29.7.17

The Evil Within

2017.
scenario i režija: Andrew Getty
uloge: Frederick Koehler, Sean Patrick Flanery, Brianna Brown, Dina Meyer, Michael Berryman

Hm... Kako gledati na film čiji je reditelj umro dve godine pre nego što je isti izašao? Na stranu partikularna ličnost autora i sumnja na amaterizam (u pitanju je naslednik “starog novca” kojem je bila opsesija snimiti horor-film, pa su ga takvog, bez trunke znanja o zanatu, tehnici i tehnologiji, čerupali svi mogući saradnici), ali dve godine u ladici su loš znak, a mrtav autor (bio je sklon drogiranju) znači da je film na jedvite jade dovršio neko drugi (to retko kad ispada dobro) i izbacio u žurbi balansirajući između vremenske svežine bizarne priče i potencijalno kultnog statusa. E, da, i same produkcija i post-produkcija uz pomoć štapa, kanapa i nekoliko miliona dolara trajale su nečovečno dugo, sve skupa nekih 15 godina, što efektivno ubija svaku šansu na kladionici da The Evil Within bude iole pristojan film.


Zapravo, o The Evil Within, dakle kompletnoj produkciji od porađanja ideje, preko neumerenog trošenja sredstava, pa do zastoja, ponovnih pokretanja i montaže u kućnim uslovima, mogao bi se snimiti film, tragikomedija, i taj film bi u rukama veštog autora mogao biti čak i dobar. Slično važi i za biopic o Andrewu Gettyju, nasledniku iz naftaške familije, zaljubljeniku u horor filmove, osetljivoj dušici namučenoj košmarnim snovima i žestokom ovisniku koji je prerano umro. I to je opet nešto za zabrinjavanje, slično kao kad novinar postane vest. Naime, o snimanju pojedinih filmova se snimaju filmovi tek ako dotični dobiju etiketu ukletog, a i kod biografskih filmova je u fokusu ekscentričnost reditelja pre nego njihova stvaralčka genijalnost. (Dokumentarac je već druga priča za koju sad nemamo ni vremena ni prostora.)
Da vidimo, dakle, na šta sve to liči... Uvod obećava, san u snu u snu i tako dalje dok nam jedino narator može objasniti šta je san, a šta java. U nekom od tih snova, ili možda na javi, kreatura zvana Leš (Berryman) ulazi u telo našeg junaka tako što mu otkopča kožu na leđima i uvuče se u njega kao u odelo. Dojmljivo, nema šta. Isto važi i za snoliku scenu (scenu sna ili maglovitog sećanja) oko hohštaplerskog zabavnog parka u kojem majka obučena kao Jackie O vodi svog sina da bi se mulac osećao prevarenim u praznoj kući strave.

I tu otprilike sve što valja prestaje, a mi otkrivamo da je naš narator zapravo retardirani momak Dennis (Koehler) i da naratorski, cool glas zapravo nije njegov jer on, logično, govori kao retard, muca i ima problema da sklopi rečenicu. O njemu se brine stariji brat John (Flanery) koji kupuje vreme dok ne preuredi i ne proda kuću po solidnoj ceni kako bi Dennisa strpao u bolji dom, a on možda otperjao u bolji život sa svojom curom Lydijom (Meyer) koja, pak, pizdi na Johna što jedino brine za brata, a nju nikako da zaprosi. Istovremeno, John ide kod psihoterapeuta, u kuću mu dolazi socijalna služba i još svašta nešto tematski i emocionalno na kursu između socijalne drame i telenovele.

Što se strave i užasa tiče, tu je Dennis. John je u njegovu sobu stavio antikno ogledalo, naravno ukleto, i Dennisov odraz retardiranom Dennisu daje retardirane, a opasne ideje. Tako naš retard prvo ubija sitne životinje i uči se taksidermiji, da bi posle prešao na ljude.
  Tu negde, na nekih sat vremena nisam mogao više da izdržim i izašao sam sa projekcije na Grossmannu. Kako čitam po netu, posle tog “geneza serijskog ubice a la Ed Gein” momenta odrađenog na najpešačkiji i najkretenskiji mogući način, kroz četrdesetominutni jebeni dijalog retarda sa svojim zlim odrazom, stvari tek odlaze u vražju mater, dešavaju se obrati smišljeni od strane lošeg pisca i na scenu stupaju efekti ovakvi i onakvi, uglavnom potresno loši.

Do tada, film je uspevao da se koliko-toliko izvuče na zgodne i atraktivne vizuale, odnosno na poigravanje sa vizuelnim iluzijama. Skeptik u meni nekako ne bi rekao da je Getty za to odgovoran. Naprotiv, on je, nesrećnik, pokazivao sve simptome diletantizma: gurao se ama baš u sve, retko se oslanjao na kreativne profesionalce, nije znao da formuliše i ispriča priču, niti da režira glumce čije su performanse ispod nivoa “naplata honorara”, niti da diktira atmosferu i raspoloženje, a sve to je pokušavao i pokušavao. U svojoj lošosti, The Evil Within nije čak ni epski i ponosit kao The Room, već jednostavno brljav, metiljav i dosadan. A to što mu se zbog pozadinskih okolnosti smeši kultni status je zapravo manje važno.