31.1.14

The Wolf of Wall Street


2013.
režija: Martin Scorsese
scenario: Terence Winter (prema autobiografiji Jordana Belforta)
uloge: Leonardo DiCaprio, Margot Robbie, Jonah Hill, Matthew McConaughey, Kyle Chandler, Rob Reiner, Jon Bernthal, Jon Favreau, Jean Dujardin, Joana Lumley, Katarina Čas, Cristin Milioti, P.J. Byrne, Kenneth Choi, Brian Sacca, Kenneth Zabrowski,

Svake godine se pojavi ovakav ili onakav film oko koga se nadigne neka vrsta moralne frke i panike. Prošle godine svi su tupili o “waterboardingu” u Zero Dark Thirty, što je rezultiralo slabim učinkom filma kod Akademije, a ove godine je to “počasno” mesto zauzeo The Wolf of Wall Street, kontroverzni biopic kontroverznog biznismena. Tako smo se naslušali o mizoginiji, golotinji, upitnoj moralnoj poruci, ako je uopšte ima, trajanju filma i budžetu, da je u drugi plan pala bilo kakva rasprava o kvalitetu samog filma. U konačnici, kada prođe dovoljno vode Hudsonom i East Riverom, kada se promeni postava heroja i anti-heroja današnjih dana i kada se pojave neki novi filmovi sa nekim novim šokantnim i upitnim sadržajem, The Wolf of Wall Street će se procenjivati samo na osnovu svojih kvaliteta.
I po tom pitanju sam prilično pesimističan. U pitanju je haos, zbrka na ekranu, triler priča ispričana kao ćorava “fratboy” komedija, sa nekoliko blistavih momenata crnog humora, grafičkim prikazima orgijanja i drogiranja i na kraju potpuni trijumf stila nad supstancom. U tri sata trajanja, film pokazuje nešto supstance u prvoj polovini i na samom kraju, ostavljajući gotovo polovinu filma u praznom hodu sa ponavljanjem (u boljem slučaju gradiranjem) ranije viđenih šablona. Pošto je u pitanju film Martina Scorsesea, u pitanju je zabavna zbrka koja će nas držati prikovanim za ekrane, ali nisam tačno siguran koji je sentiment iza toga. Ima tu i malo fascinacije idiotarijama koje prakticiraju veseli brokeri, malo gađenja, malo neverice usled preterivanja i čega sve ne.
 
Sadržaj se da prepričati donekle jednostavno, u pitanju je prikaz uspona i pada Jordana Belforta, čoveka koji je izveo jednu od najdrskijih i najbezobraznijih prevara sa akcijama na američkoj berzi, takozvanu “pump and dump” shemu. Formula je poznata, takve uspone i padove su doživeli i Henry Hill, (anti-)junak u Goodfellas i Sam Rothstein, (anti-)junak u Casinu. Nakon uvodne scene žurke u kompaniji koja se dešava, pretpostavljamo, jednog običnog radnog dana, gde se zaposlenici takmiče u pikadu sa kepecom umesto strelice, Belfort (DiCaprio) nam objašnjava mehanizme ovisnosti. Tu je alkohol, tu je kokain, tu je koktel tableta, tu su kurve i iznad svega, tu je lova.
On počinje kao junoša sa očima punim love u legitimnoj brokerskoj kući, gde uči zanat od “real world” verzije Gordona Gekka, brokera srednjeg nivoa po imenu Mark Hanna (McConaughey), u tri scene koje referiraju i na Gekka i na Aleca Baldwina u Glengarry Glen Ross, ali avaj, njegov prvi dan na poslu kada dobije licencu je “crni ponedeljak”, drugi najveći krah u XX stoleću. Njegova firma propada, i on ostaje bez posla. Belfort će lako naći posao u “boiler room” firmi, operaciji specijalizovanoj da prodaje deonice firmi koje nisu dovoljno velike da budu izlistane na berzi klijenteli sa nižim platežnim sposobnostima (najčešće preko oglasa u porno-magazinima). Razlika između takve i legitimne firme je, pored klijentele i u proviziji: što je firma manja, provizije su veće. Belfort dobija genijalnu ideju da spoji dva sveta, napravi pseudo-legitimnu firmu koja će nabijati vrednosti đubretu od akcija i uvaljivati ih što bogatijij klijenteli.
Belfort je već perverzna, deformirana ličnost, ovisnik o svemu i svačemu i oko sebe okuplja “ekipu snova”, sačinjenu uglavnom od dilera trave iz kraja i prodavca dečijeg nameštaja po imenu Donnie (Hill), i zabava počinje. Firma raste, kurve se dovode na dnevnoj bazi, kokaina ima dovoljno da ubije Tonija Montanu. Jordan radi “upgrade” samog sebe, ostavlja prvu ženu, da bi oženio seksi plavušu Naomi (Robbie), kupuje vilu na fancy lokaciji, jahtu, avione, helikoptere, ferarrije i lamborghinije. I naravno privlači nepotrebnu pažnju regulatornih komisija i FBI-ja na sebe. Znamo kako se ta priča najčešće završava, gledali smo već.
 
Ako The Wolf of Wall Street gledamo kao film o ovisnosti, i to o novcu i moći, vraćamo sa na teritoriju Goodfellas i Casina. Scorsese, i sam bivši ovisnik o kokainu, zna mehaniku po kojoj se to kreće. Supstanca ili ideja je tu manje bitna, ključno pitanje je kada je toga nečega dovoljno. Odgovor je, nažalost, nikada. Ko jednom uđe u mašinu, neće iz nje izaći, naročito ne svojevoljno i naročito ne bez posledica. Vraćanje na prethodne filmove nije slučajno, iako je Scorsese versatilan autor koji na različite načine priča različite priče. Ipak, ne možemo se oteti dojmu da The Wolf of Wall Street pokušava iskustva ranijih filmova transplantirati u novo okruženje finansijskog kriminala gde sam život nije ulog, kao i da ta i takva transplantacija nije nimalo jednostavna ni glatka.
Mean Streets je klasična ulična priča, koja je ponudila alternativu Coppoli i filmu The Godfather, umesto spektakla imali smo “straght priču” direktno sa ulice, iz miljea baraba, gde je mafija bila uglavnom van dosega likova filma. Goodfellas priča pouču priču o usponu i padu jednog karijernog mafijaša, Casino je priča u velikoj meri o legalizaciji prljavog novca. Iako ima razlike u pripovedačkom tonu, i iako smo prisniji sa Henrijem negoli sa Samom, dominantni ton obeju priča je anegdotaran, skoro kafanski. Belfortova priča u The Wolf of Wall Street je ponekad intonirana kao predavanje, ali se u najvećoj meri može svesti na govnarsku priču, na baroniju, preserans i preterivanje. Za razliku od prethodna dva filma čiji je temelj “politička ekonomija” mafijaških poslova ili legalizacije istih kroz kocku, u poslednjem filmu nam i reditelj i narator uskraćuju informacije kao nebitne. Jebiga, kako kome!
 
Umesto toga, klasična priča je punjena pokušajem šoka, orgijama, drogiranim idiotarijama, pričama o kurvama, kretenskim motivacionim govorima punim sportskih i ratničkih metafora, pizdarijama sa jahtom, kućom i putovanjima. Ima tu legendarnih scena, recimo kada raspravljaju o pravnim posledicama ako preteraju sa bacanjem kepeca, svaka scena sa Mad Maxom (Reiner), nekonvencionalna upotreba čmara, šišanje sekretarice na ćelavo, klasifikacija kurvi na isti način kako se klasifikuju akcije, priča o momačkoj večeri, o švercu novca u Švicu, dve scene sa Naominom tetkom iz Londona (Lumley) scena ubijanja od “ludes” tableta, vožnja do “country cluba”, kolaps, vožnja nazad i veoma fizički odglumljena scena koja kao da je otpala iz Pulp Fictiona. Ritam je brz, scene se brzo smenjuju, neke od njih i ponavljaju, ali tu je veoma malo supstance.
Nije da imam moralnih problema sa tim, ko me poznaje zna da ne osuđujem drogu, kurve, orgije i kepečenje (sportsku aktivnost koja uključuje kepece kao sredstva ili objekte), naročito ne na filmu. Trpim čak i infantilnost. Problem je kada se šok prestane da deluje, kada shvatim da su svi likovi karikaturalni i da su silne distrakcije, ma kako bile zabavne, a ubrzo prestaju biti, ugušile priču.
Belfortovi prijatelji su kreten do kretena, ali nisu razrađeni dalje od njihove funkcije u firmi. Izuzetak je Donnie, koji je karikatura karikature i za koga nije jasno zašto bi ga iko postavio za doglavnika. Belfortov arhi-neprijatelj, agent Denham (Chandler) ima svega nekoliko scena od toga dve legendarne, ali ipak je sveden na uniformu i radnu etiku, i vrlo je odsutan iz glavne slike, da ne pominjemo da je jedini koji predstavlja kakvu-takvu kontru Belfortovoj veoma uvrnutoj harizmi. Naomi tek pred kraj dobija neke obrise ljudskosti, dotle je samo figura i trofej, a i ti obrisi ljudskosti su dati isključivo u italo-američkoj turbo-katoličkoj paradigmi. Nemam ništa protiv toga, to je osnova rediteljevog morala, ali nekako to ne kupujem tako naprasno.
Ima razloga za sve to, čak je prilično jednostavan razlog u pitanju. Sve što vidimo, vidimo iz Belfortove perspektive. On je ljude gledao kroz novac i funkcije, svoje klijente je gledao kao krave-muzare, a ne kao žrtve, ženu je video kao trofej, agenta kao dosadnog stršljena, drugare i kolege kao ortake za zabavu uz povremeni poslić u skladu sa mogućnostima, a sebe na krovu sveta. Hoće to od love i droge. Rediteljski komentar se vidi tek na samom kraju. Počinje sa veoma neprijatnim fizičkim obračunom sa ženom, ali to je motiv preuzet iz Raging Bulla. Nekoliko scena kasnije vidimo agenta Denhama kako se posle uspešno obavljenog posla vraća kući javnim prevozom, među ostalim “očajnicima”, sa umornim izrazom lica, nakon toga vidimo Belforta u zatvoru sa teniskim terenom... Komentar pogađa poentu, razobličuje društvo koje razjedaju socijalne razlike, a poslednja scena objašnjava mehanizam fascinacije takvim likovima. John Steinbeck je napisao da se socijalizam nikada nije primio u Americi, zato što mali čovek ne vidi sebe kao malog čoveka, nego kao budućeg milionera koji je trenutno bez kinte. I bio je u pravu. Belfortu je odabrao možda drugačija, sofistciranija sredstva od Sama Rothsteina i Henrija Hilla, ali cilj im je bio isti, i da se debatirati da li su brokeri i špekulanti oterali mafijaše iz posla.
 
Oklevam da se izjasnim po pitanju kvaliteta pojedinačnih ostvarenja, jer ih je teško iz haosa izdvojiti. The Wolf of Wall Street izgleda atraktivno, sjajno je snimljen i vešto montiran. Izbor muzike deluje kao da se trudi da oboji period dešavanja radnje, ali nije efektan kao u drugim Scorseseovim filmovima, možda sam period nije bio dobar, možda su se ljudi za to trudili previše, možda premalo, ali ostaje utisak nalepljenosti. Kao momenat za pamćenje moram navesti obradu “Mrs. Robinson” koja se čuje kada se Denham vozi metroom, koja je u isto vreme tematski potpuno promašena, ali jedan njen stih istrgnut iz konteksta savršeno oslikava scenu.
O glumi će se još dosta raspravljati. Scorsese je poznat kao autor koji jako puno izvlači iz glumaca, a ovo mu je već peta saradnja sa Leonardom DiCapriom. Nemoguće je ne povući paralelu sa takođe prošlogodišnjim ostvarenjem Baza Luhrmanna The Great Gatsby, sa istim glumcem u glavnoj ulozi. Oba lika su nastanjena u vilama na Long Islandu, obojica su mutni bogataši, oba filma portretiraju zabave više nego što je to zdravo za priču i oba filma su trijumf stila nad supstancom. Za razliku od romantičnog Gatsbija, Belfort je veoma samoživ, ali svejedno harizmatičan lik. Lošiji glumac od DiCapria bi se polomio na takvom liku, naročito u filmu koji toliko često menja ton i zahteve od glavnog glumca, ali DiCaprio u svakoj sceni daje svoj maksimum, prepušta se i odlazi dalje nego ikada do sada, bez rezerve. Margot Robbie se ne ističe ničim posebnim, osim fizičkim izgledom, njen akcenat je preteran, gluma limitirana i u skladu sa glumačkim zadacima. Jonah Hill svoju personu iz ćoravih komedija koje često radi dovodi na novi nivo ludosti i uvrnutosti, i to je u neku ruku simpatično, ali teško je govoriti o kvalitetima glumca koji retko izlazi iz zone ugodnosti (Moneyball je izuzetak), pošto u The Wolf of Wall Street njegova uloga nije čak ni u drugačijem komičarskom ključu nego inače. Postava sitnijih epizodista je sjajna, Kyle Chandler rastura scene u kojima se pojavi, kao i Joana Lumley i Jean Dujardin. Problem je što se ne pojavljuju dovoljno često i dovoljno dugo da bi im uloga u ovom filmu bila referentna za bilo šta.
Iskreno, voleo bih da pogledam integralnu verziju od četiri sata i procenim šta je od toga ošišano. Ako je ošišano još orgija i zabava, neka je. Mada je moguće da se tu zagubila i priča. Zapravo, ovaj film od gledaoca traži da veruje da reditelj zna šta radi. Sad, ne bih da pametujem, jer Scorsesea cenim kao autora, ali meni bi film bio bolji sa više priče, a manje propratne dekoracije (dekadencije), skraćen na nešto preko dva sata. Ovakva izvedba mi deluje isforsirano i preterano, čak nepotrebno. Moguće je da je odabrao pogrešnu osobu za portret. Moguće da se priča mogla ispričati i na neki drugi način. Moguće je da je, bežeći od klišea, upao u nebulozu, ipak ima dosta filmova o finansijskim prevarama, i pritom ne mislim samo na Wall Street, nego i na Margin Call, Boiler Room, Rollover... Na neke od njih se čak malo i naslanja ili ih ironizira. Sa druge strane, ove sezone ima još nekoliko filmova slične tematike, sa ovakvom ili onakvom muljažom i prevarom u centru. U tom smislu, direktni konkurent American Hustle je suzdržaniji i manje vulgaran, sa čvršćom strukturom priče i uverljivijim likovima, gde je haos jedan od elemenata šarma i zabave, a nije preuzeo ceo film. Treće, kao i sa Inside Llewyn Davis, možda je problem u tome što sam očekivao nešto drugo i što će mi trebati vremena da dozvolim da mi film priraste srcu. Ne znam da li će mi to uspeti sa The Wolf of Wall Street.

30.1.14

Inside Llewyn Davis

 

2013.
scenario i režija: Ethan Coen, Joel Coen
uloge: Oscar Isaac, Carey Mulligan, Justin Timberlake, Ethan Phillips, Robin Bartlett, Jeannie Serralles, Adam Driver, Stark Sands, John Goodman, Garrett Hedlund, F. Murray Abraham

Inside Llewyn Davis je i koherentan i konfuzan, pun referenci koje možda ne referiraju ni na šta partikularno, smešten u prošlost i baziran na stvarnom liku (Dave Van Ronk), ali nije naročito istorijski i bigrafski. On se drži coenovštine, u smislu teme, stila i filozofskog stanovišta (o kojem god periodu da se radi, za svakog koji je uspeo u nečemu, stotinu njih nije, i koji god period bio u pitanju, život je težak, bespoentan i apsurdan, ali može biti zabavan ili makar zabavan za posmatranje), a opet odustaje o tipične coenovkse ironijske distance prema likovima. Autori se identifikuju sa naslovnim junakom, i time dodaju jednu zanimljivu autobiografsku opasku, da talenti i naporan rad nisu garant uspeha, ta da su oni, četvorostruki oscarovci, morali da traže finansijere preko Atlantika, a opet, kao i glavni junak, niti žele, niti traže saosećanje za sebe. Jedan zaista čudan film.
Radnja je smeštena u 1961. godinu, u New York, oko folk revival scene u Greenwich Villageu. U pitanju je neka vrsta prelaznog perioda, kada su već nestajali beatnici, a nije se još uzdigao hippie pokret, folk scena oko Greenwich Villagea je pre uski kružok nego industrija, Bob Dylan se ne nazire ni u tragovima. Naravno, postoje folk umetnici koji su se probili pre svega flertujući sa pop scenom, ali Llewyn Davis nije jedan od njih. Nekada član ograničeno uspešnog dua, posle samoubistva partnera je ostao sam na sceni, bez krova nad glavom i bez kinte u džepu, prepušten na milost i nemilost prijateljima, poznanicima i kolegama.
 
Jasno nam je da će ga Coeni provući kroz stroj za mučenje, jer je naprosto atipično-tipičan coenovski luzer. Kao i Burton Fink, on je umetnik čija je egzistencija ugrožena, ali za razliku od njega, ima nedvosmisleni talenat za svoju granu umetnosti. Kao i Ulysses Everet McGill (O, Brother Where Are Thou), on luta po nemilosrdnom svetu, ali za razliku od njega, nema fiksni cilj. To nije odiseja, to je klošarenje. I konačno, kao Larrija Gopnika (A Serious Man), Llewyna tera neverovatni maler u životu, i “sve što on dodirne se pretvara u sranje”, kako kaže jedna replika, ali tu nije u pitanju kosmička ili religijska nameštaljka ili mogući greh predaka, nego je za svoja sranja Llewyn odgovoran uglavnom sam.
U prvoj sceni u kojoj ga vidimo Llewyn (Isaac) peva u klubu, njegov nastup je pomalo arogantan, ali glas je bogovski i nesumnjivo ima harizme da veže publiku za sebe. Međutim, kada prestane da peva i počne da govori, magija prestaje. U sledećoj sceni dobija batine od tipa kojeg nismo videli, koji dolazi iz mraka. Treća scena nas vraća nedelju dana unazad, Llewyn se budi na kauču sa velikim žutim mačkom iznad face, i jasno nam je da njegovo potucanje od nemila do nedraga tek počinja, a da će mačak imati solidnu ulogu u baksuzu koji ga tera.
Tako se Llewyn uvaljuje na kauče po New Yorku, kod univerzitetskog profesora i njegove žene (Phillips i Bartlett), kod kolega muzičara Jima i Jean (Timberlake i Mulligan), kod lažnog kauboja iz Jerseya Ala (Driver), stopira do Chicaga i nazad, grebe se za cigarete i pokušava da izvuče neku lovu od sestre (Serralles). Kada to ne radi, proziva i pljuje po drugim kolegama muzičarima i svađa se sa svakim na koga naleti. Llewyn je grozni drkadžija i pitanje zašto bi ga iko trpeo, posebno zašto bi neka žena ikada spavala s njim, a pride ima i običaj da napumpa neku nesrećnicu, pa ima kontakt za doktora koji izvodi abortus za razuman keš. Film je prepun hronološki povezanih vinjeta, a Llewynove nevoljne mis-avanture neretko skreću u “nightmare logic”, koji nije ni izbliza zabavan i veseo kao u A Serious Man ili u Scorseseovom After Hours.
 
Te vinjete nam ne donose ništa novo i nećemo biti prosvetljeniji kakav je Llewyn kada nije drkadžija, da li takav Llewyn uopšte postoji, zašto je takav, šta ga je navelo i kakve sve traume nosi. Jim se trudi da mu bude dobar prijatelj, i da mu namesti poslić da bude u pratećem triju za snimanje nove zabavne pesmice koja kritikuje svemirsku trku. Llewyn će izabrati brzi keš umesto tantijema, a pesma će gotovo sigurno postati hit. Jean mu je manje naklonjena, pošto ju je Llewyn možda napumpao, a ne želi da nosi dete gubitnika i parazita. Sestra mu kenja, i to za stvari za koje mu treba kenjati (da batali karijeru, ako se već ne isplati i nađe posao makar da pokrije troškove), ali barem dvaput u filmu, i to u istoj postavci scene: ona iznad sudopere, sa vrećom iz nabavke u ruci, kenja li kenja. Donosi nam i mnoštvo veoma uvrnutih likova, poput anti-ratno nastrojenog vojnika i pevača u slobodno vreme, koji uživa u disciplini koju mu vojska nameće ili bizarnog stalnog gosta ili menadžera u klubu Gaslight. Ipak najbizarnija ekipa su stari, drogirani džezer (Goodman) koji arogantno naklapa, bocka Llewyna štapom i vređa ga i njegov sluga-beatnik (Hedlund, koji se može tumačiti kao referenca na Neala Cassidija, pošto ga je igrao u On The Road).
Događaji u Chicagu su posebno bitni, jer nam daju uvid u funkcionisanje scene pre nego što je folk rock postao popularan. F. Murray Abraham je sjajan kao Bud Grossman, vlasnik promoterske kuće i povećeg kluba kojem je Llewyn već poslao ploču. On će tražiti od Llewyna da zapeva nešto sa ploče, i biće dirnut njegovom pesmom i njegovim glasom, ali će konačna presuda biti da od toga nema love, i da bi bolje bilo kada bi se Llewyn pridružio nekom sastavu i smanjio dozu melanholije u svojim pesmama i okrenuo se više pop formatu. Llewyn nije spreman na kompromis, čak ni po cenu poraza i to ga određuje u najvećoj meri. Iz pop-kulture znamo šta će se desiti za koju godinu, samo je moguće da Llewyn Davis neće biti tamo da unovči plodove svog rada.
 
Oscar Isaac je sjajan glumac i u njegovoj izvedbi, Llewyn je životan, realan i kompleksan lik. Isaacovu melanholiju nije teško kupiti, njegova harizma prevazilazi i loše manire i gadan karakter, i postaje nam stalo do njega. A i njegov kristalno čisti tenor upotpunjuje sliku. Ono što je jedno od neverovatnijih otkrovenja filma je da Justin Timberlake zna da peva, ali stvarno. Glumci iz filma su sami pevali svoje delove, a sjajni soundtrack potpisuje genijalni T-Bone Burnett, majstor country i folksy melodija.
To bi čak mogao biti problem, pošto je soundtrack još bolji od filma i postoji opasnost da ga zaseni. Inside Llewyn Davis je i nije mjuzikl, i može biti pokušava da kaže nešto na previše tema. Ako želite pred-istorijat folk rocka, ovde ćete naći “bits and pieces” toga. Ali ne očekujte nostalgiju, ovo je film braće Coen, pre svega. Očekujte hladnu newyoršku zimu uhvaćenu briljantnom fotografijom, i glumačke bravure više zahvaljujući veoma preciznom castingu što se tiče epizodnih uloga.
I ako vam se film na svidi na prvo gledanje, ništa zato. Kao i svi mračnije intonirani filmovi braće Coen, Inside Llewyn Davis nije film za jedno gledanje i treba mu dati šansu. Tek posle nekoliko gledanja možete pokupiti sitne dragulje rasute po filmu. Možda ga nećete voleti kao njihove uvrnute i otkačene komedije, ali ćete razviti jedno specifično poštovanje.

29.1.14

A.C.O.D.


2013.
režija: Stuart Zicherman
scenario: Ben Karlin, Stuart Zicherman
uloge: Adam Scott, Richard Jenkins, Catherine O'Hara, Amy Poehler, Mary Elizabeth Winstead, Clark Duke, Ken Howard, Jessica Alba, Jane Lynch

Amerikanci vole akronime, ne znam zašto, ali trpaju ih svuda gde stignu i izmišljaju ih gotovo svakodnevno. A.C.O.D. je akronim za “Adult Children Of Divorce”, odraslu decu razvedenih roditelja. Kako saznajemo, (dobro, neki znaju i od ranije) oko polovine sklopljenih brakova se završava razvodom. Dok se gomila, što ozbiljne psihološke, što blentave self-help literature bavi razvodima i decom razvedenih roditelja, prateće studije o toj deci kada odrastu nisu baš česte i svakako nisu toliko prisutne u medijima, posledično i na filmu.
A.C.O.D. je plemenit i iskren pokušaj da se skrene malo pažnje na te ljude. Ako je verovati autoru Stuartu Zichermanu, film je delimično autobiografski, a u pozadini priče su njegova iskustva sa vlastitim roditeljima koji su desetogodišnji brak pretvorili u tridesetogodišnji rat. Tema bi mogla da se obradi na ozbiljan, dramski način, međutim Zicherman i ko-scenarista Karlin, obojica veterani televizijskih komedija, su se odlučili za komediju, što je legitimno i možda čak i zabavno. U tu svrhu su skupili skoro pa “dream team” televizijskih i indie komičara i postavili ih u određeni “setting”, a na nama je da se zabavimo u tih 80 i kusur minuta.
Film počinje sa nategnutim home video snimkom iz ranih 80-ih koji je praćen komentarom u stilu Arrested Development. Vidimo klinca koji slavi 9 rođendan, a u pozadini njegove roditelje koji se glasno svađaju, kao da uživo izvode varijaciju na temu “Who's Afraid of Virginia Wolf”. Znamo kako se to završava, imamo i “fast forward” nekoliko kratkih scena kako klinac odrasta, i eto nama Cartera (Scott), uspešnog vlasnika restorana, u zadovoljavajućoj vezi sa Loraine (Winstead) i koji se pride brine za mlađeg brata Treya (Duke).
Frka nastaje kada blentavi Trey reši da se oženi i želi svoje roditelje kao goste na svadbi. Oni su, međutim, još uvek u ratnom stanju, svađaju se čim se vide, i opanjkavaju jedno drugo iza leđa. Otac Hugh (Jenkins) misli da je serijski zavodnik, a u stvari skoro pa patetičan primer produžene krize srednjih godina koji trenutno ima treću ženu Sondru (Poehler), glupavu princezicu Carterovih godina. Majka Melissa (O'Hara) je toliko samoživa i zatvorena u svoj svet da je prosto naporna. I ona je udata, i to za dobroćudnog debeljka Garija (Howard), za koga smo iskreno zabrinuti da neće doživeti kraj filma. Šta će, gde će, Carter reši da se obrati ženi za koju je mislio da je bila njegova terapeutkinja u detinjstu, dr Judith (Lynch), da bi samo otkrio da se ona samo predstavljala kao terapeut da bi napisala self-help bestseller o deci razvedenih roditelja. Povrh toga, ova neosetljiva, bezdušna samopromoterka dobija ideju da napiše nastavak, koristeći istu tu, sada odraslu decu.
Tu A.C.O.D. počinje sa hodom po utabanoj stazi sitcom klišeja. Dakle, tu je svadba, jedni roditelji, njihovi novi partneri, drugi roditelj, blentavi mladi par, samosažaljivi glavni lik koji kuka li kuka, predvidljive situacije i očekivane fore. Film se najmanje od svega bavi naslovnim fenomenom, decom razvedenih roditelja kada odrastu, i najzanimljiviji, najsmešniji i najoriginalniji deo, onaj koji uključuje Dr Judith, ostaje nedovoljno razvijen.
Utisak donekle popravljaju glumci. Adamu Scottu leži “low key” humor, gde on uspeva da se izrazi samo sa facijalnom ekspresijom, ali, jebote, što je njegov lik nesimpatičan i dosadan. Richard Jenkins i Catherine O'Hara uspevaju da povuku sve komičarske žice kao razvedeni par, koji još uvek ratuje, ali je jasno da njihova priča nije gotova. Mary Elitabeth Winstead je zlata vredna glumica, i od svog ne baš napisanog lika uspeva da izvuče organsku i pristojnu ulogu. Slična priča je i sa Amy Poehler, i sa Jessicom Albom koja je praktično dobila cameo ulogu. Ipak Jane Lynch je zadužena za većinu smeha u filmu, a njen lik je i ponajbolje napisan.
Scenario je toliko centriran na jeftini smeh, da sve deluje kao razdužena epizoda prosečnog TV sitcoma. Njegov ritam nije naročito filmski, a jeftini fazoni su prečesti i usiljeni da bi se mogli smatrati kao dostojan “payoff” za gledanje. Naravno, to ne znači da se nećemo nasmejati tu i tamo, ali to nije dovoljno za film koji se izjašnjava kao komedija. Poslednje trosmislena scena venčanja samo dodaje so na ranu izazvanu lošim, ili bolje rečeno pisanjem u pogrešne svrhe. Zicherman i Karlin dolaze iz televizijskog miljea i znaju da osmisle i napišu TV komediju, gde je instant-smeh merilo svega. Na filmu nije moguće ostvariti tako lake i jeftine poene. I zato A.C.O.D. ostaje prosečan film čiju čast spasavaju glumci.

28.1.14

Lone Survivor

tekst prethodno objavljen na www.fak.hr

2013.
scenario i režija: Peter Berg (po memoarima Marcusa Luttrella)
uloge: Mark Wahlberg, Taylor Kitsch, Emile Hirsch, Ben Foster, Eric Bana, Alexander Ludwig, Ali Suliman, Yousuf Azami

Da odmah razjasnim par stvari: radujem se svakom solidnom ratnom filmu. Bilo da u pozadini ima kritički angažman i preispituje političku pozadinu rata, ili da je prosto zabavan akcioni ratni spektakl u kome će “naši” (Amerikanci, je li) herojski tamaniti negativce (Švabe, Kosooke, Ruse, frajere u turbanima, vanzemaljce, koga god). Nemam ništa protiv sirovog vojničkog humora, a za potrebe filma ću podneti i određenu količinu patriotskog guslanja. Problem mi predstavlja kada je film jednostavno loš, sastavljen iz rezervnih delova drugih filmova, kao što je to Lone Survivor.
Pozadinska priča je istinita, koliko je moguće verovati memoarima američkog vojnika, reč je o temeljno promašenoj misiji koja je koštala života 19 pripadnika “mornaričkih foka”, elitne jedinice američkih marinaca. Međutim, sve u filmu, od izbora lokacija (New Mexico), preko sleda događaja i tipa prikaza, do emocija koje pušava da izazove deluje veštački i fingirano.
Ugođaju svakako ne pomaže ni ogroman spoiler u naslovu filma, koji je za one sa nižim IQ-om ponovljen u prvoj sceni: teško ranjeni Wahlberg prima hitnu medicinsku pomoć u helikopteru. Film nas onda vraća nekoliko dana u prošlost i prikazuje rutinu “foka” u bazi Bagram sastavljenu od klišeja. Jedni će pričati o svojim familijama, devojkama, venčanjima i uređivanju kuće, što je siguran znak da neće dočekati kraj filma. Drugi aspekt toga je proces inicijacije novajlije (Ludwig) u tim, koji se sastoji od ponižavanja i patetične pseudo-duhovite patriotski i mužjački nadahnute zakletve. Treća potporna tačka ekspozicije je fiksiranje poručnika Murphija (Kitsch) kao žive legende o kojoj se govori sa punim imenom i prezimenom, kao da je filmska zvezda ili superheroj.
Onda bivamo upoznati sa misijom: četiri čoveka – vođa tima Murphy, njegov zamenik Luttrell (Wahlberg), Dietz (Hirsch) i vezist Axe (Foster) će pronaći zgodnu poziciju na brdu iznad sela, napasti sa ciljem da ubiju ili zarobe talibanskog komandira Shaha (Azami) i njegovog zamenika (Suliman), pozvati tim za evakuaciju i svi sretni. Međutim, misija je zasnovana na manjkavim podacima. Očekuje se otpor od desetak ljudi, a zapravo ih čeka omanja vojska. Očekuju se sigurne komunikacije, međutim nije ih moguće uspostaviti na takvom terenu. I konačno, očekuje se prilično pusta lokacija za zasedu, a ona se nalazi na standardnoj pastirskoj ruti.
Tu se sa teritorije poslednjih 30-ak minuta Zero Dark Thirty i bavljenja operativnim protokolom jedne misije prelazimo na teritoriju gde se dramaturgija zasniva na iskustvima “rambo filmova”. Autor Berg propušta priliku da bolje iskoristi moralnu dilemu kada “foke” zarobe trojicu pastira i upušta se u bitku čija mehanika i izvedba podseća na kompjuterske pucačine. Imamo junake pod kišom metaka koji jedan za drugim ginu na grozan način, otvorene rane i slomljene kosti, sa “najefektnijim” momentima podvučeni slow motionom. Pucačina onda nakratko postaje film katastrofe kada Wahlberg ostane jedini preživeli, da bi se transformirala u konfuziju kada se pojavi druga grupa frajera u turbanima koji izgleda nisu Talibani, iako izgledaju potpuno isto.
Taj zaplet ima potencijala da filmu da malo konteksta i prave dramaturgije, ali Berga ne zanima pozadina rata u Afganistanu, pa objašnjenje čuva za sam kraj filma i kartice pred odjavnu špicu. Taj deo je posebno patetičan i iritantan, sa onim silnim privatnim fotografijama boraca i namenom da nas sve baci u patriotski zanos.
U konačnici, Lone Survivor je reciklirani film koji vuče sve previše poznate emotivne konce, prikazuje nam mučeništvo kao sastavni deo etike marinaca, opasnost i nepredvidljivost njihovog posla i šatro naturalističke, a u biti napaljive scene borbe, sve to bez konteksta i karakterizacije. Ne pomaže ni što su glumci na nivou, Wahlberg je rutinirana akciona zvezda, a Kitsch, Hirsch i Foster uspevaju da oboje svoje likove dalje od profesije i čina. Kao i planeri misije, i Berg je doneo sve pogrešne odluke koje je mogao.

27.1.14

Last Vegas

2013.
režija: Jon Turteltaub
scenario: Dan Fogelman
uloge: Robert De Niro, Michael Douglas, Morgan Freeman, Kevin Kline, Mary Steenburgen, Joanna Gleeson, Bre Blair

Šta se dobije kada se ukrste The Hangover franšiza, The Bucket List i Stand Up Guys? Last Vegas je film koji pokušava da bude odgovor na ovo idiotsko pitanje koje niko živ ne bi postavio. Moguće je da je to čak bio “pitch” za studio, jer Last Vegas crpi svoj kič prostakluk iz Hangovera, eksploataciju mita “mladih u srcu” sa Bucket Lista i autoreference na stare glumačke ikone koje su u Stand Up Guys izgledale bolje, mnogo bolje. Čak je i poster referenca na stari Las Vegas, gde naši heroji poziraju kao Sinatra, Martin, Lawford i Sammy Davis Jr.
Ostavite svaku nadu da ćete u ovom filmu naći išta suptilno, pametno ili pristojno. Međutim, ako želite predvidljivi humor na razini koja varira od klozetskog preko sitcoma do referenci, ali nikad preko nivoa talk show emisije, onda je Last Vegas dobar način da potrošite sto minuta svog života. Nije da ćete išta od toga upamtiti, notta bene, ali to, na kraju krajeva, nije ni presudno.
Svaki od naših junaka je zasnovan na svojoj celebrity personi, u manjoj ili većoj meri i svako od njih ima svoj jednako važni pod-zaplet. Billy (Douglas) je sada milioner koji živi u Malibuu i po prvi put se ženi. On ima preko 60 godina, njegova buduća žena oko 30. Njegov “rival” i nekada najbolji prijatelj je Paddy (De Niro), udovac još uvek zaljubljen u pokojnu ženu koji Billiju nije oprostio to što se nije pojavio na njenoj sahrani. Archie (Freeman) je imao blagi šlog i sada mora da trpi svog preterano zaštitnički nastrojenog sina i rigidni režim života. I konačno, tu je Sam (Kline), dežurni komedijaš u ekipi koji se žali da mu je udoban život na Floridi isisao svu životnu energiju, i koji ima dragu ženu koja će mu dati kondom i viagru pre puta u Vegas na Billijevo momačko veče. Konačno, tu je i Diana (Steenburgen), čija je funkcija da probudi staro rivalstvo između Billija i Paddija, i čiji lik se nikako ne izdiže iznad aparata za zaplet.
Ono što u celoj priči ne valja je to što je sve, apsolutno sve u filmu krajnje ošljarski i jeftino izvedeno. Zaplet je smućkaj-pa-prospi iz drugih filmova. Gluma je na polu-zainteresiranom nivou, pošto su u pitanju uloge koje četiri udarna asa mogu da odigraju u snu, pa se i ne trude za više. Ali najveće razočaranje je humor. Dobro, od šala na račun erekcije i ne očekujemo da budu smešne, kao ni šale o starosti i bolesti. Ali scenario je veoma debilan čak i kada su pitanju reference. Sam će skinuti naočare i neće skužiti da se udvara transvestitu, jer je to Kevin Kline, veliki ljubavnik iz French Kiss. Ha ha. Archie će spojiti staromodni ples sa novom muzikom u diskaću i nekom momku deliti savete da sa ženama treba biti nežan, jer je to Morgan Freeman, stari afroamerički mudrac. Da ne kažem da je njegov dobitak u kockarnici na granici rasizma, kao i svaki “magic Negro” momenat u filmovima. Kada istog tog momka neko uveri da su četvorica starkelja mafijaši iz New Yorka, to bi trebalo da bude smešno jer je tu Robert De Niro. I konačno, Michael Douglas je opet milioner. Ha ha. Wall Street. Ha ha. I cameo pojavljinje 50 Centa u ulozi samog sebe je više nego ofucan štos.
Ima jedan momenat u filmu koji u svom svojem trashu nagoveštava subverziju. Kada nametljivi dosadni voditelj programa izbora za Miss Bikini izvodi “table dance” i nabija svoje privatne delove De Niru u facu, a nesrećni senior ima zgrađen izraz lica. Možda je u pitanju autoironija na moderne filmove i moderni humor i tretman koji dobijaju ostareli glumci. A možda je i De Nirov duboki trenutak iskrenosti, jer njegova mimika govori: “Jebote, šta ja sve radim za kintu i malo medijske pažnje!” Ipak, u gomili đubreta i kiča kojim nas ovaj film zasipa, ni sa ovom scenom ne znamo na čemu smo. Opet, u svom tom kiču i đubretu, Last Vegas nije ni posebno dosadan ni negledljiv film, ali je svakako film koji mirne duše možete preskočiti. U Vegasu ništa novo.

26.1.14

Unfinished Song / Song for Marion


2012.
scenario i režija: Paul Andrew Williams
uloge: Terence Stamp, Gemma Arterton, Vanessa Redgrave, Christopher Ecclestone

U britanskoj kinematografiji, ali vidim da se taj trend širi, relativno nedavno je skovan jedan novi sub-žanr geranto-eksploatacijskih filmova. U pitanju su slatko-gorke mešavine komedije i drame o šašavim ili džangrizavim starcima koji se na “quirky” način nose sa svojom starošću i perspektivom smrti. Navikli smo da filmovi o starijim ljudima budu smrtno ozbiljni kao Amour, ali Britanci imaju običaj da sve izvrnu na neko zezanje.
Problem sa Unfinished Song je njegova bipolarnost, jer klizi od generičke euforije do generičke depresije. Oba pola su dovedena do ekstrema kakve viđamo na Hallmarku i sličnim kanalima, samo u odvojenim filmovima. Prosto, slatkasti motivi su previše zašećereni, često neduhoviti i skloni ponavljanju, a momenti postavljeni da nam izvuku emocije su patetični preko svake mere, pa se njihova svrha gubi u karikaturalnosti.
Dakle, glavni lik je Arthur (Stamp), džangrizavi starac koji na celom svetu voli jedino svoju umiruću ženu Marion (Redgrave) i unuku. Sve ostalo mrzi, kako bi to mrzeo lik iz crtanog filma. Na tom spisku posebno mesto zauzimaju njegov sin James (Ecclestone) – razlozi nikad objašnjeni, pa čak ni navedeni, i dobrovoljni pevački hor, Marionina poslednja vesela ludost. Marion je njegova sušta suprotnost, vesela i pomirena sa sudbinom, žena koja samo želi da preživi svoje poslednje trenutke što je moguće srećnije. Kada ona umre, Arthur će se nenadano zbližiti sa mladom i veselom voditeljkom hora Liz (Arterton) i postati neizostavni deo hora.
Scenario je, kao što smo videli, predvidljiv, i to ne samo u generalnim crtama, nego su čak i veoma sitni detalji otrcani. Stariji ljudi koji pevaju “Let's Talk About Sex” ili “Love Shack” nisu nikakav komičarski novitet, a od svega se na kraju stvara transfer neprijatnosti. Štos sa penzionerima koji su obučeni u heavy metal stilu i pevaju “Ace of Spades”, pa se jedan od njih ušine izvodeći pokret je efektan prvi put, drugi put je već suvišan. Sjajno uštiman i vrhunski ozbiljan hor na takmičenju kao dežurni “bau-bau” za poslednji čin filma je već viđen štos iz hollywoodskih filmova o simpatičnim gubitnicima. Ako i postoji generalno simpatična nota u filmu, onda je to odnos Arthura i Marion, ali to se završava na polovini filma, sa njenom smrću.
Zapravo, Song for Marion bi bio užasan film, dobar jedino da zabavite svoju mamu na jedno kišno nedeljno popodne da nije glumaca. Terence Stamp je jedan od najpotcenjenijih glumaca, a svu genijalnost je pokazao u filmu The Limey, kada nas je kao ostareli žestoki momak iskreno vezao za sebe i držao prikovane za ekran. Ni ovde nije ništa slabiji, a njegov lik ne klizi u zamke jednodimenzionalnosti. Njegova džangrizavost je ljudska i opravdana. Kao Marion, Vanessa Redgrave pokazuje zašto je toliko dobra glumica. Gemma Arterton je čudo ležernosti, sposobna da bude tako ista, dopadljiva i lična u toliko različitih uloga, od debilnih adaptacija bajki preko žanrovskih limunada do filmova koji od nje zahtevaju posvećenost. Christopher Ecclestone je isto sjajan u vrlo maloj ulozi uspeva pokazati dovoljno emocija.
Rezultat je polovičan, predvidljiv i formuličan film koji bismo mogli da otpišemo bez problema, samo da nije izuzetnih glumaca. Oni su ti koji unose život u dosta blesavo napisane likove. Zato i pored svega Unfinished Song ostaje sasvim gledljiv film. Samo nemojte očekivati previše, jer je emocionalna manipulacija ponekad preterano ljigava.
Nije pogodan za bilo kakav re-make, Song for Marion je film koji je moguć samo u Britaniji, zemlji koja poštuje svoje ostarele glumce, iako možda ne poštuje svoje penzionere. Ne pokušavajte to kod kuće, kako već piše na upozorenjima.

25.1.14

Dallas Buyers Club


Dallas Buyers Club
2013.
režija: Jean-Marc Vallée
scenario: Craig Borten, Melisa Wallack
uloge: Matthew McConaughey, Jennifer Garner, Jared Leto, Denis O'Hare, Steve Zahn, Michael O'Neill, Griffin Dunne
 
Pri samom početku i na samom kraju filma su dve veoma slične scene: Ron Woodroof (McConaughey) se grčevito drži za leđa bika na rodeu. Prva scena je jedna u nizu setting scena koje su tu da nas upute na činjenice o Woodroofovom životu: on je kaubojčina i redneck, voli viski, kokain, kurve i karte i za njega ne postoji sutra. Jednako tako, ne voli džankije, pedere i strance, i, zajedno sa svojim jednako zatucanim drugarima, ne plaši se da to javno demonstrira. Godina je 1985, Reaganova administracija je na vrhuncu i nikog nije briga za manjine, homoseksualce i sirotinju. Poslednja scena filma opet portretira Woodroofa na leđima bika, ali ona je višestruka metafora: iako je pregrmeo svašta i potpuno promenio svoje nazore, on i dalje ima onu neshvatljivu želju za životom na ivici. Sa druge strane, taj bik koji će ga svakog trenutka zbaciti, je sve ono odvratno i do sada ne promenjeno u Americi protiv čega je Woodroof morao da se bori.
Dallas Buyer Club je primer idealnog indie filma. Jasan je i direktan, direktno snimljen u stilu bliskom veriteu, obojen mračnim tonovima, ali sa plemenitom misijom da ispriča istinitu priču o herojskoj borbi jednog čoveka sa svojim demonima, opakom pandemijskom bolešću i šumom zlonamerne, ako ne i korumpirane birokratije. Na pojavnom nivou, to je biopic o Ronu Woodroofu i njegovoj transformaciji od rasiste i homofoba u AIDS aktivistu koji se bori za prava homoseksualaca, prostitutki, narkomana i drugih nesrećnika na dostojanstveno lečenje koje im iz sebičnog interesa uskraćuju farmaceutski lobiji i FDA (Food and Drugs Administration – regulatorno telo za hranu i lekove). Na tom nivou, Dallas Buyers Club je pristojan, iako pomalo manipulativan, klišeiziran film sa relativno plitkim ili ograničenim sporednim likovima koji služe kao neka vrsta štaka glavnom liku.
 
Dakle, Ron živi svojim uobičajenim opasnim životom sve dok mu se ne dogodi nesreća na poslu, pa mora da ode u bolnicu. Kada ga doktori suoče sa neprijatnom istinom, da ne samo da je HIV pozitivan, nego da je već u poslednjem stadiju side, Ron će odgovoriti: “Nema šanse, nisam ja Rock 'Pušikara' Hudson”, ali to ne menja činjenicu da je u problemu. Van bolnice, Ron će se suočiti sa istom otrovnom homofobijom koju je sam širio, pa će shvatiti da je sam na svetu. Kako je jedini lek koji je blizu odobravanja od strane FDA veoma limitirano efikasan, Ron će se zaputiti u alternativnu kliniku u Meksiku, gde će isprobati alternativne lekove, minerale i vitamine i dobiti ingenioznu ideju da ih prošverca preko granice i ponudi drugim obolelima. Hvatajući se u koštac sa pravnim regulama, Woodroof će, zajedno sa transvestitom Rayonom (Leto) pokrenuti klub kupaca alternativnih lekova i na taj način pomoći bespomoćnima, koliko je i sam u mogućnosti, i tako u perspektivi postati dobar čovek.
Druga dva aspekta su zanimljivija i od Dallas Buyers Cluba čine jedno od najboljih filmskih ostvarenja prošle godine i mog tajnog favorita za Oscare. (Iako tvrdim da je American Hustle možda i bolji film, njegova razigranost se ne može porediti sa ozbiljnošću misije Dallas Buyers Cluba.) Prvo, u pitanju je klinički precizna, nezašećerena slika jednog ne tako davnog vremena, prateće ljudske neobaveštenosti, fobije i skliznuća u razne zaumne teorije zavere. Tada se u Americi mislilo da je HIV virus koji prenose samo kurve, pederi i crnci, ali ih prenose na sve moguće načine i uglavnom sa zlom namerom. Ni van-američke teorije nisu bile ništa pametnije: te virus napravljen u laboratoriji sa namerom da nas, je l', slobodni svet, uništi. Pravu i realnu opasnost gotovo da niko nije uviđao i na nju upozoravao, da određeni modeli ponašanja snose više rizika od oboljenja, ali da to nema naročite veze sa rasom ili seksualnim opredeljenjem, koliko sa nepažljivim petljanjem sa iglama i seksom bez zaštite. Ron od drkadžije i bitange ubrzo postaje žrtva iste ignorancije koju je sam prakticirao, a tek posle toga diskretni heroj. U tom smislu, Dallas Buyers Club je vredan filmski podsetnik na to sramno vreme, ali nema ambicije da izađe iz okvira jedne partikularne priče i ponudi široku sliku.
 
Zato je na trećem nivou Dallas Buyers Club nešto najbliže savršenstvu u prošlogodišnjoj filmskoj produkciji, jer prikazuje svu zlobu i sav cinizam američke birokratije i do danas nepromenjeni zastareli stav o zdravstvu, zaštiti i etici u tim slučajevima, gde je interes kapitala uvek ispred interesa ljudskosti.To je oslikano u Ronovoj i Rayonovoj borbi protiv kupljenih doktora, korumpiranog FDA-a i pohlepnih farmaceutskih kuća. Kako to da, što se tiče finansijskog sektora, vlada potpuna deregulacija, a lekovi ispitani i potvrđeni od strane japanskih, francuskih ili izraelskih naučnika ne mogu da se kupe u Americi kao nepouzdani? O prljavštini lobiranja u poslednje vreme govori dosta filmova, ali često to čine dosta stidljivo i na marginama. Dallas Buyers Club je osvežavajuće otvoren u svom angažmanu i jasno na strani Woodroofa i njegovog kluba. U ovom filmu se sudaraju dve Amerike, jedna pohlepna, cinična i neosetljiva na dugoročnu štetu ako može imati kratkoročni profit, i druga obespravljena, heterogena ali solidarna. Film ukazuje na kontinuitet te borbe do današnjih dana kada jedna mala, ali moćna grupica ljudi pokušava da osujeti možda nespretan, ali preko potreban sistem zdravstvenog osiguranja. To odmetništvo u cilju opšteg dobra je jedan od temelja Amerike, i jednako važno, americane i američkog duha.
Ono zbog čega je film dospeo u fokus javnosti su dvojica njegovih glumaca, obojica su sada favoriti za Oscare, McConaughey za glavnu, a Leto za sporednu ulogu. Obojica su opasno skinuli kilažu i izložili se riziku od dugoročne bolesti za potrebu uloge, što otvara etička pitanje eksploatacije glumaca, ali i jedno čisto stručno pitanje: šta je važnije u lovu za nagrade – gluma ili transformacija. Ovde nema mesta nekakvoj dilemi i raščlanjivanju, ovde transformacija ide zajedno sa glumom, ne kao zamena za nju. Leto je imao manje zahvalan zadatak tipiziranog pomoćnika, nesrećne i tragične kraljice drame, i svejedno je ulogu odigrao maestralno i dirljivo. I drugi epizodni glumci su dobri, koliko se to da, Griffin Dunne istupa kao nadri-lekar u Meksiku koji traga za rešenjem da obolelima pruži makar pristojan život. Jennifer Garner je dobila nezahtevnu ulogu doktorke koja se premišlja, ali je njen lik zanačajan, jer doktorka preduzima put paralelan sa Woodroofovim – od korporativnog izvršioca postaje vernik Hipokratove zakletve, doktorka u službi ljudi, a ne farmaceutske industrije.
Ipak je na kraju ovo McConaugheyev film, u punom smislu te reči. Njegov Ron Woodroof je uverljiv od početka do kraja, transformacija njegovog karaktera je odigrana maestralno. Matthew McConaughey je trenutno jedan od najznačajnijih glumaca na sceni, i poslednjih nekoliko godina je veoma aktivan u značajnim i zanimljivim filmovima. Prošle godine je, osim Dallas Buyers Cluba, snimio još i The Wolf of Wall Street, gde je napravio ulogu o kojoj se priča sa samo nekoliko scena, pretprošle Mud, inteligentan i intrigantan film koji je imao nesreću da izađe van svake sezone nagrada, i za iste izvisi. Godinu dana ranije, McConaughey se trijumfalno vratio na scenu sa The Lincoln Lawyer i Killer Joe. Nakon sjajnog početka karijere i godina lutanja po pritupastim romantičnim komedijama, više nemamo razgloga da se plašimo za njegovu karijeru, jer je postao jedan od karakternih glumaca.
Reditelju Jean-Marc Valléeu je ovo prvi američki film. Za razliku od nagrađivanog i zapaženog zemljaka Dennisa Villeneuva, koji je debitovao sa visokobudžetnim Prisonersima i došao u Hollywood kao zamalo-pa-oscarovac, Vallée je došao na indie scenu da snimi film kakav želi. Nakon sjajnih filmova C.R.A.Z.Y. (2005), The Young Victoria (2009) i Café de Flore (2011), koji su snimljeni redom u Quebecu, Londonu i Parizu, Vallée je izabrao Dallas Buyers Club za svoj projekat bez obzira na siću od budžeta (5 miliona dolara, koliko danas košta prosečan teen film), uspeo da okupi sjajne glumce, i na kraju pogodio u centar. On temi pristupa sa upoznatošću lokalca, ali sa objektivnošću stranca, i Dallas Buyers Club je zato jedan od najaktuelnijih i najoštroumnijih filmova u poslednje vreme. Apsolutna preporuka.

24.1.14

La vie d'Adele / Blue Is The Warmest Color


2013.

režija: Abdellatif Kechiche

scenario: Abdellatif Kechiche, Ghalia Lacroix

uloge: Adele Exarchopulos, Lea Seydoux



Pobednik u Cannesu. Seksualna revolucija na filmu. Naturalistički tretman seksa. Pornografski tretman seksa. Film o lezbejkama koji vređa njihova osećanja. Prepucavanje po medijima posle snimanja. Brutalne metode reditelja i surova seksualna eksploatacija glumica. Tri sata jedne klasične ljubavne priče.

Sve to stoji, ali sve to je nebitno. La vie d'Adele je jedan od najorganskijih, najiskrenijih, najživljih filmova ikada snimljenih. Scene seksa, a posebno THE scena od 6 minuta su eksplicitne, ali ne pornografske, naprotiv, u svojoj napaljivosti su umetničke barem koliko i skulpture u muzeju koje reditelj prikazuje. Svojom iskrenošću i istinitošću film se približava idealima koje je isticala ekipa iz Nouvelle vague. Seks je tu najočitiji, ali ne i jedini faktor, a sporna scena oko koje su se po novinama popičkali Lea Seydoux i Abdellatif Kechiche je bila (umetnički) vredna mučenja barem koliko i scene u filmu Last Tango in Paris, kojeg je pratila slična reputacija pornografije i eksploatacije.

Počnimo od činjenica: film traje tri sata i prati jednu sasvim običnu ljubavnu priču. Ovo nije gay film, ili barem nije samo i prevashodno gay film. Da, veza je lezbejska, ali se njih dve ne bave gay aktivističkim pitanjima. Adelino (Exarchopulos) “outanje” je tema za razmatranje i ostaje neistražena, ali to nije nešto što Kechicha zanima. Osim toga i percipirano negativnog stava Adelinih roditelja o njenoj seksualnosti (u pitanju su srednje obrazovani i ne baš imućni ljudi jednog industrijskog grada), njih dve nemaju specifičnih gay problema. Sve ostalo je potpuno isto kao i u heteroseksualnim vezama: upoznaju se, razvija se strast, emocija, ljubav, počinje podela na rodne uloge, otkrivaju se nepomirljive razlike u karakterima, počinju problemi, nastupa raskid i patnja... Ovde nije u pitanju “šta” ni “koliko” nego isključivo “kako”.

Dakle, vrednost filma je u njegovoj sporosti, u uzimanju vremena za prikazivanje svih tih etapa, onoga što vezi prethodi i onoga što nakon veze sledi. I Kechiche filmu pristupa delikatno i polako gradi kontekst, koji je u ovom filmu i većini dobrih filmova važniji nego sam tekst. Adele je normalna devojka koja kasni u školu, vozi se autobusom ili vozom, sluša svu hype muziku i ne podnosi metal, druži se sa svojim dosadnim drugaricama i očijuka sa jednim momkom. Vidimo je i kako pokušava da uspostavi vezu sa tim momkom, a ni on nije ravnodušan, međutim to naprosto nije to, jer Adele ne može izbiti iz glave devojku sa kosom ofarbanom u plavo (blue, not blond) koju je videla na ulici. Adele pada u depresiju, ali mlada je i voli sve što vole mladi, ide na proteste i nema frku da ode u gay bar sa svojim drugarom. U jednoj lezbejskoj jazbini će konačno upoznati devojku o kojoj stalno razmišlja. Ona se zove Emma (Seydoux), starija je od Adele i mnogo iskusnija, studira neku umetničku akademiju i obožava slikarstvo i filozofiju. Njih dve će se upuštati u razgovore i druženja i konačno započeti vezu.

Pitanja koja se postavljaju u toj vezi su ista kao ona koja smo mi postavljali u svojim vezama, podele su iste (bilo po pitanju iskustva, klase ili rodnih uloga – uvek se jedno bavi operativnim kućnim stvarima dok drugo ganja karijeru ili stvara umetnost). Naravno, uvek je tu i problem ljubomore i percepcije budućnosti. Svaki detalj u filmu je bitan i postavljen baš na pravo mesto, tako da nema ničeg suvišnog. Ako The Spectacular Now realno i dostojanstveno tretira svoje tinejdžere, onda je La vie d'Adele gotovo dokumentarac o prirodi, a Adele i Emma su subjekti svog života i objekti našeg posmatranja. I to ovaj film čini ultimativnom životnom istinom.

Reč-dve o kontekstu filma. Naime, pojavio se u osetljivom trenutku široke rasprave o legalizaciji gay brakova u Francuskoj. Iako mi iz zabiti mislimo da je Zapad potpuno emancipovan i liberalan, znamo da to nije tako jednostavno. Da, javne škole jesu nacionalno i rasno mešovite, gay parade ne obezbeđuju specijalci i ne posećuje nekoliko aktivista, nego su ulične žurke, ali u Francuskoj kao i svugde ima konzervativaca. U filmu su to Adelini roditelji pred kojima su Emma i Adele samo prijateljice, a Emma pomaže Adele sa školskim obavezama, ali i većina Adelinog društva koji postaju ugroženi saznanjem o Adelinoj novo-otkrivenoj seksualnosti. Iako oni ne love homoseksualce po ulicama da ih umlate, nije im prijatno gledati osobu koja je “promenila” seksualnu orijentaciju. Napredniji, liberalniji slojevi o njihovoj seksualnosti niti ne razmišljaju, recimo Emmini roditelji i njeni umetnički krugovi prijatelja.

Drugo, film je ekranizacija stripa, ali pozor, to nije tek neki artsy alternativni strip. Svojim realnim izrazom, Blue Is The Warmest Color je blizak već ekranizovanom Ghostworldu, samo je dosta teži, čak morbidniji, nimalo naivan u percepciji realnosti. Prve dve trećine film se drži stripa, ali od raskida nadalje kreće svojim, i dalje teškim, ali svakako vedrijim putem nego što je to situacija u stripu. Zato je i ime promenjeno u verziji za francusko tržište, i predstavlja varijaciju na Adelin omiljeni roman “La vie de Marianne”, jedan nezavršen spis na jednak način kao što ni ovaj film nije završen. Nedostaje mu ono što se u Hollywoodu zove “closure”, ta neka definitivnost. Da, cure će doći do nekakvog razumevanja, ali to ne znači da će time išta “rešiti”. Život jednostavno teče.

Baš tu na kraju se vidi glumački genije Adele Exarchopulos, debitantkinje u svetu filma. Kruži priča da je Adele kao devojčica bila toliko stidljiva da su je roditelji upisali na glumu kao neku vrstu terapije. Pokazalo se kao uspešno, Adele više nije nimalo stidljiva, prijatno joj je i u goloj koži pred kamerom. To je manje bitno kada je u pitanju glumačka karijera. Možda se njena gluma u prvoj trećini može objasniti nekakvim “method” postupkom gde ona ponovno proživljava svoje maturantske dane. Možda se u sredini filma gluma obeju glumica može svesti na golo telo i eksploataciju. Ali Adelin treći čin je nešto genijalno, vrhunsko i retko viđano na filmu, poslednji put kod Jennifer Lawrence u Winter's Bone. Lea Seydoux ima dosta više glumačkog iskustva, dovoljno je navesti Midnight in Paris i zanimljivu zahtevnu ulogu u filmu Sister. Njen izgled i hrabrost su njeni aduti barem koliko i senzualnost, a u ovom filmu daje sve od sebe, svojom ili rediteljevom voljom.

La vie d'Adele je sjajan film, a zamerka na trajanje može biti samo što bi zapravo mogao biti i duži, a da ne bude dosadan. Dobro, možda bi bilo moguće “ošišati” pola sata nekih scena koje nisu mnogo bitne za kontekst, ali ni to nije neophodno. Ovo je filmofilski film za uživanje, nešto što se ne viđa stalno. A blesavi Francuzi ga nisu poslali na Oscare...

23.1.14

Open Grave


2013.
režija: Gonzalo Lopez-Gallego
scenario: Chris Borey, Eddie Borey
uloge: Sharlto Copley, Joseph Morgan, Thomas Kretschmann, Erin Richards, Josie Ho, Max Wrottesley

Nećete verovati, ali dosta se može iščitati iz proste faktografije. Naime, ako film ima američku bioskopsku premijeru u januaru, treba ga zaobići. Zašto? Filmovi koji se guraju za Globuse, Oscare, nagrade kritika i udruženja imaju premijeru najkasnije za Božić i time se kvalifikuju za sezonu lova na nagrade koja se završava sa Oscarima, i ti filmovi popunjavaju značajniji deo bioskopskog repertoara. Cela ta sezona lova na nagrade počinje da traje sve duže i duže (kao i recimo svaka praznična sezona) i o tome se priča i piše sve više, što nekim ljudima uguši i ono malo zanimanja. Posetilac bioskopa u nekom mallu nije nužno filmski entuzijasta, pa će možda pre pogledati neki slučajan film nego li Oscar hitove kojima ga zasipaju. Filmske kuće, manje i veće, su se dosetile da iskoriste januar i februar da tu pobacaju svoje manje ambiciozne žanrovske filmove koji na taj način mogu isplatiti svoje skromne budžete i preseliti se u rotaciju po kablovskim televizijama.
Blog se zove Film na dan, što znači 365 filmova godišnje od kojih ne može svaki biti relevantan. Upozoravam cenjene čitaoce da će se s vremena na vreme tu naći nešto slučajnog “januarskog” đubreta koje će već nekako pasti u ruke vašeg kritičara, koji se unapred izvinjava na lenjosti da umesto toga iščupa neku, na primer, egzistencijalnu tursku dramu. Jedan predstavnik januarskog trasha je i Open Grave, skromni horor-triler snimljen u američkoj produkciji na lokacijama u Mađarskoj, sa glumcima uglavnom iz Walesa i Sharltom Copleyem u glavnoj ulozi.
Sharlto Copley je zanimljivo glumačko ime, svetska javnost je saznala za njega zahvaljujući Bloomkampovom prvencu District 9 i od tada se traži na globalnoj glumačkoj sceni, pojavljuje se i u trash i u ozbiljnijim filmovima i pokušava da se nametne. U teoriji, mnogo je bolje pažljivo birati uloge, kao što to čini recimo Christoph Waltz, mada to nije moguće. Možda Južnoafrikanac Copley mora snimiti gomilu bezveznih filmova pre nego što ga uzmu za ozbiljno, a možda mu to upravo odmogne u daljoj karijeri.
Elem, bezimeni frajer (Copley) se probudi u jami okružen leševima bez ikakvog sećanja ko je, šta je i kako je tamo dospeo. Neko mu doda konopac i on uspuza gore i ode u obližnju blago derutnu vilu na osami, gde upozna šaroliko društvance ljudi takođe bez ikakvih sećanja. Među njima je jedan defanzivni agresivac (Kretschmann), jedan smotanko (morgan), jedan koji zna sa oružjem (Wrottesley), jedna zgodna plavuša (Richards) i jedna gluvo-nema Kineskinja (Ho). Standardno horor društvane, u standardnoj horor atmosferi, u standardnoj horor kući. Otkud silni leševi i ko ih je olešio? Otkud oni u zabiti bogu iza nogu? Zašto su mrtva tela okačena kao strašila? Zašto bi neko držao agresivnu divlju ženu zaključanu u šupi?
Dobro, mislim, nije nikakav veliki spoiler, u pitanju je jedan sasvim običan “trope”: virus koji pretvara ljude u neku vrstu, kako da se izrazim, zombija. Da, oni su još živi i ne jedu samo ljudski mozak, ali se isto tako odlikuju usporenim reakcijama i željom da ubiju sve što im priđe blizu. Za našeg bezimenog će se ispostaviti da je doktor koji je pokušao da nađe vakcinu i koji je vršio eksperimente na ne baš dobrovoljnim subjektima, ali šta ćete, očajnička vremena... To ćemo sve shvatiti kroz veoma klasičnu horor dramaturgiju i kroz seriju nasumično ubačenih flashbackova, i film koji se do tada dobro držao (priznaćete da je tip koji se budi među leševima stvarno fckin dobra “udica”) polako tone u običnost i dosadnu predvidljivost. Sve smo to već gledali, i nije bilo ne znam kako dobro ni prvi put.
Što je šteta, jer je reditelj Lopez-Gallego u svojoj rodnoj Španiji snimio nekoliko veoma zanimljivih filmova sa interesantnim postupkom, sjajnom montažom i intrigantnim temama. Američka karijera ga je zarobila u B produkciji počev od found footage SF horora Apollo 18, preko Open Grave do najavljenog sledećeg filma koji će, čini se, biti triler. Open Grave pristojno izgleda, solidno je montiran, a Sharlto Copley je dobar izbor za glavnog glumca. Međutim, jednom kad utone u generičnost priče, filmu nema spasa. Može da se pogledati i komotno zaboraviti.

22.1.14

Enough Said

članak originalno objavljen na www.fak.hr

2013.
scenario i režija: Nicole Holofcener
uloge: Julia Louis-Dreyfus, James Gandolfini, Catherine Keener, Toni Collette, Ben Falcone

Posveta na naslovnoj kartici kaže “Za Jima”. Obično se ne bih upuštao u komentare o smrtima slavnih ličnosti, ali 2013. je, što se toga tiče, bila prilično gadna godina. Ostali smo bez poslednjeg novohollywoodskog dinosaurusa filmske kritike Rogera Eberta na proleće, a leto je odnelo vrhunskog karakternog glumca Jamesa Gandolfinija.
Gandolfini je izveo omanju revoluciju na televiziji, uspostavivši anti-junaka kao TV standard sa svačijim omiljenim mafijašem Tonijem Sopranom, ali je zbog te uloge upao u kalup. Poslednjih godina se intenzivno trudio da odigra što različitije uloge i svojim likovima da ljudsko lice. Njegova uloga u Enough Said je možda njegova najbolja uloga ikad, a svakako je uloga koja najviše odstupa od kalupa.
Na prvu loptu, Enough Said se čini kao pristojan, ali ni po čemu poseban film srednje-visoke hollywoodske produkcije maskiran indie estetikom. U pitanju je formulična romantična komedija sa elementima screwballa i sitcoma kakve se s vremena na vreme pojavljuju na sceni. Film funkcionira po šablonu ekspozicija – zaplet – kulminacija/peripetija – rasplet, sa još dva manja zapleta na marginama glavnog.
Režija je rutinirana i većina posla je završena sa veoma pametnim castingom i inscenacijom (sedenje na stepeniku verande graniči sa genijalnim), a snaga filma leži u scenariju koji ostaje u okvirima žanra, ali ih istovremeno inovira i širi, pre svega pomoću originalnih, živahnih i atipičnih likova. Za razliku od pravila žanra, ovde imamo razvedene ljude srednjih godina sa odraslom decom. Oni su nesavršeni, kako u fizičkom, tako i u emotivnom smislu. Eva (Louis-Dreyfus) je profesionalna maserka koja se suočava sa budućim odlaskom kćeri na studije i praznom kućom u perspektivi. Na jednoj zabavi gde odlazi sa prijateljima upoznaje pretencioznu pesnikinju Marianne (redateljičina stalna glumica Catherine Keener), koja joj postaje mušterija i prijateljica, kao i Alberta (Gandolfini), fizički neprivlačnog ali duhovitog muškarca, sa kojim prihvata da izađe na spoj. Oduševljena njegovim vedrim duhom, ona se polako zagrejava za njega. U međuvremenu, Marianne razvija gadnu naviku da pljuje po bivšem mužu, i Eva polako dobiva ideju ko bi mogao biti taj tip o kome njena prijateljica priča...
Zaplet se čini trivijalnim, i površan gledalac će ga baciti u ladicu za “chick flick” i “probleme srednje klase”, ali to bi bila velika greška. Ako vam zaliči na klasičan opus Woodija Allena, onda ste na pravom tragu, autorica Nicole Holofcener je nekadašnja Allenova montažerka, koja je krenula da sama piše i režira svoje filmove koji se mogu nazvati ozbiljnim romantičnim komedijama. Enough Said je njen najbolji, najzreliji i najozbiljniji film. Humor je donekle očekivan, ali svejedno neobičan i hrabar, često na granici nekorektnog. One-lineri se vrlo brzo pretvaraju u ping-pong i komičarska i romantična kemija među glavnim glumcima je božanstvena.
Već sam pomenuo casting. Julia Louis-Dreyfus, nama najpoznatija kao Elaine iz Seinfelda, nije česta pojava u filmovima. Njen primarni medij je televizija, ali u Enough Said ona donosi “just enough” svoje persone koju je izgradila kao TV komičarka: ovde je lagano blesava žena koja će prvo nešto uraditi, pa onda razmisliti o tome i time dovoditi sebe i ljude oko sebe u lagano čudne situacije. Catherine Keener donosi pravu meru snobovštine u svoj lik. Međutim, najbolju ulogu u filmu je ostvario James Gandolfini, kome je ovo uloga za pamćenje. Čovek koga smo navikli da gledamo kao sirovinu je ovde topao, nespretan, neuredan, izgleda kao veliki medved sa trbušinom i bradom, i što je najvažinije: emotivno ogoljen. Posle ovakvog ostvarenja nam je žao da nas je tako prerano napustio.

21.1.14

The Best Offer / La migliore offerta


2013.
scenario i režija: Giuseppe Tornatore
uloge: Geofrey Rush, Jim Sturgess, Sylvia Hoeks, Donald Sutherland

The Best Offer je toliko miskoncipiran film da vrlo brzo postaje iritantan. Prati rigidna pravila sub-sub-žanra (drama-triler o kolekcionarstvu) i zato mora biti formuličan i predvidljiv: priča ide svojim tokom, obavijena velom misterije, pri kraju imamo temeljni preokret “koji nismo očekivali” i kraj. Problem sa takvim potrošenim materijalom (scenario izgleda kao da je razvučen iz seminarskog rada od deset strana od čega su bar trećina fusnote) je, pored potrošenosti, pokušaj oneobičenja, koji je po pravilu besmislen ili trashy, ali dugo nisam video ovako plitak i redundantan narativ.
Ono što ovde imamo je u principu bajka bez pozitivca. Imamo frajera koji patološki skuplja stvari, princezu zaključanu u kuli, linearni logički zadatak koji treba rešiti i na kraju sveznajućeg kepeca koji izvodi deus ex momenat. Naravno, imamo preokret-prevaru i hitchcockovsku misteriju koja nam podgreva i podgreva očekivanja, pa kada se konačno otvori ostajemo neimpresionirani. A sve to u službi površnog naklapanja o autentičnosti i falsifikatu glede umetnosti, emocija i identiteta, onako na nivou nadobudnog srednjoškolca.
Ali Giuseppe Tornatore nije neki junoša kojem je ovo prvi film, nego renomirani reditelj nagrađivan po festivalima, autor Oscarom nagrađenog Cinema Paradisa i majstor pričanja različitih priča. Barem je on morao znati za bolje od recikliranja već viđenog i nabijanja najjeftinijeg simbolizma. Već smo imali hyperlinkast filmčić The Red Violin, na momente fantastičan i patetičan, koji je makar bio toliko inovativan da u centar postavi predmet, a ne likove. Prošle godine smo imali Trance, koji je, istina, na trashy, ali barem zabavan. Da ne pominjemo druge filmove sa sličnom mehanikom.
Dakle, glavni lik je Virgil (Rush), kolekcionar, vlasnik aukcijskog i procenjivačkog biznisa, baziran negde u Evropi. Nigde nam se ne kaže gde, film je sniman u italijanskoj produkciji na lokacijama od Rima, preko Milana i Trsta do Beča, svi govore na engleskom jeziku sa ovakvim ili onakvim akcentom. On živi sam sa svojom kolekcijom slika koje dobija na muljažu uz pomoć jedinog pravog drugara Billija (Sutherland), jede sam u istom restoranu i nikada ne skida rukavice. Redovno odlazi u radionicu kod Roberta (Sturgess), sa kojim deli opsesiju detaljima i tehničkom baštinom. Virgilov život će se promeniti kada dobije poziv od čudne agorafobične naslednice Claire (Hoeks) da proceni pokretnine koje je nasledila zajedno sa derutnom vilom. Zbog prirode svog hendikepa, ona ne privređuje, a dolazi iz redova olinjalih aristokrata i prinuđena je da nešto ili sve od toga proda. Virgil je od početka zainteresiran za njenu kramu koja se vuče po bezbrojnim sobama, podrumima, tavanima i tajnim hodnicima, ali mu sve više raste interes za misterioznu gazdaricu, toliko da je spreman da je špijunira i eventualno prestraši samo da bi je video.
Problem sa princezom u kuli je to što, jednom kada je vidimo, ona nas jednostavno ne obara s nogu, iza te mistike ne krije se bog zna šta. Ono što potencijalno ima “wild factor”, a to je Virgilova kolekcija ženskih portreta je otkrivena rano u filmu i okačena je kao ona poslovična Čehovljeva puška. Umesto dinamike i otkrića, mi zapravo imamo sitne cimove s vremena na vreme i puno pseudo-filozofskog dijaloga među nemoguće plitkim likovima.
Naravno, ni izvedba nije ništa posebno. Uloga koju je dobio Donald Sutherland je toliko tipska da bi je mogao odigrati svaki stariji glumac. Rushova adaptacija je trashy, ali tako je i lik zamišljen, više kao neka kolekcija tikova i arogancije nego kao živa osoba. Robert je tup lik koji služi kao lažno uho u koje Virgil istresa svoje misli, dok ne postane oruđe zapleta u jednom zgodnom trenutku. Naravno, to ne vidimo, nego čujemo iz druge ruke. Naravno, Jim Sturgess nije baš majstor glume. Ne znam da li je problem u nedovoljno napisanom liku Claire, ili je problem što Sylvia Hoeks ne zna da odigra misterioznost, ali čim Claire ugleda svetlo dana, njena magija pada u vodu.
I na kraju... Ozbiljno, žena-kepec koja je autistična, sve zna, sve pamti i može da prebroji koliko puta je ko ušao i izašao kroz neka vrata. Ne, ne zajebavam se, ni ja nisamo mogao da verujem. Ako je to The Best Offer, ja odustajem. Stvarno.