3.8.17

Rupture

2016.
režija: Steven Shainberg
scenario: Brian Nelson, Steven Shainberg
uloge: Noomi Rapace, Michael Chiklis, Kerry Bishé, Peter Stormare

Problem? Fijasko! Što je zapravo šteta jer je ekipa ispred i iza kamere obećavala makar pristojan film. Noomi Rapace kao paćenica? Kupljeno. Devojka sa tetovažom zmaja i tužnom senom u očima zna se sjajno napatiti po filmovima. Peter Stormare može biti solidan izbor, pogotovo za negativca. Michael Chiklis isto. Kerry Bishé može biti lep prizor. Međutim, svi oni su često bivali osuđeni na loše napisane likove u loše napisam filmovima.

Opet, ime koje me je najviše intrigiralo bio je reditelj Steven Shainberg, čovek koji zna napraviti neočekivani twist na očekivani žanr. Kao u Secretary (2002), tripoznoj sado-mazo drami sa Maggie Gyllenhaal. Međutim, posle ne baš uspelog biografskog filma Fur: An Imaginary Portrait of Diane Arbus (2006), Shainberg je izbivao sa scene deset godina. Sad, rediteljski “comeback” u pokušaju sa sobom nosi rizik kao ponovno okupljanje legendarnih rock sastava, ali možda se taj rizik isplati.

Problem je što je Rupture najtipskiji mogući film na najtipskiju moguću temu otmice i “ispitivanja” žene u nekakvoj para-naučnoj laboratoriji sa najtipskijim mogućim otkrićem njenog pravog identiteta. I to je belodano jasno od samog početka, odnosno uvodne špice u kojoj skrivena kamera za prismotru prati mladu razvedenu majku (Rapace) koja kao pokušava da popravi i ponovo osmisli svoj život i da sakrije svoju ranjivost. Tako će ona uvaliti sina bivšem mužu, pa će se uputiti na “adrenaline junkie” avanturu, auto će joj se pokvariti (sabotaža možda) na pustoj cesti odakle će je dvojica mamlaza utrpati u kombi i odvesti u zarobljeništvo. Odkle će ona, spoilera li, pobeći, ali tek kada se osvedoči šta “naučnici” tamo rade ljudima.

Ona je još i najrazvijeniji lik u celom filmu, ali i ona je bazično ljuštura, a ne ličnost. A to ni Noomi Rapace ne može izvući. Drugi likovi su u još gorem stanju i glumci nisu ni izbliza tog kalibra da ih mogu držati nad površinom. Peter Stormare ima malu minutažu. Kerry Bishé ne ostavlja nikakav utisak. Michael Chiklis ne uspeva da unese ličnost u lik. A čini se i da povratnik u filmsku režiju Shainberg ne zna tačno šta bi, pa film deluje odrađeno. Osim pomalo off palete boja nalik na one koje je upotrebljavao Gaspar Noe u svojim filmovima (svi prelivi crvene), nema razloga da bi se Rupture pamtio.


Kao jedan u moru pseudo-SF pseudo-horor trilera, Rupture je dobar samo za izbegavanje i za uspavljivanje.