2016.
scenario
i režija: Matt Ross
uloge:
Viggo Mortensen, George MacKay, Annalise Basso, Samantha Isler,
Nicholas Hamilton, Shree Crooks, Charlie Shotwell, Trin Miller,
Kathryn Hahn, Steve Zahn, Erin Moriarty, Frank Langella, Ann Dowd
Nije
teško prezreti današnji svet, makar na etičkoj ravni. Konzumerizam
je samo reč čije značenje često ni ne znamo, ali je svejedno
najviše upotrebljavamo kao psovku. Kako nam se čini da svet oko nas
gubi na smislu, pa čak i na sadržaju, ideja o povratku korenima ili
prirodi nam zvuči sve primamljivije, a ljudi koji su to zapravo
uradili za nas postaju nekakvi heroji. Jasno, njihov postupak nije
samo izjava, oni stoje iza toga odricanjem, ali ne treba zaboraviti
da njihovi postupci utiču i na nekog drugog osim njih.
Naslovni
junak super-herojskog imena kojeg igra maestralni Viggo Mortensen
jedan je od takvih neobičnih, hrabrih i sistematičnih ljudi,
benevolentni diktator, pater familias koji je svoj životni stil
nametnuo svojoj deci. Njih šestoro čiji uzrasti variraju od
tinejdžerske do osnovnoškolske su super-ljudi u nastajanju, snažni
kao plemenski ratnici, zdravi kao sportisti, učeni kao filozofi i
umetnički kreativni. Sposobni su da prežive sami u prirodi, da
ulove hranu, da sami sebi nameste iščašene kosti, da se popnu na
visoku stenu po kiši... Sve to dok čitaju Dostojevskog, Chomskog,
Trockog, raspravljaju o Povelji Prava i recentnim sudskim presudama.
Najstariji je čak bez formalnog obrazovanja položio dopisno
prijemne ispite za sve prestižne univerzitete.
Međutim,
problem je krajnje jednostavan: ma koliko ih otac odgajao “strogo i
pravedno”, zapravo bespoštedno i bez uvijanja kako po pitanju
prirodnih, tako i društvenih procesa, klinci zapravo nemaju nikakvo
direktno iskustvo sa svetom oko sebe. Ne samo da ne razumeju “dečije
stvari” poput konzola, marki odeće i “šećernih vodica”, nego
o konceptima ljubavi i seksa znaju samo iz knjiga. Što se društvenih
odnosa tiče, kako nisu izloženi drugom mišljenjima, oni samo mogu
varirati očeva razmišljanja i argumente. Najstariji sin je ionako
na odlasku iz izolirane familijarne zajednice, a jedan od mlađih
dečaka ulazi u pubertet i javlja mu se potreba za pobunom.
Njihov
svet će se naći na testu u sudaru sa realnošću kada majka prvo
završi u duševnoj bolnici, pa tamo i izvrši samoubistvo. Familija
će se ukrcati na stari autobus i zaputiti se na sahranu, susrećući
se usput sa svom ispraznošću “normalnog” načina života,
restoranima brze hrane, kamperima koji se užasavaju golotinje,
očevom i majčinom konvencionalnom familijom. Kako će se klinci u
tome snaći? Hoće li ih privući “normalnost”, dostupnost igrica
i slatkiša, tetkin (Hahn) liberalni odgoj i dedino (Langella)
bogatstvo?
Tu
stvari postaju zanimljive. Isprva se čini da je otac zaista Kapetan
Fantastični i da mu autor filma, inače televizijski glumac Matt
Ross, sve vreme drži stranu. U “normalnom” svetu su svi odrasli
debeli i mlitavi, a mlađi ignorantni, komunikacija je okljaštena i
sve je instant. U tom smislu argumenti da je sistem poput škole ili
zdravstva neophodan za razvoj jedinke deluju neodrživo. Međutim, ma
koliko “divlja deca” vladala naprednim čisto teoretskim i čisto
praktičnim znanjem, usled svog stila života ostali su potpuno
uskraćeni za onu komponentu između: socijalnu inteligenciju.
Druga
stvar, Captain Fantastic je izuzetno levičarski intoniran
film kroz koji govori njegov autor i to dosta mudrije nego što nam
se na prvi pogled čini. Ideje sa kultovima i kolonijama u šumi
zapravo nisu levičarske, čak nisu u skladu sa osnovnom levičarskom
idejom. Takve jedinice su primerenije za desničare, survivaliste i
anarhiste, ljude koji vide nekakvu svetinju u borbi kao takvoj.
Suština levice je društveni aktivizam, život sa ljudima i rad za
ljude. Nije teško shvatiti da je otac bežeći od sveta zapravo
izokrenuo filozofiju koju propoveda.
Na
dramaturškom planu, Captain Fantastic nije toliko impozantan
kao na idejnom. Problem je u svojevrsnom šablonu koji se prepoznaje
kod tzv. “Sundance” filmova (ovaj je čak imao sreću da ga za
distribuciju otkupi velika hollywoodska kuća) i rešenjima po tom
šablonu. Ovde je to vidljivo prigodno i dolazi naglo uz pomoć
jednog ili dva klišea. Srećom pa uže-režijski tehnički deo
ostaje na visini zadatka sve vreme, uglavnom zahvaljujući
atraktivnoj fotografiji Stephanea Fontainea i odsečnoj, napetoj
montaži Josepha Kringsa, pa čak ni za dva sata trajanje film nije
dosadan čak i kad je predvidljiv.
Ross
takođe zna savršeno izabrati glumce. Viggo Mortensen je jedini
logičan izbor za ratnika-filozofa i lidera kulta, bivšeg profesora
razočaranog u sistem. On je jedan od onih glumaca koji se potpuno
posvećuju svom liku i nije mu problem da uhvati i intelektualnu i
fizičku i socijalno-emocionalnu komponentu svog lika. I epizodni
glumci su izabrani pažljivo, od standardnih za američku indie scenu
poput Kathryn Hahn, pa do veterana Franka Langelle i Ann Dowd koji
uspevaju da za kratko vreme na ekranu svoje likove ocrtaju u tri
dimenzije. Posebnu pohvalu zaslužuju i mladi glumci koji polako
grade svoje karijere i pred kojima je budućnst, kao i Ross za njihov
izbor.
Captain
Fantastic je svakako film sa svojim nedostacima, možemo ga čak
nazvati i unekoliko tipskim, ali je jedan od retkih koji zapravo
promišlja svet oko nas i njegove probleme ne prepuštajući se
ekstremima. Važno je primetiti da isključivanjem nećemo oštetiti
nikoga do nas samih, svet će bez nas preživeti takav kakav jeste.
Isključeni ga ne možemo promeniti, niti pronaći modalitet da svi
živimo zajedno.
No comments:
Post a Comment