31.8.17

Once upon a Time in Venice

2017.
režija: Mark Cullen
scenario: Mark Cullen, Rob Cullen
uloge: Bruce Willis, John Goodman, Thomas Middleditch, Jason Momoa, Emily Robinson, Famke Janssen, Stephanie Sigman, Jessica Gomes, Adrian Martinez, Ken Davitian, Victor Ortiz, Adam Goldberg, Wood Harris, Elizabeth Röhm, David Arquette, Christopher McDonald

Bruce Willis je krajem 80-ih i tokom 90-ih toliko uspostavio svoju personu spasitelja sveta ili makar akcijaša-pametnjakovića da je lako zaboraviti da je u te vode zaplivao iz okrilja komedije. Sada, kako se omatorilo, a iz nekog već razloga Europacorp. nije opcija, mogućnosti su malko sužene. Akcijade su ispale iz mode u Hollywoodu, super-junačko odelo ne priliči starijem čoveku, pa je teško naći pravu ulogu. Once upon a Time in Venice, međutim, zvuči kao prava stvar za revitalizaciju karijere: akciona komedija u kojoj Willis sa Johnom Goodmanom kao svojim unekoliko depresivnim “sidekickom” (zamislite tužnog Waltera iz The Big Lebowski i na pravom ste tragu) šutira dupeta, ispaljuje one-linere i ispada smešan u društvu mnoštva karakternih glumaca.

Willisov lik je Steve Ford, omatoreli privatni detektiv iz naslovnog plažnog gradića nadomak Los Angelesa, sklon ekscesima na poslu i privatno. John Goodman je njegov jedini pravi drugar Dave, tip koji je sve što ima uložio u surfersku radnju, a i to će izgubiti usled razvoda. Naš narator je John (Middleditch), smotani momak koji se zanosi da će mu Steve dati punopravni, partnerski status. Nakon prolongiranog uvoda u kojem se upoznajemo s njima, ali i sa “negativcem” Jasonom Momoom koji igra latino gangstera sa dobrim srcem, zaplet počinje da se vrti oko Willisovog otetog psa koji mu je jedina veza sa depresivnom sestrom (Janssen) i nećakinjom (Robinson), što opet vodi preko Momoine negde već izgubljene droge, sve dok bi detektiv morao da radi na slučaju grafitiranja zgrada za šta ga je unajmio lik zvani Lew the Jew (Goldberg).

Jasno, priča je zezalica i manje-više služi da polu-smisleno poveže scene u kojima se Willis glupira igrajući se ne baš najsposobnijeg detektiva. Ima to svojih čari, naročito u uvodnom delu gde imamo sekvencu u kojoj on mora da beži od dvojice rmpalija koji hoće da ga prebiju jer im je spavao sa sestrom-nimfomankom, pa on beži bez gaća na skejtu kroz grad, ili kada za račun poznanika koji mu je pomogao mora da ukrade auto koji je njemu ukrao Momoa, pa se prerušava u dostavljača pice. Problem je, međutim, što jednom kada se istroše najbolji štosevi, zaplet nema dovoljno momenta i gubi se u digresijama, epizodicama i ne baš vešto izvedenim obratima.

Čini se da je braću Cullen poprilično bolelo dupe da napišu funkcionalan scenario, ako su to uopšte ikad znali uraditi u formatu celovečernjeg filma. Njihov prethodni film Cop Out (2010) u režiji tada već suviše napušenog Kevina Smitha baš i nije neka referenca. Njihov primarni format je televizija, odnosno serije, i na tom polju zaista znaju šta rade. Glede režije koju potpisuje jedan od braće Mark, ona je školski neupadljiva, čak i neinspirativna.


Once upon a Time in Venice je loš film po svim parametrima i to je prilično teško kontestirati. Ali to nije ono što će ga odrediti. Pravo pitanje bi glasilo je li zabavan. I eto nas tu na prilično klimavoj vagi. Da, super je gledati kako se Bruce Willis glupira u društvu sa Johnom Goodmanom, glumcem koji je pao žrtvom svog specifičnog izgleda i kojeg bih iskreno voleo videti u više filmova, naročito zato što se oseća kako se oni zaista dobro zezaju pomalo režirajući sami sebe. Njih dvojica i ostatak ansambla koji ima manju minutažu nas će nas nekako dovesti do kraja filma, i to će se pokazati kao težak zadatak sa ovako tupo napisanom pričom i scenariom.