23.1.17

The Passengers

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.
režija: Morten Tyldum
scenario: Jon Spaihts
uloge: Chris Pratt, Jennifer Lawrence, Laurence Fishburne, Michael Sheen

Ako The Passengers ima ikakav značaj, onda je to kao pokazatelj da nijedan hollywoodski glumac nije garant ne samo kvaliteta, nego i finansijskog rezultata filma. Do sada je Jennifer Lawrence bila magnet za zaradu, iako je igrala sve lošije napisane uloge u sve lošijim filmovima. Ako je Serena u kojoj joj je partner bio Bradley Cooper bila samo ekstrem, The Passengers je upozorenje za možda i najbolju glumicu svoje generacije da mora pažljivije birati uloge ako želi ponoviti svoje najveće uspehe koje je postigla sa Winter’s Bone i Silver Linings Playbook.


Inače, ovaj ambiciozno zamišljena i izdašno finansirana “inteligentna” SF-romansa sa filozofskim pod-tonovima je polomija na većini nivoa, ponajviše upravo na filozofskom, kako u logičkom, tako i u etičkom smislu. Istini za volju, film je vizuelno impresivan kako u običnoj, tako i u 3D varijanti, dorađen sa okom za detalje i osećajem za citat (u čemu dominiraju citati velikih dela Stanleya Kubricka, ne samo tematski bliska 2001: A Space Odyssey, nego i The Shining), a glumačka hemija uglavnom radi. Ali sa katastrofalnim scenariom, sav taj trud je uglavnom uzaludan.
Osnovni problem je u strukturi od tri čina koji kao da pripadaju različitim filmovima, pa su providnim trikovima, žanrovskim konvencijama i dramaturškim pomagalima spojeni u jedan. Prvi čin najviše podseća na “brodolomničke” filmove. Naš svemirski brodolomac je Jim (Pratt), inženjer i jedan od putnika na kolonističkom svemirskom brodu koji se probudio iz hibernacije nekih 90 godina prerano. To znači da on dolazak na odredište gotovo sigurno neće dočekati, pa je osuđen na život u samoći, gde mu jedino društvo pravi androidski šanker (Sheen) i njegove otrcane self-help fraze.

Međutim, naš Jim je grozno usamljen, pa je bacio oko na prelepu uspavanu spisateljicu znakovitog imena Aurora (Lawrence). U njemu se nešto lomi: usamljenost postaje neizdrživa, ali sme li on nekog drugog osuditi na smrt samo zato što je usamljen? Tu dolazimo do prve od dramaturških konvencija, nije preveliki spoiler reći da će je on ipak probuditi, jer takva su pravila žanra, i neće joj to reći iz istog razloga, a ona će to otkriti opet iz istog razloga. Uostalom, da li bi neko angažirao Jennifer Lawrence da leži u kapsuli i igra u flashback scenama?

Dakle, golupčići se zaljubljuju iako nisu iz istog miljea. Film ne kapitalizira dovoljno na klasnim razlikama između njih dvoje, kao ni na njihovim različitim motivima za svemirsku emigraciju, pa ceo taj momenat podseća na reciklažu Titanica. Na tom kursu je i ceo svemirski brod, nekvarljiv onoliko koliko je Titanic bio nepotopiv, a na tom kursu će biti i njihova svađa i mirenje usled katastrofe koju možda anticipiramo od samog početka, a koja je ovde samo pokušaj da se treći čin ubaci u akcioni modus i time se zamulja problematična ljubavna priča, te da se nekako progura njihovo pomirenje koje po elementarnoj logici ljudskih emocija ne bi bilo moguće nigde van Hollywooda. Uostalom, ako već niste ukačili referencu, Aurora će u jednom trenutku reći da su oni na brodu koji tone i da će, ako on gine, poginuti i ona.
Takvo poimanje ljubavi i emocijama se može smatrati romantičnim, ali je etički upitno, usuđujem se reći i mizogino. Istini za volju, ona će se u njega razočarati i ostaviti ga da pati, a ponovo će se u njega zaljubiti zbog njegove požrtvovanosti i čovekoljublja, ali je li to dovoljno da ona oprosti svom ubici? Pa makar bila napisana kao “sirota mala bogatašica”, a ne kompleksno ljudsko biće? Pa makar bila najveća mazohistička glupača? Njihov odnos je toliko uvredljiv da se pitam kako to nekome od nadležnih nije upalilo lampice ranije.

Dobro, ima ideološki zloćudnih, a uprkos tome dobrih filmova, ali ovde to nije slučaj. Nije tu stvar ni u inflaciji šablona, ni u često užasnom dijalogu koji glumce ponekad tera u histeriju i afektiranje, pa čak ni u režiji Mortena Tylduma (Headhunters, The Imitation Game) koji se trudi da ta ograničenja u scenariju premosti. Stvar je u sveopštem nedostatku bilo kakve logike i neverovatne lenjosti u pisanju. Utisak je da autor nema šta za reći, pa vrti kliše za klišeom, bez obzira koliko oni kontradiktorni bili međusobno. U tom smislu, jedno zgodno rešenje na samom kraju može razoriti ceo tok priče negde od početka i to je slika i prilika ove katastrofe od filma katastrofe.

Vredi li ga uprkos tome gledati? Možda. Rekoh, vizuelno je impresivan, ona scena sa nestankom gravitacije u bazenu je prelepa, dinamična i uzbudljiva, dok od svemirskog prostranstva zaista zastaje dah. Možda i zbog glumaca koji su zajedno simpatični i ležerni, posebno u drugom činu, ma koliko se Chris Pratt pre toga ne snalazio sam na ekranu (naprosto, nije glumac tog kalibra, bar ne još uvek), a Jennifer Lawrence posle toga afektirala i padala u histerije (nije ona kriva, tako joj je lik napisan). Možda zbog Laurencea Fishburnea u ulozi kapetana koji je možda nevoljna referenca na Event Horizon, još jedan užasni film sa svemirskom katastrofom u prvom planu. Možda kao prilično obimna lista stvari koje ne valjaju u Hollywoodu. Postupite po svojoj savesti i na svoj rizik.