Don’t Breathe

2016.

režija: Fede Alvarez

scenario: Fede Alvarez, Rodo Sayagues

uloge: Stephen Lang, Jane Levy, Dylan Minnette, Daniel Zovatto

Sa jedne strane, Don’t Breathe je revolucionaran film. Počinje od poznate premise “home invasion” trilera u kojem grupa provalnika, ovog puta nešto profiliranija od standardnih baraba, upada u kuću slepog vojnog veterana (Lang) koji navodno leži na stotinama hiljada dolara. U pitanju je, naravno, onaj poslednji posao koji će im doneti dovoljno novca kako bi ispunili svoj primarni cilj i zbrisali iz napuštenog, razvaljenog Detroita za sva vremena. Međutim, ne samo da žrtva nije toliko bespomoćna, veteran čak i ne prihvata ulogu žrtve, nego postaje osvetnik, već on nije čak ni moralno neupitan...

Cilj autora Fede Alvareza (remake Evil Dead) je da nam se negde na trećini filma promeni strana za koju navijamo. Jer provalnici zapravo nisu (svi) barabe, koliko su ljudi sa svojim ciljevima i potrebama. Vođa bande Money (Zovatto) je svakako karijerni kriminalac, ali on ionako prvi gine (spoiler!) u toj gunguli, što nam olakšava da drugo dvoje vidimo kao ljudska bića. Njegova devojka Ricky (Levy) samo želi novi početak za sebe i svoju sestricu daleko od detroitskog sivila i bede, a njen wannabe dečko Alex (Minnette) je osetljiva dušica koja koristi posao svog oca kako bi svoju izabranicu pratio do kraja sveta.

Čak i ako ne zaboravimo da su oni okreni-obrni ipak kriminalci barem sudeći po njihovim postupcima, drugi razlog zbog kojeg možemo navijati za njih (ili film barem napeto pratiti iz neutralne pozicije) je podređeni položaj u kome se nađu. Naprosto, slepi veteran i njegov opasni pas se bolje snalaze u mračnom lavirintu od kuće nego što se u toj situaciji snalaze nepripremljeni uljezi. Dodajmo na to njegove sadističke psihopatske tendencije i veliku tajnu koju krije, pa Don’t Breathe postaje borba za život i napeta klackalica, iako se prva, uvodna scena može smatrati spoilerom i neveštim okvirom da se skoro cela radnja odvija u flashbacku.

Razloge za takvu efikasnost možemo naći u pametnoj režiji koja se oslanja na atipično strpljivu montažu bez oštrih rezova i pokušaja plašenja prepadima. Nasuprot tome, imamo duge, neprekinute vožnje kamerom koju potpisuje Pedro Luque koje nam ponešto govore o topografiji, kako vanjskoj, tako i unutrašnjoj. Takvim snimanjem, pokreti likova dobijaju na značaju, tišina postaje esencijalna, a nagužvana, lagano propala kuća sa pripadajućim klaustrofobičnim podrumom i tavanom se pretvara u pravo bojno polje.

Stephen Lang je izuzetno strašna pojava koju bez problema možemo zamisliti kako svoj hendikep okreće u svoju korist, Jane Levy koja je sa Alvarezom već radila na Evil Dead nastavlja tradiciju “kraljica vriska”, iako nije, niti može biti prava “final girl”, dok se Dylan Minnette odlično snalazi kao “najslabija karika” bande koja ipak uspeva da pruži žestok otpor iz razloga svoje odanosti.

Osim nepotrebnog, ma kako isprva atraktivnog okvira, problem donekle mogu biti i retrogradni pod-tonovi po kojima se veteranova psihopatija objašnjava njegovim napuštanjem Boga (iako je situacija po svoj prilici obratna: Bog je odavno napustio i njega i te nesrećne mulce i nekadašnju prestonicu američke auto-industrije). Međutim, ono što zapravo smeta je inflacija obrata koji ruše unutarnju logiku pojedinih postupaka i detalja u priči. Jasno, zbog njih napetije pratimo, ali otvaraju se ne tako male i neprimetne rupe u kontinuitetu.

Ali i pored toga, Don’t Breathe predstavlja osveženje za potrošeni pod-žanr, što je prepoznato i od strane publike i od strane kritike. Bojazan ipak postoji u smislu da će najavljeni nastavak (za očekivati ga je s obzirom na zaradu filma) devalvirati jedan više nego pristojan komad filmske zabave.