11.1.17

Blood Father

2016.
režija: Jean-François Richet
scenario: Andrea Berloff, Peter Craig (po romanu Petera Craiga)
uloge: Mel Gibson, Erin Moriarty, Diego Luna, Michael Parks, William H. Macy, Dale Dickey

Ko bi rekao da u XXI veku neće biti akcijade hollywoodskog tipa bez Francuza! Jer Hollywood akcija ne zanima ako nije nastavak, franšiza, remake, restart i reboot. Ali Luc Besson je zajedno sa svojom produkcijskom kućom Europacorp izmislio eurotrash akcijade i na taj način ne samo transformirao Liama Neesona u akcionog heroja pod stare dane, nego i oživeo karijere mnogim zaboravljenim zvezdama poput Johna Travolte (opet, nakon što ga je već Tarantino digao iz mrtvih), Piercea Brosnana i Kevina Costnera.

A i ko bi rekao da će takvo podizanje iz mrtvih biti neophodno i Melu Gibsonu, glumcu koji je svoju karijeru gradio na plimnom valu australske kinematografije krajem 70-ih i početkom 80-ih godina, koji je potom osvojio Hollywood svojim pametnim castingom mešajući akcije, trilere, istorijske spektakle i komične varijante istih. Uostalom od Bravehearta nadalje, ako već ne bi mogao dobiti ulogu, Gibson bi bez problema nešto sebi napisao ili režirao. Usledio je strm pad u nemilost i, da se ne foliramo, Gibson je za to uglavnom sam kriv: ne postoji opravdanje za antisemitizam i desničarski hrišćanski fundamentalizam, tu se stare zasluge ne računaju.

Ako ćemo po istini, Gibson se na mala vrata vraćao kroz upadljivo osrednje akcione trilere, “quirky” nezavisnu dramu Beaver u režiji Jodie Foster i uloge u (simpatično) trash nastavcima The Expendables i Machette. I dok čekamo Gibsonov po svemu sudeći impresivan povratak u svojstvu reditelja, odnosno film Hacksaw Ridge, na mala vrata se pojavila akcija Blood Father koja skoro sve svoje karte baca upravo na njegovu pojavu i personu na ekranu i van njega.

Van toga, imamo klasičnu priču o ocu bivšem robijašu i motoristi, a sada anti-alkoholičaru i tattoo majstoru koji mirno živi u prikolici dok mu jednog dana na vrata ne zakuca davno izgubljena kćerka Lydia (Moriarty). Ona je u nevolji i beži od meksičkih kartela jer je upucala svog dečka, jednog od “logističara”. Kao dodatni bonus, tu su njene ne tako sitne ovisnosti (mala voli i piće i drogu) u kontrastu sa očevom uslovnom slobodom i rizikom da odbaci svoj mukom stečeni trezvenjački i pošten život.

U suštini, Blood Father je jedan od onih standardnih akcionih trilera u kojem naš (anti)heroj mora spasiti ono do čega mu je stalo. Ima tu i stava nalik na kultne filmove 80-ih i 90-ih i humora i sa njim povezanih opservacija o američkom društvu danas. Naravno, sve to je u suštini standardna priča (kako paradoks u jednoj od prvih scena u kojima je maloletnoj devojci dozvoljeno da kupi municiju za pištolj, ali ne i kutiju cigareta, tako i razmišljanja na temu sveta koji nestaje i pobune koja se instantno pakuje i prodaje dokonoj omladini) i nema puno veze sa Gibsonom kao takvim.

Međutim, upravo zbog njega i njegovih ne-filmskih eskapada tako nešto dobija na težini. Kada jednom svom bivšem ortaku, odnosno šefu motorističke bande koji sada živi od toga što prodaje konfederalnu (rasističku) i naci memorabiliju preko interneta kaže prezrivo da još uvek podržava gubitnike, ne možemo a da se ne zapitamo koliko je to “in character” za samog Gibsona.

I Gibson u tim trenucima uživa, čovek konačno ima glavnu akcijsku ulogu po svojoj meri, ali se ostatak glumačke postave ne snalazi baš najbolje. Erin Moriarty uspeva da pogodi sentiment devojke u nevolji, ali je teško možemo kupiti baš kao tinejdžerku. Diego Luna koji treba figurirati kao glavni negativac, to jest strah i trepet, naprosto nije tog kalibra. William H. Macy opet uspeva da ostvari pamtljivu epizodu samim svojim stavom, dok mu je lik inače tipski.


Snimljen u jarkim bojama sa obiljem filtera koji pustinjski pejzaž čine još zagrejanijim i vešto, školski režiran, Blood Father je sasvim solidan komad zabave. Jean-François Richet je u Francuskoj radio i nešto zahtevnije žanrovske filmove poput kriminalističkog epa Mersine u dva toma, dok mu je prvi pokušaj internacionalnog proboja, remake Assault on Percint 13 bio tek solidan, nedovoljno za nekakve stalnije angažmane. Možda ovako, na tragu Europacorpa, ali sa izraženijim osećajem za lokalni, američki kontekst Richet uspe osigurati i poziv iz Hollywooda. Za Mela Gibsona se ne moramo brinuti: on se vraća.