Dumb Money

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Craig Gillespie

scenario: Lauren Schuker Blum, Rebecca Angelo (prema knjizi Bena Mezricha)

uloge: Paul Dano, Pete Davidson, Shaylene Woodley, Seth Rogen, Vincent D’Onofrio, Nick Offerman, Sebastian Stan, America Ferrera, Anthony Ramos, Myha’la, Talia Ryder

„Short squeeze“ je jedna neobična situacija na berzi nalik na „navlačenje konopca“ između dva tabora od kojih jedan izvodi „shorting“, odnosno klađenje protiv određene deonice, odnosno firme, nadajući se da će profitirati od nečijeg sloma, a druga „squeezing“, odnosno grčevito držanje za tu deonicu u nadi da će joj tako odbraniti cenu, odnosno dodatno kupovanje iste tako da joj cena raste. Neki od nas se verovatno sećaju senzacionalne situacije sa deonicom maloprodajne kompanije za igrice GameStop iz 2021. godine gde su se velikim ulagačima koji su kladili protiv deonice (za takvu akciju jedino investicioni fondovi imaju sredstva) suprotstavili mali ulagači okupljeni na društvenoj mreži Reddit koji su na kraju pobedili, u dobrom broju slučajeva čak profitirali, a svakako pokazali srednji prst korumpiranom sistemu.

Osim što nam je situacija relativno bliska u sećanju, ima i status novopečenog fenomena čije posledice nismo do kraja iskusili, pa su o njoj pisani članci i knjige, snimani dokumentarci i evo sada igrani film čiju režiju potpisuje versatilni i često razigrani reditelj Craig Gillespie (I, Tonya, Cruella, serija Pam & Tommy). Interesantno, film ovog profila se pojavljuje u godini koju su na filmskom planu obeležile „priče o uspehu“ iz korporativne industrije (Air, Tetris, donekle i Blackberry) kao njihova kontra-teža, pritom se služeći strukturom višestrukih uglova gledanja nalik na The Big Short koja rezultira širenjem postave likova od kojih se većina nikada neće sresti međusobno. S filmom Adama McKeya Gillespiejev deli i etimološko poreklo naslova koji opet dolazi iz brokerskog žargona: ovde naslovna „glupa lova“ označava nezavisne ulagače koji se, po svoj prilici, kockaju na slepo, pa stoga figuriraju kao ovce za šišanje u procesu u kojem se bogati još više bogate.

Nešto najbliže protagonisti je zapravo idejni i operativni vođa cele akcije, finansijski analitičar, forumaš i YouTuber Keith Gill (Dano), nekima poznatiji po nadimku Roaring Kitty. Ovaj mladi otac svoj posao obavlja iz podruma svoje kuće, usput snimajući videe u kojima objašnjava tržište, otkriva zanimljive jeftine deonice, a kasnije i aktivno agituje i komanduje malim ulagačima u igri moći s onim velikima. On to sve radi obučen u majice s mačijim motivima i sa crvenom nindža-bandanom oko glave, koristeći pomalo blesavi imidž kako bi privukao pažnju na sebe. Osim njega, vidimo i njegovu suprugu (Woodley), kao i brata Kevina (komičar Pete Davidson), napušenog luzera koji živi s roditeljima i sprda se sa svojim bratom štreberom, ponekad i javno.

Sa druge strane stoji kontigent „lovana“ koji su se kladili protiv deonice i koji sa svakim odlaganjem njene propasti gube pozamašne količine novca, Gabe Plotkin (Rogen), Steve Cohen (D‘Onofrio) i Ken Griffin (Offerman), jedan bogatiji i ekscentričniji od drugog, kao i Vlad Tenev (Stan), pričljiviji deo dvojca iz navodno nezavisne, a zapravo vrlo integrisane brokerske kuće Robinhood. Treću stranu predstavljaju neumreženi mali ulagači. Među njima su medicinska sestra Jenny (Ferrera), prodavac u dućanu s igricama Marcos (Ramos) i dvojac studentkinja u dugovima (Myha‘la, Ryder). Oni u teoriji predstavljaju moralni ugao iz kojeg treba posmatrati ovu priču.

Gillespie to pakuje u kompaktan format od 100-ak minuta i relativno relaksiran komični ton kojim uspeva da ispriča makar deo priče na dovoljno jednostavan način koji ipak nije „poglupljen“ i propovednički. Teza koju autor izvorne nefikcijske knjige, scenaristi i reditelj zauzimaju je prilično jednostavna: da su se „male ruke“ složile i „uvalile kosku“ bogatašima i time možda dugoročno promenile pravila igre na Wall Streetu, makar u smislu toga da će „veliki“ od sada pa nadalje morati makar da osluškuju šta rade „mali“ da im oni ne bi opet postavili ovakvu zamku.

Ta priča, međutim, nije kompletna, a to nas dovodi do tri problema. Prvi od njih je etički, u smislu toga da se Reddit kao njihov glavni kanal komunikacije tek pokazuje u svojoj šarolikosti u kojoj ima rasizma, mizoginije, homofobije i inih neukusnih stvari prepakovanih u šale radi „izduvavanja frustracija“, ali se to sve zapravo ne problematizira, nego se prihvata kao neka forma nužnog zla i „ekscentričnosti“ radničke klase. Drugi problem, onaj stilske prirode, unekoliko je posledica tog prvog. Naime, Gillespie je odlučio da od svega napravi „period piece“, što mu inače solidno ide, ali ovde portretirani „period“ nije dovoljno daleko u prošlosti da se većine pojedinosti ne bismo dobro sećali. Praktično, reditelj nas zasipa s rekreacijom i reciklažom „meme“-sličica, YouTube videa, TikTok klipova, isečaka iz onovremenih vesti i televizijskih emisija, sve to dodatno začinjavajući „onovremenim“ muzičkim hitovima koji nisu dovoljno sveži da bi bili hitovi, a ni dovoljno stari da bi bili „evergreen“. Treći je direktna posledica izabrane strukture s pripovedanjem iz tri ugla: likova je previše da bi bili dovoljno profilisani i da bismo se sa njima saživeli (ma koliko se glumci trudili da nas u to uvere), pa oni postaju i ostaju tek oruđe za pričanje priče, a njihovi dijalozi nešto elegantnija zamena za naraciju.

Na kraju, Dumb Money nije film koji do kraja razobličava Wall Street i svet velikog novca, niti nam može poslužiti kao priručnik da tu „igru“ okrenemo u svoju korist. Opet, daleko je funkcionalniji kao prikaz interneta kao platforme i alata za samoorganizaciju u svrhu takvih poduhvata i, sve u svemu, gledljiv i pitak film.

All the Money in the World

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Ridley Scott

scenario: David Scarpa (prema knjizi Johna Pearsona)

uloge: Michelle Williams, Mark Wahlberg, Christopher Plummer, Romain Duris, Timothy Hutton, Charlie Plummer, Andrew Buchan, Andrea Piedimonte

Ako pratite hollywoodske novosti i ako ste ispratili seksualnu aferu koja je eksplodirala sa razotkrivanjem Harveya Weinsteina, onda vam je naslov All the Money in the World poznat, ali verovatno iz pogrešnih razloga. Poznat vam je verovatno kao još jedna problematična produkcija, film čiji je dobar deo materijala morao biti ponovno snimljen kada je Ridley Scott odlučio da Kevina Spaceya izbriše iz filma zbog negativnih konotacija koje se za ovog glumca (i seksualnog predatora) vezuju. Budžet je skočio za deset miliona dolara, odnosno za četvrtinu, Spacey je promptno zamenjen Christopherom Plummerom, Mark Wahlberg je zahtevao dodatni honorar koji je posle uplatio u dobrotvorne svrhe, Michelle Williams se žalila na neravnopravnu poziciju u ugovoru, premijera je odložena, Oscar kampanja iz korena promenjena i činilo se da će film završiti u raspadnom stanju i u finansijskom i u umetničkom smislu.

Međutim, All the Money in the World je dokaz kako je hollywoodska mašinerija radi kao podmazana kada treba (već su i originalni razvoj projekta i produkcija proticali rekordnom brzinom, dosnimavanje to samo još pojačava) i da je Scott imao dobar nos, makar artistički (Christopher Plummer se pokazao kao odličan izbor za ulogu J.P. Gettyja, mnogo bolji od Kevina Spaceya koji bi morao da nosi staračku masku, što je prepoznala i Akademija nominirajući ga za Oscara za sporednu ulogu), dok je finansijski film blizu da pokrije budžet, a svaki potencijal za kontroverzu je sveden na minimum. Bez daljnjeg uvijanja, moram reći da od Thelme i Louise Scott nije bio u boljoj formi, uz dužno poštovanje Gladiatoru i American Gangsteru i ma koliko mi se svideo The Martian.

To, naravno, ne znači da nam Scott svojim štancerajem (ovo mu je već druga režija ove godine nakon Alien: Covenant i osma samo filmska produkcija, uz dve televizijske serije), hvalisavim trikovima, tipičnim anglosaksonskom stereotipijom prema Italiji (i pozitivnom i negativnom), nagomilavanjem brojnih tema na malom prostoru, pa čak i iskrenim pogreškama neće povremeno ići na živce. Čemu, recimo, onolike šetnje kroz vreme i mesto radnje od Rima 1973, preko Saudijske Arabije 1948, juga Francuske koju godinu kasnije, Playboyevog intervjua 60-ih i San Francisca 1964. godine i od crno-bele do kolor-fotografije? Čemu pretvaranje jednog lika, Paula Gettyja (Charlie Plummer, nije u srodstvu sa Christopherom) u naratora samo da bi isti najavio opseg tema kojim će se film baviti (uticajem novca na psihu i osećaj izolacije), pa onda ostao bez te funkcije? Zašto su u tako raskošnoj produkciji promakli detalji poput makar elementarne obrabljenosti stambenih enterijera, odeće i vozila koji izgledaju kao kataloški i muzejski primerci? Zašto noseći lik Gail Getty (Michelle) ima rupe u pozadinskoj priči i zašto Mark Wahlberg poznat po ulogama narodskih heroja igra uglađenog špijuna-pregovarača Fletchera Chasea? Zašto se sredina prema kraju filma razvlači i ponavlja već postojeće obrasce i zašto apsurdna premisa nije okrenuta u smeru crne komedije? Zašto se ponavlja teza o kaotičnom Mediteranu sa sve korumpiranom birokratijom i napadnom štampom i zašto se uporedo s tim insistira na artificijelnom hedonizmu u kojem čak i zatvorska hrana izgleda kao rustično restoransko jelo? Naravno, nije sve to Scottova krivica, ali je on kao producent i reditelja svakako mogao intervenirati u scenario Davida Scarpe (koji je napisao par scenarija za mediokritetske filmove) kada je već došlo do prilagodbe istinitog događaja i pisanja “true crime” veterana Johna Pearsona radi maksimalnog dramskog efekta.

Istiniti događaj u pitanju je otmica tinejdžera Paula Gettyja, unuka naftnog magnata i u tom trenutku najbogatijeg čoveka u istoriji sveta J.P. Gettyja. On je otet u Rimu, a počinioci su bili članovi kalabrijske mafije ‘Ndraghette koji su za njega zahtevali otkup od 17 miliona dolara svote koju, pak, njegova majka Gail nije imala, a njegov deda nije hteo isplatiti tek tako nego je kao vezu angažirao svog stručnjaka za sigurnost Chasea kao vezu za pregovore. Uporedo sa otmicom, Paulovim zatočeništvom i pregovorima upoznajemo se sa razlozima za dedini naoko čudno i svakako sebično postupanje koje ima svoje razloge i u kompleksnoj porodičnoj dinamici – snaha Gail se razvela od sina Johna (Buchan), alkoholičara i narkomana, kao i u starčevom psihološkom profilu.

Njegov cilj je, naime, očuvanje imperije, a ako bi platio za otmicu jednog unuka, pa makar i omiljenog, to bi možda poslužilo kao signal mafijašima, teroristima i avanturistima ovog sveta da slično pokušaju i sa drugim unucima-naslednicima. Ako k tome dodamo da je stari Getty potpuno u pravu u svojoj tezi da je mnogo lakše steći bogatstvo (“to može svaka budala”) nego ga očuvati, te da je usled fokusa na svoju misiju od porodice distancirani patološki škrtac koji se za svaku stvar cenjka, utajivač poreza, kolekcionar umetnina i investitor u nekretnine kraljevskog porekla i štiha, jasno nam je da nema garancija da će Paul dočekati kraj filma. Na ovom mestu možda ne bi bilo loše primetiti da se njegova “radna etika” nije “očešala” na njegove naslednike, najčešće rastrošne umetničke tipove sklone alkoholu i drogama koji su po pravilu loše završavali. (Među njima su i Paul, ali i autor prošlogodišnjeg spektakularno lošeg horora The Evil Within, Andrew.)

Priča sama po sebi je zanimljiva i dobro poznata, već tematizirana u literaturi, na filmu i televiziji (Danny Boyle sprema seriju na tu temu koja će se pojaviti kasnije ove godine), a Scottove i Scarpine intervencije su dobrodošle u smislu pojačane napetosti. Usput, film je stilski ispoliran (možda malo i previše, ali to je stvar ukusa), izbalansiran između surovog naturalizma i snolikosti, a likovi su uglavnom odlično motivirani i psihološki dorađeni, što film čini izuzetno pratljivim. Scott uspeva da se izbori sa mnoštvom tema i da fokus svede na dovoljno mali broj likova, tako da ne dolazi do rasplinjavanja, skiciranja i pojednostavljivanja.

Razlog zašto je All the Money in the World ne samo dobar, nego i izuzetan film su upravo likovi i vrhunska gluma sjajno izabranih glumaca. Naravno, najviše će se pričati o Christopheru Plummeru čija je uloga i najočitije ekstraordinarna, a glavni razlog će biti njegov kasni “casting”. Sa iskustvom gledanja njega kako “proždire” takvu mesnatu ulogu, gotovo je nemoguće zamisliti bilo koga drugog. U toj podeli karata, ostali su nekako nepravedno zanemareni. Michelle Williams je briljantna kao tipična britanska majka iz viših slojeva društva, a ne toliko visokih da zapravo pripada klici Gettyjevih. Gail je sposobna obuzdati suze, pregovarati sa “ajkulama” i doneti racionalnu odluku, a da ni na trenutak ne posumnjamo da voli svog sina i to Michelle Williams sjajno kanalizira. Uverljiv je i drugi očiti negativac sa dušom, otmičar Cinquanta kojeg Romain Duris igra perfektno kao lika koji menja svoju pojavu od simpatičnog preko profesionalnog do pretećeg u zavisnosti od situacije. Čak se i Mark Wahlberg koji deluje kao glumac koji ne bi bio prvi izbor za ulogu trudi, a njegovo podglumljivanje Scott sjajno koristi i usmerava.

Kada se podvuče crta, All the Money in the World je primer majstorije i dokaz da Ridley Scott itekako zna da napravi inteligentan, intrigantan i kompleksan film. Kapa dole.

Amanet / Legacy

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2015.

režija: Nemanja Ćipranić

scenario: Sara Radojković

uloge: Ljubomir Bulajić, Milena Živanović, Danica Maksimović, Svetozar Cvetković, Goran Radaković, Marija Vicković, Darko Tomović, Milan Mihailović

Amanet, debitantski film reditelja i producenta Nemanje Ćipranića, dosta je retka pojava u srpskoj kinematografiji. Snimljen sa, za srpske uslove, nezanemarljivim budžetom od 300.000 €, sakupljenim iz sponzorskih i ličnih sredstava, ovo je redak primer u potpunosti nezavisnog filma – značajnog studijskog sistema u Srbiji, kao i u većini Evrope nema, a državni filmski centar nije obezbedio niti centa, čak ni u post-produkciji, pa je pravo čudo da je Amanet završen. Opet, Amanet nije primer amaterskog ili kino-klubaškog filma (ako toga još ima), nego je u pitanju jedan visoko profesionalan i ispoliran film čiji autori odaju utisak nastudiranih, filmske teorije načitanih i dobrih filmova nagledanih mladih ljudi.

Dalje, Amanet se u redovnoj kino-distribuciji u Srbiji pojavljuje u jednom nadasve zanimljivom trenutku, uporedo sa Panamom Pavla Vučkovića (koja dolazi sa zvučne festivalske turneje – premijera u Cannesu, uvrštenje u zvaničnu konkurenciju Sarajeva) i pulskim pobednikom u oštroj međunarodnoj konkurenciji Pored mene Stevana Filipovića, pa se u srpskim medijima i na internetu povela diskusija o tzv. repertoarskom filmu, šta god on predstavljao. U pitanju su tri doista različita filma (poređenje sa Panamom je tu za nijansu umesnije) kojima je jedna zajednička stvar da srbijanska publika za njih pokazuje veliki interes. Opet, nisam ubeđen da neki film na današnjem balkanu može preživeti samo od kino-ulaznica, ali svaki pokušaj u tom smeru treba podržati kao hrabar. Amanet, međutim, ima i još nešto čime može da se pohvali: plasman na prestižni festival u Montrealu, što će mu svakako otvoriti još neka globalna vrata.

Amanet počinje dosta uobičajeno za savremene srpske i istočno-evropske filmove, kao socijalna priča. Pošteni momak Todor (Bulajić) danju studira filozofiju, a noću radi kao konobar u kafani. Baš tu će u njegov život ući Višnja (Živanović), lepa i tužna devojka sa tajnom i u velikim problemima. Ona je trudna, bez novca i bez krova nad glavom, a Todor će je pozvati u svoj skromni dom koji deli sa svojom u život razočaranom majkom Radmilom (Maksimović) koja ga je podizala sama. Na onih proverbijalnih nekoliko dana, “dok se ne snađe”.

Sad, majka Rada nije oduševljena tom idejom, a kako bi i bila: ne zna ko je Višnja i kakve su joj namere. Ne zna to ni Todor, ali joj nekako veruje i njih dvoje se vrlo brzo zbližavaju. Mi, gledaoci, takođe ne znamo, ali vrlo dobro vidimo da nije ni narkomanka, ni beskućnica, ni naivna devojka sa sela koju su prevarili u gradu (ima suviše mozga za to), a ni klasična sponzoruša (Todor ne izgleda kao da ima love, a Višnja izgleda kao da ima previše integriteta). Ono što saznajemo je da Todor ima “asa u rukavu”, bogatog oca sa kojim nije u odnosima, na očevu žalost.

Otac Tomislav (Cvetković) nije samo bogat, nego je nepristojno bogat, reklo bi se magnat. I pritom ima još nekoliko meseci života koje ne želi da provede sam. U tu svrhu, želi da Radmila i Todor pređu kod njega, a on će sinu ostaviti svoje bogatstvo i poslovnu imperiju. Pod uticajem novca, dotad siromašni Todor, Višnja i Radmila se menjaju.

I tu dolazi do obrata u najboljem maniru francuskih krimića: socijalna priča postaje triler i misterija. Logično, kada se u priči pojavi veliki novac, intriga ga redovno prati. Ostaje nam da vidimo kakve su namere naših likova, ko tu radi protiv koga, kakve se promene dešavaju sa njima, ali i sa drugim likovima, do tada na periferiji priče, poput Radmilinog (bivšeg) frajera, naizgled dobroćudnog taksiste Milana (Radaković). Kako je to intonacijski nagovešteno na samom početku, Višnja postaje ključni igrač.

Kockice se fino sklapaju u mozaik. Naravno, za treniranog gledaoca, ovo neće biti nikakav šok, razvoj situacije i promena teme filma su potpuno očekivani i zbog muzike specijalno komponovane za film (koja bi, istina, bila efektnija da je “loop” malo duži, ovako zbog učestalog ponavljanja malo iritira), ali i zbog jedne, čini se, ničim motivirane scene sa Todorovog fakulteta u kojoj profesor (Mihailović) drži predavanje o (poreklu) moći. Upravo moć i osveta postaju centralne teme filma umesto standardne i pomalo deplasirane rasprave o generacijskom jazu i tranzicijskim pobednicima i gubitnicima. Nije da i toga nema u filmu, vidljivo je i kroz profil likova i kroz namerno izabran arhaični naslov koji nas poziva da razmislimo šta će nam (mladima, iz čije perspektive je ispričana priča) stariji ostaviti iza sebe.

Ono što tu posebno upada u oči je koliko je Amanet na makro-planu stabilan i promišljen film, koliko je konzistentan i detaljan, koliko ostaje do kraja čvrst i u autorskoj viziji i pod kontrolom. Amanet savršeno balansira svakodnevicu i univerzalnost, savršeno se uklapa u (post-)tranzicijski Beograd (koji je izuzetno lepo i pametno snimljen kamerom Igora Marovića), ali bi ga bilo savršeno moguće zamisliti i bilo gde drugde (zbog chabrolovskog, distinktivno francuskog štiha, u mislima imam Pariz). Upravo je ta univerzalnost i sposobnost šire slike nešto što često manjka srpskoj kinematografiji koja je, kao i srpsko društvo, opterećena svojim problemima te se prečesto bavi sama sobom po cenu toga da bude nerazumljiva van uskog regionalnog okvira.

Naravno, Amanetu se može naći gomila sitnih zamerki, čak i bez previše sitničarenja. Koliko god da je scenario Sare Radojković bistar i ekonomičan po pitanju razvoja likova i situacija, toliko deluje grubo po pitanju dijaloga. Pojedine replike deluju pretvrdo, skoro kao da su preuzete iz nekog stranog filma i prevedene, što ne štima uvek sa srpskim jezikom. Zbog toga su u nezgodnoj situaciji i glumci koji ih moraju izgovoriti. Iako bi glumci sami za sebe mogli biti malo ležerniji (izuzetak je Svetozar Cvetković koji je jednostavno “hladan kao špricer”), problem sa dijalogom je mogao biti “ispeglan” sa još jednom rukom scenarija ili sa malo više slobode za improvizaciju. Dobar utisak pomalo kvari i, po mom mišljenju, nepotrebna scena “obračuna” pred kraj filma, jer prosto rekapitulira tragove i odnose među likovima koje smo već pohvatali. Naracija je bila eliptična, ali ne toliko.

I pored toga Amanet je dobar film, a za srpsku, čini mi se i regionalnu kinematografiju jako važan. Ovakvi filmovi bliski žanru ili žanrovima (ovde se prepliću triler, socijalna drama, misterija i melodrama) su temelj svake stabilne kinematografije, što se na Balkanu opterećenom malim ljudima i velikim temama nekako nije uhvatilo. Amanet pokazuje da su takve stvari moguće, čak i protiv svih šansi, u nezavisnoj produkciji, bez pomoći države. Možda će ovakvi dobri filmovi ipak promeniti prioritete.

Kumiko, the Treasure Hunter

2014

režija: David Zellner

scenario: David Zellner, Nathan Zellner

uloge: Rinko Kikuchi, Nobuyuki Katsube, Shirley Venard, David Zellner, Nathan Zellner, Yumiko Hioki

Negde 2001. godine američki mediji su spremno lansirali senzacionalističku urbanu legendu o jednoj japanskoj turistkinji koja je navodno tražila zakopani kofer s novcem iz filma Fargo braće Coen i konačno našla smrt u snegu Minnesote. Priča se ispostavila kao totalni “bull”, nesrećna žena je zapravo izvršila samoubistvo nakon tragičnog kraja romanse sa oženjenim američkim biznismenom. Novinari su pogrešno pretpostavili nekoliko stvari koje se bazično mogu svesti na to da se ceo svet ipak ne vrti oko Amerike i američke pop-kulture, barem ne uvek.

Zapravo, “kreativan” odnos između novinara i istine nije ništa novo i neviđeno, pre bi se mogao nazvati pravilom, posebno u senzacionalističkom i tabloidnom novinarstvu. Motivacija je finansijska: čitaoci kupuju priču, ne potpunu i najčešće bolno standardnu istinu. Ono što jr simptomatično u celoj toj priči je to da su za svoju inspiraciju izabrali Fargo, još jedan od filmova poznatih po “kreativnom” tretmanu istine. Istina, na početku filma piše da je zasnovan na stvarnim događajima, iako je potpuna fikcija, čak ni doku-drama. Štos je u tome da su braća Coen izabrala ne jedan, nego nekoliko slučajeva, distorzirali ih i vešto spojili u jedan, opet ponavljam, fikcijski film.

Sa Kumiko, the Treasure Hunter opet imamo dvojicu braće, glumce i filmske autore Davida i Nathana Zellnera i opet imamo odnos između faktografije i fikcije koji ta dva pojma dovodi u vezu i ispituje. Imamo i Fargo, i izgubljeni kofer sa velikom količinom novca, i opsesiju filmom i samoću, pa čak i tragediju u najavi, ako ne i u “odjavi”, da se izrazim yambaški. I imamo jedan sasvim dobar, inteligentno složen i emotivno jak film.

Naša Kumiko (Rinko Kikuchi, perfektna) je usamljena gradska cura. Radi kao jedna od sekretarica u timu i ćuti iz principa iako su svi oko nje glasni. Naravno, šef je opterećuje i gnjavi, postaje prestara za posao koji obavlja i majka je preko telefona gnjavi što se nije još uvek udala ili makar što se ne vrati doma. Jedino veselje u životu joj je njen kućni ljubimac zec i jedna stara, slučajno pronađena video-kaseta na kojoj se jedva može videti da je u pitanju snimak Farga. Držeći se natpisa “po istinitim događajima”, Kumiko dobije iluziju da je u pitanju dokumentarni film i da kofer sa novcem još nije pronađen. Opremljena ručno vezenom mapom, strpljenjem, očajem i lošim znanjem engleskog jezika, ona kreće u potragu. Ta potraga će je odvesti do gorko-slatkih, ponekad duhovitih, ali uglavnom teških i pesimističnih momenata, pre svega susreta sa žiteljima ruralne “heartland” Amerike.

Nije tu stvar samo u novcu kao standardnoj prečici za sreću. Niti je samo u sudaru dveju kultura i nekoliko različitih tipova ličnosti. Nije ni u depresiji, deluzijama i osmišljavanju života po svaku cenu. Nije ni u njenoj tvrdoglavosti. Nije ni u strahu i nadi, izvesnosti i neizvesnosti, uspehu i neuspehu. Svega toga ima, ali Kumiko je jedno posebno, unikatno filmsko iskustvo koje ostavlja trajan i dubok utisak i dugo se pamti.

Za taj utisak su se braća Zellner pobrinula na svim planovima. U vizuelnom smislu, japanski deo filma se zasniva na teskobi i nepodnošljivosti samotnjačkog života. Jednom kad se radnja preseli u Ameriku, nema više teskobe, a vizuali postaju igre sa umom naše Kumiko, esencija strahote i lepote. U njima ima više nego dovoljno poezije. Odličan utisak je pojačan i odličnom muzikom za koju su se pobrinuli The Octopus Project i koja sa dijalogom i ambijentalnim zvukovima tvori jednu izuzetno zamiljivu zvučnu shemu. Opet, cela ta vizija bi bila nemoguća bez Rinko Kikuchi koja je, nimalo jednostavno, uhvatila esenciju usamljenosti i očaja, te eskapizma i deluzija kao često jedinog odgovora na takve životne uslove.

Neki će, sasvim opravdano, filmu zameriti stalni pesimistični ton. Istina, ovo nije film za svakoga. Ali u njemu itekako ima blaga, ne samo onog kofera, i što se tiče filmskih referenci i što se tiče pogleda u misterije ljudske psihe. Kumiko, the Treasure Hunter zaslužuje moje preporuku.

The Wolf of Wall Street

2013.

režija: Martin Scorsese

scenario: Terence Winter (prema autobiografiji Jordana Belforta)

uloge: Leonardo DiCaprio, Margot Robbie, Jonah Hill, Matthew McConaughey, Kyle Chandler, Rob Reiner, Jon Bernthal, Jon Favreau, Jean Dujardin, Joana Lumley, Katarina Čas, Cristin Milioti, P.J. Byrne, Kenneth Choi, Brian Sacca, Kenneth Zabrowski,

Svake godine se pojavi ovakav ili onakav film oko koga se nadigne neka vrsta moralne frke i panike. Prošle godine svi su tupili o “waterboardingu” u Zero Dark Thirty, što je rezultiralo slabim učinkom filma kod Akademije, a ove godine je to “počasno” mesto zauzeo The Wolf of Wall Street, kontroverzni biopic kontroverznog biznismena. Tako smo se naslušali o mizoginiji, golotinji, upitnoj moralnoj poruci, ako je uopšte ima, trajanju filma i budžetu, da je u drugi plan pala bilo kakva rasprava o kvalitetu samog filma. U konačnici, kada prođe dovoljno vode Hudsonom i East Riverom, kada se promeni postava heroja i anti-heroja današnjih dana i kada se pojave neki novi filmovi sa nekim novim šokantnim i upitnim sadržajem, The Wolf of Wall Street će se procenjivati samo na osnovu svojih kvaliteta.

I po tom pitanju sam prilično pesimističan. U pitanju je haos, zbrka na ekranu, triler priča ispričana kao ćorava “fratboy” komedija, sa nekoliko blistavih momenata crnog humora, grafičkim prikazima orgijanja i drogiranja i na kraju potpuni trijumf stila nad supstancom. U tri sata trajanja, film pokazuje nešto supstance u prvoj polovini i na samom kraju, ostavljajući gotovo polovinu filma u praznom hodu sa ponavljanjem (u boljem slučaju gradiranjem) ranije viđenih šablona. Pošto je u pitanju film Martina Scorsesea, u pitanju je zabavna zbrka koja će nas držati prikovanim za ekrane, ali nisam tačno siguran koji je sentiment iza toga. Ima tu i malo fascinacije idiotarijama koje prakticiraju veseli brokeri, malo gađenja, malo neverice usled preterivanja i čega sve ne.

 

Sadržaj se da prepričati donekle jednostavno, u pitanju je prikaz uspona i pada Jordana Belforta, čoveka koji je izveo jednu od najdrskijih i najbezobraznijih prevara sa akcijama na američkoj berzi, takozvanu “pump and dump” shemu. Formula je poznata, takve uspone i padove su doživeli i Henry Hill, (anti-)junak u Goodfellas i Sam Rothstein, (anti-)junak u Casinu. Nakon uvodne scene žurke u kompaniji koja se dešava, pretpostavljamo, jednog običnog radnog dana, gde se zaposlenici takmiče u pikadu sa kepecom umesto strelice, Belfort (DiCaprio) nam objašnjava mehanizme ovisnosti. Tu je alkohol, tu je kokain, tu je koktel tableta, tu su kurve i iznad svega, tu je lova.

On počinje kao junoša sa očima punim love u legitimnoj brokerskoj kući, gde uči zanat od “real world” verzije Gordona Gekka, brokera srednjeg nivoa po imenu Mark Hanna (McConaughey), u tri scene koje referiraju i na Gekka i na Aleca Baldwina u Glengarry Glen Ross, ali avaj, njegov prvi dan na poslu kada dobije licencu je “crni ponedeljak”, drugi najveći krah u XX stoleću. Njegova firma propada, i on ostaje bez posla. Belfort će lako naći posao u “boiler room” firmi, operaciji specijalizovanoj da prodaje deonice firmi koje nisu dovoljno velike da budu izlistane na berzi klijenteli sa nižim platežnim sposobnostima (najčešće preko oglasa u porno-magazinima). Razlika između takve i legitimne firme je, pored klijentele i u proviziji: što je firma manja, provizije su veće. Belfort dobija genijalnu ideju da spoji dva sveta, napravi pseudo-legitimnu firmu koja će nabijati vrednosti đubretu od akcija i uvaljivati ih što bogatijij klijenteli.

Belfort je već perverzna, deformirana ličnost, ovisnik o svemu i svačemu i oko sebe okuplja “ekipu snova”, sačinjenu uglavnom od dilera trave iz kraja i prodavca dečijeg nameštaja po imenu Donnie (Hill), i zabava počinje. Firma raste, kurve se dovode na dnevnoj bazi, kokaina ima dovoljno da ubije Tonija Montanu. Jordan radi “upgrade” samog sebe, ostavlja prvu ženu, da bi oženio seksi plavušu Naomi (Robbie), kupuje vilu na fancy lokaciji, jahtu, avione, helikoptere, ferarrije i lamborghinije. I naravno privlači nepotrebnu pažnju regulatornih komisija i FBI-ja na sebe. Znamo kako se ta priča najčešće završava, gledali smo već.

 

Ako The Wolf of Wall Street gledamo kao film o ovisnosti, i to o novcu i moći, vraćamo sa na teritoriju Goodfellas i Casina. Scorsese, i sam bivši ovisnik o kokainu, zna mehaniku po kojoj se to kreće. Supstanca ili ideja je tu manje bitna, ključno pitanje je kada je toga nečega dovoljno. Odgovor je, nažalost, nikada. Ko jednom uđe u mašinu, neće iz nje izaći, naročito ne svojevoljno i naročito ne bez posledica. Vraćanje na prethodne filmove nije slučajno, iako je Scorsese versatilan autor koji na različite načine priča različite priče. Ipak, ne možemo se oteti dojmu da The Wolf of Wall Street pokušava iskustva ranijih filmova transplantirati u novo okruženje finansijskog kriminala gde sam život nije ulog, kao i da ta i takva transplantacija nije nimalo jednostavna ni glatka.

Mean Streets je klasična ulična priča, koja je ponudila alternativu Coppoli i filmu The Godfather, umesto spektakla imali smo “straght priču” direktno sa ulice, iz miljea baraba, gde je mafija bila uglavnom van dosega likova filma. Goodfellas priča pouču priču o usponu i padu jednog karijernog mafijaša, Casino je priča u velikoj meri o legalizaciji prljavog novca. Iako ima razlike u pripovedačkom tonu, i iako smo prisniji sa Henrijem negoli sa Samom, dominantni ton obeju priča je anegdotaran, skoro kafanski. Belfortova priča u The Wolf of Wall Street je ponekad intonirana kao predavanje, ali se u najvećoj meri može svesti na govnarsku priču, na baroniju, preserans i preterivanje. Za razliku od prethodna dva filma čiji je temelj “politička ekonomija” mafijaških poslova ili legalizacije istih kroz kocku, u poslednjem filmu nam i reditelj i narator uskraćuju informacije kao nebitne. Jebiga, kako kome!

 

Umesto toga, klasična priča je punjena pokušajem šoka, orgijama, drogiranim idiotarijama, pričama o kurvama, kretenskim motivacionim govorima punim sportskih i ratničkih metafora, pizdarijama sa jahtom, kućom i putovanjima. Ima tu legendarnih scena, recimo kada raspravljaju o pravnim posledicama ako preteraju sa bacanjem kepeca, svaka scena sa Mad Maxom (Reiner), nekonvencionalna upotreba čmara, šišanje sekretarice na ćelavo, klasifikacija kurvi na isti način kako se klasifikuju akcije, priča o momačkoj večeri, o švercu novca u Švicu, dve scene sa Naominom tetkom iz Londona (Lumley) scena ubijanja od “ludes” tableta, vožnja do “country cluba”, kolaps, vožnja nazad i veoma fizički odglumljena scena koja kao da je otpala iz Pulp Fictiona. Ritam je brz, scene se brzo smenjuju, neke od njih i ponavljaju, ali tu je veoma malo supstance.

Nije da imam moralnih problema sa tim, ko me poznaje zna da ne osuđujem drogu, kurve, orgije i kepečenje (sportsku aktivnost koja uključuje kepece kao sredstva ili objekte), naročito ne na filmu. Trpim čak i infantilnost. Problem je kada se šok prestane da deluje, kada shvatim da su svi likovi karikaturalni i da su silne distrakcije, ma kako bile zabavne, a ubrzo prestaju biti, ugušile priču.

Belfortovi prijatelji su kreten do kretena, ali nisu razrađeni dalje od njihove funkcije u firmi. Izuzetak je Donnie, koji je karikatura karikature i za koga nije jasno zašto bi ga iko postavio za doglavnika. Belfortov arhi-neprijatelj, agent Denham (Chandler) ima svega nekoliko scena od toga dve legendarne, ali ipak je sveden na uniformu i radnu etiku, i vrlo je odsutan iz glavne slike, da ne pominjemo da je jedini koji predstavlja kakvu-takvu kontru Belfortovoj veoma uvrnutoj harizmi. Naomi tek pred kraj dobija neke obrise ljudskosti, dotle je samo figura i trofej, a i ti obrisi ljudskosti su dati isključivo u italo-američkoj turbo-katoličkoj paradigmi. Nemam ništa protiv toga, to je osnova rediteljevog morala, ali nekako to ne kupujem tako naprasno.

Ima razloga za sve to, čak je prilično jednostavan razlog u pitanju. Sve što vidimo, vidimo iz Belfortove perspektive. On je ljude gledao kroz novac i funkcije, svoje klijente je gledao kao krave-muzare, a ne kao žrtve, ženu je video kao trofej, agenta kao dosadnog stršljena, drugare i kolege kao ortake za zabavu uz povremeni poslić u skladu sa mogućnostima, a sebe na krovu sveta. Hoće to od love i droge. Rediteljski komentar se vidi tek na samom kraju. Počinje sa veoma neprijatnim fizičkim obračunom sa ženom, ali to je motiv preuzet iz Raging Bulla. Nekoliko scena kasnije vidimo agenta Denhama kako se posle uspešno obavljenog posla vraća kući javnim prevozom, među ostalim “očajnicima”, sa umornim izrazom lica, nakon toga vidimo Belforta u zatvoru sa teniskim terenom... Komentar pogađa poentu, razobličuje društvo koje razjedaju socijalne razlike, a poslednja scena objašnjava mehanizam fascinacije takvim likovima. John Steinbeck je napisao da se socijalizam nikada nije primio u Americi, zato što mali čovek ne vidi sebe kao malog čoveka, nego kao budućeg milionera koji je trenutno bez kinte. I bio je u pravu. Belfortu je odabrao možda drugačija, sofistciranija sredstva od Sama Rothsteina i Henrija Hilla, ali cilj im je bio isti, i da se debatirati da li su brokeri i špekulanti oterali mafijaše iz posla.

 

Oklevam da se izjasnim po pitanju kvaliteta pojedinačnih ostvarenja, jer ih je teško iz haosa izdvojiti. The Wolf of Wall Street izgleda atraktivno, sjajno je snimljen i vešto montiran. Izbor muzike deluje kao da se trudi da oboji period dešavanja radnje, ali nije efektan kao u drugim Scorseseovim filmovima, možda sam period nije bio dobar, možda su se ljudi za to trudili previše, možda premalo, ali ostaje utisak nalepljenosti. Kao momenat za pamćenje moram navesti obradu “Mrs. Robinson” koja se čuje kada se Denham vozi metroom, koja je u isto vreme tematski potpuno promašena, ali jedan njen stih istrgnut iz konteksta savršeno oslikava scenu.

O glumi će se još dosta raspravljati. Scorsese je poznat kao autor koji jako puno izvlači iz glumaca, a ovo mu je već peta saradnja sa Leonardom DiCapriom. Nemoguće je ne povući paralelu sa takođe prošlogodišnjim ostvarenjem Baza Luhrmanna The Great Gatsby, sa istim glumcem u glavnoj ulozi. Oba lika su nastanjena u vilama na Long Islandu, obojica su mutni bogataši, oba filma portretiraju zabave više nego što je to zdravo za priču i oba filma su trijumf stila nad supstancom. Za razliku od romantičnog Gatsbija, Belfort je veoma samoživ, ali svejedno harizmatičan lik. Lošiji glumac od DiCapria bi se polomio na takvom liku, naročito u filmu koji toliko često menja ton i zahteve od glavnog glumca, ali DiCaprio u svakoj sceni daje svoj maksimum, prepušta se i odlazi dalje nego ikada do sada, bez rezerve. Margot Robbie se ne ističe ničim posebnim, osim fizičkim izgledom, njen akcenat je preteran, gluma limitirana i u skladu sa glumačkim zadacima. Jonah Hill svoju personu iz ćoravih komedija koje često radi dovodi na novi nivo ludosti i uvrnutosti, i to je u neku ruku simpatično, ali teško je govoriti o kvalitetima glumca koji retko izlazi iz zone ugodnosti (Moneyball je izuzetak), pošto u The Wolf of Wall Street njegova uloga nije čak ni u drugačijem komičarskom ključu nego inače. Postava sitnijih epizodista je sjajna, Kyle Chandler rastura scene u kojima se pojavi, kao i Joana Lumley i Jean Dujardin. Problem je što se ne pojavljuju dovoljno često i dovoljno dugo da bi im uloga u ovom filmu bila referentna za bilo šta.

Iskreno, voleo bih da pogledam integralnu verziju od četiri sata i procenim šta je od toga ošišano. Ako je ošišano još orgija i zabava, neka je. Mada je moguće da se tu zagubila i priča. Zapravo, ovaj film od gledaoca traži da veruje da reditelj zna šta radi. Sad, ne bih da pametujem, jer Scorsesea cenim kao autora, ali meni bi film bio bolji sa više priče, a manje propratne dekoracije (dekadencije), skraćen na nešto preko dva sata. Ovakva izvedba mi deluje isforsirano i preterano, čak nepotrebno. Moguće je da je odabrao pogrešnu osobu za portret. Moguće da se priča mogla ispričati i na neki drugi način. Moguće je da je, bežeći od klišea, upao u nebulozu, ipak ima dosta filmova o finansijskim prevarama, i pritom ne mislim samo na Wall Street, nego i na Margin Call, Boiler Room, Rollover... Na neke od njih se čak malo i naslanja ili ih ironizira. Sa druge strane, ove sezone ima još nekoliko filmova slične tematike, sa ovakvom ili onakvom muljažom i prevarom u centru. U tom smislu, direktni konkurent American Hustle je suzdržaniji i manje vulgaran, sa čvršćom strukturom priče i uverljivijim likovima, gde je haos jedan od elemenata šarma i zabave, a nije preuzeo ceo film. Treće, kao i sa Inside Llewyn Davis, možda je problem u tome što sam očekivao nešto drugo i što će mi trebati vremena da dozvolim da mi film priraste srcu. Ne znam da li će mi to uspeti sa The Wolf of Wall Street.

A Single Shot

2013.

režija: David M. Rosenthal

scenario: Matthew F. Jones (prema svom romanu)

uloge: Sam Rockwell, William H. Macy, Ted Levine, Kelly Reilly, Jason Isaacs, Joe Anderson, Jeffrey Wright, Ophelia Lovibond, Amy Sloan, W. Earl Brown

A Single Shot je jednostavno loš film. Loše je osmišljen, loše napisan, loše pripremljen i loše izveden. Kao i John (Rockwell), glavni lik ovog ruralnog noir filma, i autorska ekipa je donela sve moguće pogrešne odluke i snimila pogrešan film koji je pre toga možda imao minimalnu šansu da bude solidan. Pošto je scenarista adaptirao svoj roman, najveći deo krivice se može pripisati njemu, ali daleko od toga da je Rosenthal oslobođen svog dela. U intervjuima reditelj ističe da su njegovi uzori Malick, Kurosawa, Kubrick i Coeni, ali ništa od njihovih neupitnih kvaliteta se ne vidi u ovom filmu, osim najpovršnijih mogućih citata Coena, od okidača za radnju (glavni lik prisvoji nečiji prljavi novac i uleti u nevolje kao u No Country For Old Men), do Williama H. Macyja koji nešto mulja (Fargo).

Početak je dramaturški kliše, frajer u krivolovu slučajno upuca devojku koja je zalutala u šumu, leš sakrije u naizgled napuštenom cargo kontejneru, gde pronađe i koferčić pun novca. Prvo pravilo noira bi glasilo: “ako nađeš sumnjivu lovu, ostavi je gde si je našao i beži koliko te noge nose”. Ipak John odluči da lovu zadrži, angažuje advokata (Macy) kako bi spasio brak sa Jess (Reilly), koja ga je napustila i sa sobom uzela njihovog sina. Ubrzo John počinje da dobija telefonske pretnje, prvo nastrada njegov pas, zatim i prozorsko okno na prikolici u kojoj živi. Za petama su mu vlasnici novca, ali John ne zna tačno ko: je li to Hen (Anderson) ili možda jezivi posetilac Waylon (Isaacs). Johnovi poznanici i prijatelji možda znaju nešto o celom sranju u koje se upleo, ipak je to mala sredina u kojoj je špijanje i tračanje učestali hobi, ali se otkriće čuva za treći čin.

David M. Rosenthal je preuzeo rizik uzdajući se u dugu ekspoziciju, očekivan zaplet i kup likova sa različitim namerama, da bi pripremio teren za treći čin koji bi morao biti dramatičan obračun između Johna i gomile baraba. Neretko taj pristup uspeva, ali ovde ne, jer je ponovljen nebrojeno puta, očekivan i providan. Na nivou priče nema ničeg originalnog, izvorni roman je jednodimenzionalni palp, atmosfera se kreće u okvirima Winter's Bone i A Simple Plan, u prvom planu su siromaštvo i veoma zapletena socijalna dinamika, ali ovde ta rustičnost deluje usiljeno i trapavo izvedeno.

Žene u filmu su objekti, ili prosto nerazvijeni likovi, ali to nije ništa novo za noir. Kelly Reilly kao da želi da ubaci još koju dimenziju u svoj lik i otkači ga od “prekipelo mi je” i “ja hoću život, bolji život” teritorije, ali za to prosto nema mesta. Za Abigail (Lovibond) se vidi da će poslužiti samo kao sredstvo pritiska na Johna od trenutka kada se prvi put pojavi i pokaže malo iskrenog interesa za njega.

Ni muški epizodni likovi nisu razvijeni. Simonovo (Wright) pijano mumlanje je na granici nepodnošljivog, posebno kao okidač za treći čin kada on izlaje veoma opasnu tajnu kao da je počinio relativno sitan prekršaj. Waylon ne ide dalje od sadiste, Hen od narkomana, a obojica čine tandem tipičnih ruralnih kriminalaca. Macy kao advokat Pitt deluje kao kolekcija seoskog trasha (paralizirana ruka, karirano odelo i jeftina perika) i deluje previše “folksy” da bi bio uverljiv. Jedino je Puffy (Brown) relativno uverljiv kao gazda lokala koji je svestan da ima lošu hranu, ali ne želi da pored toga ima neljubazno osoblje i stalni pičvajz na radnom mestu.

Onda bi glavni lik morao da bude jak taman toliko koliko su ostali slabi. Pa baš i ne, jer je i John već viđen filmski lik, jednostavan siromašan tip koji je završio na dnu i pokušava da se sa dna izvuče. Nemamo neku potrebu da navijamo za njega, osim zbog činjenice da je manje glup i da manje hoće da zajebe od ostalih likova. Istini za volju, Rockwell ga igra gotovo genijalno, od pogurenog držanja do tihog mrmljavog glasa, i pokazuje i snalažljivost i odlučnost istovremeno sa strahom. Rockwella smo uglavnom gledali u komičnim ulogama, čak i u ozbiljnim filmovima, njegovi likovi su imali kitnjastu komičnu crtu, ali ovde je zapanjujuće “low key”, njegova gluma je lagano utišana i on pokušava da izvuče šta može i svog lika, iako to nije dovoljno za spas filma.

Da bi se uverili u to koliko je ovaj film pogrešan, evo nekoliko trivijalija. Većina glumačke postave su Britanci, koji pokušavaju da govore generičkim južnjačkim akcentom, što im ne uspeva (začudo, nema Stephena Moyera koji bi to izveo bez po muke kao u onoj vampirskoj trash seriji). Na stranu što klasičan južnjački akcenat ne odgovara pejzažu, jer je film snimljen u okolini Vancouvera. Fotografija je donekle pogođena, ali muzika je potpuno van osnovnog tona filma, a posebno je iritantna pri kraju, kada se oslanja isključivo na “shredding” po gudačkoj sekciji, kao u crno-belim hororima.

A Single Shot je film koji ne bih preporučion nikome. Neoriginalan je, nevešto sklepan iz elemenata drugih filmova, sa mlakim klimaksom i šumom plitkih likova, na kraju krajeva i dosadan. Ne bih ga preporučio čak ni gledanje iz radoznalosti za fanove noira ili ruralnih filmova, jer ima toliko boljih. Ne isplati se gubiti vreme na ovakvo đubre.