kritika originalno objavljena na Monitoru:
2017.
Režija: Zoran
Marković
Scenario:
Aleksandar Radunović
Uloge: Nikola
Pejaković, Nebojša Glogovac, Stefan Bundalo, Veselin Gajović,
Goran Vujović, Zoran Marković, Aleksandar Radunović, Izudin
Bajrović, Zoran Kesić
Ako se o nečemu
ne može govoriti u apsolutima, to je humor. Humor zavisi od
konteksta i isključivo od konteksta. Svaka država, regija, grad i
kvart imaju svoje specifične štoseve koji van tog okvira znaju biti
teško prevodivi. Zato je komediju koja će istovremeno biti
komunikativna sa vanjskim svetom, a opet obojena lokalnim koloritom
izuzetno teško napisati, pa onda i režirati.
Opet, u relativno
širokom kontekstu bivše nam države smejali smo se nekim istim
stvarima od Vardara do Triglava. Zapravo, iste su se stvari vrtele na
televiziji. Uvozne, najčešće britanske serije kao što su Mućke,
Alo Alo i Monty Python odgojile su generacije i generacije ljudi i
zapravo ih još uvek odgajaju. Što se domaćih proizvoda tiče, od
„light“ varijanti poput Pozorišta u kući do malo specifičnijih,
uvrnutijih i zahtevnijh stvari kao što je Top-lista nadrealista, to
nisu bile puke kopije zapadnih matrica, već su svoj kultni status
zasluženo osvojili.
I zapravo,
najgora stvar kod raspada države i rata koji je usledio bio je
prekid komunikacije i sužavanje konteksta, pa su mnoge knjige,
muzika, filmovi i serije ostali zarobljeni u jednoj, dve ili tri od
novonastalih država. Teško da je neko u Beogradu uspeo upratiti
Pervana ili Malnarov Nightmare Stage, kao što do Zagreba nisu
dobacili novosadski Foliranti ili crnogorski show The Books of
Knjige. A to je šteta, posebno kada je o The Books of Knjige reč
jer se tu radi o vrlo neobičnom apsurdističkom humoru koji je
univerzalno razumljiv, odnosno nerazumljiv, zapakiranom u kratke, ali
potentne skečeve. Da ne kvarim užitak, potražite ih na internetu,
dostupni su besplatno.
Iskreno, moram
priznati da sam bio skeptičan kada sam čuo da snimaju film. Dobro,
na „štap i kanap“ produkciju i nedostatak sredstava smo navikli
u ovom delu sveta, kao na iscrpljujuće dugi period produkcije, ali
to ovde nije centralni problem. Suština stvari je da humor kratke
forme najčešće nije moguće preneti na duže formate. Ako ne zapne
u priči i scenariju, zapeće u režiji i ritmu jer je logika potpuno
drugačija. I to se, na moju veliku žalost, dogodilo sa Slučajevima
pravde.
Što je zapravo
šteta, jer početak filma puno obećava: robijaš Labrador
(Pejaković) izlazi iz zatvora sa čvrstom željom da se osveti
prepotentnom inspektoru Mačeku koji ga je strpao iza rešetaka i
preoteo mu ženu. Ni Maček ni njegov tupi pomoćnik Rajko nisu baš
„čisti u glavi“, ali su često jedini na koje šef može da se
osloni, posebno u trenutku kada opasni šverceri uvode nove tablete
na tržište narkotika, kada se događaju misteriozna ubistva i
bizarni slučajevi spaljivanja ruku kod policajaca. Kako će se sve
to rasplesti?
Problem je u tome
što, jednom kada nas autorski dvojac Marković-Radunović upozna sa
likovima, okruženjem i pričom, kao da ne zna kuda dalje. Jasno,
priča je samo vezivno tkivo između humornih momenata, ali ritam je
tu zapravo problematičan i film kao da se raspada nakon pola sata i
potrošenih ponajboljih štoseva. Ne znači da štoseva neće biti i
dalje u toku radnje i da oni neće biti smešni tu i tamo, ali dolazi
i do ponavljanja i do promene u stilu humora koji od finog i
intelektualnog apsurda polako klizi u provokativni i nepristojni
„gross-out“ seksualne tematike sa ne tako zabavnim mizoginim
tendencijama i u „slapstick“ radi „slapsticka“.
Možda je to
filmičnija varijanta humora i svakako otvara prostor za zabavne
cameo-uloge poznatih faca kao što su Nebojša Glogovac i srpski
komičar Zoran Kesić (politički „talk-show“ 24 minuta) i možda
donekle razigrava postavu sastavljenu uglavnom od standardnih aktera
iz serije skečeva ovog puta pojačanu za briljantnog Nikolu
Pejakovića, ali to nisu The Books of Knjige u svom punom sjaju. U
pokušaju da ostanu isti, a drugačiji (što je hrabra odluka),
Slučajevi pravde često žrtvuju svoj The Books of Knjige identitet,
a ne uspevaju da ga pokriju novim, filmskim.
Ostavljam
mogućnost da kritika „greši“ i da će publika biti zadovoljna
viđenim, film je tek imao internacionalnu premijeru u Sarajevu i na
početku je festivalskog ciklusa. Ko zna, možda budemo imali i
nastavak. Mada, ostajem u uverenju da su originalni skečevi
kvalitetniji i reprezentativniji za ono što The Books of Knjige
jesu.
No comments:
Post a Comment