The Free World

2016.

scenario i režija: Jason Lew

uloge: Boyd Holbrook, Elisabeth Moss, Octavia Spencer, Stephen L. Grush, Waleed Zuaiter

Postoji ta neka izvrnuta koncepcija da su “unutra”, u zatvoru, zapravo neshvaćeni i mučeni ljudi, bilo da su osuđeni za nešto što su učinili ili leže potpuno nevini, a da je spoljni svet prepun nasilnika i ludaka među kojima prednjače čuvari reda i zakona. Shodno tome, koliko god bilo teško i brutalno bilo unutra, makar su pravila jasna, a manevarski prostor je sužen, dok pravi izazovi počinju napolju, odnosno na slobodi.

Jedan od tih robijaša je Martin Lundy (Holbrook), momak koji je u zatvor već stigao sa reputacijom, a tamo ju je održavao sve dok nije primio islam i postao Mohamed, prorokov smireni ratnik. Kako je nevino osuđan robijao 15 godina, jednom kada se konačno nađe na slobodi je nesnađen, suočen sa nepoverenjem spoljnog sveta, policajcima koji love svaku njegovu grešku i unutarnjom traumom. Ima sreće utoliko da radi sa psima u azilu kod Linde (Spencer) koja kao da i sama shvata izazove izlaska iz zatvora.

Frka, međutim, nastaje kada se u azilu pojavi prvo prebijeni pas koji nema puno šansi da preživi, a zatim i njegova prebijena vlasnica Doris (Moss). Njih je prebio isti čovek, policajac, a sva je prilika da ga je Doris smaknula onako kako to tučene žene urade kad im prekipi. Mohamedova reakcija je više instinktivna nego promišljena, on je uzima sa sobom i, kako se između njih razvija prvo prijateljstvo, a onda i ljubav, svesno skriva od sveta. Pritisnuti okolnostima, njih dvoje će odlučiti da pokušaju da pobegnu skupa.

Jasno kao dan, The Free World je jedan od onih konfekcijskih festivalskih indie naslova koji pokušavaju da nerazrađene, sirove ideje prodaju pod iskrene i nepatvorene emocije. Ovde je to teško kupiti, ne samo zbog tendencioznog nepoznavanja pravne prakse, nego i zbog temeljnog nepoznavanja emocija kao takvih. Zbog toga ljubavna priča deluje generički i usiljeno, a promena tempa i dinamike sa skretanjem prema trileru na dve trećine filma kao očajnički pokušaj da se oživi inače mrtav film.

Ima tu i solidnih strana, izgled filma nije karikaturalno “southern gothic”, iako se kreće u tom pravcu, to su ti bezvezni stanovi u kojima žive nesrećni ljudi, tu je taj osećaj teskobe pred moćnim protivnikom, tu su i očajnički potezi i varljive nade, retki zraci toplote u inače mračno i hladno portretiranom ambijentu. I glumačka hemija je zadovoljavajuća, bez obzira na tek ovlaš skicirane likove. Boyd Holbrook nakon brojnih epizodnih uloga se konačno suočava sa izazovom da iznese ceo film i to vrlo uspešno, dok je Elisabeth Moss jednostavno izuzetna glumica, istovremeno sposobna da emotivno produbi svoj lik i potpuno saradljiva sa kolegama, bez potrebe da se dokazuje i preuzme film.

Na kraju, The Free World je jedan od onih najnezahvalnijih filmova za pisanje, nešto što se može pogledati, a zapravo ne mora. Ima tu nešto tog južnjačkog lepljivog šarma, ali sa glupim idejama i hodom po utabanim stazama festivalske konfekcije, to ne dolazi do izražaja. Bolje reprizirati Ain’t Them Bodies Saints.