17.7.17

Baby Driver

kritika originalno objavljena na Monitoru:
2017.
scenario i režija: Edgar Wright
uloge: Ansel Elgort, Lilly James, Kevin Spacey, Jamie Foxx, Jon Hamm, Eiza Gonzalez, Jon Bernthal, CJ Jones, Flea, Walter Hill

Crveni Subaru, onakav kakvi se pojavljuju na uličnim trkama, stoji ispred banke. Za volanom klinac, u ušima mu slušalice, iz njih trešti muzika. Trudi se da bude manje upadljiv (kao da je to moguće), ali ga ritam vuče. Međutim, kad iz banke izleti ekipa koja je upravo digla gomilu love i uleti mu u auto, klinac više ne deluje nimalo blentavo i naivno. Naprotiv, on je profesionalac, vozač za beg, Baby Driver kojeg ne može zaustaviti ni sva policija Atlante. Vežite se.


Baby Driver u hrvatska kina dolazi tek krajem leta, (pret)premijerno je prikazan na otvaranju Fantastic Zagreb Film Festivala i u svakom slučaju biće jedan od većih hitova ove godine. Adrenalin koji on donosi efektima napumpane “trkačke” franšize mogu samo da sanjaju. Ali tu nije reč samo o adrenalinu, već i o humoru, unikatnoj autorskoj fantaziji, stilu kakav se malo ko još danas usudi da isfura, ljubavi i muzici. Baby Driver je beskompromisan film i vožnja koja ostavlja bez daha.
Naravno, nakon prve scene koja bi se mogla naći i u nekakvom Fast and Furious filmu, treba se navići na svet filma kojim se junaci kreću, a koji nije preterano sličan našem. Treba prihvatiti protagonistu, vozača imena Baby (Engort) i dečijeg lica koji stalno sluša muziku, pleše po ulici i gotovo nikad ne govori kao da je autističan (retardiran nije jer ni u kom slučaju nije usporen, što će kasnije i poentirati praveći remix od razgovora koji su njegov šef i ostatak bande vodili). Treba prihvatiti da se krimosi oslovljavaju sa Buddy (Hamm), Darling (Gonzalez), Bats (Foxx), Griff (Bernthal) i da im je šef i zločinački super-um Doc kojeg, kako samo on ume, igra Kevin Spacey od čijeg se “prijateljskog” i očinskog tona ledi krv u žilama. Treba prihvatiti da je naš Baby siroče i da živi sa starim, nepokretnim, gluhim Crncem koji ga je odgajio i da Docu duguje uslugu, poslednji posao i onda je kraj, do sledećeg poslednjeg posla.

No, već kod zaljubljivanja u konobaricu u zalogajnici, Deboru (James), znamo na čemu smo. I Babyjeva pričljivost i “barenje” u vešeraju uz Beckovu pesmu imaju smisla. I rešenost da se konačno povuče dobija svoj smisao. I sveprisutna muzika kojom Baby zagušuje svoj tinitus, posledicu traume iz detinjstva, majčine smrti za volanom kojoj je on svedočio, je sasvim pristojno objašnjenje. Jer se Baby Driver, poput četrdesetak godina starih filmova, kreće u svom, gotovo stripovskom fantazijskom svetu, igra po svojim pravilima, angažira nas i drži zakovanima za ekran.
Pomislite na klasičnog Waltera Hilla (Driver je prva asocijacija, ali se itekako oseti uticaj Streets of Fire, pa i Warriors) začinjenog sa ranim Tarantinom (Reservoir Dogs), zrelim Michaelom Mannom (Heat) i bezvremenskom Kathryn Bigelow (Point Break) u sumanutom, a opet izuzetno metodičnom miksu Edgara Wrighta. Britanski se autor proslavio sa trilogijom samosvesnih, inteligentnih parodija (Shaun of the Dead, Hot Fuzz i The World’s End), a u Americi se donekle uspešno probio sa simpatičnom klinačkom komedijom Scott Pilgrim vs the World. Možda je upravo taj naslov dobra polazna osnova, s tim da je Baby Driver još uvrnutiji, napetiji, akcioniji i predstavlja još čistije filmsko zadovoljstvo.

Kako je u pitanju zapravo akcioni mjuzikl u kojem likovi uglavnom ne pevaju (na sreću), ali se muzika čuje u skoro svakom momentu kao svojevrsni soundtrack Babyjevog raspoloženja, posebnu pažnju treba obratiti na ritmičnu montažu, do detalja razrađenu koreografiju i impozantan dizajn zvuka. Ne samo da se likovi njišu, kreću ili jurcaju u ritmu muzičke podloge, već i pucnji iz vatrenog oružja prate ritam bubnjeva za maksimalan efekat. Kada je o samoj muzičkoj podlozi reč, izbor pesama je izrazito eklektičan i neverovatno cool. Tako ćemo, u zavisnosti od tona scene, čuti nekakav motown hit, blues, prog rock, rap, alternativu, pa i kičaste ljubavne komade Barryja Whitea, ali i Queenovu ne baš tako hitičnu stvar Brighton Rock, ultimativni vozački hit Radar Love od Golden Earing i skoro celu pesmu Hocus Pocus sastava Focus.
Naravno, u tako osebujnom filmu nije teško naći ponešto što ne štima u potpunosti, recimo predvidljiv sled događaja prema kraju i vrlo grubo skiciranu motivaciju likova za svoje postupke, sa čim se glumci moraju snaći kako znaju i umeju. To nije problem Kevinu Spaceyu koji u takvim ulogama uživa, ali Jamie Foxx ponekad suviše odlazi u karikaturu, a Jon Hamm je sveden na preteće prisustvo iako Wright ranije nagoveštava da njegov lik ima više duše od toga. Takođe, Ansel Elgort sa svojim mladim, nevinim licem više je “baby” nego što je “driver”, a i o izboru muzike i verovatnoći da klinac sluša staru, cool muziku se da raspravljati.

Ali to su sve uglavnom nebitni detalji koje je moguće relativno lako objasniti (recimo da Baby sluša muziku koju je slušala njegova pokojna majka) ili prosto zanemariti po načelu cool fantazije (jer nova, preproducirana muzika nema ni izbliza jednaku snagu, simboličku vrednost ili cool efekat kao oprobani klasik). Ono što je bitno da je sa Baby Driverom neminovna luda zabava. Samo budite oprezni kada nakon odgledanog filma sednete za volan. Možete dobiti neke čudne ideje.