30.8.17

My Happy Family / Chemi Bednijeri Ojakhi

kritika originalno objavljena na DOP-u:

napomena: drugi deo "double bill" kritike


Ovogodišnje izdanje Sarajevo Film Festivala prošlo je u znaku Gruzije. Osim naslova Hostages smeštenog u sovjetsko doba, druga dva igrana filma, Scary Mother koji je u Sarajevo došao nakon svetske premijere u Locarnu neke dve sedmice ranije i tu odneo glavnu nagradu, Srce Sarajeva, te My Happy Family koji je na festival došao nakon izuzetno duge turneje još od Sundancea i Berlina savremene su priče koje tretiraju jednu te istu temu (položaj žene u još uvek patrijarhalnom društvu) i čiji su likovi dve iznimne pedesetogodišnje žene imena Manana.

Druga Manana (Ia Shugliashvili), ona čija je porodica “srećna”, ima malo drugačiji set problema. Na njoj nisu prisutni vidljivi znaci traume iz kuće, detinjstva i mladosti. Njen osnovni problem je komično prepuna kuća, odnosno stan koji deli sa svojim roditeljima, ocem Otarom (Goven Cheishvili), starcem večito obučenim u narodnu nošnju koji je opsednut svojom smrtnošću, dominantnom i zajedljivom majkom Lamarom (Berta Khapava), tunjavim mužem Sosom (Merab Ninidze) i sa dvoje odrasle dece od kojih sin ne silazi sa kompjutera, a kćerka je u stan dovela i svog muža. Manana se nalazi na dnu kućnog lanca ishrane, nema pravo na svoje mišljenje već mora slušati majku, poštovati tradiciju i bojati se sramote. Ona pritom nije neobrazovana i lenja žena, već vrlo inteligentna i sposobna nastavnica književnosti i sve što želi je pravo na svoj život.

Ostvariće ga tako što će sama iznajmiti stan (navodno u lošoj četvrti), tamo se preseliti nakon proslave svog rođendana koju su bez njenog znanja i odobrenja organizirali drugi ukućani na čelu sa mužem, te početi da živi sama na zaprepašćenje i osudu ostalih ukućana, ali i mlađeg brata Reza (Dimitri Oragvelidze) koji će nastaviti da se meša u njen život sa pozicije patrijarhalne moći.

Nasilje u filmu ostaje isključivo na verbalnom nivou, ali varira od buke i besa do pasivno-agresivnih igrica. Manana će sav taj pritisak izdržati uverena u ispravnost svoje odluke čak i posle otkrića koje bi nekom slabijem filmskom liku (ili stvarnoj osobi, svejedno) promenilo život iz korena. Ona svoje bivše ukućane i dalje voli, pa na nju ne deluju emocionalne ucene i apsolutno razume njihovu tendenciju da se po svaku cenu drže zajedno, šta god to značilo. Iz zapadnjačke perspektive će se učiniti čudnim što njen muž ostaje sa njenim roditeljima pod istim krovom i na istoj strani, ali njoj ni taj nedostatak lojalnosti neće smetati.

Jedna od glavnih teza koju autorski dvojac Nana Ekvitmishvili i Simon Gross, internacionalno poznat po svom prethodnom filmu i tadašnjem pobedniku ZFF-a In Bloom, postavljaju je paradoks u kojem patrijarhalnu tradiciju najgorljivije brane upravo njene primarne žrtve – žene. Toga se, uz dozu začudnosti i tripa u svom prvencu Ne gledaj mi u pijat dohvatila i Hana Jušić. Ovde je postupak drugačiji, raspoloženje prijatnije, a fokus je na porodičnoj histeriji koja je u svojoj apsurdnosti čak smešna, a ponekad i izuzetno topla (uglavnom zahvaljujući Mananinoj osobnosti), a da nije ništa manje strašna u svojim implikacijama. Za razliku od Ane Urushadze koja u Scary Mother ne vidi izlaz, Nana i Simon (koji se i inače potpisuju svojim imenima, a ne prezimenima) u My Happy Family nude opciju: upornost, ali i zezanje i ljudskost, a najviše iskrenost u borbi za ličnu slobodu.