31.1.17

The Frontier

2015.
režija: Oren Shai
scenario: Oren Shai, Webb Wilcoxen
uloge: Jocelin Donahue, Kelly Lynch, Izabella Miko, Jamie Harris, Jim Beaver, Liam Aiken, AJ Bowen

Krvave ruke, smotuljak novca i zlatna kopča sa gravurom. Žena. Pustinjski pejzaž, opusteli put, žarke boje kao u filmovima iz 70-ih. Font. Kratak bljesak naslova, prosto i jednostavno. Žena za volanom krntije na izdisaju. Noć je, umor je hvata. Vidimo je ispred ušljivog (naslovnog) motela gde je gazdarica budi jer blokira prilaz. Kome, pitamo se. Eh...

Mlada žena imena Laine (Donahue) kaže da beži od dečka koji je mlati, ali nismo sigurni koliko joj je za verovati. Vlasnica Luanne (Lynch) joj nudi posao za šankom iz sažaljenja. Jedini gost, jezivi bradonja Lee (Beaver) od početka nije naklonjen toj kombinaciji. Lokalni šerif (Bowen) koji svakodnevno putuje kao ispomoć u obližnji grad i iz njega donosi vesti o jednoj brutalnoj pljački i jednom brutalnom ubistvu se raduje novom licu. Ubrzo pristižu i gosti, slatkorečivi Englez (Harris), njegova praznoglava cura (Miko) i drčni momak u sportskom autu (Aiken).

Laine ima jasnu početnu logiku: da se malo odmori, možda ćorne nešto usput, pa da nastavi sa potucanjem. Ali cela klika deluje čudno i nekako međusobno povezano, kao da nije slučajno da su baš u to vreme, baš na tom mestu. Možda je ubola jackpot. Možda se zajebala kao niko.

U pogledu stila, The Frontier je besprekorna posveta periodu, od dizajnerskih rešenja za font, scenografije, rekvizite i kostima, pa do muzike (jednostavne orkestracije koja nabija tenziju) i fotografije koja deluje analogno toplo (možda i pretoplo), iako je digitalna, atmosfere i tipologije likova. Dobrodošli u 70-te koje referiraju na 50-te i re-inventiraju njihove obrasce. Zaplet, međutim, više asocira na kasniji period, opet neparnu dekadu, 90-te i neo-noir sa opasnim likovima koji se prave nevešti i prejebavaju međusobno na jednom ograničenom mestu.

Pomislite na Tarantina koji je iskopao dva-tri opskurna filma, pomešao ih blenderom i dao Rodriguezu da od njih napravi pustinjski triler. Imamo čak i jednu iz naftalina izvađenu nekada relativno poznatu glumicu i nekada dobru ribu, Kelly Lynch, koja se nije do kraja probila da igra washed-up starletu. Imamo i Jocelin Donahue koja ima potencijala da postane veliko ime, pa čeka da je neko otkrije naizmenično radeći totalni žanr i mumblecore filmove. Plus jedna preteća pojava i nekoliko čudaka i eto zabave.

Ali The Frontier jednostavno nije toliko dobar film. Prvo, iza njega ne stoje Tarantino i Rodriguez, nego dva anonimusa koji to pokušavaju da postanu, pa kopiraju. Drugo, likovi su tipski, motivacije providne, a obrati očekivani, bez nekog dodatnog “twista”. Treće, scenarista Wilcoxen je teatarskog porekla što se vidi u insistiranju na enterijerima, dijalogu i relativnoj statičnosti radnje, a pritom nema dovoljno znanja da od toga napravi štos, kao što ni reditelj Shai, inače debitant u dugometražnom formatu, nema ideju kako bi to “ispeglao”.


Šteta je jer su njih dvojica makar počeli na pravom tragu i imaju par visprenih ideja. The Frontier ostaje tako elementarno gledljiv film koji zaintrigira na početku, pa popusti do kraja. Znate, jedan od onih što idu u ne-doba na opskurnim kablovskim kanalima. Ima i to svojih draži, ne kažem.

30.1.17

Live by Night

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Ben Affleck (po romanu Dennisa Lehanea)
uloge: Ben Affleck, Elle Fanning, Chris Messina, Remo Girone, Brendan Gleeson, Siena Miller, Zoe Saldana, Chris Cooper, Robert Glenister, Matthew Maher, Max Casella

Čini se da su ambicije Bena Afflecka uvek prevazilazile to da bude “samo” glumac. Od samog početka on pokazuje više strasti za pisanje (podsetimo se samo da je ko-autor Oscarom nagrađenog scenarija za Good Will Hunting), da bi se nakon svoje “celebrity” faze ispunjene generičkim ulogama dao u rediteljske vode. Njegov rediteljski prvenac Gone Baby Gone po literarnom predlošku Dennisa Lehanea bio je impresivan, a usledili su vrlo dobri The Town i odlični Argo. Činilo se da mu je režija udahnula novi žar i za glumu (recimo glavna uloga u Gone Girl), pa je bilo razumno gajiti nekakva očekivanja i od Live by Night, kostimirane gangsterske epopeje koja protagonistu Joea Coughlina vodi od Bostona 20-ih do Floride 30-ih, takođe po motivima Lehaneovog romana. Šta je pošlo po zlu da se ova razmerno raskošno produkcija Warner Brothersa (budžet od oko 80 miliona dolara) pretvori u film koji publika uglavnom zaobilazi, a kod kritike naleće na mlak prijem?


Da se odmah razumemo, radi se tu o neujednačenom, ali nikako lošem filmu koji svakako ima svoje momente, koji atraktivno izgleda (kada ste poslednji put videli jurnjavu i kršenje 100-ak godina starih automobila?) i čija se radnja prati netremice. Iako bi Affleck mogao biti mudriji kao reditelj, pa glavnu ulogu poveriti nekom drugom glumcu, ansambl je impresivan, naročito što se tiče epizodista. Takođe, film je zanimljiv i kao svedočanstvo vremena kada Florida nije bila turistička i penzionerska destinacija, nego se tek razvijala i zapravo bila nazadno ustrojena, prožeta rasizmom, klasizmom i mržnjom prema došljacima, kako imigrantima, tako i potencijalnim ulagačima koji ne dele vrednosti sa domaćima ili su, eto, krive veroispovesti.
Nakon učešća u Prvom svetskom ratu, sin policijskog kapetana Joe Coughlin je odlučio da ne sluša više nikoga i da, ako će već ginuti, to čini za sopstvene, a ne za tuđe interese. Postao je razbojnik koji sa dvojicom drugara pljačka banke i bogate kriminalce. Otac (Brendan Gleeson u par sjajnih scena) zna čime se sin bavi i lojalnost mu je podeljena: uhapsio bi ga ako bi ga uhvatio na delu, ali će se potruditi da ga zaštiti kako od mafijaša, tako i od “ruke pravde”. Međutim, Joe se preigrao kada se spetljao sa Emmom Gould (Miller), devojkom šefa irske mafije Alberta Whitea (Glenister) koji je, pak, u ratu sa Italijanima koje vodi Maso Pescatore (Girone).

Nakon što njegova veza sa Emmom bude otkrivena, a ona nastrada, Joe će dopasti zatvora iz kojeg će izaći sa željom da se osveti Albertu, pa će početi da radi za Italijane. Posao ga vodi na Floridu, u Ybor, predgrađe Tampe, sa ciljem da pojača kanale šverca ruma (ne zaboravimo na prohibiciju) i pokuša da razradi posao sa prostitucijom, drogom i kockom. U tome će mu pomoći stari drug Dion Bartolo (Messina), a na poslu će upoznati i svoju drugu ljubav, kubansku princezu šverca, revolucije i dobrotvornog rada Graciellu (Saldana). Problemi će se samo ređati u vidu kompleksnog socijalnog pejzaža koji sačinjavaju religiozni šef policije (Cooper), njegova kćerka ludačkih ambicija da bude zvezda, pa završi prvo kao prostitutka/narkomanka, a zatim kao vašarska propovednica (Fanning), Ku Klux Klan i suparničke bande.

Deluje nagužvano? U pravu ste potpuno. Izvorni roman je prilično dugačak, nabijen događajima i sa kompleksnim odnosnima između likova, što je dosta teško adaptirati u film trajanja po meri današnje bioskopske publike. U verziji koja je puštena u kino-dvorane se vidi prilična nespretnost u adaptaciji, a scenario deluje kao gubi momentum, pa čak i internu logiku. Prosto, događaji se ređaju, a motivacija za njih ostaje štura, kao da je Affleck morao da “ispoštuje” strukturu romana i uključi sve pasaže, pa ih je pritom skratio do neprepoznatljivosti (čak je lik kojeg je odigrao Scott Eastwood u potpunosti isečen u montaži), da bi vreme i resurse trošio uglavnom na pokazivanje raskoši produkcije, čak i previše savršenu scenografiju, kostime i rekvizitu na kojoj se čak niti ne vide tragovi korištenja i obrabljenosti.
  Negde time, kao u početku floridske priče, uspeva da uhvati duh vremena i mesta, dok drugde deluje kao da namerno i sračunato igra na “jače strane”, odnosno da time pokriva gubitak snage u samoj priči. Sam Affleck tvrdi da su mu kao inspiracija poslužili stari gangsterski filmovi iz ere Jamesa Cagneya i Humphreya Bogarta (obratite pažnju na crno-bele uvodne kartice koje još i simuliraju analognu fotografiju), ali su uticaji novijih mafijaških epova primetniji, od Godfathera preko Goodfellas do Boardwalk Empire i nazad. Sa jedne strane, svaka čast za posvetu, ali kada se sa time pretera nauštrb stvarne supstance filma, što je ovde slučaj makar iz razloga što većina likova postoji samo da bi preusmeravali zaplet, onda je to problem jer nas podseća da postoje i bolji filmovi na tu temu i da bi možda bilo bolje reprizirati ih nego gledati njihovu simulaciju.

Opet, ne bi trebalo biti preoštar prema Benu Afflecku jer možda on nije ni najodgovorniji za krajnji rezultat. Naime, pušten u distribuciju u januarskom “smeće” terminu i stešnjen između dva nastavka Batmana prema kojima Afflecka ima obaveze, Live by Night je možda primer producentskog filma koji je smuljan i požuren, zapravo tretiran kao Affleckov hir koji su ljudi iz Warnera morali da odrade preko volje. Jer Live by Night već na nivou priče pokazuje potencijal za puno više od toga, pa me čak ne bi čudilo da je skraćen sa originalnog formata. Jer tu ima materijala za televizijsku seriju ili gangsterski ep starog kova i iskreno bih voleo da vidim nekakav “director’s cut” ako ga ima.

29.1.17

A Film a Week - The Chronicles of Melanie / Melanijas hronika

A Film a Week is a weekly column on this blog, run on Sunday for our English-language readers and friends, presenting usually local or European festival films to a wider audience. Every review is directly written and not translated.

Note #2: This review has been developed through the NisiMasa workshop on this year's edition of Tallinn Black Nights Film Festival.
Main Competition

Latvia, Czech Republic, Finland
Directed by: Viesturs Kairiss

In the year of 1940 Latvia was occupied by Soviet forces, and so were the other two independent Baltic states, as a part of Ribbentrop-Molotov pact signed the year earlier. Fearing German invasion and the lack of loyalty among the local population, the Soviets deported tens of thousands of people, members of the previous regimes, army officers, but also everyone deemed to be bourgeois from their home states to largely uninhabited Siberian taiga. Facing the hardships of cold weather, insufficient food and hostility by Soviet forces and local Russian population, many of them never saw their home countries again. One of those strong or fortunate enough to return and live to tell the tale was Melanie, the wife of journalist Aleksandrs Vanags. Even though she returned from the exile after Stalin’s death, her memoirs were published only after the collapse of Soviet Union.

If the story sounds familiar, there is a good reason to it. Two years ago, the masterfully crafted Estonian film called In the Crosswind covered the same topic in its unique, astonishing style with long tracking shots of tableaux vivants in black and white and voice-over narration from the protagonist’s letters.

In that aspect, Latvian theatre-turned-film director Viesturs Kairiss (Leaving by the Way, The Dark Deer) takes somewhat more familiar linear narrative approach. The tone of The Chronicles of Melanie is kind of balladic, similar to national elegies, but done coarsely, without the sense of nuance. Kairiss’ theatrical background is also noticable: aiming to amplify the emotional effect at any cost, he misses the tone more than once and ends up straight on the territory of pathos.

For instance, there is a scene on the train early on, in which a mother slays her three children with a razor blade, before committing suicide. The tone of this scene is not perfect either, it is a bit melodramatic, but this moment is by far the strongest one on the emotional level. However, the problem is that after we have seen the ultimate personal tragedy and sacrifice, things cannot get any further for the rest of the running time of 120 minutes.

In that sense, The Chronicles of Melanie is not that much about our title heroine herself and her personal hardships, as she is basically the vessel for a broader, national tragedy. The story of suffering either on a personal or national level is potent enough and deserves to be filmed, but with his story-telling, Kairiss does not do any favours to Melanie, nor even the people of Latvia.

Some other aspects are far better executed than the general tone of the film. For instance, the story is well-rounded by the motive of opera at the beginning and the very end. Black and white photography emphasizes the sense of suffering. And the choice of the Swiss actress Sabine Timoteo (The Wonders) proves to be the right one, due to her emotional expressiveness. But those details are not enough to make The Chronicles of Melanie a good piece of cinema.

28.1.17

Tiszta Szivvel / Kills on Wheels

2016.
scenario i režija: Attila Till
uloge: Zoltan Fenyvesi, Szabolcs Thuroczy, Adam Fekete, Monika Balsai, Lidia Danis, Dušan Vitanović

Mađarski film je u usponu. Tu ne govorimo samo o art-sceni koja ima dugu tradiciju koja nam je dala Szaba, Jancsa i Tarra i čiji je novi vrhunac Oscar za strani film dodeljen Šaulovom sinu Laszla Nemesa koji se profilira kao naslednik te priče. Daleko od toga da je on jedini, recimo filmovi Kornela Mundrucza su redovna pojava na filmskim festivalima A kategorije. Nije tajna da filmski fond ima rezultate uprkos relativno diktatorskoj politici Andyja Wajne koji se pita za sve, da privlači strane filmske i televizijske produkcije i da se ta sredstva u nekoj meri preusmeravaju i domaćim autorima. Opet, Palfyjeve morbidne ekstravagance (Taxidermia, Szabadeses) su uglavnom samofinansirane i van tog sistema, ali je makar za pohvalu to što postoji sve obimnija domaća produkcija filmova bliskih žanrovskom pristupu.

Onim što dođe na festivale u našoj regiji možemo svakako biti zadovoljni. Urbana romantična komedija Iz nekog neobjašnjivog razloga Gabora Reisza je svojom varijacijom na temu klasičnog Woodija Allena osvojila publiku i kritiku u Puli pretprošle godine. Godinu dana ranije glavnu nagradu na Grossmannu je odnela Nebeska smena Marka Bodszara, crnohumorna drama napetog ritma smeštena u milje radnika budimpeštanske hitne pomoći i po izrazu bliska klasicima (post-)jugoslovenskog filma. Prošlogodišnji motovunski naslov Ubice na točkovima nastavlja taj trend na vrlo dobar način.
Premisa o dvojici besciljnih i smorenih tinejdžera sa fizičkim hendikepom koji se slučajno i upoznaju i udružuju sa prekaljenim kriminalcem, plaćenim ubicom takođe u invalidskim kolicima može otići u dve krajnosti. Sa jedne strane, tu je inspirativna drama o težini života i nužnosti teškog rada na savladavanju prepreka u stilu pokojnog Hallmark kanala, a sa druge, film može otići ka sferama morbidnog crnog humora sa primesama akcije, negde između nemaštovitih Guy Ritchiejivih klonova koji niču Istočnom Evropom kao gljive posle kiše i Palfijevih šokantnih bizarnosti. Srećom, Attila Till bez većih problema uspeva da nađe svoj izraz koji možemo nazvati akcionom komedijom sa dušom i drži ga se od početka do kraja, pazeći na detalje i naročito dobro tempirajući akciju i relaksaciju, humor i dramu.
Stripovski urađenu špicu treba shvatiti kao najavu tona u kojem će film operirati, naročito u slučaju lika ubice Rupaszova (Thuroczy) kojeg upoznajemo pred izlazak iz zatvora. On je jednostavno stripovski cool lik, sposoban stići i uteći (koliko se može u datim okolnostima), duhovit i sa dobrim srcem koje skriva pod maskom opasnog momka koji radi za srpsku mafiju. Stripovska mu je i pozadinska priča koja se kroz film razrađuje i najavljuje romansu sa medicinskom sestrom Evi (Danis) koja je pred udajom. Stripovski deluje i njegov šef Radoš (Vitanović), brbljivi sadista večito okružen čoporom ubojitih pasa, pa su stoga stripovski i njegovi zadaci.
U stripovskoj hijerarhiji, tinejdžeri Zoli (Fenyvesi) i Barba (Fekete) koji žive u internatu, smaraju se školom i terapijom i rekreiraju sitnim vandalizmom bili bi u najboljem slučaju pomagači, “sidekicks” kako bi se to reklo, i njihov odnos sa Rupaszovom počinje kao takav, da bi se razvio u konkretno prijateljski. Oni su njegov preko potrebni kontakt sa izgubljenom dobrotom, on je njima ulaznica u svet avanture, daleko od bola i dosade svakodnevnog života. I pravo je zadovoljstvo njih trojicu gledati u ovom napetom, uvrnutom i humornom filmu.
Ono čime se Ubice na točkovima mogu pohvaliti je apsolutno sjajna autorska kontrola koju Till demonstrira u svakom segmentu filma. Szabolcs Thuroczy je jedini profesionalni glumac od glavnog trija i uspeva da privuče pažnju i preuzme teret na sebe kako bi u zajedničkim scenama olakšao Fenyvesiju i Feketeu, izuzetno talentovanim amaterima koji imaju stvarne hendikepe kojih se ne da odigrati. Sva trojica imaju sjajnu zajedničku hemiju, momci apsolutno uživaju na snimanju i to se vidi, a Till ih iz rediteljske fotelje sjajno usmerava. Mafijaš iz bivše Jugoslavije je postao “trope” u modernoj kinematografiji, toga su svesni i Till i glumac mu Vitanović, pa se oslanjaju na danske klasike žanra i tamošnje glumce Zlatka Burića i Dejana Čukića.
Till sjajno vodi i priču, nalazeći onu finu liniju između čovečnosti, humora i patetike. Recimo, jeste li ikada zamislili kako to izgleda bežanje sa mesta zločina u invalidskim kolicima uzbrdo? Ili šipčenje kroz močvaru na pecanje u istoj formaciji? Ili šta se dešava kada se akumulator od električnih kolica isprazni? Ili kad vežbe ne rade svoj posao? Tillov humor nikada nije suviše očigledan, nema namigivanja ni podgurivanja i, najvažnije od svega, poštuje svoje subjekte, a i nas kao gledaoce. To ne znači da se on neće putem dobro zezati i poigravati se sa našim očekivanjima, koketirati sa patetikom, pa to odbaciti.
Ono u čemu film briljira je obrat na samom kraju koji celu viđenu priču daje u novom svetlu. Krupan je to zalogaj čak i za verzirane žanrovske autore, treba se poigrati sa gledaočevom percepcijom i očekivanjem, biti originalan, uraditi nešto što se do sada nije radilo i, najvažnije od svega, na taj način da priča štima i pre i posle toga. Tillov obrat je bez svake sumnje šlag na torti i dodatni razlog da Ubicama na točkovima zacementira status žanrovske poslastice.

27.1.17

Destinacija_Serbistan / Logbook_Serbistan

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet
2015.
autor: Želimir Žilnik

Još i pre uspostavljanja i zvaničnog imenovanja balkanske rute, zemlje Balkana su postale tranzitne za reke izbeglica i migranata u potrazi za sigurnošću i pristojnim životom na zapadu Evrope. Istočna i podsaharska Afrika, Libija, Sirija, Irak, Afganistan su zemlje odakle ljudi masovno i sve masovnije odlaze i to se neće promeniti restriktivnom politikom i zatvaranjem granica. Broj migranata se, međutim, samo povećao što zbog eskalacije sukoba u Siriji, što zbog humanog, ali logistički košmarnog poziva određenih zapadnih zvaničnika da su izbeglice dobrodošle. U tom smislu, Žilnikov film snimljen 2014. godine ne slika današnje stanje stvari u Srbiji i drugde na izbegličkoj ruti, ali itekako pogađa suštinu.
Zvuči kao zvanična propaganda, ali je zapravo sušta istina: Srbija je sigurno među najugodnijim stanicama na toj izbegličkoj ruti, incidenti sa domaćim stanovništvom su retki, a državni organi nesrećnike tretirauju sa zvaničnom distancom, ali i sa poštovanjem. Tri su razloga za to. Prvi, Srbija je samo usputna stanica i toga su svi svesni, od zvaničnih organa reda, preko domaćeg stanovništva do samih izbeglica.
Drugi, i domaće stanovništvo je neretko i samo imalo svojih izbegličkih iskustava iz ratova 90-ih ili čak iz Drugog svetskog rata, pa prema ljudima iz Azije i Afrike oseća mešavinu ljubopitljivosti i solidarnosti, dodatno pojačanu uverenjem ili projekcijom da i Srbi i izbeglice imaju istog “neprijatelja” - zapadni svet. To što Afrikanci, Sirijci i ostali tom neprijatelju hrle u zagrljaj je takođe racionalizirano srpskim gastarbajterskim iskustvima: i jedni i drugi to rade zbog novca, ali im je “duša” na drugom mestu.
Treći razlog za to je činjenica da je sistem prihvatilišta i azila jedan od retkih državnih sistema koji je zapravo funkcionalan, u kome su pravila ponašanja, prava i obaveze jasne i razumljive stvari i gde nema korupcije i prespore birokratije. Uostalom, kroz taj sistem su i ranije prolazile izbeglice sa raznih strana (najčešće iz bivšeg Istočnog Bloka, takođe na putu u bolji život na Zapadu), pa je on relativno uhodan. Problem je samo u tome što je on projektovan za manju frekventnost ljudi koji kroz njega prolaze, pa nema uvek mesta za sve, a postoji i neka rigidnost kao i u drugim državnim sistemima koja ne mari mnogo za pojedinačne ljudske sudbine, kao što je to slučaj kada neko krene dalje, pa bude zaustavljen i prisiljen da se vrati.
To sve, naravno, ne znači da je sve banja, naprotiv. Izbeglicama je jasno da uslovi života glede ekonomije, posla, kvaliteta infrastrukture i slično nisu mnogo bolji od onih koje su ostavili za sobom u Africi i Aziji. Slični su i svakodnevni problemi, pa zbog toga valjda i ne planiraju da se tu duže zadržavaju. To čine samo retki (indikativna je analogija rata u Siriji sa onim u Jugoslaviji), verovatno i sami umorni od lutanja. A sad, to što nema agresivnog rasizma u institucijama i glavama ljudi, ne znači da nema i pojedinaca upitnog morala spremnih da zarade na tuđoj nesreći ili onog “casual”, “pozitivnog” rasizma u smislu toga da su primećeni gde god se pojave, što takođe zna biti naporno i ne baš prijatno.
Veteran dokumentarnog i igranog filma Želimir Žilnik sve to pažljivo snima, prebira materijal, ostavlja samo najfilmičnije momente (poput osebujnog upravnika jednog od azila, fudbalske utakmice ili sekvence na vašaru) i slaže ga u jedan efektan i zanimljiv pregled još uvek aktuelne teme. Izraz je režiran i doku-dramski, na tragu filma ceste, ali je misija čisto dokumentarna. U tome se Žilnik vešto služi trikovima i pušta svoje subjekte i članove ekipe da tu i tamo odigraju kakav komad škakljivog materijala koji nije mogao biti snimljen uživo. Pritom nema inputa i manipulacije od strane samog Žilnika ili članova njegove ekipe, sve što vidimo je iskreno i etično prema ljudima koje se snima.

Neka vas ne prevari ton filma koji je pozitivan i pun nade za te ljude. Čelična volja i nada su najčešće jedino što im je, uz nešto novca, ostalo. Možemo im samo poželeti sreću, za ostalo će se snaći. Kad su stigli do Balkana, stići će i tamo kamo su se namerili. Ni to što je film koncipiran i snimljen pre vršnog vala ne menja puno na stvari: princip je isti, ostalo su nijanse. Potrebno nam je više ovakvih toplih i iskrenih priča da se podsetimo da smo svi zajedno u ovom našem svetu.

26.1.17

The Hallow

2015.
režija: Corin Hardy
scenario: Corin Hardy, Felipe Marino, Tom de Ville
uloge: Joseph Mawle, Bojana Novaković, Michael McElhatton, Michael Smiley

Corin Hardy je svakako autor pred kojim je budućnost kada je u pitanju horor i uopšte mračnjaštvo. Kao autor kratkih filmova i video-spotova osvojio je brojne nagrade, a njegov dugometražni prvenac The Hallow svakako je zanimljiv i žanrovski pismen uradak. Pred Hardyjem je nov angažman, remake kultnog filma The Crow i čini se da producenti imaju pravog čoveka za posao, nekoga sa osećajem za vizuelno, za cool i za gothic.

To se donekle potvrđuje i u The Hallow, čak uz sva ograničenja debija i prelaza s jednog formata na drugi. Problem je možda preterana ambicioznost ili fingiranje iste: Corin Hardy je film “prodavao” kao mešavinu Peckinpahovih Straw Dogs i Del Torrovog Pan’s Labyrinth, a da ni sa jednim ni sa drugim filmom nema previše veze, osim onih najpovršnijih identifikacija. Ipak, filmski DNK The Hallow uopšte nije slab: mogu se tu iščitati uticaji Carpentera i Cravena, Shyamalana i Lucia Fulcia, dok je glavna asocijacija Sam Raimi i njegov Evil Dead sa kojim deli “cabin-in-the-woods” okruženje. Hardy nam je taj koncept začinio sa lokalnim šmekom Irske, njenim vlažnim šumama, oronulim starim kućama i unikatnim folklorom.

Adam (Mawle) je inženjer šumarstva koji sa ženom Claire (Novaković) i bebom dolazi u duboku Irsku provinciju kako bi obeležio stabla za seču. Njegov dolazak nije koincidentalan i poklapa se sa privatizacijom državnih šuma usled krize, pa je otpor lokalnog stanovništva razumljiv. Jasno, dođoš nije popularan, svetonazorske razlike su ogromne, ali usred svega toga, kako objašnjava lokalni policajac (Michael Smiley u divnoj minijaturi), stoji nesporazum: lokalci veruju kako šuma pripada naslovnim mitskim bićima i kako ih ne treba uznemiravati.

Hardy nas u prvom činu drži u neizvesnosti ima li njegov horor socijalni i psihološki kontekst. Prvo pokušava da isprofilira Adama i njegov odnos sa lokalcima među kojima je najglasniji sused Colm Donnelly (McElhatton), a kasnije i sa Claire. Jednom kada radanja krene svojim tokom, kursom pravog, nepatvorenog horora bez aluzija na nešto drugo, upravo će taj odnos biti od izuzetnog značaja kao jedini preostali kontekst. Joseph Mawle i Bojana Novaković uspevaju da fiksiraju našu pažnju i iznesu film, iako je njegov lik možda čak i previše napisan, a njen svakako premalo.

Glavna stvar u filmu su akcione scene u kojima se naši junaci susreću sa monstrumima, odnosno šumskim demonima. One su impresivno agilne, napete i pratljive. Ima tu i “jump scare” momenata koji su efektni jer se s njima ne preteruje, ima i dovoljno jeze i groze, prljavštine i krvi. Međutim, posebna poslastica ovog filma su monstrumi i njihov tretman: iako su u principu tipski, bez prošlosti i uzroka, Hardy ih polako i postepeno uvodi i maksimizira njihov efekat, a sami monstrumi su odličan primer digitalne i modelarske animacije.


Iako je daleko od bilo čega revolucionarnog, The Hallow je žanrovski čist i sasvim solidan film koji svaki ljubitelj horora treba pogledati.

25.1.17

Rudy kapitan / Cerveny kapitan / The Red Captain

2016.
režija: Michal Kollar
scenario: Michal Kollar, Miro Sifra (prema romanu Dominika Dana)
uloge: Maciej Stuhr, Oldrich Kaiser, Marian Geisberg, Martin Finger, Michal Suchanek, Zuzana Kronerova, Helena Krajciova

Godina je 1992. i Čehoslovačka preživljava svoje poslednje dane. Tri godine ranije, komunisti su sišli s vlasti i pustili “šašave pisce”, kako to kaže jedan lik u filmu, da im kroje kapu. Primedba se odnosila na Havelov akt o opštoj amenstiji za sve sumnjivo i politički osuđene zatvorenike pod koju su se podvukli i sasvim obični kriminalci, serijske ubice, narkomani i probisveti, poput Ondreja Riga.

Upravo sa vešću o njegovom hapšenju počinje rediteljski prvenac vrlo sposobnog producenta Michala Kollara. Naravno, reč je o fiktivnom, ali zapanjujuće realističnom svetu nastalom iz pera slovačkog pisca Dominika Dana koji se bavi inspektorima, špijunima, bezbednjacima, komunistima, psihopatama, crkvom, drukerima, tranzicijom i smutnim vremenima. Cerveny kapitan je jedna od knjiga u nizu, a Danov opus naprosto traži visokobudžetnu televizijsku seriju. Toliko da i ovaj film zapravo liči na kvalitetni pilot od dve epizode.

Američki noir uzori se poznaju kroz klišee: napaljeni mladi inspektor (igra ga sa punim žarom poljski glumac Maciej Stuhr) je uparen sa okorelim starim (Geisberg) i njih dvojica pronađu tajno pokopani leš iz kasnog komunističkog perioda čiji ih trag vodi do Crkve, Službe, a naročito naslovnog sadističkog agenta kojeg igra češka zvezda Oldrich Kaiser. Nadalje, patolog je prigodno ciničan sa svojim komentarima, barovi su sumnjivi i u njih zalaze barabe, različite interesne skupine štite svoja dupeta, vreme je pasje vruće i sve u tom stilu.

U pitanju je, dakle, poštena žanrovska priča sa izrazito lokalnim šmekom. Osim jednog CGI momenta na početku, produkcijske vrednosti su izvrsne, posebno za neimpozantni budžet od oko 2 miliona eura. Svi detalji perioda, poput vozila, arhitekture i odeće su apsolutno na mestu. Kollar režira školski neprimetno, ali razmišlja producentski i uspeva da izvuče maksimum iz onoga što ima na raspolaganju. Neki detalji poput dijaloga na dva jezika će možda promaći zapadnom gledaocu, ali trenirano istočnoevropsko uho će ubrati razliku između češkog i slovačkog.

Naravno, nije sve baš uvek glatko. Naslovni junak je problematičan jer ga imamo samo u par scena, dakako impozantno krvavih i stoga pamtljivih, ali smo svejedno očekivali nešto veće njegovo prisustvo u priči. Oldrich Kaiser je ime koje će privući češke gledaoce, ali ostaje sumnja da je u pitanju pre svega marketinški trik. Takođe, akcioni “stunt” u kojem se Maciej Stuhr provlači ispod železničke kompozicije u punoj brzini bi verovatno posramio američke akcione junake poput Brucea Willisa, ali je svejedno “over the top”. Nešto problema se može naći i u raspletu koji deluje malo saseckano, ali pošto sam imao prilike da pogledam samo DVD verziju, 15 minuta kraću od bioskopske / festivalske, usudio bih se da to pripišem tom faktoru.


Međutim, i pored tih laganih nedostataka, Cerveny kapitan je i više od gledljivog filma i kurioziteta za gledaoce nenaviknute na takve naslove iz istočnoevropskog miljea. Još više od toga, to je primer kako nastaje domaća, odnosno regionalna filmska industrija, što se posebno može primeniti na žanrovske naslove koje fondovi često zaobilaze.

24.1.17

Don’t Breathe

2016.
režija: Fede Alvarez
scenario: Fede Alvarez, Rodo Sayagues
uloge: Stephen Lang, Jane Levy, Dylan Minnette, Daniel Zovatto

Sa jedne strane, Don’t Breathe je revolucionaran film. Počinje od poznate premise “home invasion” trilera u kojem grupa provalnika, ovog puta nešto profiliranija od standardnih baraba, upada u kuću slepog vojnog veterana (Lang) koji navodno leži na stotinama hiljada dolara. U pitanju je, naravno, onaj poslednji posao koji će im doneti dovoljno novca kako bi ispunili svoj primarni cilj i zbrisali iz napuštenog, razvaljenog Detroita za sva vremena. Međutim, ne samo da žrtva nije toliko bespomoćna, veteran čak i ne prihvata ulogu žrtve, nego postaje osvetnik, već on nije čak ni moralno neupitan...

Cilj autora Fede Alvareza (remake Evil Dead) je da nam se negde na trećini filma promeni strana za koju navijamo. Jer provalnici zapravo nisu (svi) barabe, koliko su ljudi sa svojim ciljevima i potrebama. Vođa bande Money (Zovatto) je svakako karijerni kriminalac, ali on ionako prvi gine (spoiler!) u toj gunguli, što nam olakšava da drugo dvoje vidimo kao ljudska bića. Njegova devojka Ricky (Levy) samo želi novi početak za sebe i svoju sestricu daleko od detroitskog sivila i bede, a njen wannabe dečko Alex (Minnette) je osetljiva dušica koja koristi posao svog oca kako bi svoju izabranicu pratio do kraja sveta.

Čak i ako ne zaboravimo da su oni okreni-obrni ipak kriminalci barem sudeći po njihovim postupcima, drugi razlog zbog kojeg možemo navijati za njih (ili film barem napeto pratiti iz neutralne pozicije) je podređeni položaj u kome se nađu. Naprosto, slepi veteran i njegov opasni pas se bolje snalaze u mračnom lavirintu od kuće nego što se u toj situaciji snalaze nepripremljeni uljezi. Dodajmo na to njegove sadističke psihopatske tendencije i veliku tajnu koju krije, pa Don’t Breathe postaje borba za život i napeta klackalica, iako se prva, uvodna scena može smatrati spoilerom i neveštim okvirom da se skoro cela radnja odvija u flashbacku.

Razloge za takvu efikasnost možemo naći u pametnoj režiji koja se oslanja na atipično strpljivu montažu bez oštrih rezova i pokušaja plašenja prepadima. Nasuprot tome, imamo duge, neprekinute vožnje kamerom koju potpisuje Pedro Luque koje nam ponešto govore o topografiji, kako vanjskoj, tako i unutrašnjoj. Takvim snimanjem, pokreti likova dobijaju na značaju, tišina postaje esencijalna, a nagužvana, lagano propala kuća sa pripadajućim klaustrofobičnim podrumom i tavanom se pretvara u pravo bojno polje.

Stephen Lang je izuzetno strašna pojava koju bez problema možemo zamisliti kako svoj hendikep okreće u svoju korist, Jane Levy koja je sa Alvarezom već radila na Evil Dead nastavlja tradiciju “kraljica vriska”, iako nije, niti može biti prava “final girl”, dok se Dylan Minnette odlično snalazi kao “najslabija karika” bande koja ipak uspeva da pruži žestok otpor iz razloga svoje odanosti.

Osim nepotrebnog, ma kako isprva atraktivnog okvira, problem donekle mogu biti i retrogradni pod-tonovi po kojima se veteranova psihopatija objašnjava njegovim napuštanjem Boga (iako je situacija po svoj prilici obratna: Bog je odavno napustio i njega i te nesrećne mulce i nekadašnju prestonicu američke auto-industrije). Međutim, ono što zapravo smeta je inflacija obrata koji ruše unutarnju logiku pojedinih postupaka i detalja u priči. Jasno, zbog njih napetije pratimo, ali otvaraju se ne tako male i neprimetne rupe u kontinuitetu.


Ali i pored toga, Don’t Breathe predstavlja osveženje za potrošeni pod-žanr, što je prepoznato i od strane publike i od strane kritike. Bojazan ipak postoji u smislu da će najavljeni nastavak (za očekivati ga je s obzirom na zaradu filma) devalvirati jedan više nego pristojan komad filmske zabave.

23.1.17

The Passengers

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.
režija: Morten Tyldum
scenario: Jon Spaihts
uloge: Chris Pratt, Jennifer Lawrence, Laurence Fishburne, Michael Sheen

Ako The Passengers ima ikakav značaj, onda je to kao pokazatelj da nijedan hollywoodski glumac nije garant ne samo kvaliteta, nego i finansijskog rezultata filma. Do sada je Jennifer Lawrence bila magnet za zaradu, iako je igrala sve lošije napisane uloge u sve lošijim filmovima. Ako je Serena u kojoj joj je partner bio Bradley Cooper bila samo ekstrem, The Passengers je upozorenje za možda i najbolju glumicu svoje generacije da mora pažljivije birati uloge ako želi ponoviti svoje najveće uspehe koje je postigla sa Winter’s Bone i Silver Linings Playbook.


Inače, ovaj ambiciozno zamišljena i izdašno finansirana “inteligentna” SF-romansa sa filozofskim pod-tonovima je polomija na većini nivoa, ponajviše upravo na filozofskom, kako u logičkom, tako i u etičkom smislu. Istini za volju, film je vizuelno impresivan kako u običnoj, tako i u 3D varijanti, dorađen sa okom za detalje i osećajem za citat (u čemu dominiraju citati velikih dela Stanleya Kubricka, ne samo tematski bliska 2001: A Space Odyssey, nego i The Shining), a glumačka hemija uglavnom radi. Ali sa katastrofalnim scenariom, sav taj trud je uglavnom uzaludan.
Osnovni problem je u strukturi od tri čina koji kao da pripadaju različitim filmovima, pa su providnim trikovima, žanrovskim konvencijama i dramaturškim pomagalima spojeni u jedan. Prvi čin najviše podseća na “brodolomničke” filmove. Naš svemirski brodolomac je Jim (Pratt), inženjer i jedan od putnika na kolonističkom svemirskom brodu koji se probudio iz hibernacije nekih 90 godina prerano. To znači da on dolazak na odredište gotovo sigurno neće dočekati, pa je osuđen na život u samoći, gde mu jedino društvo pravi androidski šanker (Sheen) i njegove otrcane self-help fraze.

Međutim, naš Jim je grozno usamljen, pa je bacio oko na prelepu uspavanu spisateljicu znakovitog imena Aurora (Lawrence). U njemu se nešto lomi: usamljenost postaje neizdrživa, ali sme li on nekog drugog osuditi na smrt samo zato što je usamljen? Tu dolazimo do prve od dramaturških konvencija, nije preveliki spoiler reći da će je on ipak probuditi, jer takva su pravila žanra, i neće joj to reći iz istog razloga, a ona će to otkriti opet iz istog razloga. Uostalom, da li bi neko angažirao Jennifer Lawrence da leži u kapsuli i igra u flashback scenama?

Dakle, golupčići se zaljubljuju iako nisu iz istog miljea. Film ne kapitalizira dovoljno na klasnim razlikama između njih dvoje, kao ni na njihovim različitim motivima za svemirsku emigraciju, pa ceo taj momenat podseća na reciklažu Titanica. Na tom kursu je i ceo svemirski brod, nekvarljiv onoliko koliko je Titanic bio nepotopiv, a na tom kursu će biti i njihova svađa i mirenje usled katastrofe koju možda anticipiramo od samog početka, a koja je ovde samo pokušaj da se treći čin ubaci u akcioni modus i time se zamulja problematična ljubavna priča, te da se nekako progura njihovo pomirenje koje po elementarnoj logici ljudskih emocija ne bi bilo moguće nigde van Hollywooda. Uostalom, ako već niste ukačili referencu, Aurora će u jednom trenutku reći da su oni na brodu koji tone i da će, ako on gine, poginuti i ona.
Takvo poimanje ljubavi i emocijama se može smatrati romantičnim, ali je etički upitno, usuđujem se reći i mizogino. Istini za volju, ona će se u njega razočarati i ostaviti ga da pati, a ponovo će se u njega zaljubiti zbog njegove požrtvovanosti i čovekoljublja, ali je li to dovoljno da ona oprosti svom ubici? Pa makar bila napisana kao “sirota mala bogatašica”, a ne kompleksno ljudsko biće? Pa makar bila najveća mazohistička glupača? Njihov odnos je toliko uvredljiv da se pitam kako to nekome od nadležnih nije upalilo lampice ranije.

Dobro, ima ideološki zloćudnih, a uprkos tome dobrih filmova, ali ovde to nije slučaj. Nije tu stvar ni u inflaciji šablona, ni u često užasnom dijalogu koji glumce ponekad tera u histeriju i afektiranje, pa čak ni u režiji Mortena Tylduma (Headhunters, The Imitation Game) koji se trudi da ta ograničenja u scenariju premosti. Stvar je u sveopštem nedostatku bilo kakve logike i neverovatne lenjosti u pisanju. Utisak je da autor nema šta za reći, pa vrti kliše za klišeom, bez obzira koliko oni kontradiktorni bili međusobno. U tom smislu, jedno zgodno rešenje na samom kraju može razoriti ceo tok priče negde od početka i to je slika i prilika ove katastrofe od filma katastrofe.

Vredi li ga uprkos tome gledati? Možda. Rekoh, vizuelno je impresivan, ona scena sa nestankom gravitacije u bazenu je prelepa, dinamična i uzbudljiva, dok od svemirskog prostranstva zaista zastaje dah. Možda i zbog glumaca koji su zajedno simpatični i ležerni, posebno u drugom činu, ma koliko se Chris Pratt pre toga ne snalazio sam na ekranu (naprosto, nije glumac tog kalibra, bar ne još uvek), a Jennifer Lawrence posle toga afektirala i padala u histerije (nije ona kriva, tako joj je lik napisan). Možda zbog Laurencea Fishburnea u ulozi kapetana koji je možda nevoljna referenca na Event Horizon, još jedan užasni film sa svemirskom katastrofom u prvom planu. Možda kao prilično obimna lista stvari koje ne valjaju u Hollywoodu. Postupite po svojoj savesti i na svoj rizik.

22.1.17

A Film a Week - April and the Extraordinary World / Avril et le monde truqué

A Film a Week is a weekly column on this blog, run on Sunday for our English-language readers and friends, presenting usually local or European festival films to a wider audience. Every review is directly written and not translated.
April and the Extraordinary World is really something, well, extraordinary. It is an animated feature, a delightful and wild adventure in a crazy, steam punk-themed world based on Jacques Tardi’s graphic novel, directed by Christian Desmares and Franck Ekinci and beautifully voiced by pleiad of French actors, including Marion Cotillard, Marc-Andre Grondin and Jean Rochefort. It is unmistakable Tardi’s work, but other influences can also be found, like Tintin, Miyazaki’s work and even live-action science fiction classics like Fritz Lang’s Metropolis.

Let’s start with the world. Imagine that Franco-Prussian war never occurred because Emperor Napoleon III got killed in a scientific experiment, and his son Napoleon IV signed the peace treaty that kept the French Empire and consolidated its place at the center of Europe. That would mean that the 2nd Industrial Revolution that brought us combustion engine and electricity would be postponed and the world would be stuck with steam engines only. But over the span of several decades, the resources like coal and wood became scarce, which led to the energy wars with the League of America for the Canadian forest, poverty and a gray and dusty world. It seams that the only good thing is that there are two Eiffel Towers.

The year is 1931, and the government is hunting the scientists to help with the research. That is, the ones who are not disappearing on their own since the accident. Since the greatest minds are nowhere to be found, the government is left with the mediocre ones. Inspector Pizoni wants to change it by capturing Prosper, nicknamed Pops, his son Paul and daughter-in-law Annette who have been working in secret on the potion of immortality. When Paul and Annette get killed in the chase, their daughter April is left alone in the world, aside the talking cat Darwin, a clear side-effect of the immortality experiments.

Ten years later, April is living in hiding and working on the potion trying to save Darwin’s life. She is still the target of Pizoni who wants to get Pops through her. But the accidental meeting with a thief-turned-police informant Julius sets the new adventure in motion that will the characters and the viewers beyond their wildest dreams. Think of the invention of electricity, robot-rats, steam punk planes, moving houses, intelligent mutated lizards and whatnot.


Every scene has at least one brilliant punchline, a witty comedic turn or a piece of imaginative steam punk technology. Even though the structure is somewhat off, with the introduction being a bit too long and the ending that feels rushed, and the plot doesn’t make too much sense (no more or less than a standard issue animated adventure), but those small gems like bicycle-powered zeppelins, long distance cable cars, the head of the Emperor’s statue converted into living quarters, switches hidden in globe model, re-imagination of steam-powered cars, radio and television are enough to make April and the Extraordinary World a great experience. It’s larger than life story about sustainability, hopes for a better future, beautifully voiced and elegantly hand-drawn with simple lines, it feels so retro and so new at the same time.

21.1.17

Shan he gu ren / Mountains May Depart

2015.
scenario i režija: Jia Zhangke
uloge: Zhao Tao, Zhang Yi, Liang Jing Dong, Dong Zijilan, Sylvia Chang

Jia Zhangke je jedan od retkih disonantnih tonova u kineskom društvu, oprezni skeptik nimalo oduševljen vrlim novim svetom kineskog kapitalizma i konzumerizma. Na tome je izgradio festivalsku karijeru, a kod kuće nije proskribiran ili potpuno skrajnut utoliko što je oštar kritičar Zapada barem koliko i kineske imitacije istog. Njegove priče su razrađene i socijalne, pritom po pravilu ne popuje i skloniji je pokazivanju nego kazivanju.


Nakon prilično efektne, mada stranom gledaocu pomalo zbunjujuće ekskurzije u “crnu hroniku” sa A Touch of Sin, Jia se sa Mountains May Depart istovremeno vraća na poznat teren i odlazi na potpuno novu i neistraženu teritoriju. Teren je poznat u smislu da se vraća na poznatu geografsku lokaciju, njegov rodni grad Fenyang na severu Kine i na svoju standardnu temu kako čovek, pojedinac, uvek kaska za vremenom koje se užurbano menja u pravcu kapitalizma. Novina je da sada imamo triptih koji se događa u prošlosti i sadašnjosti, a projecira i budućnost (ili je, po jednoj teoriji, sanja), da su različite vremenske linije snimane različitim formatima slike, te da je fokus ovde na ličnom, a ne širem društvenom planu.
Prva, uvodna priča smeštena je u 1999. godinu kada se kopnena Kina, na putu da postane ekonomska velesila, i teritorijalno zaokružila vrativši Macao. U trijumfalnom ozračju i očekujući nove pobede akcentirane hitom Go West sastava Pet Shop Boys, polako tinja ljubavni trougao. Tao, koju igra rediteljeva supruga i muza Zhao Tao, je žena iz ondašnje kineske srednje klase čija je pažnja podeljena na dva muškarca. Jedan je iskreni i dobrohotni radnik Liangzi (Liang Jing Dong), a drugi je nametljivi novobogataš Zhang (Zhang Yi) koji je osvaja novcem. Pogađajte kako će se to završiti posle sveg dvoumljenja.

Druga priča prati počinje sa ponovnim susretom između Tao i Liangzija. Ona je sada poslovno uspešna u svom gradu, ali razvedena i usamljena pošto je sin Daole ostao da živi sa ocem u Shanghaiu. Liangzi je, pak, srećno oženjen, ali teško bolestan usled teškog života rudara-migranta. Kod Tao se u manjoj meri javlja nostalgija za prošlim vremenima, a u većoj refleksija o promašenom životu koja kulminira susretom sa sinom sa kojim se više temeljno ne razume. Treća priča je smeštena u budućnost, u Australiju, gde je Daole, prekršten u Dollar (Dong Zijilan), propali student koji je izgubio svaki kontakt sa svojom kulturom toliko da sa ocem komunicira preko Google Translate, dok mu se interes ne vrati kada upozna i zaljubi se u svoju profesoricu (Sylvia Chang), takođe migrantkinju i nesrećnu ženu.
  Je li to kompenzacija za odsustvo majke ili neuspeli pokušaj šoka publike? Govori li to u prilog teoriji da je treća priča majčin san? To bi bilo zgodno i legitimno objašnjenje s obzirom da je ova priča najslabije razrađena i gotovo generička lamentacija nad tim famoznim gubitkom (nacionalnog) identiteta u globalnom svetu. Jia na tom mestu pokazuje svoju tešku ruku i popuje, ne propuštajući priliku da proda jednu od anegdota koju je usput pokupio (onu o Google Translate komunikaciji) kao simbol i pokazatelj stanja stvari.

Štos sa različitim formatima slike, 4:3 na skoro pa kućnoj kameri za 1999, 16:9 za 2014, widescreen formata za 2025. godinu, nije u potpunosti uspeo, iako je delimično efektan način da se odvoje priče. Jia tim postupkom aludira na napredak tehnologije, od starih televizora, preko novih do skoro bioskopske slike u budućnosti, ali istu poentu prenosi mnogo suptilnije na par mesta posmatrajući grad kako se menja i to diskretno beležeći: automobili i taksiji tamo gde ih nije bilo i slične stvari.

Istini za volju, upitno je koliko ćemo iz melodrame klasičnog tipa, sa ženidbama i razvodima, posvađanim roditeljima i decom, uspeti da izvučemo paralelu sa gubljenjem ličnosti u kapitalizmu. Međutim, pojedini detalji u odnosima među likovima, njihova lutanja, spoznaje i neizrečena patnja na tom planu uspevaju ne samo da prodube opštu priču u široj slici, nego postaju izuzetno značajni za ceo film. U tim sitnim detaljima vidimo svu snagu stvaralaštva Jia Zhangkea, njegovu viziju i iskrenu brigu za svoje likove.
Na tom planu, očekivano, najviše posla ima Zhao Tao i ona tu apsolutno briljira. Istina, njen lik je najrazrađeniji i najprodubljeniji, pa njeni partneri mogu samo manje ili više uspešno pratiti njen takt. Liang Jing Dong tu bolje prolazi kao “strong and silent” šljaker nego Zhang Yi kao skoro karikaturalno gizdavi bogataš sa lagano psihopatskim tendencijama. U trećoj priči se njeno odsustvo oseća, Sylvia Chang sa svoje strane čini sve što je moguće da popuni ulogu žene sa integritetom, ali cela priča je suviše slaba da bi glumica u tome uspela, naročito uzevši u obzir prilično rudimentarni dijalog na engleskom jeziku koji autoru ne leži.

Svim nedostacima uprkos, Mountains May Depart je film vredan pažnje. Jia Zhangke se upušta u eksperiment bez zadrške i poentira, ponekad blatantno, ponekad suptilnije. A kada je u elementu, to naprosto izgleda i zvuči sjajno. U svakom slučaju, ovo je interesantan dodatak njegovoj karijeri i, najvažnije, može ga pomalo pomeriti od ispričanih socijalnih priča prema nečemu univerzalnijem.

20.1.17

Life

2015.
režija: Anton Corbijn
scenario: Luke Davies
uloge: Robert Pattinson, Dane DeHaan, Joel Edgerton, Ben Kingsley, Alessandra Mastronardi

Naslov je pretenciozan do bola, ali nisam siguran da je bilo moguće izbunariti bolji. Mislim, film je o životu, barem jednako kao i svaki drugi, ali naslov nema veze sa tim, već se odnosi na poznatu reviju. Nevolja je u tome što film nema ni neke naročite veze sa narečenim magazinom, iako je centralni momenat jedna ikonička fotografija objavljena u njemu. Na njoj je James Dean, glumac pred kojim je u tom trenutku stajala svetla budućnost, na Times Squareu u New Yorku, manje od godinu dana pred smrt. Fotografiju je, kao i ostale u tom profilnom članku, snimio Dennis Stock i to ga je propeliralo od slobodnjaka koji lovi zvezde po crvenim tepisima do cenjenog i nagrađivanog fotografa sa umetničkim aspiracijama.


Kada uzmemo u obzir da je Anton Corbijn karijeru počeo kao fotograf, pre nego što je počeo da režira video-spotove i filmove, zapravo čudi da film nije o toj fotografiji ili fotografiji kao umetnosti/zanatu/postupku uopšte, koliko je o čudnom i neočekivanom prijateljstvu dvojice nesnađenih ljudi. Neke se poveznice ipak mogu povući kroz celokupnu Corbijnovu karijeru, recimo fokus je opet pre svega na raspoloženju, a ne na radnji ili nekoj konkretnoj ideji, a ovim filmom Corbijn opet pokazuje osećaj za pop-kulturnu ikonografiju koji je demonstrirao u svom prvencu Control, takođe nestandardnom biografskom filmu o Ianu Curtisu, tragično preminulom sastava Joy Division.
Tragedija se oseća i u svakom kadru Lifea. Za očekivati je da će se to odnositi na Jamesa Deana (DeHaan), znajući njegovu potonju sudbinu, ali tu tragediju još izrazitije nosi Dennis Stock (Pattinson). Mladi glumac se u to doba probijao od statiste i televizijskog štancera u legitimnu zvezdu (radnja filma se odvija pred premijeru East of Eden, koji ga je i lansirao u zvezde i u doba kada je upravo dobio svoju najbolju ulogu u Rebel Without a Cause) i, ma koliko se pripremao, nije baš mogao da se nosi sa tim statusom koji uključuje život pod reflektorima i budnim okom producenata, studijskih glavešina oličenih u Jacku Warneru (kojeg Ben Kingsley sa uživanjem igra kao negativca) i njihovih lakeja koji mu uređuju raspored.

Sa druge strane, fotograf se takođe nalazio na prekretnici, odnosno u rascepu između svojih i tuđih želja, sa karijerom u leru, propalim brakom iza sebe i lošim odnosom sa sinom. On je pametno anticipirao visine do kojih će se James Dean uskoro vinuti i foto-priča o njemu bi mogla poslužiti obojici. Upravo je ona uticala na obe karijere, pre svega na Deanovu koji je postao simbol pobune mladih, posleratnih generacija, iako sam glumac zapravo nije bio pobunjenik sa razlogom ili bez, već osetljiva dušica koja se branila ironijskom distancom i čiji je neposluh bio bazična mentalna higijena. Prijateljstvo dvojice ljudi nastalo iz interesa vodilo ih na put od Los Angelesa, preko New Yorka do Indijane u kojoj je Dean odrastao, ali ih je povelo i na put spoznaje samih sebe.
Life je, bez sumnje, vizuelno ispoliran film. Izbor lokacija diktira određenu nelagodu, od Los Angelesa ne vidimo idilične plaže, već enterijere, lepljive noći i još lepljivije dane, New York je upadljivo siv, a ruralna Indijana pokrivena snegom. Corbijn, međutim, pokazuje posebnu strast za pojedine kadrove koje majstorski uokviruje. Dobrom osećaju doprinose i vrsne glumačke izvedbe kako nešto uspešnijeg Roberta Pattinsona koji se, čini se, “oprao” od reziduala Twilighta, tako i DeHaana koji još nije dostigao nivo koji zaslužuje, uglavnom usled ne baš sjajnog odabira uloga. Njegova izvedba Jamesa Deana ni u kom slučaju nije imitacija i ističe njegov nemali talenat u prvi plan.

Problem je, međutim, što nije baš moguće odgovoriti na pitanje o čemu je Life zapravo i kuda to ide. Biopic nije, jer ne preispituje život i dostignuća svoje dvojice protagonista, kao ni ono što su oni ostavili čovečanstvu u amanet. Nije ni rasprava o slavi, karijeri, umetnosti i životnim izborima. Na oba plana je film slične tematike The End of the Tour Jamesa Ponsoldta bio uspešniji i koncizniji. Opet, ako je Life argument da James Dean bio pre svega veliki glumac i nekakav mislilac, pa tek onda gotovo slučajno simbol ili čak žrtva korporativnog studijskog sistema, plašim se da Corbijn i scenarista mu Luke Davies nisu izneli dovoljno argumenata za tu tezu.

19.1.17

1944

2015.
režija: Elmo Nuganen
scenario: Leo Kunnas
uloge: Kaspar Velberg, Kristjan Ukskula, Maiken Schmidt, Peeter Tammearu

Godine 1977. Sam Peckinpah je potpuno promenio paradigmu kada se radi o filmovima na temu Drugog svetskog rata. Njegov Cross of Iron je bio radikalan rez od jednostranog diskursa u kojem se podrazumevalo koja je strana trpela, a koja nanosila patnju ratnih nedaća. Prateći četu nemačkih vojnika koja se povlači s ruskog fronta i pritom se ne suočava samo sa brojčano nadmoćnijim neprijateljem na terenu, nego i neprijateljem ljudskosti na svojoj strani u vidu oficira u pozadini spremnih da ratuju za odlikovanja do poslednje kapi tuđe krvi, “Krvavi” Sam je uprizorio najveću anti-ratnu izjavu na filmu i izrekao belodanu istinu o tome da su obični vojnici na bilo kojoj strani samo ljudi i pre svega ljudi sa svojim vrlinama i manama, ljudi lojalni svojim prijateljima i ljudi koji čeznu za toplotom svoga doma.


Novi ratni spektakl svestranog dramskog umetnika (umetnički direktor pozorišta, glumac poznat po ulozi komšije Margusa u gruzijsko-estonskom kandidatu za Oscara pre koju godinu Tangerines i reditelj, autor estonskog filma rekordne nacionalne gledanosti Names Engraved in Marble) Elma Nuganena 1944 ostaje na sličnom kursu, iako mu fokus nije univerzalni koliko lokalni. Nuganenova teza je tragedija Drugog svetskog rata za Estonce partikularno, za one koji su kao topovsko meso u globalnim odnosima moći naterani da se bore jedni protiv drugih za račun dve zle imperije čijom je zajedničkom okupacijom Poljske i počela narečena klanica.
Mala istorijska digresija. Estonci su svoju istoriju proživljavali stešnjeni između Nemaca i Rusa i pre rata su, doduše nevoljko, pucali jedni na druge kada bi rat izbio, poslednji put za vreme Prvog svetskog rata. Kako je usred rata izbila Oktobarska revolucija, a Estonci su optirali za “bele”, kao i njima bratski finski narod, kraj rata im je pružio priliku za ostvarenje sna o nacionalnoj državi. Ona je bila kratkog veka, Sovjeti i Nemci su tačku na nju stavili paktom Ribbentrop-Molotov kojom su centralnu i istočnu Evropu podelili na interesne sfere, a Estonija je ostala u sovjetskoj. Sovjeti su još pre famoznih deportacija izvršili mobilizaciju i digli preko 50 hiljada momaka u Crvenu Armiju. Kada je pakt pukao i nemački nacisti umarširali u Estoniju, oni su digli još 70 hiljada mladića i dečaka i poslali ih u SS jedinice, teritorijalnu odbranu i još neke formacije.

Godina je 1944. i Crvena Armija se približava estonskoj granici. Isprva film gledamo iz perspektive estonskih trupa koje se bore pod nemačkom zastavom. Među našim momcima se izdvaja Karl Tammik (Velberg) koji, pišući pisma neimenovanoj ženskoj osobi, postaje i naš narator. O njemu saznajemo da mu je familija poslana u Sibir, te da je to njegov jedini razlog za pridruživanje Nemcima. Hitler, ideologija i nacistička propaganda su za njega, kao i za ostale u grupi vojnika koja se iz dana u dan smanjuje, potpuno deplasirane stvari, ili su to makar postale za tri godine ratovanja. Sliku Vođe nije moguće zameniti ni za paklicu cigareta...

U sceni bitke na otvorenom polju Karl gine, a naša perspektiva se prigodno, ali svejedno elegantno menja u “crvenu”. Karlov ubica, Juri Jogi (Ukskula) postaje naš narator i nosilac pisama za koja se ispostavlja da su namenjene Karlovoj sestri Aino (Schmidt). Juri dostavlja pisma i zaljubljuje se u nju, što postaje problem na više nivoa. Jurijev otac, komunistički agitator, je imao prste u deportacijama, a i veza sa “klasnim neprijateljem” ne izgleda dobro u političkoj biografiji budućeg oficira čiju karijeru gura nemilosrdni staljinista kapetan Kreml (Tammearu).
U nastavku i dalje imamo svedočanstva o patnji, mlade vojnike koji stradavaju, manipulacije i ostale užase snimljene digitalnom kamerom sa ponekim hektičnim shaky-camom i generalno solidne produkcijske vrednosti. Nuganen se trudi i uspeva mu da ostane na jednakoj distanci od oba politička pola, često pojednostavljujući, a ređe izvrćući utvrđene istorijske činjenice. 1944 nema pretenzija da bude doku-drama, iako se dosta oslanja na naturalističku ratnu klanicu i sveopšte razočaranje sa njom povezano. Sličnost između likova-naratora i njihova veza preko Aino govori tome u prilog.

Ono što je delimično problematično je logika proznog pisca kojom se scenarista, bivši oficir i pisac Leo Kunnas vodi. Nuganen uspeva da prevede priču sa jednog na drugog protagonistu, ali govorenje ideja kroz likove i neujednačena karakterizacija koja neke od likova svodi na statiste sa zadatkom i nekoliko rečenica, a druge na karikaturalne kreature ostaju primetni, što na filmu deluje šlampavo, a na papiru bi izgledalo stiliziranije. Takođe, 1944 upadljivo igra “na domaćem terenu”, stranim gledaocima će za objašnjenje služiti kartice teksta, što mu donekle smanjuje komunikativnost i čini ga idealnim filmskim štivom za istoričare-amatere sa fokusom na egzotične frontove u Drugom svetskom ratu i ljude koje iz nekog razloga zanima Estonija kao takva. Inače, 1944 nije ni bolji ni gori od prosečnog savremenog ratnog filma.