2016.
režija:
Jean-François Richet
scenario:
Andrea Berloff, Peter Craig (po romanu Petera Craiga)
uloge:
Mel Gibson, Erin Moriarty, Diego Luna, Michael Parks, William H.
Macy, Dale Dickey
Ko
bi rekao da u XXI veku neće biti akcijade hollywoodskog tipa bez
Francuza! Jer Hollywood akcija ne zanima ako nije nastavak, franšiza,
remake, restart i reboot. Ali Luc Besson je zajedno sa svojom
produkcijskom kućom Europacorp izmislio eurotrash akcijade i na taj
način ne samo transformirao Liama Neesona u akcionog heroja pod
stare dane, nego i oživeo karijere mnogim zaboravljenim zvezdama
poput Johna Travolte (opet, nakon što ga je već Tarantino digao iz
mrtvih), Piercea Brosnana i Kevina Costnera.
A i
ko bi rekao da će takvo podizanje iz mrtvih biti neophodno i Melu
Gibsonu, glumcu koji je svoju karijeru gradio na plimnom valu
australske kinematografije krajem 70-ih i početkom 80-ih godina,
koji je potom osvojio Hollywood svojim pametnim castingom mešajući
akcije, trilere, istorijske spektakle i komične varijante istih.
Uostalom od Bravehearta nadalje, ako već ne bi mogao dobiti
ulogu, Gibson bi bez problema nešto sebi napisao ili režirao.
Usledio je strm pad u nemilost i, da se ne foliramo, Gibson je za to
uglavnom sam kriv: ne postoji opravdanje za antisemitizam i
desničarski hrišćanski fundamentalizam, tu se stare zasluge ne
računaju.
Ako
ćemo po istini, Gibson se na mala vrata vraćao kroz upadljivo
osrednje akcione trilere, “quirky” nezavisnu dramu Beaver
u režiji Jodie Foster i uloge u (simpatično) trash nastavcima The
Expendables i Machette. I dok čekamo Gibsonov po svemu
sudeći impresivan povratak u svojstvu reditelja, odnosno film
Hacksaw Ridge, na mala vrata se pojavila akcija Blood
Father koja skoro sve svoje karte baca upravo na njegovu pojavu i
personu na ekranu i van njega.
Van
toga, imamo klasičnu priču o ocu bivšem robijašu i motoristi, a
sada anti-alkoholičaru i tattoo majstoru koji mirno živi u
prikolici dok mu jednog dana na vrata ne zakuca davno izgubljena
kćerka Lydia (Moriarty). Ona je u nevolji i beži od meksičkih
kartela jer je upucala svog dečka, jednog od “logističara”. Kao
dodatni bonus, tu su njene ne tako sitne ovisnosti (mala voli i piće
i drogu) u kontrastu sa očevom uslovnom slobodom i rizikom da odbaci
svoj mukom stečeni trezvenjački i pošten život.
U
suštini, Blood Father je jedan od onih standardnih akcionih
trilera u kojem naš (anti)heroj mora spasiti ono do čega mu je
stalo. Ima tu i stava nalik na kultne filmove 80-ih i 90-ih i humora
i sa njim povezanih opservacija o američkom društvu danas. Naravno,
sve to je u suštini standardna priča (kako paradoks u jednoj od
prvih scena u kojima je maloletnoj devojci dozvoljeno da kupi
municiju za pištolj, ali ne i kutiju cigareta, tako i razmišljanja
na temu sveta koji nestaje i pobune koja se instantno pakuje i
prodaje dokonoj omladini) i nema puno veze sa Gibsonom kao takvim.
Međutim,
upravo zbog njega i njegovih ne-filmskih eskapada tako nešto dobija
na težini. Kada jednom svom bivšem ortaku, odnosno šefu
motorističke bande koji sada živi od toga što prodaje konfederalnu
(rasističku) i naci memorabiliju preko interneta kaže prezrivo da
još uvek podržava gubitnike, ne možemo a da se ne zapitamo koliko
je to “in character” za samog Gibsona.
I
Gibson u tim trenucima uživa, čovek konačno ima glavnu akcijsku
ulogu po svojoj meri, ali se ostatak glumačke postave ne snalazi baš
najbolje. Erin Moriarty uspeva da pogodi sentiment devojke u nevolji,
ali je teško možemo kupiti baš kao tinejdžerku. Diego Luna koji
treba figurirati kao glavni negativac, to jest strah i trepet,
naprosto nije tog kalibra. William H. Macy opet uspeva da ostvari
pamtljivu epizodu samim svojim stavom, dok mu je lik inače tipski.
Snimljen
u jarkim bojama sa obiljem filtera koji pustinjski pejzaž čine još
zagrejanijim i vešto, školski režiran, Blood Father je
sasvim solidan komad zabave. Jean-François Richet je u Francuskoj
radio i nešto zahtevnije žanrovske filmove poput kriminalističkog
epa Mersine u dva toma, dok mu je prvi pokušaj
internacionalnog proboja, remake Assault on Percint 13 bio tek
solidan, nedovoljno za nekakve stalnije angažmane. Možda ovako, na
tragu Europacorpa, ali sa izraženijim osećajem za lokalni, američki
kontekst Richet uspe osigurati i poziv iz Hollywooda. Za Mela Gibsona
se ne moramo brinuti: on se vraća.
No comments:
Post a Comment