5.7.17

Free Fire

kritika originalno objavljena na DOP-u:
Neko pametan, verovatno Godard, reče jednom prilikom da su za dobar film potrebna dva ključna sastojka: žena i pištolj. Usudio bih se pojednostaviti i preformulirati: potrebno je samo nasilje. Vatrenim, hladnim, priručnim oružjem ili šakama i nogama, sve ostalo je samo bonus, uključujući i ženu, a naročito opasnu, “badass” ženu sa pištoljem, sekirom ili makar ubilačkim karate-udarcem. Free Fire, američki debi britanskog kultnog žanrovskog reditelja Bena Wheatleya (Kill List, Sightseers, High-Rise) ima to i koš i još drugih stvari okačenih na “high concept” kostur od radnje što garantira jedno ili više vrlo zabavnih gledanja na velikom ili malom ekranu.


Tako imamo gomilu raznog oružja, od pušaka i pištolja do pajsera i šipki koji stupaju na scenu kad ponestane municije. “Igra” koju igraju nalikuje na “Capture The Flag”, s tim da je cilj fiksni telefon u kancelariji na galeriji napuštene fabričke hale, gde se radnja filma, centrirana oko kupoprodaje oružja koja je (naravno) pošla po zlu, odvija. Vreme radnje je kraj 70-ih što iz priče izbacuje mobilne telefone, a u nju vraća staru, dobru borbu na život i smrt, kičaste post-hippie kostime, “soundtrack” širokog zamaha, teško prevodiv onovremeni bostonski žargon i Crne Pantere, IRA-u, plaćenike, posrednike i uglađene, zapravo cviljave međunarodne švercere među akterima.
Wheatley u prvoj trećini filma objašnjava ko je tu ko i zašto je zapravo tu, što je esencijalno kada je u pitanju raširena zvezdana glumačka postava. Chris (Cillian Murphy) kupuje jurišne puške za IRA-u. Frank (Michael Smiley) mu je lokalna gangsterska podrška na terenu, a Frankov drogirani zet Stevo (Sam Riley) i njegov retardirani ortak (Enzo Cilenti) su nešto između “brojnog stanja” i mamlaza da pretovare. Prodavci su južnoafrički dramoser i nesuđeni genije Vernon (Sharlto Copley u svom uobičajenom i skoro do savršenstva dovedenom psiho-modusu) i njegov kolega, bivši “Panter” Martin (Babou Ceesay), sa Gordonom (Noah Taylor) i Harryjem (Jack Reynor) kao “podrškom”. Posrednici su kicoš Ord (Armie Hammer u svojoj za sada životnoj ulozi) i zgodna, ali nimalo tupava i nesposobna Justine (“oscarovka” Brie Larson).

Kako to sa sranjima obično biva, njih umeju da zakuvaju i najpotrošniji pijuni. U ovom slučaju, to su Stevo i Harry koji imaju određene lične razmirice. Ostali će to oberučke prihvatiti nadajući se da će njihova strana na kraju ostati i sa novcima i sa ovcama, odnosno oružjem. To, naravno, ne znači da je posao od početka bio pošten, da Vernon nije pokušao da smulja nešto (ono šta je savršen primer scenarističke ekonomike i besprekorne interne logike) i da neko, ne znamo ni ko ni zašto, na lice mesta nije poslao snajperiste, dok policija sasvim zgodno kasni.

U pauzi napete akcije podvučene savršeno nervoznim pokretima kamere i paletom boja tipičnom za “period piece” trilere kojom dominiraju narandžasti i tirkizni tonovi, dolaziće i do pregovora i do dezertiranja i menjanja strana u obračunu, a bezbroj glupih ideja i očajničkih taktika biće oprobane od strane naših vrlih probisveta. Scenario koji Wheatley potpisuje sa svojom suprugom i kreativnom partnericom Amy Jump je pun i vrcavih dijaloga i humornih provokacija, što se nastavlja izborom muzike na “soundtracku”, naročito u slučaju country-pop balade Annie’s Song Johna Denvera koja se pojavljuje baš u najnezgodnijim trenucima.
Jasno, celi Free Fire je jedna velika posveta raznim žanrovskim autorima. Među njima možda centralno mesto zauzima Quentin Tarantino i njegovo niskobudžetno remek-delo Reservoir Dogs, što zbog “settinga”, što zbog ironijskog humora, što zbog iskopavanja standarda za muzičku podlogu, s tim da Wheatley to opet koristi samo kao polaznu tačku. Tako, što se muzike tiče, imamo odjeke i producenta Martina Scorsesea (pop-rock) i Johna Carpentera (elektronske teme), radikalno niskobudžetni pristup uz pojednostavljivanje koncepta u sećanje priziva Evansov The Raid: Redemption, nađe se tu i nešto ironije i komične nesposobnosti kao u filmovima braće Coen, dok neobuzdano i često bespoentno nasilje posle kojeg ostaju potoci krvi svakako asocira na Peckinpaha u svojim najboljim danima.

Wheatley ni u tome ne odlazi predaleko, pa da od toga pravi društveno-političke izjave i provokacije. Čak ni nasilje nije fetišizirano, a “low-budget” odrednica je više stvar rasporeda ograničenih sredstava nego autorovog stila, premda Wheatley nije ni kukavica ni rasipnik. Ne, njegov je cilj, kao i uvek, napraviti dobar i zabavan film, ni manje ni više od toga. Napisan tako da nam pobudi zanimanje, režiran tako da održava napetost i obojen izvedbama vrlo interesantne skupine glumaca, Free Fire to svakako jeste.