emerging Serbian genre cinema.

On the plus side, the editing by Đorđe Stanković is rapid and flawless, the pounding action-movie soundtrack by Draško Adžić dictates the tempo and the camera-work by Uroš Milutinović is brilliant, combining the cold grayish palette with fluid and controlled movements. The locations of Belgrade city centre, Novi Sad and Petrovaradin fortress underground corridors are attractive and the continuity between them would not be a problem even with the most nagging viewers among the Serbian audience.


But the real deal about Incarnation is Kovačević’s story-telling. The universal questions of who we are, where do we come from, where are we going and can we change something over the course of our way are being asked and explored with genuine philosophical and anthropological interest in the way of a tense action thriller. The context of contemporary Serbia cannot be ignored either, with the history of violence and the variety of it in its recent past, our nameless, amnesiac hero trying to get to the bottom of it all all make it better is not a simple movie gimmick, but a metaphor. Incarnation is a textbook example of the intelligent filmmaking with lots of heart and soul.

22.7.17

68 Kill

2017.
scanario i režija: Trent Haaga (prema romanu Bryana Smitha)
uloge: Matthew Gray Gubler, AnnaLynne McCord, Alisha Boe, Sheila Vand, Sam Eidson

Znamo za teoriju “Fuck Off Money”, odnodno da je svakome neka količina dovoljna da po potrebi stera sve i svakoga u kurac ako mu se nešto ne svidi. Za neke se ta granica računa u milijardama, za neke u milionima, ali teško je poverovati da će nekome par desetina hiljada dolara, u ovom slučaju 68, pomoći da iz korena promeni svoj usrani život i živi bezbrižno do kraja istog. Razmislite dobro: da li biste za svotu od koje teško možete kupiti stan bilo gde u zapadnom svetu postali ubica? Višestruki?


Chip (zvezda serije Criminal Minds Matthew Gray Gubler) je serijski gubitnik, šmokljan i papučar čiji je primarni izvor prihoda čišćenje tuđih septičkih jama. On je tako jadan, bedan i kukavan da nam dođe da se zapitamo kako je uopšte mogao da osvoji devojku kakva je Liza (AnnaLynne McCord iz re-boota serije Beverly Hills) koja, ako ništa drugo, izgleda kao da se ne bi petljala sa takvim tunjavim likovima. Zapravo, neće nas začuditi činjenica da se ona jebe sa drugim likovima (uglavnom za pare), ali to nije najveći Chipov problem s njom. Ne, Liza je smislila plan da opljačka svog sponzora, a njihovog stanodavca za “veliku svotu”, tih 68 hiljada.
Međutim, kako to obično biva kad zločin planiraju i izvode osobe upitnih intelektualnih kapaciteta, stvari polaze po zlu. Matori prdonja i njegova žena dobijaju po metak, a naš fantastični duo završava sa zarobljenicom (i potencijalnom svedokinjom), Violet (Boe), u prtljažniku svoje karakteristične krntije. Liza ima ideju da je “prodaju” njenom ludom bratu (Eidson) za “njegov hobi”. I to propada, pa Chip i Violet moraju da beže sa “vrućom” lovom i od policije i od Lize i od svakog potencijalnog znatiželjnika, recimo sablasne cure (Vand) koja radi na benzinskoj pumpi.

Ne očekujte naročitu realnost, nalazimo se na terenu potencijalno zabavnog južnjačkog trilera koji istovremeno sjajno funkcioniše kao crna komedija. Eksploatacija je reč koju tražimo. Krećemo se u svetu idiota, ludaka i ljigavaca, moramo prihvatiti njihovu logiku. Metiljavi Chip mora povratiti svoju muškost tako što će se izboriti sa ženama koje ga zlostavljaju. Ili, prošireno gledano, pošto tu nisu samo žene, on se mora ponovo osećati kao čovek (ako se ikada tako osećao) tako što će se suprotstaviti svima koji ga guraju, vuku, ponižavaju, guraju u zločin da bi ga ponudili kao žrtvu.

Naravno, sa škakljivom pozadinom izvrtanja rodnih uloga (obično se žena sveti muškarcima), 68 Kill je podigao par kritičarskih obrva po feminističkoj liniji, a argumentacija se svodila na halabuku kako su u filmu žene, a naročito Liza, portretirane kao čisto zlo. Nije to pitanje za raspravu, ali su dame i gospoda promašili ceo fudbal: žene u 68 Kill su zle, ali u tome potpuno osveštene, snažne i sa slobodnim izborom. Ergo, makar za razliku od većine filmova sličnog tipa, nisu pasivne glupače koje mogu biti opisane sa po jednim epitetom kao “lepe”, “lude” ili “cool”.
Problem, i to mnogo veći, skriva se na sasvim drugom mestu. 68 Kill je vrlo retko “mesnat” u svom pulpu, naročito na početku. Kasnije se stanje nešto popravlja, ali ostaje utisak da su seks, nasilje, ludosti i nepodopštine u ovom filmu bačene u drugi plan. Umesto toga likovi brbljaju, brbljaju i brbljaju, veoma glasno ako smem dodati, čak i kada su se uputili da nekome provale u kuću i pokradu mu pare. Pritom to brbljanje nije ni izbliza promišljeno i napisano kao, na primer, kod Tarantina čiji su rani i najbolji radovi svakako poslužili Haageu kao inspiracija. Haage koji režira po drugi put, a veteran je pisanja scenarija za “direct to video” i TV filmove iz Troma miljea, jednostavno nije taj kalibar. Toliko da stičem utisak da mu se scenario za Katzov Cheap Thrills nekako potkrao.

Ono što vadi film je casting. Glumci su izabrani pažljivo i protiv uobičajenog tipa uloga. Matthew Gray Gubler je svoju personu knjiškog mekušca okrenuo u potpuno drugom smeru i bez rezerve odigrao glupaka koji služi kao vreća za udaranje kroz veći deo filma da bi se razvio u osvetnika, recimo. Karijera u indie filmovima, naročito sa žanrovskim šmekom, mu se smeši. AnnaLynne McCord je briljantna kao “white trash” ludača i sasvim je moguće da će joj karijera krenuti u tom pravcu. Meni do sada nepoznata Alisha Boe može biti dovoljno slatkasta da bi dobijala angažmane u tom smeru, ali u tome pokazuje i dovoljno integriteta potrebnog za ozbiljnije stvari. Sam Eidson je više nego solidan kao psihopata. Međutim, otkrovenje filma je Sheila Vand (A Girl Walks Home Alone at Night) koja ovom po minutaži skromnom, ali izrazito mesnatom ulogom psihotične darkerke efektivno razbija etnički ključ za dodelu uloga. Zbog njih se isplati gledati 68 Kill.

21.7.17

The Night of the Virgin / La noche del virgen

2016.
režija: Roberto San Sebastian
scenario: Guillermo Guerrero
uloge: Javier Bodalo, Miriam Martin, Victor Amilibia

Jeste li nekad gledali film u kojem muškarac rađa dete koje mu je napravila žena iz bizarno-religijskih pobuda orijentalnog tipa? On dete rađa na dupe, a kako drugačije, u sceni koja traje neprijatno dugo, kojoj, pak, prethodi njegova trudnoća, jednako neprijatna za gledanje. Priča o zamenama rodnih uloga? Mora da se šalite...

U svakom slučaju, ako ikada pogledate The Night of the Virgin moći ćete i to prekrižiti s liste, možda skovati kakav novi termin (“šupčana vrpca” je već zauzeta od strane potpisnika ovih redova) i potegnuti odgovarajući argument ako ikada rasprava skrene u tako nenormalne vode. I to bi bilo to, u suštini, jer ovde imamo klasičan slučaj gadosti zarad gadosti, bez neke naročite poente osim da nam reditelj Roberto San Sebastian i scenarista Guillermo Guerrero, obojica debitanti u celovečernjem formatu, ispituju granice tolerancije.

Nije tu samo reč o ogavnosti, premda ona zauzima centralno mesto u filmu. Ne, kad se ne trude da nas rasture sa ranama, krastama, govnima, prljavštinom i koječime, zasipaju nas svojim smislom za humor koji balansira na tankoj liniji između čiste infantilnosti i potpunog nonsensa. A time se film i otvara, podužom sekvencom idiotskog novogodišnjeg programa u kojem dvoje ludih i zbunjenih voditelja lupetaju i lupetaju prvo što im padne na pamet, o bilo čemu.

Jedina funkcija tog segmenta je da nam dočara vreme radnje, novogodišnju noć. Naš heroj je dvadesetogodišnji devac imena Nico (Bodalo), kretenski obučen u ćaletovo odelo sa obaveznim debilnim izrazom lica i leptir-mašnom, na svetoj misiji da povali nešto u klubu. Takvog kakav je, ne primećuju ga ni konobari koji bi mu naplatili piće, da ne govorimo o nekakvoj potencijalnoj ženi koja bi mu skinula junf. Sve dok se ne pojavi nešto starija, lagano muškobanjasta i već na prvi pogled čudna Medea (Martin), koja ne samo da zapleše s njim, već ga odvuče u svoj stan...

Na stranu sve, ali sam njen stan bi morao upaliti crvene lampice kod Nica. Svetlo koje ne radi je loš znak, a upozorenje da slučajno ne stane na žohara (zbog loše sreće koja će ga strefiti, navodno) bi svakog normalnog nateralo u beg. Naravno da će naš Nico-baksuz stati na prvu bubu, a ima ih onoliko (takvu prljavštinu je nemoguće opisati, prema Medeinom stanu kamperski klozeti deluju sterilno), i naravno da će ga terati maler kroz celo trajanje filma, do porođaja i iza njega.

Za neko vreme će se pojaviti Medein dečko, sirovi, agresivni metalac nadimka Pauk (Amilibia) koji će udarati u vrata u nameri da ih razvali, ali tako nešto je za očekivati u filmu koji do tada ide linijom seksualne komedije. Ali ljubomorna baraba se ne može porediti sa ludom ženom koja čuva svoju menstrualnu krv i sa religijskim zanosom priča o himalajskoj boginji plodnosti i smrti (wtf?), ženi bez lica. I naravno da će junfera pogoditi sve gadosti ovog sveta. Nas s njim takođe. I to treba izdržati u trajanju od skoro dva sata.

Postavlja se pitanje zašto, čak i nama koji nismo preterano gadljivi. Mislim, seksualna komedija može biti gadna, horor takođe, naročito u miksu sa “nightmare logic” prosedeom, a nekakva nagrada je tu nužna. U ovom slučaju, sva je prilika da nas autorski dvojac zajebava do daske. Da stvar bude još tužnija, to zanatski, dramaturški i tehnički nije ni u kom slučaju loš film, glumci hrabro uranjaju u svoje karikature od likova, tempo je nabijen (skoro) od početka, pa sve do kraja, a efekti maske su impresivni. Momci očito znaju da naprave film, ima tu svega i svačega u miksu, rani Peter Jackson i rani Alex de la Iglesia su vidljivi uzori, i The Night of the Virgin je film koji je teško zaboraviti, blokirati ili izbrisati iz pamćenja. Verovatno da imamo slučaj skretanja pažnje na sebe, ali nisam siguran je li ta količina nihilizma, trasha i gadarije baš najbolji način...

20.7.17

150 Milligrams / La fille de Brest

2016.
režija: Emmanuelle Bercot
scenario: Emmanuelle Bercot, Severine Bosschem, Romain Compingt (prema knjizi Irene Franchon)
uloge: Sidse Babett Knudsen, Benoit Magimel, Charlotte Laemmel, Isabelle de Hertogh, Lara Neumann, Patrick Ligardes, Myriam Lazencot

Državne agencije koje se bave regulacijom lekova su notorne po svojoj sporosti da to možda čak i graniči sa sabotažom. Ako u račun uzmemo i finansijsku moć i izrazito tržišnu orijentaciju farmaceutske industrije koja se često naziva lobijem ili čak mafijom, sumnje na koruptivne aktivnosti se nameću same. Uostalom, one finansiraju “nezavisna” istraživanja po bolnicama, univerzitetima i laboratorijama i imaju svako pravo da prvom sledećom prilikom uskrate sredstva onima čiji im se nalazi ne svide.

Jedna takva afera sa lekom za dijabetes imena Mediator potresla je Francusku krajem prošle decenije. Lek se nesmetano prepisivao i prodavao tokom 35 godina, a da nikome nije palo na pamet da istraži njegove fatalne posledice po pacijente, naročito žene srednjih i starijih godina. Problem je bio u jednoj od hemikalija u receptu koja bi, navodno, pomagala oko regulacije apetita kod pacijenata. Isti molekul već je bio presudio mnogima koji su konzumirali jedan drugi proizvod iste kompanije, tablete za mršavljenje koje su nakon mukotrpnog sudskog procesa ipak povučene sa tržišta.

Opasne nuspojave Mediatora koje se tiču uvećanja srčanih zalizaka otkrila je pulmologinja Irene Franchon iz bolnice u bretanjskom gradu Brestu. Ona je i pokrenula svoj “krstaški rat” protiv dotičnog medikamenta i kompanije koja ga je proizvodila i nije se odricala profita. Uz pomoć istraživačkog tima i pojedinih naklonjenih lekara i naučnika u okviru institucija, ona je na kraju uspela da posle duge i mukotrpne borbe pune pritisaka, muljaže i predrasuda od strane prestoničkih etabliranih “profesionalaca” pobedi moćnijeg protivnika, ali broj žrtava leka, bilo da se radi o smrtnim ishodima, bilo o teškim telesnim posledicama, ne može biti precizno utvrđen, a sumnja se na zastrašujuće velike brojeve.

150 Milligrams u režiji Emmanuelle Bercot, francuske glumice (Mon roi, Polisse) koja se otisnula u rediteljske vode (La tete haute) je ono što možemo nazvati poštenom doku-dramom, filmovanom verzijom istinitih događaja koje je Irene Franchon zabeležila u svojoj ne-fikcijskoj, memoarskoj knjizi. Vernost izvornom materijalu pojačana je tačnim datumima kada su se ročišta i sastanci odvijali i stvarnim, hladnim lokacijama zgrada bolnica i vladinih regulatornih tela.

Naravno, određene autorske slobode su prisutne u tumačenju likova, “pozitivaca” u svojoj požrtvovanosti sa po jednom-dve osobine van tog konteksta. Irene u tumačenju danske glumice Sidse Babett Knudsen je luckasta, nestrpljiva i čak nespretno-komično pravdoljubiva usled odsustva bilo kakvog taktiziranja. Drugopotpisani Benoit Magimel, koji je igrao i u prethodnom filmu Emmanuelle Bercot, svog naučnika, pak, igra kao zaluđenika dobre naravi kojem pritisak situacije u koju se upleo ponekad stvara užasnu tremu. Ostali likovi su još manje razvijeni tako da van funkcije ove partikularne priče jedva da i postoje.

150 Milligrams je, dakle, jedan od onih poštenih i pristojnih filmova koji ne uvode ništa novo u žanr doku-drame. Emmanuelle Bercot se teško može nazvati autoricom sa zavidnim zanatskim znanjem i kreativnom energijom, ali ovde pokazuje sva svoja ograničenja. 150 Milligrams je film bez ikakve natruhe stila i začina i kao takav zapravo podseća na produkcijski raskošniji i bolje odigran televizijski specijal.

Iskreno, nisam bio lud ni za Erin Brokovich, tako da me njena tematske i stilska kopija (to je možda prejaka reč, ali nemam bolju) nije oborila s nogu. U svojoj vernosti izvornom materijalu i istinitim događajima, 150 Milligrams je pomalo čak i drven film.

19.7.17

Spit'n'Split

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Rock’n’Roll nije samo muzika. Nije ni samo stil oblačenja. Pa čak ni način ponašanja. Rock’n’Roll je stil života. Stav. Svesni izbor kontra struji, zagledanost u neistraženo, opskurno, iskonsko. Rock’n’Roll je kreativnost bez ikakve natruhe kompromisa, uz svesnu žrtvu.

Možda ćemo, ako smo površni, u svojoj mašti termin “rockstar” povezivati sa gomilom love, privatnim avionima, “groupie” curama i razvaljivanjem hotelskih soba. Možda je ta arogancija nešto što ide u paketu načinom života, naročito kada se u poslu uspe, ali valja zapamtiti da takav način ponašanja nije niti pravilo i dostupan je tek manjini, onih 1% na vrhu piramide. Mnogo realnija priča su klaptarenja u iznajmljenim kombijima ili svojim krševima, spavanje u vožnji ili u buđavim stražnjim sobama, hostelima i po čudnim gajbama, nošenje i montiranje tona opreme, loša hrana, jeftina cuga, a ponekad i droga, od jutra do sutra, od grada do grada, sa neizvesnim šansama za preživljavanje, o uspehu da i ne govorimo. U finansijskom smislu, a i drugačije.

Za tako nešto je potrebna iznimna mentalna snaga i posvećenost, a snovi o lagodnom životu su zavaravajući koliko su slatki. Poznajem materiju izbliza, i kao fan muzike i kao novinar i kao neko ko je organizirao koncerte i išao na turneje sa muzičarima. Sličnost sa drugim umetničkim pozivima van državnog budžeta se podrazumeva, što važi za rockere, važi i za većinu pisaca, pesnika, glumaca, filmaša i drugih čije se delo ne smatra društveno-korisnim.

Spit’n’Split mladog belgijskog autora (reditelja, snimatelja i montažera) Jeromea Vandewattynea počinje kao klasičan, premda nadahnuto i iz neposredne blizine snimljen turnejski dokumentarac. Sastav koji prati, The Experimental Tropic Blues Band, jedna je od panevropskih underground senzacija, mešavina bluesa i noisea na distorziranim gitarama sa punkerskim stavom i mnoštvom improvizacije. Tropic je prešipčio Evropu uzduž i popreko, najčešće svirajući u malim, opskurnim klubovima pred raznovrsno i ne uvek brojnom publikom koju nije ostavljao ravnodušnom.

Sve “čari” života na putu su tu prisutne, dnevne i noćne vožnje, spavanje na čudnim mestima, poznanstva sa čudnim ljudima, pijanstvo, trava, mamurluci i jutarnja povraćanja, interne zajebancije za prekraćivanje vremena, traženje mesta za svirku u nepoznatim gradovima i gluvarenje u retkim slobodnim trenucima. Nekakav uspeh, ako ga i bude, nije ni izbliza na vidiku, a kako vreme prolazi i energija se troši, pametno bi bilo imati i “plan B” u rezervi. Neki ga imaju, neki ne. Neki mogu zamisliti život posle Tropica, neki ne. Neki su svesni krize, neki teraju svoje.

Međutim, Vandewattyne nije samo hroničar jednog interesantnog muzičkog projekta koji možda hoće, a možda i neće uspeti. Njegova osnovna preokupacija je psihologija iza toga. Psihologija takvog načina života u kojem se kreativnost i stvaralačka energija meša sa problemima u karakterima, različitim vizijama i skoro pa ničim izazvanim ličnim animozitetima. Tako će se autor osloniti na svoje izuzetno atraktivne rapidne montaže koje prate naraciju jednog od pridruženih članova grupe, odnosno njenog stalnog tonca koji deluje kao najzdravija i najnormalnija osoba u prostoriji.

Međutim, kako film odmiče, postaje nam jasno da ovo nije tek turnejski dokumentarac. Naravno, neke stvari poput transrodne osobe čiji je stan prepun kiča, krame, okultnih predmeta i čudnih pornografskih slika nije moguće re-kreirati iz mašte, ali je moguće dovesti u kontekst Tropica i u kontekst filma. I tu počinjemo da primećujemo intervencije, režiju, fikcionalizaciju i psihologiju likova umesto psihologije stvarnih osoba. Linija između stvarnosti i imaginacije ostaje zamućena do samog kraja koji više liči na nekakav eksperimentalni art-film nego na bilo šta što se može nazvati dokumentarnim.


Spit’n’Split nije samo psihološka studija Rock’n’Rolla, Spit’n’Split je Rock’n’Roll kao takav, onakav kakav je uvek bio i kakav će uvek biti: put u nepoznato, neistraženo, eksperimentalno, improvizirano. Nakon svetske premijere na jednom od najvećih svetskih žanrovskih festivala u Briselu, internacionalnu premijeru je doživeo na Grossmannu, najstarijem žanrovskom festivalu u regiji. Šanse za širu distribuciju su minimalne, ali ako se slučajno pojavi na nekom festivalu ili na programu art-kina, učinite sebi uslugu i pogledajte ga.

18.7.17

Oltramare / Overseas


2017.
režija: Loredana Bianconi

Čak i ako, čisto za potrebe misaonog eksperimenta, zanemarimo moralnu odbojnost fašizma i fokusiramo se samo na njegove empirijske osobine i prakse, doći ćemo do zaključka da je isti neodrživ na duge staze, pa bio taj famozni večni mir nakon rata svih ratova nečije iskreno i tvrdo uverenje ili perfidna konstrukcija. Neki će reći da su italijanski fašizam koji je pokazivao ekonomske rezultate zakopali iredentisti i alijansa sa Hitlerom, ali štos je u tome što su upravo te stvari fašizmu inherentne. Ekonomski rezultati, dobri ili loši, tu su sekundarna stvar: fašizam sanja imperiju i nosi se kao imperija čak i kad to (više) nije, dok je iznutra, kao i svaki ne-demokratski sistem, korumpiran i truo do srži.

Neka kao studija slučaja posluži italijanska kolonijalna avantura u Africi, odnosno Etiopiji koja je između dva rata okupirana i pripojena već postojećim kolonijama Libiji i Somaliji. U tu avanturu su se upuštali mahom siromašni ljudi, stručno osposobljeni ili ne, privučeni visokim platama i niskim troškovima života, te obiljem posla kojeg je u Evropi manjkalo. I na prvi pogled je taj državni projekat delovao kao održiv: uvozila se hrana i odeća, gradila se infrastruktura, pazilo se i na moralno-političku podobnost, ali i na zabavu i život u Etiopiji je za Italijane tekao pod motom “work hard, party hard”. Čak su se italijanski kolonisti manje rasistički ponašali od nekih drugih, pa nije bilo pravih pobuna, već uglavnom sitnih incidenata. To je trajalo dok nije počeo rat, Drugi svetski, te dok Britanci nisu ekspresno umarširali u Etiopiju iz svojih kolonija u okruženju, uspostavili svoju upravu i nesrećne italijanske civile koji su ostali internirali u kampove u pustinji. Vojska se, kako to obično biva, prva povukla.

Jedan od tih napuštenih, sažvakanih i ispljunutih, zarobljenih ljudi bio je i autoričin dalji rođak kojeg ona nikada nije upoznala i od koga su ostala samo pisma koja služe kao primarni izvor materijala u njenom faktografski orijentiranom, ali ipak liričnom filmskom prvencu. Na kraju saznajemo, rođak je preživeo rat, pobegao iz zarobljeništva i nakon rada svojevoljno ostao u Etiopiji, tamo se oženio i skrasio, ali drugi nisu bili te sreće i izdržljivosti.

Loredana Bianconi je pažljivo sakupila pisma i druga svedočanstva bivših kolonista i, u kombinaciji sa arhivskim propagandnim filmovima i filmskim žurnalima, od tog materijala sklapa sliku kolonizacije iznutra, iz perspektive onih koji su je prošli. Iskustva su opet individualna, neko se izvukao na vreme sa velikim novcem, neko nije, ali je tamo proveo najlepše godine svog života, nekoga je kolonizacija kačila u mladosti, pa prema tom periodu oseća nostalgiju, a neko je bio prevaren od početka.


I to je, da se ne zavaravamo, takođe ljudska sudbina. Ti ljudi verovatno nisu bili fašisti čak i kad su se takvima deklarirali, niti su bili eksploatatori, već naprosto ljudi koji su se iz nekog ličnog izbora ili ne, upustili u kolonijalnu avanturu želeći da, kao i svi ostali sebi osiguraju ili poprave egzistenciju. Lako je prezreti neku pojavu poput fašizma ili kolonijalizma, ali je opasno zbog toga mrzeti ljude. Treba razumeti, reče jedan filozof koji je odrastao u koloniji u Africi.

17.7.17

Baby Driver

kritika originalno objavljena na Monitoru:
2017.
scenario i režija: Edgar Wright
uloge: Ansel Elgort, Lilly James, Kevin Spacey, Jamie Foxx, Jon Hamm, Eiza Gonzalez, Jon Bernthal, CJ Jones, Flea, Walter Hill

Crveni Subaru, onakav kakvi se pojavljuju na uličnim trkama, stoji ispred banke. Za volanom klinac, u ušima mu slušalice, iz njih trešti muzika. Trudi se da bude manje upadljiv (kao da je to moguće), ali ga ritam vuče. Međutim, kad iz banke izleti ekipa koja je upravo digla gomilu love i uleti mu u auto, klinac više ne deluje nimalo blentavo i naivno. Naprotiv, on je profesionalac, vozač za beg, Baby Driver kojeg ne može zaustaviti ni sva policija Atlante. Vežite se.


Baby Driver u hrvatska kina dolazi tek krajem leta, (pret)premijerno je prikazan na otvaranju Fantastic Zagreb Film Festivala i u svakom slučaju biće jedan od većih hitova ove godine. Adrenalin koji on donosi efektima napumpane “trkačke” franšize mogu samo da sanjaju. Ali tu nije reč samo o adrenalinu, već i o humoru, unikatnoj autorskoj fantaziji, stilu kakav se malo ko još danas usudi da isfura, ljubavi i muzici. Baby Driver je beskompromisan film i vožnja koja ostavlja bez daha.
Naravno, nakon prve scene koja bi se mogla naći i u nekakvom Fast and Furious filmu, treba se navići na svet filma kojim se junaci kreću, a koji nije preterano sličan našem. Treba prihvatiti protagonistu, vozača imena Baby (Engort) i dečijeg lica koji stalno sluša muziku, pleše po ulici i gotovo nikad ne govori kao da je autističan (retardiran nije jer ni u kom slučaju nije usporen, što će kasnije i poentirati praveći remix od razgovora koji su njegov šef i ostatak bande vodili). Treba prihvatiti da se krimosi oslovljavaju sa Buddy (Hamm), Darling (Gonzalez), Bats (Foxx), Griff (Bernthal) i da im je šef i zločinački super-um Doc kojeg, kako samo on ume, igra Kevin Spacey od čijeg se “prijateljskog” i očinskog tona ledi krv u žilama. Treba prihvatiti da je naš Baby siroče i da živi sa starim, nepokretnim, gluhim Crncem koji ga je odgajio i da Docu duguje uslugu, poslednji posao i onda je kraj, do sledećeg poslednjeg posla.

No, već kod zaljubljivanja u konobaricu u zalogajnici, Deboru (James), znamo na čemu smo. I Babyjeva pričljivost i “barenje” u vešeraju uz Beckovu pesmu imaju smisla. I rešenost da se konačno povuče dobija svoj smisao. I sveprisutna muzika kojom Baby zagušuje svoj tinitus, posledicu traume iz detinjstva, majčine smrti za volanom kojoj je on svedočio, je sasvim pristojno objašnjenje. Jer se Baby Driver, poput četrdesetak godina starih filmova, kreće u svom, gotovo stripovskom fantazijskom svetu, igra po svojim pravilima, angažira nas i drži zakovanima za ekran.
Pomislite na klasičnog Waltera Hilla (Driver je prva asocijacija, ali se itekako oseti uticaj Streets of Fire, pa i Warriors) začinjenog sa ranim Tarantinom (Reservoir Dogs), zrelim Michaelom Mannom (Heat) i bezvremenskom Kathryn Bigelow (Point Break) u sumanutom, a opet izuzetno metodičnom miksu Edgara Wrighta. Britanski se autor proslavio sa trilogijom samosvesnih, inteligentnih parodija (Shaun of the Dead, Hot Fuzz i The World’s End), a u Americi se donekle uspešno probio sa simpatičnom klinačkom komedijom Scott Pilgrim vs the World. Možda je upravo taj naslov dobra polazna osnova, s tim da je Baby Driver još uvrnutiji, napetiji, akcioniji i predstavlja još čistije filmsko zadovoljstvo.

Kako je u pitanju zapravo akcioni mjuzikl u kojem likovi uglavnom ne pevaju (na sreću), ali se muzika čuje u skoro svakom momentu kao svojevrsni soundtrack Babyjevog raspoloženja, posebnu pažnju treba obratiti na ritmičnu montažu, do detalja razrađenu koreografiju i impozantan dizajn zvuka. Ne samo da se likovi njišu, kreću ili jurcaju u ritmu muzičke podloge, već i pucnji iz vatrenog oružja prate ritam bubnjeva za maksimalan efekat. Kada je o samoj muzičkoj podlozi reč, izbor pesama je izrazito eklektičan i neverovatno cool. Tako ćemo, u zavisnosti od tona scene, čuti nekakav motown hit, blues, prog rock, rap, alternativu, pa i kičaste ljubavne komade Barryja Whitea, ali i Queenovu ne baš tako hitičnu stvar Brighton Rock, ultimativni vozački hit Radar Love od Golden Earing i skoro celu pesmu Hocus Pocus sastava Focus.
Naravno, u tako osebujnom filmu nije teško naći ponešto što ne štima u potpunosti, recimo predvidljiv sled događaja prema kraju i vrlo grubo skiciranu motivaciju likova za svoje postupke, sa čim se glumci moraju snaći kako znaju i umeju. To nije problem Kevinu Spaceyu koji u takvim ulogama uživa, ali Jamie Foxx ponekad suviše odlazi u karikaturu, a Jon Hamm je sveden na preteće prisustvo iako Wright ranije nagoveštava da njegov lik ima više duše od toga. Takođe, Ansel Elgort sa svojim mladim, nevinim licem više je “baby” nego što je “driver”, a i o izboru muzike i verovatnoći da klinac sluša staru, cool muziku se da raspravljati.

Ali to su sve uglavnom nebitni detalji koje je moguće relativno lako objasniti (recimo da Baby sluša muziku koju je slušala njegova pokojna majka) ili prosto zanemariti po načelu cool fantazije (jer nova, preproducirana muzika nema ni izbliza jednaku snagu, simboličku vrednost ili cool efekat kao oprobani klasik). Ono što je bitno da je sa Baby Driverom neminovna luda zabava. Samo budite oprezni kada nakon odgledanog filma sednete za volan. Možete dobiti neke čudne ideje.