kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija:
Park Chan-Wook
scenario:
Park Chan-Wook, Jeong Seo-Kyeong (prema romanu Fingersmith
Sare Waters)
uloge:
Kim Tae-Ri, Kim Min-He, Ha Jung-Woo, Jo Jin-Woong
Iako
nikada više nije dostigao svoja remek-dela sa početka karijere
(Osvetnička trilogija i Oldboy kao njen centralni i
najmoćniji deo), Park Chan-Wook je svejedno jedno od najvećih imena
korejske kinematografije. Iza sebe ima i nemali festivalski uspeh
(Zlatni Medved u Berlinu za I’m Cyborg, but That’s OK) i
jedan zapažen, vizuelno impozantan iako na nivou priče ne baš
koherentan hollywoodski pokušaj (Stoker). The Handmaiden
predstavlja fuziju različitih faza njegove karijere i različitih
autorskih potpisa koje tokom nje razvio, ima tu i nasilja i seksa,
vizuelne poezije i upadljivo ušminkane artificijelnosti, i nečeg
distinktivno korejskog i nečeg generalno zapadnjačkog. Reč je tu o
izuzetno zanimljivom filmu.
Prvo
i osnovno, reč o adaptaciji književnog dela, i to savremene
britanske autorice, romantične-neo-gothic-noir-misterije čija je
radnja smeštena u viktorijansko doba, uz ogradu da likovi kada je to
zgodno misle i ponašaju se kao u vremenu sadašnjem. Da ne okolišam,
u pitanju je intriga da se sirotu malu bogatašicu i njenog
ekscentričnog ujaka reši tereta novca, a koju izvode jedan
hohštapler i jedna sirotica. Ali stvari postaju zapletenije kada se
sirotica i bogatašica zaljube jedna u drugu. Potpisni štos romana
je podeljenost u tri dela u kojima se menjaju naratori i perspektive,
dok se često isti događaji rasvetljavaju iz drugog ugla.
U
tom smislu, Park se drži duha romana, iako razradu sheme, rasplet i
naročito kontekst prilično menja. Umesto Engleske s kraja
pretprošlog stoleća imamo Koreju iz prve polovine prošlog, što
znači da imamo japansku okupaciju i specifične nacionalne i klasne
prilike koje će Park više koristiti kao začin i okidač za zaplet
nego što će ulaziti u njihovu suštinu. Iz toga i proizilazi
zapadni uticaj koji se preko Japana probija u Koreju, što će Parku
omogućiti da kreira najimpozantniju i najsablasniju kuću godine sa
krilima u orijentalnom stilu, ali sa engleskim pročeljem, koja će
mu poslužiti kao lokacija za veći deo radnje filma.
Sam
zaplet, odnosno shema za brzo bogaćenje, ne odstupa od toliko puta
viđenih standarda. Jedan lažni bogataš, grof Fujiwara (Ha) namerio
se na drugog, ekscentričnijeg i bogatijeg, ali svejedno prevaranta
Kozukija (Jo) tako što će zavesti njegovu naizgled naivnu rođaku
kojom ovaj planira da se oženi Hideko (Kim Min-Hee) i za koju mu je
vezan imetak u budućnosti. Glede korejsko-japanskih odnosa, valja
primetiti da su sve troje likova Koreanci koji su na različitim
nivoima prevare preuzeli japanske identitete kao ulaznice u višu
klasu. U tu svrhu, Fujiwara angažira siroticu Sook-Hee (Kim Tae-Ri)
koja je odrastala u lopovskom gnezdu čija je jedna od delatnosti
prodaja korejske siročadi japanskim familijama. Sook-Hee ima zadatak
da kao sluškinja od najvećeg poverenja usmerava Hideko u smeru
Fujiwarinog udvaranja, ne bi li se udala za njega. Plan bi kasnije
vodio do toga da je Fujiwara pošalje u ludnicu, isplati svoju
pomoćnicu i nestane sa milionima.
I to
tako ide prvih sat vremena (film traje zahtevnih 150 minuta),
Sook-Hee misli da ima kontrolu nad situacijom iako se zaljubila u
svoju gazdaricu, sve do prvog velikog obrata. Radnja se onda vraća
na početak i objašnjava nam situaciju iz druge perspektive, a
centralna ličnost i narator postaje Hideko. Osim detalja vezanih za
njeno odrastanje i odnos sa sablasnim ujakom (da se ne izlajem, reč
je o vrlo osebujnom liku), upoznajemo se i sa njenom patologijom i
manipulativnošću, a jednostavna shema se zapliće.
Park
vrlo dobro gradi atmosferu, iako je vraćanje radnje unazad na iste
scene iz različitih uglova u suštini izrabljen štos koji retko kad
upali onako kako je autor to zamislio. Ovde to, usporenom tempu
uprkos, radi savršeno, ako ni zbog čega drugog, onda zbog jedne
scene o kojoj je bilo i biće još dosta reči: scene lezbejskog
seksa između gospodarice i sluškinje. Nije to neviđeno na filmu,
čak po situaciji to dosta podseća na pulp-triler Bound
(1995), ali Park savršeno koristi vreme da izgradi potrebnu tenziju,
čak iako skraćenu verziju te scene imamo u prvom delu filma. A
originalnost kadra iz perspektive vagine je teško osporiti u
ne-pornografskom filmu.
Međutim,
ako ste spremni da potrošite dva i po sata vremena radi scena
lezbejskog seksa, uzalud vam trud. Ma koliko one bile erotične i
stilizirane i kao takve imale posebno mesto u filmu, one nisu ni
njegova suština, niti zauzimaju toliko vremena. Istini za volju,
sjajno su odglumljene, kao i ostatak filma, korejsko prenaglašavanje
je u filmu svedeno na razumnu meru, i kao takve su paradigmatične za
ono što Parka zanima: seks, nasilje, prijatno-neprijatni, gotovo
grešni ugođaj i bogatu vizuelnu teksturu u scenografiji i kostimu.
Verovatno
će zbog tog trijumfa stila nad supstancom uslediti poređenje sa
Refnovim The Neon Demon i ono će uglavnom ići Parku u
prilog. Jer The Handmaiden se ne oslanja na banalne metafore i
nije opterećen simbolikom. Umesto toga imamo krvavo, strašno i lepo
u svom čistom, poetskom obliku. A i priča koja je, istina, tanka,
nije ni glupava ni ne-pratljiva, čak ni dosadna uprkos usporenom
tempu i razvučenom trajanju. Naprotiv, barem jedan njen rukavac je
čista genijalština. Tu mislim na pomenutog ujaka i iskreno bih
voleo da vidim “prequel” o njegovom usponu.
No comments:
Post a Comment