19.8.17

I Don’t Feel at Home at This World Anymore

2017.
scenario i režija: Macon Blair
uloge: Melanie Lynskey, Elijah Wood, Gary Anthony Williams, Macon Blair, Devon Graye, Jane Levy, David Yow, Christine Woods, Robert Longstreet

Naslov je simptomatičan: ne razumemo ono što je naš svet postao i ne osećamo se dobro u svojoj koži. Ispostavilo se da je sve ono čemu su nas učili u smislu ljudskosti, etike ili makar najobičnije pristojnosti samo gomila gluposti koje nemaju veze sa onim kako stvaran svet oko nas funkcioniše. Po nekoj analogiji, i I Don’t Feel Home at This World Anymore pripada nekom drugom svetu filma, onom od pre 20-ak godina, i tada bi bio omanja kino-senzacija. U današnje vreme, tu je samo premijera na Sundance festivalu uz nagradu žirija u domaćoj igranoj konkurenciji i distribucija kroz Netflix.


Naslov se pre svega odnosi na našu junakinju, usamljenu medicinsku sestru Ruth (Lynskey) koju život nekako preskače. Magarac sa kolicima se ugura ispred nje u redu u samoposluzi, drugi magarac uporno turira svoj pick-up ispred nje u gužvi dok mu prljav dim izlazi iz auspuha, treći (Macon Blair u cameo-ulozi) joj ispriča kraj knjige koju čita bez ikakvog pitanja i razloga. Kod kuće tek ima šta da vidi: neko joj je upao unutra, uzeo laptop i nasleđenu srebrninu. Policijski inspektor (Williams) joj ne daje puno nade, ali joj zato natrljava nos – sama je kriva što nije zaključala.
Ispostavlja se da jedini tip koji nije seronja u njenom životu onaj na koga nikada ne bi posumnjala: suludi komšija Tony (Wood), tip koji nosi jednu majicu, sluša preglasnu muziku, fura se na borilačke veštine, a ima telo pileta, i čiji se veliki pas redovno userava po njenom travnjaku. Naprotiv, on je jedini koji će joj pomoći u njenoj amaterskoj detektivskoj potrazi ne samo za ukradenim stvarima, već i za počiniteljima (bandom razbojnika i narkomana koje igraju Devon Graye, Jane Levy i David Yow).

Njih dvoje, međutim, više tragaju za poštenjem, pristojnošću i čovečnošću, ali zapravo nisu ni svesni koliko je njihova misija istovremeno osuđena na neuspeh i čak opasna. Ironija u svemu tome je što će i oni putem morati da postanu seronje, jer je svet prosto tako ustrojen. Isto tako, malo ljudskosti i ljubaznosti će naći tamo gde najmanje očekuju, od pripite “trofejne žene” (Woods) kojoj će se lažno predstaviti kao murija, a ona će im ponuditi kapućino, malo unutarnje boli i tračeva o svojoj familiji. U lekciji koju će im održati njen muž, ljigavi advokat (Longstreet), pak, biće sadržana suština onoga protiv čega se oni bore. Ali to neće biti samo borba za princip, već i za život.

To, međutim, otvara jedan problem u filmu, zapravo jedini. Prve dve trećine su vrlo pronicljiva, ćaknuta i zabavna krimi-komedija koja svoje korene vuče ponajviše od braće Coen. Ne samo da Tony figurira kao mršava, jednako izgubljena varijacija na temu Waltera iz filma The Big Lebowski (a i potraga je jednako bizarna kao u tom filmu, čak su i razbojnici na tragu čuvenih nihilista), već je i Ruth ženska varijanta njihovih nesnađenih junaka a la Billy Bob Thornton u The Man Who Wasn’t There.
Kroz to zezanje Macon Blair krajnje ozbiljno ispoljava svoj stav o trenutnom stanju stvari, što radi posao sve dok film u poslednjoj trećini ne skrene u pravcu žanra, trilera, čija su pravila ipak ponešto rigidnija, pa završnica filma nema onako sumanutu energiju niti očekivanu težinu. Blair takav kliše (u suštini, ceo prosede filma je u solidnoj meri klišeiziran) pokušava da osveži štosevima koje je pokupio kao glumac dok je slušao druge reditelje, pre svega Jeremyja Saulniera u čijim se filmovima Murder Party i Blue Ruin i proslavio (ima i manju ulogu u trenutno najrecentnijem Green Room). To je sve i dalje zabavno za gledanje, ali ne puno više od toga.

Resurs koji I Don’t Feel at Home at This World Anymore koristi do kraja su glumci. Elijah Wood se u principu odlično snalazi u čudačkim ulogama, a Tony je jedan od detaljnijih i bolje odrađenih čudaka u njegovoj kolekciji. Melanie Lynskey, glumica koja je skrenula pažnju na sebe istovremeno kad i Kate Winslet (u filmu Heavenly Creatures), retko kad je dobijala priliku da na filmu igra više od epizode. Mumblecore pokret i uloge kod Joea Swanberga su je održale u fokusu indie publike, a uz malo sreće, nakon ovog filma će dobiti još koju priliku na velikom ekranu. Kao i obično, ona je sjajna, a lik Ruth joj daje više nego dovoljno materijala, bilo u smislu dijaloga ili u smislu emocije i raspoloženja, da zablista punim sjajem. Uloge koje igraju njih dvoje su podvučene plejadom vrlo raspoloženih epizodista.

Macon Blair je, dakle, savršeno iskoristio svoje glumačko iskustvo tako što je postao reditelj koji razume glumce, zna sa njima i omogućava im maksimum. Takođe, reč je o filmskom autoru koji je u stanju učiti, napredovati, promišljati i kojem je stalo do svojih projekata. I Don’t Feel at Home at This World Anymore je iznimno dobro debitantsko ostvarenje, ali dobra vest je da od Blaira možemo očekivati još puno toga u budućnosti.  

18.8.17

A Cure for Wellness

2016.
režija: Gore Verbinski
scenario: Justin Haythe, Gore Verbinski
uloge: Dane DeHaan, Mia Goth, Jason Isaacs, Harry Groener, Celia Imrie, Adrian Schiller, Ivo Nandi

Čini se da je Gore Verbinski (“mastermind” iza franšize Pirates of the Caribbian i američkih “vanilla” prerada japanskog Ringu serijala) potrošio apsolutno sve kredite u Hollywoodu kada je njegov The Lone Ranger poginuo na bioskopskim blagajnama, pa je sad prinuđen da se vrati niskobudžetnim korenima i snima internacionalne koprodukcije bez velikih zvezda. Ono “apsolutno” shvatite vrlo relativno, jer u slučaju A Cure for Wellness taj “mizerni” budžet iznosi 40 miliona dolara. Velikih zvezda, doduše, nema, premda su i Dane DeHaan i Mia Goth potencijalno vruća roba u bližoj budućnosti, a sve je otišlo na vizualije i efekte.


Da se ne foliramo, horor-misterija A Cure for Wellness zaista izgleda impozantno kada je reč o vizualima. Recimo da bi se paralele mogle povući sa gothic klasicima, evropskim i američkim. Ipak je radnja situirana u “ukleti zamak” u Švici (snimano ipak u Nemačkoj) koji figurira kao bogataško lečilište i u sebi sadrži negativca koji traga za večitom mladošću. Bogata tekstura kadrova i scena je upotpunjena vrlo dobrom muzikom, što doprinosi stvaranju izuzetne, divne i jezive atmosfere kojom dominiraju detalji poput ljudskih tela u vodi, smežuranih leševa u staklenim buradima i više jegulja nego što ćete videti u svim recentnim hororima skupa. Zamislite nešto kao Sorrentinov film Youth u kojem je nešto nalik na Shutter Island okrenuto na horor sa posvetama Seidlu, von Trieru i Kubricku.
Ali, avaj, problem je u tome što sav taj stil potpuno nepotkrepljen ikakvom supstancom u vidu jezgrovite i svrhovite priče. Zapravo, sve se toliko vuče i vuče, pa nam ono što nam je prijalo, to jest koncentrirana atmosfera u polaganom tempu, postaje naporno negde na polovini filma koji traje dva i po sata. Misterija celog tog mesta je lagano providna, kao i njene usputne pod-misterije i sve se može rasplesti na samo jedan način nakon što prođe kroz sve standarde uklete bolnice u kojoj ludi doktori drže pacijente dok isti ne polude i ne požele da ostanu doveka. Čak je i završni obračun anti-klimaks.

Što se priče tiče, naj junak Lockhart (DeHaan) je zaposlenik srednjeg menadžmenta u firmi na Wall Streetu i zapravo potrčko velikim gazdama koji ga šalju da pokupi najvećeg gazdu Penbrooka (Groener) koji se povukao u narečeno lečilište sa namerom da tamo ostane. Penbrook je, naime, potreban jer se protiv firme sprema sudski proces za muljažu i, ako se on ne pojavi, cela firma odlazi na doboš. Naizgled jednostavan zadatak pretvara se u izrazito kompleksan kada se otkrije da to nije neka obična fancy banja, već krajnje sumnjiva ustanova sa još mutnijom prošlošću koja uključuje opsesije čistotom vode i krvi, incest, tlačenje kmetova i pobunu, te da će nesrećni Lockhart tamo protiv svoje volje, a nakon saobraćajne nesreće (jedne od najbolje snimljenih ikada), biti zadržan kao pacijent.
Pitanje svih pitanja je ko je tu lud, ko zbunjen i šta oni rade međusobno, a odgovor se potencijalno krije u jedinoj pacijentici mlađoj od 100 godina. Ona se zove Hannah, igra je mršava i tužna Mia Goth (Nymphomaniac vol. 2) i, Lockhart oseća, nekako je povezana sa doktorom (Jason Isaacs koji pokušava da dostigne standarde starih majstora, kako Frankensteina, tako i uglađenih nacista, bezuspešno) koji upravlja celom tom institucijom. Ako je za utehu, Verbinski je barem dobro izabrao glumce, DeHaan može da prođe kao mladi Leonardo DiCaprio, samo još zbunjeniji, Mia Goth je sinonim za tihu patnju, uz želju za otporom i neznanje kako bi isti izvela, a ostatak ansambla ionako služi ili da “otvara” njih dvoje ili da se što je moguće bolje utopi u scenografiju.

Iza svega toga, naravno, stoji kritika savremenog kapitalizma, jer danas je ionako sve kritika savremenog kapitalizma i individualizma. Jasno, Lockhartove gazde su tu pravi “bad guys” jer oni predstavljaju ambiciju za grabež, bez Boga i hijerarhije, kako to kaže ludi doktor koji se protiv tog sveta navodno bori. Kako se bori? Hijerarhijom, brijama na plemstvo, zdravstvenim fašizmom, čistom vodom, živom vodom, Meher-babom, pizdom materinom. U tom konfliktu hladne sadašnjosti i feudalne fantazije, Verbinski ne zna kojem bi se privoleo carstvu, pa veći deo vremena balansira između obe, zbunjen kao njegov junak. Ironija u svemu tome je što je on nakupio 40 miliona dolara i sve spucao u ono najpojavnije da bi se protiv tog zlog kapitalizma borio, makar dok mu ponovo ne postane miljenik... Uostalom, nije li sve povezano i vrlo fluidno po pitanju značenja u ovom našem dekonstruktivistički obojenom svetu? Mislim, kapitalizam, wellness i ostalo...  

17.8.17

Mean Dreams

2016.
režija: Nathan Morlando
scenario: Kevin Coughlin, Ryan Grassby
uloge: Josh Wiggins, Sophie Nelisse, Bill Paxton, Colm Feore, Joe Cobden, Vicky Papavs

Još jedan od karakternih glumaca koji su nas napustili nedavno je i Bill Paxton. On je bio jedno od onih diskretno poznatih imena sa diskretno poznatom njuškom, a u svoje likove je ulazio spremno i iz sve snage, uzdižući ih iz zaborava i popravljajući utisak o svakom pojedinačnom filmu. Scena, dve, tri, njemu je to bilo dovoljno. Osim pilično užasnog The Circle, Mean Dreams će biti njegov testamentarni film.

U pitanju je jedna velika posveta Malickovom remek-delu Badlands, prelepo uslikana u ruralnim delovima kanadske provincije Ontario koja “glumi” neodređeni ruralni američki kraj (možda sa nijansom južnjačkog šmeka u akcentima glumaca), dok radnja filma prati dvoje zaljubljenih tinejdžera u begu od nasilja u kući, odnosno depresije i siromaštva. Upoznajemo ih kada se i oni upoznaju, Jonas (Wiggins) je momak sa lokalne farme koji je čak prestao da ide u školu, Casey (Nelisse) je nova cura na selu koja je tu došla sa svojim ocem, novim šerifom (Paxton). Oboje imaju po 15 godina i mogli bi biti par ili makar drugari, ali...

Tatica ne samo da je autoritaran i posesivan kada je u pitanju njegova kćer, nego je i preke naravi, nasilan prema njoj, a uz to je i izuzetno korumpiran predstavnik zakona koji u tome ima pomoć i svog šefa (Feore). Jonas mu polu-slučajno ukrade skoro milion dolara i on i Casey moraju da beže i da se skrivaju, samo je pitanje koliko će dugo moći...

Film prolazi kroz sve ključne tačke dva pod-žanra, “coming of age” drame i “backwoods noira”, dajući ih u prilično tipskom obliku i spajajući ih na prilično tipski način. To možda nije loše kada bi se scenaristi potrudili da, osim stvaranja sveta i odnosa među likovima, ispričaju i neku razrađeniju priču od najbazičnije. Oni, međutim, nemaju iskustva i u potpunosti igraju na sigurno. Ali kada su u pitanju dijalozi – tu se precenjuju, pa ćete imati prilike čuti poprilične pseudo-mudre debilane iz usta likova. Na sreću, reditelj Morlando kojem je ovo drugi film ima nešto talenta za režiju, pa loš scenario uspeva da ispegla stvaranjem atmosfere kroz vizuelni ugođaj, za šta bi se morao zahvaliti više nego sposobnom direktoru fotografije Steveu Cosensu.


Stvar spasavaju i glumci. Dvoje mladih su više nego solidni u svojim ulogama i slažu se jedno s drugim. Josh Wiggins ima potencijala, a Sophie Nelisse je odrastala na filmu i od dečijih uloga prešla na tinejdžerske. Nju svakako treba pratiti dalje. Pa ipak, ako ćemo Mean Dreams po nekome pamtiti, onda će to biti Bill Paxton kao jedan od retko zastrašujućih negativaca. Zaista će nam faliti.

16.8.17

Shot Caller

kritika originalno objavljena na DOP-u:
Sva je prilika da je potreba američkog filma za muževnim germanskim tipovima, u poslednje vreme Skandinavcima, neutaživa. Dobra vest je da se cela ta stvar razvila i izašla iz okvira B produkcije i klasičnih hollywoodskih modela i da se uklopila u kompleksnije indie i arthouse modele. Mads Mikkelsen je već jedan od najtraženijih i najcenjenijih glumaca globalno, a uskoro bi mu se u tom statusu mogao pridružiti i još jedan Danac, Nikolaj Coster-Waldau koji je već stekao globalnu prepoznatljivost ulogom u televizijskoj seriji Game of Thrones. A miks zatvorske drame i krimi-trilera Shot Caller bi mogao poslužiti kao “showcase” njegovog talenta koji bi se mogao dobro utržiti: “strong and silent” tip, ali sa mozgom, emocijama i osećajem za ljudskost.

Zapravo, moguće je da su upravo Coster-Waldau i popularnost Game of Thrones u našim krajevima i jedini razlozi zašto je Shot Caller koji je u matičnoj Americi već odavno zaglavio na video-tržištu kod nas došao u redovnu kino-distribuciju, makar da popuni rupu i pruži iluziju alternative u poslovnično nezahvalnom letnjem terminu u kojem prolaze samo “blockbusteri”. Koliko to ima smisla – videćemo, premda je format od dva sata ipak ugodniji kada se gleda iz fotelje i kod kuće, ako film nije remek-delo, naravno. Shot Caller to nije, zapravo je neujednačen u svojim komponentama, ali je gledljiv.


Tu imamo dve priče. U jednoj robijaš nadimka Money (Nikolaj Coster-Waldau) izlazi iz zatvora, pokušava da obriše ženu (Lake Bell) i sina iz svog života i da proda veću količinu oružja meksičkom kartelu, zajedno sa okorelim kriminalcem nadimka Shotgun (Jon Bernthal) i mladim veteranom iračkog rata Howiejem (vrlo dobri Emory Cohen) pre nego što ih sve skupa pohvataju agenti ATF-a i “nosati” nadzornici uslovne slobode predvođeni Kutcherom (Omari Hardwick). Money je u zatvoru bio član naci-bande, vernost ne prestaje na slobodi i ovo je zapravo njihov posao.
Druga priča prati Jacoba, berzanskog posrednika sa savršenim životom, ženom, detetom i kućom u predgrađu i njegovu transformaciju u okorelog kriminalca u zatvorskom okruženju, gde je dospeo zbog saobraćajne nesreće koju je pijan skrivio i u kojoj je poginuo jedan njegov prijatelj. Poenta scenariste i reditelja Rica Romana Waugha je jasna: zatvorski sistem, takav kakav je, neće “popraviti” prestupnika niti mu pružiti drugu šansu za pošten život, nego će ga samo porinuti dalje na putu kriminala.

Triler-priča zapravo štima u potpunosti i sasvim fino je isprepletana sa onom zatvorskom. Prvi razlog za to je nastudirani žargon kojim kriminalci međusobno govore i koji je očito produkt Waughove dugotrajne opsesije zatvorskom tematikom i krimi-miljeom. On je za potrebe svojih filmova (uz ovaj treba “overiti” i jedan od njegovih ranijih, Felon iz 2008. godine, kao i Snitch iz 2013) volontirao kao socijalni radnik i zapazio besmisao surovog sistema koji samo perpetuira kriminal.

Drugi razlog je Nikolaj Coster-Waldau i njegova kao stena čvrsta gluma. On uspeva da nas uveri i u to da je okoreli kriminalac, ali i da je inteligentan strateg, a da se ispod te grube površine ipak krije dobar i etičan čovek. Ostatak ansambla mu uglavnom sekundira i servisira ga, ali je svejedno zanimljivo posmatrati Lake Bell, inače glumicu koju vezujemo za indie komedije, u jednoj potpuno dramskoj ulozi, Emoryja Cohena kako raste iz uloge u ulogu i jednu od otkačenijih minijaturica Jeffreya Donovana (serija Burn Notice) koji igra jednog od podružnih šefova naci-bande.
Problem sa filmom je očiti kompozit od zatvorskog sveta koji on stvara i koji često ne poštuje niti najelementarniju logiku stvari. Tako “pod istim krovom” imamo The Shawshank Redemption (pošten čovek postaje kriminalac) na način Un prophete (ta transformacija je izuzetno prljava, naporna i brutalna) u okruženju bandi nalik na American History X prepunom osebujnih likova u stilu Prison Break, uz socijalnu težinu Starred Up. Waugh uspeva da sve to nekako izblenda i prekrije stilom koji simulira autentičnost, ali ćemo se, ako film gledamo pozorno, često zapitati kako i zašto se situacija razvija baš na taj način.

Recimo, po logici stvari, sistem neće “lovana” koji je skrivio prometnu nesreću zbuksati sa okorelim ubicama u stvarno zajebani zatvor, već će ga, recimo, poslati na korektivnu farmu sa mešetarima, korumpiranim doktorima i sličnom ekipom. A ni banda ga, ako joj već tako “padne s neba”, neće tesati u nasilnika, već će ga štititi kao resurs i pogurati u računovodstvo, pranje novca ili trgovinu čime već.

Waugh to, naravno, radi zbog šoka i potencijalne gledalačke fascinacije potpunom transformacijom, ali to je jedan od slabije utemeljenih klišea. Ali, ako ste raspoloženi za zatvorski triler koji se lako prati, taj manjak logike vam neće smetati toliko. A kao reklama za moguće buduće angažmane Nikolaja Coster-Waldaua, Shot Caller sasvim solidno ispunjava zadatak.

15.8.17

Catfight

2016.
scenario i režija: Onur Tukel
uloge: Sandra Oh, Anne Heche, Alicia Silverstone, Amy Hill, Myra Lucretia Taylor, Ariel Kavoussi, Damian Young

Kada se dvoje ljudi pošiba, onako u fer uslovima, jedan na jedan, istog pola, sličnih godina i građe, to valja pogledati. Razdvajati je rizično ako nisi nekakav rmpalija od dva metra koji izaziva strahopoštovanje, miriti je najčešće besmisleno, navijati drkadžijski. Ali pogledati, to je znak poštovanja prema trudu i emociji koji te osobe ulažu u svoju aktivnost. Naročito ako su u pitanju obrazovani, kultivisani ljudi kojima fizičko nasilje ne priliči. I naročito ako su to žene kojima rodne uloge propisuju potpuno drugačije rešavanje sukoba. To već postaje bizarno, čak nadrealno, što nas dovodi na teritoriju filma Catfight u režiji Onura Tukela.


Jasno, tuča, odnosno tuče na ekranu nisu same sebi cilj. Do prve, od ukupno tri koliko ih ima (sve su briljantno koreografirane i još bolje odglumljene) ćemo sačekati skoro trećinu filma i usput se upoznati sa našim anti-junakinjama i svetom u kojem žive. Prvo što vidimo, a što će se ponavljati kroz film je večernji talk show u kojem voditelj ispaljuje semi-smešne političke komentare, da bi onda pozvao entitet zvani “fart machine”, tipa u gaćama koji bi glasno i jasno prdnuo, na opšte oduševljenje publike u studiju i ispred malih ekrana. Taj svet je nalik našem, ali u bliskoj distopičnoj budućnosti Trumpovog mandata u kojem je eskalirao “rat protiv terorizma” i ljudi su sve neosetljiviji i odvratniji jedni prema drugima.
Jedna od tih odvratnih osoba je Veronica (Oh), žena ratnog profitera, odnosno građevinskog preduzimača (Young) koji mlati lovu obnavljajući srušene gradove. Njena rivalka je ne baš popularna i neviđeno besna slikarka Ashley (Heche) koju izdržava njena, čini se, dosta prijatnija, strpljivija i normalnija devojka Lisa (Silverstone). Njih dve se znaju sa koledža i čini se da se nikad nisu baš naročito volele, što je eskaliralo u ubilačku mržnju prilikom njihovog susreta na jednom prijemu na kojem Lisa i Ashley rade cattering, a Veronica i njen muž su gosti.

Izbija tuča između njih dve, Veronica završava u komi na dve godine i budi se u za sebe nepoznatom svetu: muž je poginuo u nesreći, sin u ratu, a ona je ostala bez krova nad glavom i prebite kinte zbog bolničkih računa, pa završava na kauču kod svoje nekadašnje kućne pomoćnice Donne (Taylor). Kriveći Ashley za sve, Veronica kreće da joj se osveti, što rezultira revanš-mečem u kojem (SPOILER) Ashley, tada priznata i cenjena umetnica, završava u komi na dve godine, gubi Lisu, svoj status i novac, pa završava na kauču kod Sally (Kavoussi), svoje asistentkinje koju je na pravdi boga kinjila. Logično sprema se majstorica... (KRAJ SPOILERA)

Precizno podeljen u tri čina, film ispituje distopijski svet na pola puta između A Clockwork Orange i Idiocracy koji jako liči na naš. Tuče između njih dve su tu čak sekundarna stvar, premda atraktivna za gledanje, kao i psihološka podloga spirale mržnje koju dve glumice sjajno dočaravaju. Jasno, one predstavljaju dva sveta koja se predstavljaju kao suprotstavljeni, ali jedan drugom sličniji nego što je to moguće zamisliti. Odnosno, loša osoba može dolaziti iz bilo koje klase, a njena unutarnja gadost će se samo možda (veliko “možda”) drugačije ispoljavati.
Ono čime se Onur Tukel, poznat kao autor provokativnih, niskobudžetnih filmova, zapravo zanima je nivo do kojeg je ta gadost prodrla u društvo, u koje se sve sfere uplela i koje je forme poprimila. U filmu skoro da i nema nijedne pristojne osobe, a na tapetu su i zdravstveni sistem i pseudo-hippie alternativci i svet visoke umetnosti i militantne pasivno-agresivne majke (Alicia Silverstone nije u stanju primiti nijedan poklon za bebu koju očekuje bez komentara kako su poliester, kineske igračke i wi-fi signali opasni), a u jednoj sceni se čak adresiraju i ličnosti iz američke visoke politike čija imena Veronicina luda tetka (Hill) dodeljuje drveću. (Punchline je tu briljantan.)

Ono u čemu Tukel uspeva, protiv svih šansi, je da na film prenese logiku koja bi bolje radila u kraćim formatima, televizijskim ili internetskim humorističkim serijama. Napraviti satiru više i nije tako teško, zna se kako se to radi, ali kako prodati “running joke”, e, to je već umetnost! Jasno, nije svaki štos u filmu potpuno uspeo, ali Catfight je svejedno pravi mali dragulj.  

14.8.17

Valerian and the City of Thousand Planets

kritika originalno objavljena na Monitoru:
2017.
scenario i režija: Luc Besson (prema stripu Valerian and Laureline Pierrea Christina i Jean-Claudea Mezieresa)
uloge: Dane DeHaan, Cara Delevingne, Clive Owen, Sam Spruell, Rihanna, Ethan Hawke, Herbie Hancock

Luc Besson je renesansna ličnost zabavnog, akcijom nabijenog B filma. On je veliki boss Europacorpa, firme koja na evropskom tlu baštini tradiciju klasičnog i obnovljenog Hollywooda. On je producent po nekoliko naslova godišnje. On je scenarista i kreator likova, iako zapravo ne zna da piše. On je reditelj vrlo haotičnih i neujednačenih filmova koji iskreno preslikavaju haos u njegovoj glavi i odaju počast njegovim filmskim i uopšte kulturnim uzorima. Istini za volju, vrhunac svoje autorske karijere je imao 80-ih i 90-ih godina, i to kakav, ali makar ne očekuje od sebe da ponovi The Big Blue, La femme Nikita i Leon: The Professional.


Čini se da stvari ipak malo drugačije stoje sa The Fifth Element, možda ne najboljim, ali svakako najosebujnijim i najšarenijim Bessonovim filmom do nedavno. U tom kontekstu, Valerian and the City of Thousand Planets radi kao svojevrsni “update” za uslove današnje industrijski napravljene filmske zabave. Dakle, unapređena kompjuterska grafika. Dakle, 3D. Dakle, veliki ekrani. Osnovne stvari su tu: haos, šarenilo, reference, vrlo tanka i pratljiva, premda ne naročito logična priča koja uglavnom služi da spoji razne manje ili više nadahnute akcijske sekvence u jedan popcorn film.
Ali ovde nije reč o Bessonovom tipičnom štancu, već o projektu na kojem je u većoj ili manjoj meri radio od svoje desete godine kada je po prvi put pročitao strip Valerian and Laureline. Uostalom, ko je pratio stripovsku i filmsku scenu, primetio je uticaj Christina i Mezieresa i uopšte francuske škole stripa na produkcijski dizajn The Fifth Element. Valerian će možda postati franšiza u budućnosti (ovisno o uspehu na svetskim blagajnama, posebno u Evropi i Kini, naročito kada se u obzir uzme budžet od preko 200 miliona eura) i stoga se razvodniti, ali za sada ga treba posmatrati kao film u kojem je Besson dao celog sebe, sa svim svojim prednostima i nedostacima.

Radnja filma je vrlo bazična. Valerian (DeHaan) i Laureline (Delevingne) su dvojac kosmičkih federalnih agenata na naizgled jednostavnoj misiji da pokupe poslednji primerak životinjske vrste i uhapse krijumčara koja će otkriti zaveru i zataškavanje od strane vojnog zapovednika Aruna Filitta (Firth), pa se bezmalo pretvoriti u misiju spasavanja univerzuma ili makar jedne njegove miroljubive rase koja je pala žrtvom ratova drugih humanoida. Valerian je sposoban operativac, ali je, naravno, anarhoidan i serijski zavodnik, te stoga sklon incidentima, naročito pošto je bacio oko na Laureline. Ona je, pak, organiziranija i sklonija igranju po pravilima, ali je svejedno izuzetno lojalna svom partneru, pa je na nama da otkrijemo hoće li se do kraja filma između njih razviti i ljubavna priča.
Ono što sledi je zapravo akcija u elaboriranim, dizajniranim i koreografiranim scenama, te panoramska turneja kroz šarenilo celog univerzuma iz stripa i iz Bessonove glave. Par stvari je tu na izuzetno visokom nivou. Dizajn bića, vodenih, gasovitih, humanoidnih, drugačijih, divljih, pitomih, civiliziranih, primitivnih. Dizajn lokacija. Uvrnute ideje i filigranski detalji, poput androgino-avatarastih vanzemaljaca koji se umivaju biserima. Sarkazam upućen filmskoj industriji u jednoj od ranih scena smeštenih na virtuelnom bazaru gde junaci moraju na sebi imati naočare i rukavice da se kroz isti kretali. Reference na Star Wars, Star Treck i opskurne filmove poput Stalloneovog Paradise Alley. Sitna i krupna ludila, poput situacije u kojoj Laureline, tražeći Valeriana, stavlja meduzu na glavu da bi u jednoj od sledećih scena bila upecana od strane divljaka (leptir je poslužio kao mamac) i posluživala večeru ili bila poslužena kao večera na njihovom dvoru.

Jedna od najboljih, ako ne i najbolja sekvenca u filmu u sebi sadrži Ethana Hawkea kao makroa sa kaubojskim šeširom na glavi (teško opisivo blesav prizor) i Rihannu kao striptizetu koja menja oblike, citira klasičnu dramu i poeziju i lamentira nad životom u ilegalnoj emigraciji. Iako je u pitanju cameo-ulogica, fakat je da muzička zvezda ima potencijala da bude zvezda i na velikom platnu.

Sa nekim drugim stvarima, Valerian and The City of Thousand Planets ne stoji tako dobro. Ne samo da je priča tanka, nego je na najvišem nivou predvidljiva toliko da nema apsolutno nikakve napetosti. Čak je i anti-kolonijalna izjava odrađena sa pola mozga, kao prepisana iz Avatara, u suštini tek prazna tlapnja.
Problemi se daju iščitati i iz naslova. Valerian je preslabo definiran, generički lik, a Dane DeHaan je pogrešan izbor za akcijskog junaka jer više nego išta deluje kao prerasli klinac, ne šmeker, ne zavodnik, ne mangup, ne baraba. Uz Bessonov scenario sa potpisno lošim dijalozima, to se još dodatno vidi. Nije isto kada ti takvo šta izgovori Bruce Willis i prerasli klinac: u prvoj varijanti to može proći kao stilska izjava, u drugoj je samo glupo. Istini za volju, Besson je po pravilu bolje stajao sa heroinama nego sa herojima, ali ovde ni to nije slučaj, jer ni Laureline ni Cara Delevingne nemaju dovoljno prostora da se razviju kao lik, odnosno glumica, s tim da glumica ne dobiva ni adekvatno vođenje. Sa takvim likovima, nije ni čudo da ljubavna priča deluje kao ofrlje odrađen dodatak.

Konačno, i taj grad tisuću planeta, zamišljen kao svemirsko-operetsko-futuristički pandan Parizu s prelaza prošlih vekova, New Yorku s poslednjeg prelaza, Londonu ili Berlinu danas, ta fokalna tačka civilizacija, rasa, kultura, tehnologije i nauke, ne uspeva da u Bessonovoj viziji preraste ono što zapravo je od uvodne scene: prerasla svemirska stanica na koju su svi živi kačili svoje delove. Mesto zapravo nema duha, nema ništa što ga drži skupa i promovira u prestonicu civiliziranog svemira. Naravno, osim detaljčića koji nam plene pažnju svojim šarenilom i okreću nam fokus od problematične priče i još problematičnijeg scenarija.

Naravno, od letnjeg hita teško da možemo očekivati nekakav vrhunac filmske umetnosti, pa bi možda bilo dobro ignorirati sve te silne nedorečenosti i nelogičnosti i posvetiti se onome što u Valerianu valja. Dizajn, šarenilo, akcija i humor su ponekad sasvim dovoljni.  

13.8.17

A Film a Week - Stockholm, My Love

Can a city be the star of the film? I mean, why not, we have seen first two Linklater’s Before films, two Julie Delpy’s Linklater rip-offs, a precious indie pearl called Copenhagen and a number of others, compilations of shorts included. And that goes only for the fiction films, without mentioning hundreds of documentaries. But outside the title, a city was never properly credited as the star. Until now, that it is. In Stockholm, My Love, the first fiction feature foray by a renowned British documentarian Mark Cousins, finally puts the capital of Sweden in the opening credits, alongside the singer Neneh Cherry in her first film role.

She stars as Alva, a woman dodging her work for a day, walking around the city and narrating a story about the city and her relationship to it in a somewhat "malickian" voice-over, shifting her talk from the audience to her dead father and later to another dead man which is connected to her and her psychological trauma in the past. We see her melancholy right from the start on Cherry’s de-glamourised face in close-ups and we assume it has something to do with her father’s passing. But the national trauma of Olof Palme’s murder serves as a trigger to her own, an old man called Gunnar whom she hit and killed with her car a year earlier. Is she looking for redemption from some form of higher being? Is she trying just to live with herself and the guilt or just picking up the pieces of her shattered life by relying on the one thing left that she loves, her native city?

It is for her to know and for us to try to realize in this short “city symphony” not much unlike Cousins’ work in general and especially the documentaries shot in Belfast, Albania and Sardinia. The label “fiction” is highly questionable here, since the style is the one of the documentary with lots of historic buildings and squares, usually empty, and the feeling is the one of a novel, an elegant, introspective, reflexive, lyrical novel. It all blends fine and works well, much thanks to the city itself and its grayish weather helping the mood a lot.

Neneh Cherry as an actress is a nice surprise, even though her acting tasks are not tougher than ones she is used to for her video clips, aside narration. She definitely has some screen presence here. Stockholm-born and raised and fluent in Swedish, she propels the film into another realm when she switches from English to her mother tongue.


The very ending, in which we hear her song while watching the more beautiful and optimistic vistas of the city and surroundings, this time with people around, could also serve as a meditative music video. Soundtrack plays a great part here, and it is not all done by Cherry. (That would add a couple of other labels to the film, like conceptual album or music video.) Cousins also uses the music of Benny Andersson (from ABBA) and the classical composer Franz Berwald, which goes great with the cinematography done by Cousins himself and Christopher Doyle that highlights love for the city and cities in general and the interconnection between the distance and the intimacy. Even if you have never visited Stockholm, you will find it a place you can fall in love with nevertheless.

12.8.17

The Eyes of My Mother

2016.
scenario i režija: Nicolas Pesce
uloge: Kika Magalhaes, Olivia Bond, Diana Agostini, Paul Nazak, Will Brill, Clara Wong, Flora Diaz, Joey Curtis-Green

Problem sa današnjim hororima je što pokušavaju da nas očaraju, zgranu, zgroze ili preplaše vrlo očekivanim setom trikova i štoseva. Tako imamo krvoliptanje, bogus psihologiju koja ne rezonira sa stvarnim svetom, creva i govna u crevima i to na kraju po pravilu nije strašno niti je, jednom kada usvojimo vizuelno-stilske trikove, naročito očaravajuće. Kriknuće neki: “ali sve to treba domisliti, pomisli na implikacije!” U redu, drugovi, ali da bi bilo implikacija, one se moraju iz nečega izvući i, takođe, ne biti uvek standardne. Hororu treba, dakle, malo pameti i malo iskrenosti i to upravo dobija sa The Eyes of My Mother, prelepim košmarom koji potpisuje debitant Nicolas Pesce.

Svet u kojem se film odvaja se može opisati pojmom “American Gothic”, predeo je ruralan i retko naseljen, a vreme radnje se može shvatiti slobodno u okvirima od nekih 50-ih do danas. Sve to je usnimljeno digitalnom kamerom u crno-beloj tehnici mekih kontrasta (dominiraju nijanse sive) na širokom formatu, propraćeno vrlo oštrim dizajnom zvuka u kojem se čuje i potezanje noža i zarivanje istog u meso i vlažna krpa na podu i fado muzika u pozadini. Pesce obilato koristi statične kadrove sa metodično odabranom perspektivom, ostavljajući većinu akcije implicitnom, van ekrana, ali nas suočavajući sa njenim posledicama.

A pošto je sve zapakovano u kompaktan format od 75 minuta i besprekorno logički povezano bez otkrivanja previše detalja i nepotrebnog objašnjavanja, ovo je film koji će vas uznemiriti, o kojem ćete misliti i razgovarati, ako imate stomak da ga svarite. Pomislite na “torture porn” u svetu negde između Antonionija i Jarmuscha. Pomislite na komornu art varijantu ruralnog horora iz 70-ih. Ili možda na “origins story” serijskog ubice iz psihološke perspektive pola (i roda) i empirijskih uslova izolacije.

Kroz tri poglavlja nazvana “Majka”, “Otac” i “Porodica”, mi pratimo atipičan razvoj naše junakinje Francisce i to kako su je traume i izolacija oblikovale. Nju u detinjstvu igra Olivia Bond, a kasnije kao devojku i mladu ženu Kika Magalhaes. Franciscin život na farmi sa majkom (Agostini), Portugalkom i lekarkom koja je sa kliničkom preciznošću uči anatomiji i pomaže joj da shvati prirodnost smrti i distanciranim ocem (Nazak) naglo je prekinut dolaskom serijskog ubice koji na prvu loptu deluje kao putujući prodavac Biblije koji se nekako umulja u kuću, tamo potegne pištolj i ubije majku dok je otac odsutan. Otac uzima stvar u svoje ruke, sahranjuje majku u šumi, a počinioca okuje u ambaru. U čudnom sledu događaja, Francisca ga tretira kao kućnog ljubimca ili makar domaću životinju i kao model na kojem će vežbati svoja hirurška znanja.

Možete pretpostaviti u kakvu osobu ona odrasta, naročito kad joj u neodređenom trenutku umre otac i kada se ona posle izvesnog vremena oprosti od njegovog tela. Kakve emocije gaji. Kako ih iskazuje. Kako komunicira sa svetom. Pokušaj koji vidimo u filmu je potresan u svojoj nespretnosti i usled njega će nam biti žao naše protagonistkinje. Ona takođe želi stvari koje mi smatramo normalnim i prirodnim, ali štos je u tome kako misli do njih doći.


Vođene autorovom do detalja razrađenom vizijom, obe glumice je utelovljuju kao osobu, u čemu leži ključ strave koju osećamo. Stalo nam je do nje. Ona nije neka poremećena ludača, odnosno nije samo to, i nikako nije “loše seme”, već inteligentna i emotivna osoba koju su oblikovala iskustva, ne samo traume, već i ona pozitivna. Pesce je jako dobro znao šta tu radi i kolike rizike preuzima gurajući svoju viziju do kraja. Glupo je samo reći “isplatilo mu se”, The Eyes of My Mother su delo velikog filmskog autora u nastajanju i verovatno prva uspešna filmska verzija “murder” balade, autohtonog američkog pesničkog i muzičkog žanra.

11.8.17

John Wick Chapter 2

2017.
režija: Chad Stahelski
scenario: Derek Kolstad
uloge: Keanu Reeves, Riccardo Scamarcio, Ian McShane, Common, Ruby Rose, Claudia Gerini, Lance Reddick, John Leguizamo, Laurence Fishburne, Peter Stormare, Franco Nero, Peter Serafinowitz

Originalni John Wick od pre tri godine je u svojoj tupavosti bio osvežavajući. Tupav scenario sa još tupavijim dijalozima? Nema veze. Loš glavni glumac? Tim bolje. Negativac predobar za svoju ulogu? Ma neka. Štos je bio u akciji, mlaćenju, pucanju, klanju, ubijanju 120 ljudi za 100 minuta filma, ali i u stripovski oslikanom svetu kojim se te ubice i mafijaši kreću. U dukatima kojima se plaćaju usluge. U naručivanju “čistača” koji simulira rezervaciju večere. U hotelu koji ubicama služi kao utočište u kojem je zabranjeno ubijanje. Bio je to zabavan film i ništa više od toga.


Problem sa nastavcima, naročito sa drugim u serijalu, je to što oni predstavljaju prelazno razdoblje između “single” zaokruženog filma i trilogije ili franšize bez završetka u planu. To podrazumeva određena pravila i smernice, fora “još istog, samo jače” više ne pali. Međutim, malo je filmova poput drugog Kuma koji će istovremeno biti i nastavak i “prequel” ili drugog The Raid koji umesto jednostavne “beat ‘em up” akcijade skreće u pravcu gangsterske epopeje sa mnogo koreografiranog šibanja. John Wick Chapter 2 ipak ne pomera planine toliko, već se kompromisno kreće pomalo u svim pravcima, onako kako to čine korektni, a ne impozantni nastavci.
Sa jedne strane, sam lik Johna Wicka se produbljuje malo, ali ne suviše, da ne bi izgubio na svojoj enigmatičnosti, a da bi, opet, dobio jednu crtu stoičke melanholije atipične za akcione filmove, koja ipak nije totalno “hoće kaki, neće kaki” varijanta. John će ovog puta imati više interakcije sa više likova iz tog sveta, što nas dovodi do sledeće stavke: priče.

Prvi film je mogao da preživi od tučnjave do tučnjave, ali ovde ipak moramo znati koga to John mlati i zašto. Film počinje poveznicom sa prvim delom i objašnjenjem ruskog mafijaša (Stormare) kako John Wick, čovek koji je ubio trojicu običnom olovkom, dolazi da ih poubija jer drže njegov auto. Zašto ne pošalju još ljudi? Bilo bi besmisleno. Zašto mu ne vrate auto? John je već ubio mafijaševog glupog nećaka, pravila su pravila, nekada je pošteno biti glup. Nakon te uvodne pasaže prava priča počinje: John dobija token od do-šefa italijanske mafije (Scamarcio) da zvekne njegovu sestru (Gerini), šeficu, kako bi ovaj zauzeo njeno mesto za “velikim stolom”. John odbije, iako se to ne odbija, pravila su pravila, pa mu spale kuću. Pa prihvati. Pa odradi. Pa gad stavi cifru za njegovu glavu. Pa ga jure plaćene ubice. Pa krene da se sveti, sve dok ne napravi nešto što ne sme, opet, pa to otvori prostor za treći nastavak u kojem će ga juriti plaćene ubice iz celog sveta.

Što nas opet dovodi do još jedne stvari koju nastavci rade: produbljivanje našeg znanja o svetu. Derek Kolstad možda i nije neki scenarista koji će napisati neke briljantne dijaloge, ali to je ovde više nego svrsishodno, jer likovi govore u svom nekom žargonu, znaju se od ranije, i nema preteranog i nepotrebnog objašnjavanja. Umesto toga, videćemo sve te “bits and pieces” čudaštva koje nas je fasciniralo u prvom delu, a ovde je nadograđeno. Recimo, hotel Continental je internacionalna franšiza, a rimskim upravlja Franco Nero, oružje se kupuje kod somalijera (sečiva su za dezert), a ubistva se naručuju i kazne se određuju preko informacionog sistema sastavljenog od telefonske centrale od pre rata, tubica za poruke kao u Gilliamovom Brazilu i kompjutera iz ranih 80-ih. Ti fazoni ne služe ničemu, osim za malo smeha, ali neka ih.
Nastavak, međutim, ima par nedostataka. Prvo, umesto dva reditelja kao u prvom delu imamo jednog i to, ispostaviće se, onog lošijeg. David Leitch, kolega iz kaskaderskih dana koji mu je pomagao u originalnom filmu dobio je angažman za Atomic Blonde i, sudeći po kritikama, reč je o jednom izuzetno “stylish” i pronicljivom akcionom filmu, pa je Stahelski ostao sam za kormilom. Chapter 2, dakle, izgleda pristojno i pratljiv je, premda predugo traje, ali nema one svežine iz prvog dela.

Drugi problem je “casting” koji je u prvom delu bio jači. Lako za Keanu Reevesa, on je uvek isti, čak i kada se reditelji otvoreno zajebavaju s njim, poput Refna u The Neon Demon. Negativci su nekako bledunjavi, Common deluje smoreno, a Riccardo Scamarcio je zarobljen sa slabim likom. Zavodnica je prilično zaboravljivo iskustvo koje ima trenutni efekat, ako i to. Gluvonema atentatorka je “stunt” i ništa više. U suštini najbolje epizode se ponavljaju iz prvog dela, Lance Reddick kao recepcionar, Ian McShane kao menadžer, John Leguizamo kao mehaničar... Franco Nero je zanimljiv dodatak, dok je Laurence Fishburne kao mudri klošar-špijun-ubica očita aluzija na Morpheusa i The Matrix.

U konačnici, John Wick Chapter 2 je umereno zabavan, u velikoj meri iskalkuliran i u suštini običan nastavak filma koji je bio osvežavajući, ako ne i senzacionalan. Budžeti rastu, ambicije isto tako. Razvodnjavanje se skoro podrazumeva u Hollywoodu. Jedno gledanje je ok, opetovano uživanje... nisam siguran.

10.8.17

Split

2016.
scenario i režija: M. Night Shyamalan
uloge: James McAvoy, Anya Taylor-Joy, Betty Buckley, Haley Lu Richardson, Jessica Sula

Otvoreno rečeno, M. Night Shyamalan me nikada nije “kupio”. The Sixth Sense me je smorio, mada je obrat na kraju postao standard za filmove tog žanra. Dalje ga nisam pratio, što slučajno (iz lenjosti), što namerno. Čak sam i od Wayward Pines, te inačice Twin Peaks za malo sporije kapirajuće odustao negde oko četvrte epizode, jakoj glumačkoj ekipi uprkos. The Visit me je, priznajem, ugodno iznenadio, Shyamalan je pokazao da zna sa malim budžetima i da svoje loše pisanje ne prenosi nužno na režiju gde, kad zatreba, zna biti itekako precizan.

U teoriji, Split je film koji bi mi bio zanimljiv: psihološki triler o manijaku (McAvoy) sa podeljenom (hm, bolje rasparčanom) ličnošću koji otima tri cure i drži ih zaključane u podrumu. One, naravno, moraju pobeći pre nego što na scenu stupi najgora i najgroznija od njih, šarmantno nazvana Zver. U međuvremenu, manijakova psihijatrica puna strpljenja i razumevanja (Buckley), pokušava da otkrije šta se zapravo dešava i zašto je jedna od ličnosti alarmira, da bi je druga odjebavala, a da pritom ne povredi pacijenta koji joj je dragocen za istraživanje.

U praksi, međutim, Split je drek od filma iz milion i jednog razloga. Čak i kad ostavimo po strani bogus-psihologiju na kojoj je cela priča zasnovana (23 ličnosti u jednoj osobi bi bio rekord, a 24. mislim da nikako nije moguća, pogotovo u formi kakvog deformiranog monstruma), već sama činjenica da se od tolikog broja upoznajemo samo sa kakvih 8 komada, i to u većini slučajeva izuzetno površno, a karakterizacija najdalje dobacuje do karikature, vrišti koliko je Split pretenciozni lažnjak. I to, naravno, u nezavidnu poziciju stavlja glavnog glumca, inače vrlo dobrog McAvoya koji bi u idealnim okolnostima ovom ulogom napravio glumački “masterclass”, ali je sprečen ograničenošću tih ličnosti.

Druga stvar, nije nas naročito briga za žrtve, dve su glupe kao noć (Richardson, Sula) i zaslužuju da poginu, a treća (Taylor-Joy) je potencijalni psiho vrlo mutne prošlosti (ukorenjene u neprijatnim stvarima poput porodične tragedije i pedofilije, u čemu se delom poklapa i sa našim manijakom) kojom nas Shyamalan vuče za nos, ne da bi je do kraja ispitao, zaokružio i time razvio lik koji daje znakove života. Treće, čini se da nas on zajebava i sa tom zverkom, otkako je uvede u priču pa do finala očekujemo nešto ne znam kako jako, a dobijemo gotovo ništa – McAvoya koji skakuće sa sjajem u očima jače izraženim žilama po telu.

Jasno, Shyamalan pokušava da se igra Hitchcocka via rani de Palma, ali mu to ne uspeva. Prvo, u odnosu na velikog majstora nema ni blizu dovoljno znanja, a ne uspeva ni da bude provokativan i “stylish” kao de Palma, pa nije ni čudo da je Split u popriličnoj meri “dry-humping”. Međutim, problem svih problema je što tu zapravo ima materijala za jednu epizodu televizijske serije u rasponu od Twilight Zone preko Tales from the Crypt, pa do Law and Order: Special Victims Unit ili Criminal Minds.


Što se filma tiče, skoro sve što vidimo u Split (a da nije kompletni “gimmick”), već smo u boljem izdanju videli u 10 Cloverfield Lane: i otmicu, i ograničeni prostor za kretanje, i motivaciju zlikovca za postupke, pa čak i obrat kojeg u 10 Cloverfield Lane makar ima, kakav god bio. Ovde je obrat to da obrata nema, možda je to nekakav meta-štos na Shyamalanovu karijeru, ali nimalo ne koristi filmu, naročito u situaciji u kojoj strpljivi gledalac poput mene već posle pola sata počinje da “hvata zjala”.

9.8.17

Un beau soleil interieur / Bright Sunshine In

kritika objavljena na DOP-u
Čuda se događaju. Recimo da Claire Denis, poznata po teškim, mračnim i pesimističnim filmovima, snimi romantičnu komediju. I da ta romantična komedija ne bude naročito smešna, pa čak ni romantična onako kako mi to shvatamo, pa da opet to bude jedan izuzetan film, inteligentan, iskren i nesvakidašnji. I, na koncu, da hrvatski prevodioci uspeju da slobodno prevedu naslov (u originalu je to Un beau soleil interieur, iliti Lijepo i sunčano unutra), a da to prenosi duh filma i zvuči poetično, a ne generički ili pritupasto (film igra pod naslovom Umjereno oblačno sa sunčanim razdobljima). Uostalom, nije li i ljubav kao takva čudo, jedno apsurdno, često neprijatno razarajuće čudo?


Naša junakinja je sredovečna slikarka Isabelle (igra ju fantastična Juliette Binoche), sveže razvedena žena u potrazi za ljubavlju. Upoznajemo je u krevetu sa tadašnjim frajerom, bankarom Vincentom (glumac i reditelj Xavier Beauvois) koji činjenicu da nije baš neki macan pokušava da maskira uzdizanjem sebe i vređanjem svih u okolini, od konobara u ekskluzivnom kafeu pa do same Isabelle. Jasno, ona je kao ljudsko biće nekoliko nivoa iznad njega, ali, kasnije će priznati prijateljici, morala je probati jednom sa pravim gadom.
Njen “problem” je, dakle, to što nije glupača, već žena sa integritetom, a to nije ono što muškarci u principu žele, ma šta pričali. Ona nije tip koji se smeška i zaljubljeno trepće u društvu egomaničnih budala i to će njenu potragu za gospodinom Savršenim otežati ili čak osujetiti za sva vremena. Biće tu i glumac (Nicolas Duvauchelle) koji se nećka i po celu noć naklapa o tome kako ne voli puno da priča i da neće ostaviti svoju ženu, pa onda i bivši muž (Laurent Grevill) koji foliranjem fingira da se promenio da bi prvom zgodnom prilikom nastupio sa pozicije moći, pa kolega koji joj se nabacuje (Bruno Podalydes), na kraju i elegantni novi veliki igrač u poslu sa umetninama Marc (Alex Descas) koji, pošteno, ne želi da samo tako uleti u vezu...

Naravno, Claire Denis i ko-scenaristkinja joj Christine Angot su suviše pametne žene da bi svu krivicu svaljivale isključivo na muškarce. Ne, Isabelle će takođe jednom pasti kao žrtva svoje krive procene i klasnog snobizma, pa će ostaviti misterioznog, ćutljivog Sylvaina (Paul Blain) zato što njeno društvo misli da on nije za nju. Isto tako, možda će u poslednjoj sceni biti suviše gorda, pa pustiti sveže rastavljenog šarlatana-vidovnjaka (legendarni Gerard Depardieu kojeg upoznajemo u sceni ranije kako prekida vezu sa neimenovanom ženom koju igra Valeria Bruni Tedeschi) da joj laska i hrani ego, iako joj se isti nedvosmisleno nabacuje.

Jasno, kada je reč o ljubavi i pogledu u ljubav (Denis i Angot su scenario počele kao labavu adaptaciju best-sellera A Lover’s Discourse: Fragments filozofa Rolanda Barthesa) teško je reći postoji li cilj ili je sve jedno dugo putovanje i istraživanje. U tom smislu, radnja filma je predvidljiva i generalnu sliku uglavnom nebitna: Isabelle traži, a pitanje je hoće li naći, hoće li se prevariti i razočarati kasnije i postoji li onaj jedan pravi ili je u pitanju večita igra kompromisa (na koje ona nije spremna). Dakle, stvar je puta, a ne cilja.
Ono što je za percepciju filma važno nije samo gluma Juliette Binoche prisutne u skoro svakoj sceni filma, koja maestralno upravlja svojim likom i ima dovoljno prostora i slobode da zablista, već i cela konstrukcija koju gradi Claire Denis, pa i njen stav koji se na taj način ocrtava. Film sačinjavaju skoro isključivo razgovori, ali oni nisu dosadni. Replike dijaloga balansiraju između vrhunskog teatra i “mumblecore” pokreta u nekoj njegovoj ranijoj inkarnaciji i sve ponekad ode u pomalo mračnom pravcu, ali to ne ubija raspoloženje.

U svom postupku Claire Denis se pomalo oslanja na Woody Allena: Isabelle u nekim detaljima, poput prezira prema prirodi, podseća na Allenov lik s kraja 70-ih i početka 80-ih godina prošlog stoleća, soundtrack okrenut ka jazzu sa povremenim solo deonicama gitare i električnog klavira je isto pogled u tom pravcu, samo što francuska autorica sebi daje malo više oduška kada je u pitanju ironija. Onaj jedan momenat kada se uz prve taktove standarda At Last pojavljuje misteriozni nosonja skoro da parodira romantične komedije američkog porekla.

Un beau soleil interieur razbija rutinu romantične komedije je pored ozbiljnosti tona (koja nije do sada neviđena u filmovima tog žanra) i potpuno ženska perspektiva. Upitaćete se kako to kada je rom-com percipiran kao ženski žanr. Štos je u tome što se producentske kuće po pravilu fokusiraju na parove iz finansijskih razloga i kalkuliraju da ni pod razno ne izgube publiku time što će film biti možda preoštar prema nekim određenim demografskim grupama. Ovde te računice nema, reč je o iskrenom pogledu na ljubav i fantaziju o životu udvoje koji čak i ne mora biti samo ženski.

8.8.17

Kicks

2016
režija: Justin Tipping
scenario: Justin Tipping, Joshua Beirne-Golden
uloge: Jahking Guillory, Christopher Jordan Wallace, Christopher Meyer, Kofi Siriboe, Mahershala Ali, Molly Shaiken

Gledanje Kicks i sveta u kojem se film odvija me je podsetilo na moje osnovnoškolske dane ranih do srednjih 90-ih. Za nas klince, patike na nogama su bile sve: prilika da se, iako nam se dijeta sastojala od masti na hlebu za doručak i pasulja ili kupusa za ručak, makar nosimo kao “sav normalan svet” koji smo gledali na televiziji. Naravno, i statusni simbol i dokaz da nismo baš tako jadni i bedni, odsečeni od svega i zaglavljeni u glibu.

Patike su se, naravno, skidale. Ako si žgoljav ili “nerdy” klinac, mangupi bi ti u roku keks skinuli te tvoje Reebok ili Nike (ostale marke se nisu toliko kotirale, a Nike Airmax modeli su posebno bili na ceni). Zašto su to radili? Da bi ih nosili ako im odgovara broj. Da bi ih prodali. Da pokažu ko je jači i ko sme da se mangupira. Neke šanse bi imao jedino ako si “sportista”, odnosno treniraš nešto, pa su ti patike sredstvo za rad, pa bi ti se klipani možda smilovali. Mada, ko je lud da sa patikama za trening ide u školu ili po kraju... Kraj digresije.


Ovde kao nepokretni pokretač figuriraju Air Jordan, crno-crvene, sveti gral patika. Mesto radnje je crnački ghetto na zapadnoj obali SAD, vreme može biti sadašnje ili recentno prošlo, imajući u vidu da je Tipping izjavio kako je kao inspiracija poslužio stvarni incident u kojem su mangupi njemu skinuli patike, što ga je nateralo da ubrzano odraste.
  Te patike će od uličnog prodavca kupiti najsitniji i najkrhkiji klinac u školi, Brandon (Guillory), ujedno protagonista i narator kroz poetične ispovesti i okoreli rap, što će mu podići status kod jedina dva drugara koja ima, Alberta (Wallace) i Rica (Meyer). Patike će, međutim, privući i neželjenu pažnju lokalnih gangsterčića, pa će nesrećni Brandon biti prebijen, a obuća završiti u posedu izvesnog Flaca (Siriboe).

Kako ne bi ispao pička i kako bi povratio svoju investiciju, Brandon će pokušati angažirati svog ujaka (Ali) koji je faca u kraju, ali koji će mu mudro savetovati da svoje bitke mora birati i voditi sam. Malac ne odustaje, pa se količina sranja i nasilja samo povećava. U tom procesu nekako možemo razumeti i Flaca i njegovu motivaciju da te patike ukrade i zadrži (što je filmsko opšte mesto od The Bicycle Thieves nadalje, ali ovde donekle ima smisla i iza toga). On je, naime, mladi otac bez prebite kinte, a patike su namenjene njegovom sinu koji ga obožava, pa je stoga više žrtva nepravedne podele karata nego nekakvo iskonsko zlo.

U redu, život je surov, naročito kad si sirotinja, nema tu nužno loših i nužno dobrih momaka, svi se podjednako bore za opstanak. Treba ga baš tako slikati i na filmu, što debitant u dugometražnom formatu Justin Tipping čini sa stilom i sa sigurnošću. Svoje glumce koji uglavnom imaju ograničeno iskustvo pred kamerom (pouzdani Mahershala Ali je tu izuzetak) vodi kroz priču i pomaže im u kreaciji životnih likova (ne bi me čudilo da Jahking Guillory napravi karijeru u indie kinematografiji posle ovoga) i istovremeno uspeva da stvori unikatan audio-vizuelni identitet film koji je poetičan jednako koliko je mračan.
Problem nastaje sa pitanjem “čemu sve to” i sa sumnjom na romantizaciju jednog nasilnog sveta. Snolike sekvence koje su godinu dana ranije sjajno izgledale u The Fits, filmu lociranom u sličan milje siromašnih mladih ljudi, doduše sa malo do nimalo nasilja, ovde deluju ne samo “off” nego i kao etički sporan materijal.

Može li se dečko koji sanja prijateljski nastrojenog astronauta koji bi ga kao anđeo čuvar pratio kroz život (Molly Shaiken čije lice ne vidimo ni glas ne čujemo) toliko furati na gangsteraj? Je li mu zaista toliko stalo do patika da borbu za njih dovodi u vezu sa postajanjem čovekom? Zašto su ženski likovi u filmu svedeni na kurve koje se karaju i kučke koje se vređaju?

Moj je utisak da na taj način Tipping siromaštvo nudi kao opravdanje za odrastanje u lošu, nemilosrdnu i bezobzirnu osobu koja ne vrednuje ljudski život, ni svoj ni tuđi. To što u Tippingovoj režiji to elegantno izgleda govori i o njemu kao veštom zanatliji, ali i o njemu kao autoru koji bi morao preispitati implikacije onoga što nam servira.

7.8.17

The Fury of a Patient Man / Tarde para la ira

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Raul Arevalo
scenario: Raul Arevalo, David Pulido
uloge: Antonio de la Tore, Luis Callejo, Ruth Diaz, Raul Jimenez, Pilar Gomez, Manolo Solo, Font Garcia

Nervozan vozač sedi za volanom automobila parkiranog ispred draguljarnice. Iz nje izlaze trojica maskiranih pljačkaša i čovek koji pokušava da ih zaustavi. Oni ga udaraju i nastavljaju da beže, ali ne uspevaju da stignu do automobila pre policije, pa se razilaze pešice dok policija juri automobil, uspeva da ga sustigne, savlada i uhapsi vozača.

Nakon furiozne uvodne scene, film uplovljava u mirnije vode. Lagano jeziva atmosfera je prisutna zbog miljea polu-sveta koji vidimo. Reč je o šljakersko-luzerskoj periferiji Madrida i jednom partikularnom baru koji drže brat Juanjo (Jimenez) i sestra Ana (Diaz) umornih, gotovo izmučenih lica. Oni tu dovode sitnu decu, dok ekipa pijanči i igra karte. Iz mase ljudi se svojom mirnoćom izdvaja Jose (de la Tore) i profilira kao glavni lik. Osim poseta baru, on dosta vremena provodi u bolnici pored svog oca koji leži u komi, u svom stanu i za kompjuterom vodeći sa Anom noćne razgovore. Njih dvoje će započeti i (ne baš tako) tajnu vezu dok je njen muž u zatvoru...

I tu se priče povezuju: Anin muž Curro (Callejo) je vozač iz prve scene, čovek kojeg su njegovi pajtosi pretukli je Joseov otac, a žrtva koja nije preživela bila je njegova verenica. Jose je, znači, na vrlo planiranom putu osvete, a Anina primedba kako on ne pripada miljeu oko bara dobija sasvim novo značenje. To što se Ana sklonila kod njega od svog sveže puštenog muža, Jose će iskoristiti kako bi njega ucenio ne samo da mu kaže ko su banditi sa kojima je išao u pljačku, već i da mu pomogne da ih pronađe.

Ono što sledi je klasičan triler osvete, ali urađen sa šmekom, znanjem i duhom. Vidljivi su tragovi američkog svevremenskog “backwoods noira”, ali i starih majstora poput Peckinpaha, naročito glede postavke scene i korištenja kako glumaca, tako i statista kao teksture. Prvo, nespretno ubistvo je zapravo i jedino koje vidimo u kadru i jako asocira na Saulnierov Blue Ruin, kao uostalom i standard mirnog i dragog (možda čak i dobrog) čoveka koji se sveti.

The Fury of a Patient Man pre svega deluje autentično, ma koliko priča bila klasična za žanrovsku kinematografiju. Prvo što ćemo primetiti je zrnasta fotografija na traci od 16mm kao jasna asocijacija na trilere iz “zlatnog doba”, 70-ih godina prošlog stoleća. Reditelj Arevalo i direktor fotografije Arnau Valls Colomer optiraju za kameru iz ruke, postižući ne samo veristički efekat na tragu francuskih novovalnih trilera, već i onaj psihološki jer se kamera najčešće zaustavlja na vrlo ekspresivnim licima glumaca. Dizajn zvuka tome takođe doprinosi, naročito sa onim utišavanjima na za to neočekivanim mestima, kao i rapidna montaža.

Po svemu sudeći, The Fury of a Patient Man deluje kao delo vrlo iskusnog, verziranog i nastudiranog autora. Raul Arevalo, međutim, to nije, odnosno nije još. Zapravo, on je po vokaciji glumac kojeg se možda sećate iz španskog ruralnog noira La isla minima i još dosta naslova iz ovog milenijuma i ovo mu je prva režija. Njegov ko-scenarista David Pulido je takođe debitant. To se, međutim, ne poznaje po sigurnosti sa kojom pristupaju filmu. Arevalo je već pola posla odradio kada je sebe isključio iz castinga, on je inače dobar glumac, ali teško da bi kao reditelj po prvi put uspeo da izrežira sebe, a zajedno sa Pulidom je napisao izvrstan scenario bez suvišnog objašnjavanja, čemu su neiskusni pisci skloni.


Kvalitet filma je u najboljoj meri prepoznala nacionalna akademija za film dodelivši mu četiri nagrade Goya, za najbolju debitantsku režiju, najbolji debitanstki scenario, najbolju sporednu ulogu (Manolo Solo kao brbljivi sitni kriminalac Santi), te onu glavnu za najbolji film, uz još pregršt nominacija. Kvalitet je prepoznala i motovunska publika u godini kada je festival više okrenut ka inteligentnom, “offbeat” žanrovskom filmu nego ranije. Čak i ona koja je sa potpisnikom ovih redova film gledala u nezahvalnom, repriznom jutarnjem terminu.