7.1.17

Certain Women

2016.
scenario i režija: Kelly Reichardt (prema kratkim pričama Maile Maloy)
uloge: Laura Dern, Jared Harris, Michelle Williams, James Le Gros, Sara Rodier, Rene Auberjonois, Lily Gladstone, Kristen Stewart

Svojim osebujnim stilom Kelly Reichardt je obezbedila da se njeno ime nađe pri vrhu lista američkih nezavisnih i art autora, a njeni filmovi na dugim festivalskim turnejama koje počinju na Sundance festivalu, pa dalje po Americi i Evropi. Reč je o niskobudžetnim dramama postavljenim u uzak krug likova i malu sredinu koje dubinski ispituju odnose među ljudima i ljudsku psihu. Certain Women je njen najnoviji i najambiciozniji film koji istovremeno predstavlja i kontinuitet i diskontinuitet sa njenom dosadašnjom karijerom.


U pitanju je ekranizacija kratkih priča Maile Maloy za koju je Kelly Reichardt napisala scenario prvi put bez pomoći Jonathana Raymonda. Takođe, milje filma nije potpuno isti kao u njenim prethodnim, umesto unutrašnjosti Oregona sada smo istočnije, dublje u američkom kontinentu, u ruralnoj Montani, ali “Smalltown, USA” je u suštini isti milje, nalazio se on istočnije, zapadnije, severnije ili južnije od neke zadate tačke.
Neke druge autorske odluke su ostale na kursu ranijih radova. Kelly Reichardt se ponovo odlučuje za više linija radnje, ovde u formi blago povezanog triptiha (reći “hyperlink” bi bilo preterivanje jer su poveznice skoro slučajne i bez nekih posledica). Takođe, ona sama montira svoj materijal. A fotografija Christophera Blauvelta sa kojim se sarađivala na svoja prethodna dva filma je izrazito sugestivna u svojim prirodnim, smeđe-sivkastim tonovima.

Tema filma su naslovne izvesne žene i njihova usamljenost i neostvarenost u maloj sredini. Prvo upoznajemo lokalnu advokaticu Lauru (Linney) u post-koitalnom “motelskom” kadru: ona leži u krevetu, a njen ljubavnik se tušira na drugom kraju kadra, između njih je zid. Veza je osuđena na propast (potvrda za to će uslediti uskoro), a ni na poslovnom planu stvari ne stoje bolje: klijent (Harris) nikako ne uspeva da shvati da su ga terminalno zajebali i da nema osnova za tužbu. Kada mu to kaže njen muški kolega iz većeg grada, on će privremeno odustati, toliko da Laura kontemplira koliko bi joj život bio lakši da je slučajno rođena kao muškarac, ali nije sve tako jednostavno. Posebno kad razočarani muškarac reši da uzme taoca bez jasne ideje šta bi i kako bi.

Druga priča počinje sa Ginom (Williams) koja trči po prirodi, pre nego što se vrati u šator na proplanku. Ispostavlja se da je ljubavnik iz prve priče njen nezadovoljni muž Ryan (Le Gros) i da ona vodi glavnu reč u domaćinstvu, čemu on pruža samo pasivni otpor. Kćerka-tinejdžerka je po tom pitanju malo tvrđi orah, a odnos snaga je nekakva večita pat-pozicija pasivne agresivnosti i ignoriranja. Ginina trenutna opsesija je da od starog i lagano senilnog gospodina (Auberjonois) iskamči redak kamen za vikendicu koju želi izgraditi. Iako se gospodin ne želi toga rešiti iz sentimentalnih razloga, Gina je spremna da ide daleko u pogađanju, čak po cenu moralno sumnjivih postupaka.
  Treća priča prati bezimenu rančericu (Gladstone) koja živi usamljeničkim životom, družeći se samo sa konjima i psom. Jedini kontakt sa ljudima su posete kursevima u večernjoj školi u malom i zabitom mestu. Kada slučajno završi na času prava u prosveti kod jednako usamljene i nesnađene sveže diplomirane pravnice Elizabeth (Stewart), ona će razviti opsesiju s njom. Opsesija može biti čisto socijalne prirode, čoveku je potrebno društvo s vremena na vreme, ali prisutni su i romantični pod-tonovi pošto rančerica sa svakom posetom odlazi korak dalje. Šta će se dogoditi kada Elizabeth pogrešno pročita njene signale ili ih ne pročita uopšte?

Ma koliko te tri priče bile tematski odvojene, sentiment u njima je sličan. U tom smislu, poveznice, ma koliko bile artificijelne, imaju u sebi nešto elegancije, emocija i smisla u filmskom pogledu. Certain Women je u određenim delovima i slojevima čisto zadovoljstvo za gledati, od fotografije, preko ambijenta do glume koja je savršeno dozirana i vođena sigurnom autorskom rukom. Zanimljiva je i perspektiva iz koje se posmatra tema filma, koja ni u jednom trenutku ne postaje agitatorska ili aktivistička, kako to već obično biva po filmovima, već ostaje duboko lična.

Certain Women, međutim, pati i od nekih problema koji se ponavljaju u opusu Kelly Reichardt. Sve počinje sa neujednačenošću segmenata, od kojih se srednji može nazvati čak i pomalo banalnim. U skladu sa tim, celi epilog se čini usiljenim (premda ima svoje momente). Drugi problem je nešto što može karijeru ove autorice usporiti i ograničiti: Certain Women ima probleme sa tempom prilično slične kao njen prethodni film Night Moves, odnosno od početka do kraja pada u tempu, što uzrokuje i pad u dinamici. Ovde se to posebno odražava na poslednjoj priči koja je zamišljena kao emotivni vrhunac, ali nam to može pobeći usled anesteziranosti presporim tempom. Iako film nudi dosta toga za uživanje, posmatranje i analizu, tanka je linija između metodičnog izlaganja i “downright” smaranja. A smaranje nije neka naročita umetnost.