Tiszta Szivvel / Kills on Wheels

2016.

scenario i režija: Attila Till

uloge: Zoltan Fenyvesi, Szabolcs Thuroczy, Adam Fekete, Monika Balsai, Lidia Danis, Dušan Vitanović

Mađarski film je u usponu. Tu ne govorimo samo o art-sceni koja ima dugu tradiciju koja nam je dala Szaba, Jancsa i Tarra i čiji je novi vrhunac Oscar za strani film dodeljen Šaulovom sinu Laszla Nemesa koji se profilira kao naslednik te priče. Daleko od toga da je on jedini, recimo filmovi Kornela Mundrucza su redovna pojava na filmskim festivalima A kategorije. Nije tajna da filmski fond ima rezultate uprkos relativno diktatorskoj politici Andyja Wajne koji se pita za sve, da privlači strane filmske i televizijske produkcije i da se ta sredstva u nekoj meri preusmeravaju i domaćim autorima. Opet, Palfyjeve morbidne ekstravagance (Taxidermia, Szabadeses) su uglavnom samofinansirane i van tog sistema, ali je makar za pohvalu to što postoji sve obimnija domaća produkcija filmova bliskih žanrovskom pristupu.

Onim što dođe na festivale u našoj regiji možemo svakako biti zadovoljni. Urbana romantična komedija Iz nekog neobjašnjivog razloga Gabora Reisza je svojom varijacijom na temu klasičnog Woodija Allena osvojila publiku i kritiku u Puli pretprošle godine. Godinu dana ranije glavnu nagradu na Grossmannu je odnela Nebeska smena Marka Bodszara, crnohumorna drama napetog ritma smeštena u milje radnika budimpeštanske hitne pomoći i po izrazu bliska klasicima (post-)jugoslovenskog filma. Prošlogodišnji motovunski naslov Ubice na točkovima nastavlja taj trend na vrlo dobar način.

Premisa o dvojici besciljnih i smorenih tinejdžera sa fizičkim hendikepom koji se slučajno i upoznaju i udružuju sa prekaljenim kriminalcem, plaćenim ubicom takođe u invalidskim kolicima može otići u dve krajnosti. Sa jedne strane, tu je inspirativna drama o težini života i nužnosti teškog rada na savladavanju prepreka u stilu pokojnog Hallmark kanala, a sa druge, film može otići ka sferama morbidnog crnog humora sa primesama akcije, negde između nemaštovitih Guy Ritchiejivih klonova koji niču Istočnom Evropom kao gljive posle kiše i Palfijevih šokantnih bizarnosti. Srećom, Attila Till bez većih problema uspeva da nađe svoj izraz koji možemo nazvati akcionom komedijom sa dušom i drži ga se od početka do kraja, pazeći na detalje i naročito dobro tempirajući akciju i relaksaciju, humor i dramu.

Stripovski urađenu špicu treba shvatiti kao najavu tona u kojem će film operirati, naročito u slučaju lika ubice Rupaszova (Thuroczy) kojeg upoznajemo pred izlazak iz zatvora. On je jednostavno stripovski cool lik, sposoban stići i uteći (koliko se može u datim okolnostima), duhovit i sa dobrim srcem koje skriva pod maskom opasnog momka koji radi za srpsku mafiju. Stripovska mu je i pozadinska priča koja se kroz film razrađuje i najavljuje romansu sa medicinskom sestrom Evi (Danis) koja je pred udajom. Stripovski deluje i njegov šef Radoš (Vitanović), brbljivi sadista večito okružen čoporom ubojitih pasa, pa su stoga stripovski i njegovi zadaci.

U stripovskoj hijerarhiji, tinejdžeri Zoli (Fenyvesi) i Barba (Fekete) koji žive u internatu, smaraju se školom i terapijom i rekreiraju sitnim vandalizmom bili bi u najboljem slučaju pomagači, “sidekicks” kako bi se to reklo, i njihov odnos sa Rupaszovom počinje kao takav, da bi se razvio u konkretno prijateljski. Oni su njegov preko potrebni kontakt sa izgubljenom dobrotom, on je njima ulaznica u svet avanture, daleko od bola i dosade svakodnevnog života. I pravo je zadovoljstvo njih trojicu gledati u ovom napetom, uvrnutom i humornom filmu.

Ono čime se Ubice na točkovima mogu pohvaliti je apsolutno sjajna autorska kontrola koju Till demonstrira u svakom segmentu filma. Szabolcs Thuroczy je jedini profesionalni glumac od glavnog trija i uspeva da privuče pažnju i preuzme teret na sebe kako bi u zajedničkim scenama olakšao Fenyvesiju i Feketeu, izuzetno talentovanim amaterima koji imaju stvarne hendikepe kojih se ne da odigrati. Sva trojica imaju sjajnu zajedničku hemiju, momci apsolutno uživaju na snimanju i to se vidi, a Till ih iz rediteljske fotelje sjajno usmerava. Mafijaš iz bivše Jugoslavije je postao “trope” u modernoj kinematografiji, toga su svesni i Till i glumac mu Vitanović, pa se oslanjaju na danske klasike žanra i tamošnje glumce Zlatka Burića i Dejana Čukića.

Till sjajno vodi i priču, nalazeći onu finu liniju između čovečnosti, humora i patetike. Recimo, jeste li ikada zamislili kako to izgleda bežanje sa mesta zločina u invalidskim kolicima uzbrdo? Ili šipčenje kroz močvaru na pecanje u istoj formaciji? Ili šta se dešava kada se akumulator od električnih kolica isprazni? Ili kad vežbe ne rade svoj posao? Tillov humor nikada nije suviše očigledan, nema namigivanja ni podgurivanja i, najvažnije od svega, poštuje svoje subjekte, a i nas kao gledaoce. To ne znači da se on neće putem dobro zezati i poigravati se sa našim očekivanjima, koketirati sa patetikom, pa to odbaciti.

Ono u čemu film briljira je obrat na samom kraju koji celu viđenu priču daje u novom svetlu. Krupan je to zalogaj čak i za verzirane žanrovske autore, treba se poigrati sa gledaočevom percepcijom i očekivanjem, biti originalan, uraditi nešto što se do sada nije radilo i, najvažnije od svega, na taj način da priča štima i pre i posle toga. Tillov obrat je bez svake sumnje šlag na torti i dodatni razlog da Ubicama na točkovima zacementira status žanrovske poslastice.