12.1.17

The Duel

2016.
režija: Kieran Darcy-Smith
scenario: Matt Cook
uloge: Liam Hemsworth, Woody Harrelson, Emory Cohen, Alice Braga, Felicity Price

Ime i “setting” obećavaju western. I zaista, dešava se u Teksasu, na meksičkoj granici, u fiktivnom, prašnjavom, čudnom i nasilnom gradiću, ima i konja i dvoboja (doduše ne revolveraških, ali svakako osebujnih), pominju se Indijanci i skalpiranje, u razgovoru izleti poneko sećanje na Građanski rat, kao i na onaj Meksičko-američki koju dekadu ranije. A, da, ima i Meksikanaca, čak se može reći da stoje u centru zapleta filma kao u silnim westernima od 60-ih naovamo. Pa ipak, osim po površinskim karakteristikama, The Duel nije western.


Zaplet više nalikuje nekakvom “period piece” trileru ili krimiću. Nakon uvodne i ubedljivo najefektivnije scene duela gde učesnici u jednoj ruci imaju nož, dok su drugom rukom vezani za protivnika, sin poginulog, sada već teksaški rendžer David (Hemsworth) dobija osetljiv zadatak da ode u odsečeni grad kojim vlada suludi Propovednik i ispita slučaj nestanka brojnih Meksikanaca čiji se leševi periodično pojavljuju u rukavcu reke. U principu, za nesrećnike ne bi niko brinuo da jedan od nastradalih nije generalov nećak, a jedna od nestalih njegova sestra. “Ratovi su započinjani i za manje”, kaže Davidov nadređeni i u pravu je.
Akcija sa vojskom i rendžerima nije moguća iz neodređenog ili nedovoljno ubedljivog razloga (traži suspenziju neverice, ali hajde), pa naš junak mora biti diskretan i oprezan. Pogađamo i upravu smo, propovednik imena Abraham (Harrelson) je isti onaj religiozni ludak koji je priklao njegovog beskorisnog oca, što Davidu daje i lični osvetnički motiv. Druga problematična scenaristička odluka je da se na put zajedno s njim sprema i njegova žena (Braga) sa prilično kompleksnom i u krajnjoj liniji nebitnom pozadinskom pričom, bez dobrog razloga osim da bi služila kao dodatno sredstvo pritiska na njega. (Pojačajte suspenziju neverice, čisto sumnjam da bi kauboj dozvolio da žena ide s njim na opasnu misiju, ma koliko im brak bio u krizi.)

Dobrodošlica koja im je priređena u gradiću nije najtoplija, posebno od strane Abrahamovog karikaturalno zlog sina Isaaca (Cohen). Izbor imena nije slučajan, relgijska, odnosno anti-religijska nota se provlači sve vreme, što takođe nije naročito uverljivo za period. Ali Abraham je prijateljskije nastrojen, a za pretpostaviti je da nešto smera. Sva je prilika da on zamajava Davida dok petlja oko njegove žene, koja se prvo iz neobjašnjivih razloga razboli, da bi posle bez ikakvog suvislog objašnjenja pala na njegov “šarm” koji bi se najpre mogao uporediti sa onim šarlatanima od sektaških propovednika. Ako nismo ukapirali, imamo i scenu sa zmijama u crkvi.

David, međutim, ne časi ni časa i predano istražuje teritoriju oko grada. U tom smislu mu nije ni preterano potrebna pomoć ostarele irske kurve zlatnog srca (rediteljeva žena Felicity Price), ali njena sudbina je dovoljan okidač da naš vrli šerif krene protiv suludih aktivnosti meštana. I eto nama obračuna jednog protiv mnoštva, zakona protiv ludila i kako to već ide. Naravno, biće tu još duela, a repriziraće se i onaj sa noževima, sve u nadi da će simbolika biti dovoljna da prikrije da ni scenarista ni reditelj baš ne znaju šta bi.
Osnovni problem je scenario koji ne poštuje paradigmu kako u smislu žanra, tako i u smislu perioda. Nije ništa loše spojiti western i triler, cela ta “backwoods” priča je upravo to, ali treba znati kako. Suština problema je što Matt Cook, čije smo škrabotine morali da pretrpimo u Tripple 9, razmišlja mentalnim sklopom čoveka XXI veka kada piše o XIX. Čak i kad zanemarimo ordinarne gluposti i nedorečenosti, kao i inflaciju likova bez posledica po priču, moramo da ostanemo zbunjeni nekarakterističnom naknadnom pameću poput u to doba nemoguće osude rasizma i jednako nemoguće osude tretmana žena.

Naprosto, ne ide ni sa vremenom ni sa žanrom u formulaciji koju Cook koristi. Omanji spoiler: povrh svega, konstrukcija po kojoj bogati, ekscentrični turisti dolaze u vukojebinu kako bi lovili ljude je čak i u današnjem svetu tek limitirano moguća, a u filmu potrošena negde između prvog i drugog Hostela. Šteta, jer je sam Cook ponudio izlaz i ključ još na početku: umesto tautološke mantre “i Meksikanci su ljudi”, mnogo bolje bi pasala činjenica da i Meksikanci imaju vojsku koja može svaki čas uleteti preko nebranjene granice.

Režija Kierana Darcy-Smitha nije ni dovoljno smela ni promišljena da bi prekrila rupe u scenariju. Usuđujem se reći da australski reditelj i bivši glumac ni jednog trenutka ne uspeva da pozicionira ton filma, šetajući ga između kompletnog trasha, krvavog nasilja i neuverljive drame. Jednu stvar Darcy-Smith uspeva da ukači kako treba: poprilično daskasti Liam Hemsworth i ekspresivni Woody Harrelson odlično izgledaju jedan protiv drugog. Za Harrelsona smo znali, negativci mu leže, a ni Hemsworth ne iskače iz svoje zone ugodnosti, samo ovde to ispada prilično efektno. Međutim, suviše drugih stvari radi protiv filma da bi i ovo otkriće moglo da ga puno popravi. Frustrirajuće je to što je The Duel mogao biti mnogo bolji i to da je samo za nekoliko nijansi jednostavniji.