Captain Fantastic

2016.

scenario i režija: Matt Ross

uloge: Viggo Mortensen, George MacKay, Annalise Basso, Samantha Isler, Nicholas Hamilton, Shree Crooks, Charlie Shotwell, Trin Miller, Kathryn Hahn, Steve Zahn, Erin Moriarty, Frank Langella, Ann Dowd

Nije teško prezreti današnji svet, makar na etičkoj ravni. Konzumerizam je samo reč čije značenje često ni ne znamo, ali je svejedno najviše upotrebljavamo kao psovku. Kako nam se čini da svet oko nas gubi na smislu, pa čak i na sadržaju, ideja o povratku korenima ili prirodi nam zvuči sve primamljivije, a ljudi koji su to zapravo uradili za nas postaju nekakvi heroji. Jasno, njihov postupak nije samo izjava, oni stoje iza toga odricanjem, ali ne treba zaboraviti da njihovi postupci utiču i na nekog drugog osim njih.

Naslovni junak super-herojskog imena kojeg igra maestralni Viggo Mortensen jedan je od takvih neobičnih, hrabrih i sistematičnih ljudi, benevolentni diktator, pater familias koji je svoj životni stil nametnuo svojoj deci. Njih šestoro čiji uzrasti variraju od tinejdžerske do osnovnoškolske su super-ljudi u nastajanju, snažni kao plemenski ratnici, zdravi kao sportisti, učeni kao filozofi i umetnički kreativni. Sposobni su da prežive sami u prirodi, da ulove hranu, da sami sebi nameste iščašene kosti, da se popnu na visoku stenu po kiši... Sve to dok čitaju Dostojevskog, Chomskog, Trockog, raspravljaju o Povelji Prava i recentnim sudskim presudama. Najstariji je čak bez formalnog obrazovanja položio dopisno prijemne ispite za sve prestižne univerzitete.

Međutim, problem je krajnje jednostavan: ma koliko ih otac odgajao “strogo i pravedno”, zapravo bespoštedno i bez uvijanja kako po pitanju prirodnih, tako i društvenih procesa, klinci zapravo nemaju nikakvo direktno iskustvo sa svetom oko sebe. Ne samo da ne razumeju “dečije stvari” poput konzola, marki odeće i “šećernih vodica”, nego o konceptima ljubavi i seksa znaju samo iz knjiga. Što se društvenih odnosa tiče, kako nisu izloženi drugom mišljenjima, oni samo mogu varirati očeva razmišljanja i argumente. Najstariji sin je ionako na odlasku iz izolirane familijarne zajednice, a jedan od mlađih dečaka ulazi u pubertet i javlja mu se potreba za pobunom.

Njihov svet će se naći na testu u sudaru sa realnošću kada majka prvo završi u duševnoj bolnici, pa tamo i izvrši samoubistvo. Familija će se ukrcati na stari autobus i zaputiti se na sahranu, susrećući se usput sa svom ispraznošću “normalnog” načina života, restoranima brze hrane, kamperima koji se užasavaju golotinje, očevom i majčinom konvencionalnom familijom. Kako će se klinci u tome snaći? Hoće li ih privući “normalnost”, dostupnost igrica i slatkiša, tetkin (Hahn) liberalni odgoj i dedino (Langella) bogatstvo?

Tu stvari postaju zanimljive. Isprva se čini da je otac zaista Kapetan Fantastični i da mu autor filma, inače televizijski glumac Matt Ross, sve vreme drži stranu. U “normalnom” svetu su svi odrasli debeli i mlitavi, a mlađi ignorantni, komunikacija je okljaštena i sve je instant. U tom smislu argumenti da je sistem poput škole ili zdravstva neophodan za razvoj jedinke deluju neodrživo. Međutim, ma koliko “divlja deca” vladala naprednim čisto teoretskim i čisto praktičnim znanjem, usled svog stila života ostali su potpuno uskraćeni za onu komponentu između: socijalnu inteligenciju.

Druga stvar, Captain Fantastic je izuzetno levičarski intoniran film kroz koji govori njegov autor i to dosta mudrije nego što nam se na prvi pogled čini. Ideje sa kultovima i kolonijama u šumi zapravo nisu levičarske, čak nisu u skladu sa osnovnom levičarskom idejom. Takve jedinice su primerenije za desničare, survivaliste i anarhiste, ljude koji vide nekakvu svetinju u borbi kao takvoj. Suština levice je društveni aktivizam, život sa ljudima i rad za ljude. Nije teško shvatiti da je otac bežeći od sveta zapravo izokrenuo filozofiju koju propoveda.

Na dramaturškom planu, Captain Fantastic nije toliko impozantan kao na idejnom. Problem je u svojevrsnom šablonu koji se prepoznaje kod tzv. “Sundance” filmova (ovaj je čak imao sreću da ga za distribuciju otkupi velika hollywoodska kuća) i rešenjima po tom šablonu. Ovde je to vidljivo prigodno i dolazi naglo uz pomoć jednog ili dva klišea. Srećom pa uže-režijski tehnički deo ostaje na visini zadatka sve vreme, uglavnom zahvaljujući atraktivnoj fotografiji Stephanea Fontainea i odsečnoj, napetoj montaži Josepha Kringsa, pa čak ni za dva sata trajanje film nije dosadan čak i kad je predvidljiv.

Ross takođe zna savršeno izabrati glumce. Viggo Mortensen je jedini logičan izbor za ratnika-filozofa i lidera kulta, bivšeg profesora razočaranog u sistem. On je jedan od onih glumaca koji se potpuno posvećuju svom liku i nije mu problem da uhvati i intelektualnu i fizičku i socijalno-emocionalnu komponentu svog lika. I epizodni glumci su izabrani pažljivo, od standardnih za američku indie scenu poput Kathryn Hahn, pa do veterana Franka Langelle i Ann Dowd koji uspevaju da za kratko vreme na ekranu svoje likove ocrtaju u tri dimenzije. Posebnu pohvalu zaslužuju i mladi glumci koji polako grade svoje karijere i pred kojima je budućnst, kao i Ross za njihov izbor.

Captain Fantastic je svakako film sa svojim nedostacima, možemo ga čak nazvati i unekoliko tipskim, ali je jedan od retkih koji zapravo promišlja svet oko nas i njegove probleme ne prepuštajući se ekstremima. Važno je primetiti da isključivanjem nećemo oštetiti nikoga do nas samih, svet će bez nas preživeti takav kakav jeste. Isključeni ga ne možemo promeniti, niti pronaći modalitet da svi živimo zajedno.