27.7.17

Lost in France

2016.
scenario i režija: Niall McCann

Gradić Mauron u Bretanji verovatno neće ući u udžbenike rock-istorije kao Woodstock ili otok Wight, ali je bio poprište jednog izuzetno zanimljivog muzičkog događaja. Naime, 1997. godine tamo su zajedno nastupala najveća imena glasgowske indie scene uglavnom okupljena oko izdavačke kuće Chemikal Underground. Reč je o sastavima The Delgados, Mogwai, Arab Strap, Bis, kantautoru RM Hubertu i drugima, među kojima je bio i tada mlađahni Alex Kapranos iz kasnije pop-rock senzacije Franz Ferdinand, tada sa grupom The Karelia.

Izvođači i posetioci tvrde da je koncert bio legendaran i nakon skoro 20 godina se vraćaju na mesto zločina, što svojom kamerom beleži irski dokumentarista Niall McCann. On, pak, ima iskustva i sa ljudskim pričama (An Exile Home in the Bronx tematizira irske emigrante u New Yorku između integracije i želje da makar preko sporta, irskog fudbala, održe vezu sa matičnom zemljom) i klasičnim “rockumentarcem” (The Art Will Save the World je protret britanskog alternativnog muzičkog autora Lukea Hainsa), pa ne treba da čudi da je Lost in France pomalo od oba.

Sagovornici su izvođači koji su nastupali u Mauronu, neki od njih sada velike zvezde, dok su se drugi povukli u mirnije živote. Svi se oni rado upuštaju u reminiscencije na dane kada su bili mladi, kada su se probijali i maštali o velikim uspesima, a koncert u Mauronu je predstavljao krunu zajedništva jedne inače drugarske izdavačke kuće. Sada su stariji i mudriji, ali ih to ne sprečava da budu nostalgični, premda tu nema ni traga sentimentalnoj patetici koliko može poslužiti kao primer kako se živi rock n roll. Problem je, međutim, što su alkoholna isparenja na licu mesta i godine učinile svoje, pa se pojedinci odlučuju da se vrate nazad i pokušaju osvežiti sećanja.

Niall McCann je vrlo dobar slušalac koji svoje sagovornike pušta da kažu svoje, da poentiraju, da se zezaju i da (ponovo) uspostave dinamiku jedni sa drugima. Ostatak vremena on popunjava koncertnim snimcima iz bliže i dalje prošlosti, arhivskim materijalom, novinskim isečcima i iznad svega - muzikom koja je ujedno i fokalna tačka filma.

Bilo bi, međutim, neozbiljno raditi film u kojem autorovi sagovornici samo i isključivo trabunjaju o muzici i svom provodu dok su bili na sceni. Ne, Lost in France će se dotaći i scene kao takve, a glasgowska može poslužiti kao primer i za druge srednje-velike gradove koji možda jednog dana postanu fokalne tačke globalne kulture. Ono što se dogodilo u Glasgowu je bio sticaj okolnosti deindustrijalizacije, rane faze džentrifikacije i povoljnijih socijalno-ekonomskih uslova u laburističkoj “Cool Britaniji” druge polovine 90-ih godina, pa su se momci i devojke dohvatili gitara i razmišljali o umetnosti, a ne o egzistenciji. Uz to će se kao tema ispostaviti i izdavaštvo, naročito ono nezavisno, koje polako odumire u eri YouTube-a i sličnih servisa.


 Na koncu, Lost in France zbog svoje muzike može da posluži kao nešto što se pušta u pozadini, ali reč je o jednom pametno složenom, angažirajućem dokumentarcu koji otvara interesantne teme i uz to je čak i iskren, bez trunke foliranja. Eto prilike za otkrivanje neke nove-stare muzike ili makar za podsećanje na neke stare, dobre stvari koje nismo čuli dugo.