30.11.16

Other Girls / Toiset tytöt

2015
scenario i režija: Essa Illi (prema video dnevnicima)
uloge: Sara Soulie, Ida Vakkuri, Misa Lommi, Bahar Tokat


Već sam se žalio na koncept omladinskog filma koji su kreirali i sada održavaju sredovečni i stariji ljudi, a koji apsolutno ne korespondira sa današnjom omladinom i njenim preokupacijama. Postoje čitavi festivali takvih filmova i takvi programi se guraju na rubove regularnih festivala, da bi posetu činila uglavnom srednjoškolska publika koja bi možda bila na nekom drugom mestu. Stvar je u tome da su tinejdžeri egocentrična bića i teško će problem nekog imaginarnog lika prepoznati kao svoj.
Other Girls, međutim, nema tu ex-cathedra startnu poziciju u kojoj odrasli autor mudruje mladoj publici na osnovu priče koja nema veze sa životom. Kao izvorni materijal su poslužili video-dnevnici stvarnih helsinških tinejdžerki i stoga se Other Girls doima autentično, makar za okruženje Helsinkija i tamošnje tinejdžerke. Sad, koliko se to prenosi u drugu sredinu, starosnu grupu i generalno u filmsku vrednost, potpuno je drugo pitanje.
Na tehničkom planu, Other Girls je brz, živahan, napredan, savremeno snimljen film koji uspeva da održi pažnju celim svojim trajanjem. Spoj digitalne fotografije, nečega što podseća na amaterske snimke i animiranog filma kao vezivnog tkiva među pričama je sasvim solidan. Problem je, međutim, to što te priče baš i nisu neke priče i uglavnom ne vode nikuda. U pitanju su najtipičniji od tipičnih klinačkih problema za koje se rešenja sama nameću.
Jessica (Vakkuri) se suočava sa prvim ozbiljnim zaljubljivanjem (u simpatičnog jebivetra, naravno) i prvim opasnim razočaranjem. Aino (Tokat) sa uverenjem da je ružna i debela, kao i sa institucijom siledžijstva kao nečega što se od dečije dobi proteže dalje. Taru (Lommi) sa neplaniranom trudnoćom i majčinom generalnom nezainteresiranošću za njen život. A Jenny (Soulie) sa svojom seksualnom orijentacijom i depresijom usled nje.
Njihovi problemi i pozicije u životu su telefonirane već izgledom likova, odnosno castingom glumica. Tako je Jessica cvikerašica u nekom blentavom hippie fazonu, Aino prilično muškobanjasta i pomalo “geekish”, Taru izgleda onako kako zamišljamo sarkastične ranjive cure, a Jenny deluje izgubljeno.
Naravno, problemi sa kojima se one suočavaju nisu ništa nestvarno i nezamislivo, ali su deo škole života kroz koju smo svi na ovaj ili onaj način prošli. Način za njihovo rešenje koji film sugerira, kroz prijateljstvo i zajedništvo, je univerzalno simpatičan, ali pomalo naivan. Ti problemi se rešavaju skoro sami od sebe, sa odrastanjem i samostalnim razmišljanjem. Zapravo ih treba proživeti.

Čak je i način na koji je priča ispričana dosta standardan. Other Girls je praktično omnibus u kojoj svaka cura od njih četiri (zašto se žene na filmu uvek kreću u četvorkama?) ima svoju priču u kojoj su ostale fizički prisutne, ali odsutne duhom, kao nekakve epizodistkinje. Jasno, kada mislimo na sebe, uglavnom ne primećujemo druge, ali tu se onda gubi to prijateljstvo kao ideja vodilja, pa film u konačnici postaje serija simpatično i moderno snimljenih slika iz života. Nije to baš banalno, ali nije ni daleko od toga.

29.11.16

Le ciel Flamand / Flemish Heaven

Le ciel Flamand / Flemish Heaven
2016.
Scenario i režija: Peter Monsaert
Uloge: Sara Vertongen, Wiim Willaert, Esra Vandenbussche, Ingrid De Vos, Isabelle Van Hecke, Naima Rodric, Serge Lariviere



Postoje stvari koje čoveka ne mogu ostaviti ravnodušnim. Traumatizirano dete usled otmice i seksualnog zlostavljanja je jedna od tih stvari. Kada to vidimo ili kada samo na to pomislimo osećamo se neprijatno. Ako je nekome cilj da nas izbaci iz takta, to bi bio zicer. Međutim, kada smo kod filmskog stvaralaštva, zicer se ne isplati baš uvek, jer kada nešto tako snažno nije provedeno kroz odgovarajuće intelektualne i stručne filtere poput dramaturgije i režije, neprijatnost koju osećamo se neće preliti u oduševljenje filmom. Flemish Heaven je primer za to.
Tehnički gledano, scena otmice devojčice Eline (Vandenbussche) iz bordela koji joj je zabranjena zona, a kojim upravljaju njena majka Sylvie (Vertongen) i baka (De Vos) je impresivna, a ideja da je celu posmatramo iz dečije perspektive izrazito efektna i za emicionalni dojam i za misteriju / istragu koja sledi. Zapravo, ceo uvod od nekih pola sata je bolji deo filma, ma koliko misterije koje postavlja bile providne, poput one o „ujaku“ Dirku (Willaert), a zapažanja o dečijoj nevinosti pomalo očekivana. Dobro, nekako ćemo progutati majčino objašnjenje da ona i njene devojke daju zagrljaje muškarcima kojima su potrebni, a pitanje „Šta je to kurva?“ i odgovor na njega malo teže, ali ipak nekako treba pozicionirati priču i likove.
Međutim, čim se „događaj“ odigra, više nema povratka i film nepovratno odlazi dovraga. Očekivane stvari su tu: policijska istraga koja ne vodi nikuda, pa majka i „ujak“ pribegavaju „vigilante“ metodama, trauma od koje se devojčica oporavlja, majčino samokažnjavanje i premišljanje šta i kako sa bordelom koji filmu daje naslov. Međutim, jedina potporna tačka filma je ono što se može podvesti pod konzervativni moral.
Po toj logici, to je sve rizik posla kojim se Sylvie bavi, a počinitelj nije neki stalni gost, nego misteriozni stranac iz drugog „entiteta“. U tom smislu, Peter Monsaert negira osnovnu zdravu logiku da takva mesta moraju imati nekakvo obezbeđenje, da devojčica ne može tek tako zalutati, niti je neko može tek tako izvesti. Proizvoljne konstrukcije na kojima autor misli da ubira lake emotivne poene se ređaju dalje, do samog kraja filma, uništavajući i ono malo integriteta. A otvoreni kraj koji navodno otvara još jednu misteriju dolazi kao so na ranu.

Pored proizvoljnosti, drugi problem filma je pretrpanost linijama radnje i događajima niskog intenziteta koji rasturaju ritam i usporavaju tempo, na koncu vodeći u potpunu tonalnu nekonzistentnost. Flemish Heaven deluje kao film koji ne zna šta bi zapravo bio: socijalna studija nesreće u poslu sa bordelom, misterija, moralističko popovanje ili ogled o vaninstitucionalnoj pravdi. Film je međutim siguran u jedno: želi biti neprijatan, sablazniti, zgroziti, čak ne ni toliko eksplicitno, koliko implicitno. Monsaert ima nekog šlifa za to, da postavi scenu, da se poigrava sa perspektivama i tamnim tonovima, uopšte da stvori atmosferu. Ume i sa glumcima, jer u njihovim izvedbama vidimo i nešto ljudskosti, a ne samo funkciju u priči, kalup i tipologiju. Međutim, kada na tome pokuša poentirati, u tome ne odlazi dalje od popovanja, pa film umesto neprijatno-potresnog postaje neprijatno-neprijatan.

28.11.16

Juste la fin du monde / It’s Only The End of The World

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Xavier Dolan (prema drami Jean-Luca Lagracea)
uloge: Gaspard Ulliel, Vincent Cassel, Lea Seydoux, Marion Cotillard, Nathalie Baye


Wunderkind Xavier Dolan kreće na internacionalni pohod. Na neki način. Juste la fin du monde mu je prvi film van striktno kanadskog, odnosno “Quebecois” konteksta. U pitanju je kanadsko-francuska koprodukcija, prema delu francuskog pisca i sa francuskim glumcima, i to izrazito zvučnih imena, snimljena na, doduše, kanadskim lokacijama. Dok željno očekujemo i debi na engleskom jeziku, The Death and Life of John F. Donovan, najavljen za 2018. godinu, ostaje nam da pogledamo kako se mladi autor snašao na novoj teritoriji.

Logično je za pretpostaviti da će autor sklon ličnom, čak autobiografskom pristupu u filmu izabrati dramu autora, jednako tako sklonog ličnom i autobiografskom pristupu sa kojim se može identificirati po još dva pitanja. Oba autora su neskriveno gay i obojica su u svom radu fantastično brzi i produktivni. Lagrace je umro mlad, od AIDS-a sa samo 38 godina života i ova drama iz kasnijeg perioda njegovog opusa govori upravo o pripremama na smrt. Dolanu možemo zaželeti jedino drugačiju sudbinu, dug život i još plodniju autorsku karijeru.
Film počinje sa naracijom glavnog junaka Louisa (Ulliel) koji objašnjava da se nakon dvanaestogodišnjeg odsustva vraća kući kako bi svojima rekao da umire i oprostio se od njih i od života. Ubrzo ćemo saznati da je otišao naglo i nenadano, da je ostvario blistavu karijeru kao dramski pisac i da se svojima javljao kratkim, kriptičnim razglednicama. Međutim, kada se pojavi na kućnom pragu, pičvajz već uveliko počinje i u toj situaciji Louis nikako ne uspeva da pronađe pravi trenutak za veliku vest jer se čini da su za ostatak familije njihovi problemi i svađe preče od posete izgubljenog sina i brata.
Je li Louis jedini normalan u toj kući ili se tako samo doima zbog lakonskih odgovora sa smeškom? Ili je možda upravo seme razdora, nepokretni pokretač koji unosi nemir samim svojim prisustvom? Bilo kako bilo, pripremite se za 90 minuta svađe (skoro) svih sa (skoro) svima koja će biti prekinuta jedino snolikim sećanjima na neke prošle, sretnije dane.
A ekipa likova je paklena. Majka Martine (Baye) je rastresena, ali draga žena preke naravi koja jako voli zvuk svog glasa, pa se zato stalno trudi da govori i bude u centru pažnje. Ipak, ispod te neprimereno blesave površine, ona je ipak dovoljno lucidna i perceptivna. Brat Antoine (Cassel) je nesiguran u sebe, nesrećan u životu, ljubomoran na sve druge i to maskira odurnim, drkadžijskim stavom koji prevazilazi iritantno ruganje i uvek je na rubu nasilja, a ponekad tu zamišljenu granicu i prelazi, barem u verbalnom smislu.
Osim njih, u kući su i dve osobe koje Louis ne poznaje. Jedna je žena njegovog brata, Catherine (Cotillard) koja je u familiju ušla pošto je on izašao. Ona je srdačna i sklona priči o stvarima u njenom životu, uglavnom deci, ali od početka odaje čudne vibracije. Pošto ne zna uvek da se izrazi, možemo pomisliti da joj francuski nije maternji jezik, da joj inteligencija nije jača strana ili da je jednostavno ubijena u pojam, što nam uz Antoinea nije teško zamisliti. Druga “neznanka” je sestra Suzanne koja se od sasvim male devojčice kada je Louis odlazio pretvorila u lepu i nežnu buntovnicu koja je na brata ponosna, ali oseća tugu što se ne poznaju, pa nelagodu rešava rafalnim pričanjem i kontra-napadima usmerenim ka majci i Antoineu koji je često nipodaštavaju.
Xavier Dolan je shvatio osnovnu stvar da je jednostavnost put do genijalnosti. On i inače zna sa glumcima, ali se do sada držao uglavnom iste ekipe sa kojom je radio iz filma u film. Njegovo rešenje za velike zvezde je briljantno: klasično plan - kontra-plan kadriranje i izuzetno, čak neprijatno krupni kadrovi u kojima se vidi svaki mišić lica i svaki pokret. Glumci tako dobijaju svoje scene kao poligon da pokažu svu raskoš svog talenta, a briljantan rezultat svega toga govori i o njegovoj izuzetnoj kontroli, pa i autoritetu koji uspostavlja.
Glasne svađe koje često počinju od banalnih stvari, pa eskaliraju do otvaranja starih rana, starih zamerki i zloćudnih napada bi vrlo brzo postale neprijatne za gledanje, naročito u tom obilju krupnih kadrova i naročito ako imamo samo njih. Dolan pokazuje vrlo dobar osećaj za ritam, pa situaciju s vremena na vreme relaksira “flashback” momentom na bolja i mirnija vremena koja Louis pamti. Muzika je prisutna kroz ceo film, od klasičnog “scorea”, preko tihe i pozadinske do vrlo glasne i prepoznatljive koja koincidira sa vizuelnim planom. Uvodi u scene, bile one u sadašnjem trenutku ili “flashback” prirode uvek počinju sa igrom pomeranja fokusa i ugođajem sfumata, a u scenama sećanja se muzika pojačava i sve poprima izgled video-spota. Muzika je bitan deo Dolanovih filmova i sa oslanjanjem na nju on ponekad i preteruje, a “hintovi” koje ostavlja su ponekad preočiti, ali se u pravilu uspevaju iskupiti faktorom čiste zabave. Tako recimo možemo čuti nove radio-hitove, podsetiti se Mobyja, ali se i ismejati uz moldavski trash-dance hit Dragostea din tei.
Osim iskakanja sa muzikom i prenaglašenom estetikom video-spota, najslabija tačka je uskakanje u surealizam na kraju filma koji služi samo za to da progura jeftinu, preočitu simboliku. Tu još uvek kao opravdanje može poslužiti Dolanova mladost i nedostatak životne mudrosti iz iskustva, ali pitanje je koliko će to dugo moći, odnosno koliko mu je “on the nose” simbolika integralni deo stila i potpisa.
Ono u šta nas je Dolan već uverio sa prethodnim filmovima je da ima puno hrabrosti i da ima puno duše koju se ne stidi da pokaže. To se moglo videti na njegovom iznenađenom licu kada je osvojio Grand Prix žirija u Cannesu ove godine. Međutim, pre toga je pokazao i svoju klinačku stranu od koje se polako odvaja i nedostatak mudrosti i takta kada je uleteo u raspravu sa kritikom koja je njegov film uglavnom pogrešno shvatila i uzela na nišan. Čini se da autor pomalo uživa u tome da bude kontroverzan i faktor podele, ali takođe oseća i potrebu da ono što najbolje radi - radi u miru.
Na kraju, Juste la fin du monde nije Dolanov najbolji film, niti njegov najzreliji, možda čak ni najintimniji. Mommy je jači i bolji na sva tri polja. Ali daleko od toga da je ovaj film loš ili čak prosečan. Dobar je, čak vrlo dobar. I u svakom slučaju predstavlja korak napred ka osvajanju sveta, većim budžetima, većim glumačkim imenima, možda čak i većim pričama. Xavier Dolan nam raste pred očima i menja se od fascinantno talentiranog klinca prema velikom svetskom autoru.

27.11.16

Hymyileva mies / The Happiest Day in the Life of Olli Maki

2016.
režija: Juho Kuosmanen
scenario: Juho Kuosmanen, Mikko Myllylahti
uloge: Jarkko Lahti, Oona Airola, Eero Milonoff, John Bosco Jr.


Bokserskih filmova ima pregršt i ima ih svakakvih, ali većina se vozika na istim štosevima. Hoće li neko prevazići kult Rockyja Balboe kao lika ili kvalitet emotivne razornosti Raging Bulla? Sumnjam. Ali ljudi svejedno vole priče u kojima simpatični autsajderi ne samo da imaju šansi, nego i pobeđuju i u kojima je magičan povratak moguć. E, pa, ništa od toga, ili skoro ništa, nećete videti u ovom simpatičnom finskom filmu koji je možda o bokseru, i to stvarnom, ali ni u kom slučaju nije klasičan bokserski film.

Nije tolika novina ni to što je bokser zaljubljen, imali smo zaljubljenih boksera. Mnogo je veća novina kako je naš naslovni junak (kojeg zbog fizičke sličnosti sa stvarnom ličnošću sjajno igra Jarkko Lahti) zapravo smušen i izgubljen i kako mu se stalno dešavaju pizdarije. Tipa, auto neće da upali. Tipa, nikako ne uspeva da skine kilažu pred važan meč. Tipa, menadžer ga smara. Pa i to zaljubljivanje nije moglo da se desi u gorem trenutku.
Olli se, naime, priprema za važan meč, prvi pravi profesionalni meč u Finskoj, onakav o kakvima se slušalo kada se pričalo o Americi. Meč je za titulu svetskog šampiona, protivnik je dosta iskusniji, ali je nacija izuzetno napaljena na ovog simpatičnog i skromnog momka. Svi su spremni da ga proglase herojem i ako pobedi, to će biti najsretniji dan. Njima sigurno, njemu kako se uzme.
Olli ne voli medijsku i drugu gužvu, preferira mir, pa je kao takav sasvim nepogodan za bučne američke spektakle kakav želi njegov menadžer i bivši šampion Elis (Milonoff). Njemu je neprijatno da kaže bilo šta osim “neka bolji pobedi”. Njemu je neprijatno da se ulaguje sponzorima, da se slika s missicama, da glumi u “dokumentarcu” o njegovim pripremama i meču koji je u planu. Povrh svega, on se, kao dečko iz provincije, slabo snalazi u Helsinkiju, a njegova devojka Raija (perfektna Oona Airola) je gradskom vrevom toliko prestrašena da se u jednom trenutku vraća kući. Može li se u tako stresnim okolnostima on pripremiti za meč?
The Happiest Day in the Life of Olli Maki jedan je izuzetno simpatičan film, i to od one sorte koja je toga jako svesna. Snimljen je na analognoj kameri, na filmu od 16mm i u crno-beloj paleti, sasvim na tragu onovremenog verizma. Stvarni događaji su tako složeni da izgledaju kao snolika fikcija. Glumci su izuzetno raspoloženi u svojim ulogama, od vrlo metodičnog pristupa Jarkka Lahtija, do apsolutno predive Oone Airole.
Juho Kuosmanen, jedan od nadolazećih autora, zapravo je čovek teatra, i to amaterskog i u provinciji, i entuzijasta za dokumentarne filmove. Od njega se dosta očekuje, ali pitanje je koliko njega zanima da očekivanja ispuni. On snima lokalne priče, sa lokalnim ljudima i glumcima koje poznaje i ovog puta mu je uspelo. Oseti se da on sportistu iz svog kraja smatra herojem, prilazi mu s poštovanjem i insistira na čovečnosti. Zato se film i izdiže iznad nivoa standardnog biografskog, standardnog sportskog filma i standardne romantične komedije, iako u njemu ima ponečeg od svega toga.
Zanimljiv je kontekst cele te priče. Olli Maki je bio komunista, u vreme dok Finska još nije postala država blagostanja, znači u doba kada to baš i nije bilo tako uputno. Međutim, on je tim idealima bio veran i živeo ih. Amaterski boks je voleo više nego profesionalni i vratio mu se, a nakon sportske karijere je bio trener klincima-početnicima. Ceo svoj radni vek je proveo kao pekar. Nisu ga privlačili novac i slava. A u Finskoj su se stvari menjale, svakako nabolje: država na kraju sveta se uključivala u globalne tokove, a socijal-demokratija koja je tamo zaživela je pustila duboke korene u društvu koje se smatra jednim od najuređenijih u Evropi i svetu. Možda Olli nije baš tako zamišljao taj vrli, novi svet, ali je u njemu, zajedno sa Raijom, proživeo uglavnom kako je hteo. Pitao bih ga sada (još uvek je živ, ima i cameo-ulogu u filmu, skupa sa Raijom, naravno) kako gleda na boks i stanje stvari u Finskoj i u svetu, ako ga to još zanima. I verujem da bi dao skroman i iskren odgovor.

26.11.16

Loving

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Jeff Nichols
uloge: Joel Edgerton, Ruth Negga, Marton Csokas, Will Dalton, Alano Miller, Bill Camp, Nick Kroll, Jon Bass, Michael Shannon

Nekada, ne tako davno, pre možda 50-ak godina, ljudi nisu bili u mogućnosti da se venčaju baš sa svakim s kim požele. Bilo je jako bitno da budu iste boje kože. To se dešavalo na američkom Jugu, ne čak ni tako dubokom, na nekoliko sati vožnje od Washingtona. Pre toga je na snazi bila segregacija i vrlo ograničeno pravo glasa, pogađate bazirano na rasi. Pre toga se prakticiralo ropstvo. I sve to je bilo pravdano tumačenjima odlomaka iz Biblije.
Tako nešto je danas nezamislivo, ili barem tako mislimo, zaboravljajući da se neki drugi ljudi ne mogu venčati jer nisu različitog spola, da je nekim ljudima još uvek ukinuto pravo glasa ili im je otežano glasanje u njihovom kraju, da neki ljudi negde još uvek rade u ropskim uslovima. Odgovore ćemo opet potražiti u biblijskim citatima ili nekim drugim spisima, neko će nas pokušati uveriti da to tako treba.
Zato ispričati priču bračnog para znakovitog prezimena Loving ne bi bilo loše da se podsetimo kako je to izgledalo pre nego što je ljudska svest u razvijenom svetu dovoljno uznapredovala da je biblijskim citatima i naročito njihovim neukim interpretacijama ugrožen dosta manji broj ljudi. Ovo dvoje ljudi različite boje kože su svojim primerom i sudskim slučajem koji je u njihovo ime vodila Američka Unija za Građanske Slobode srušili nakaradne zakone o “rasnom integritetu”  i potvrdili brak kao osnovno ljudsko pravo. Kada smo kod braka kao takvog, on je i izraz (doživotne) vernosti između dvoje ljudi, ali je pre svega neka vrsta ugovora i papira koji rešava operativne stvari poput starateljstva nad decom, nasleđivanja, zajedničkog domaćinstva. Iako se i te tekovine danas pomalo menjaju, ne bi bilo loše podsetiti se da su se te neke operativne stvari rešavale samo putem braka. Setimo se, na primer, samo kako su nazivana vanbračna deca. Tako da se slučaj Loving svakako predstavljao prekretnicu makar u američkom društvu.
Filmova na temu sudskih procesa i istorijskih presuda, borbe za ljudska prava i protiv sistematskog rasizma ne manjka, od onih tezgi snimljenih za televiziju do sezone nagrada. Važne su to teme i svakako zaslužuju filmsku obradu, ali jednako tako ne treba zaboraviti da ni svi takvi filmovi ne mogu vršiti tektonske promene u filmskoj umetnosti, pa ni u samom žanru koji se nekako učvrstio. Drugi ovogodišnji, a ujedno i drugi hollywoodski film indie-arthouse autora Jeffa Nicholsa (Take Shelter, Mud) to pokušava, ali ne uspeva sasvim.
Počnimo prvo sa dobrim stranama. Nije naročita novost da Jeff Nichols ume izabrati glumce. Ovde se ideja da u “velikoj američkoj priči” naslovni par igraju jedan Australac i jedna Britanka čini pomalo čudnom i neumesnom, ali svako čuđenje će prestati kada ugledamo Joela Edgertona kao Richarda i Ruth Negga kao Mildred Loving. Sjajno posvećeni i uvek u punoj kontroli, k tome još savršeno usmeravani iz rediteljske fotelje, oni nose film i postaju apsolutno nezamenjivi. Glumačka ekipa je pojačana još i uverljivim filmskim negativcem Martonom Csokasem u ulozi rasističkog i klasisističkog šerifa koji za Richarda misli da je toliko glup usled siromaštva da se petlja sa crncima i Indijancima i za Nicholsa neizbežnim Michaelom Shannonom, makar u ulozi fotografa kojeg ima u par vezanih scena od ukupno pet minuta. Međutim, eksperiment sa nestandardnim kastingom se Nicholsu obio o glavu sa poznatim komičarom Nickom Krollom i Jonom Bassom u ulogama advokata Lovingovih koji u njihovim izvedbama deluju karikaturalno, svaki za sebe, a naročito u paru. To se može tumačiti kao kritika inertnosti i nesposobnosti onovremene ljudsko-pravaške scene koja je tek ovlaš skrivala svoje ambicije prema slavi i bogatstvu iza pravednih ideala.
Druga stvar koja upada u oči je odsustvo melodramatskog naboja. Nema tu dugih monologa, naprasnih mudrosti i velikih gestova. Naprosto, Richard i Mildred nisu bili takvi ljudi. Nema ni sudske drame, pa ni mnogo medijske pozadine jer njih dvoje to nije zanimalo. U Edgertonovoj perfektnoj izvedbi Richard je stoički tip od malo reči, pomirljiv prema stanju stvari toliko da je spreman sa ženom i decom živeti daleko od doma ili se skrivati na nekoj farmi van puta, naivan, pomalo smotan i najviše umoran od težačkog života i pravnog i medijskog cirkusa. Njegova jedina želja je da, kao što gradi tuđe kuće, tako jednog dana sagradi jednu za sebe, Mildred i decu. Sa druge strane, Mildred je ona diskretna dobra žena koja ostaje kod kuće i koja preuzima inicijativu u stvarima koje njenog muža umaraju i Ruth Negga to igra briljantno.
Umesto toga, Nichols se oslanja na ono u čemu se već iskazao u svojoj karijeri: na opservaciju američke provincije u kojoj obitavaju pristojni ljudi poput Lovingovih i većine njihovih suseda i prijatelja, ali u kojoj su prisutni i opasni ekstremi. Takođe, Nichols pribegava konvencijama trilera, žanra u kojem se dobro snalazi, bilo visokog intenziteta, kao što su to momenti sa šerifom, bilo nešto nižeg gde osećamo Richardovu paranoju koja može biti itekako utemeljena: to što im se pred vratima ne skuplja besna seljačka rulja ili Ku Klux Klan ne znači da ih niko neće pratiti i ostavljati znakove da zna ko su i šta su. U tom segmentu, možda je najveći problem onaj pri početku kada se potegne misterija ko je obavestio policiju da oni žive skupa. Misterija se ne razrešava, ali se vrlo brzo napušta i ostavlja otvorenom.
Loving je svakako diskretan film, ali zbog toga vrlo brzo postaje bledunjav. Jasan nam je svetonazor likova obeležen pristojnošću, konzervativnim moralom i nemalom dozom stida, ali pitamo se gde je ta njihova ljubav u svemu tome. Možemo je prihvatiti kao onu duboku i postojanu, ali zapravo kod njih ne vidimo nikakvu strast, ne samo prema menjanju toka istorije, nego ni strast između njih. Čudno, ali najemotivniji momenat filma su kartice teksta pred odjavnu špicu u kojima saznajemo podatak da je Richard potrošio deset godina svog života na sudsku borbu da slobodno voli, da bi u toj ljubavi bez straha i ograničenja živeo samo sedam i da bi stradao kao žrtva besmislene saobraćajne nesreće.
Stiče se utisak da je Loving snimljen sa jednim jedinim ciljem, a to je sezona nagrada u kojoj nije bez šansi. Možda ova hollywoodska priča Nicholsu bude ono što je 12 Years a Slave bio Steveu McQueenu: prilika da svoj stil i poetiku podvuče pod hollywoodski mainstream narativ. McQueen je više radio po pravilima i zbog toga je bogato nagrađen, a za Nicholsa ćemo videti. Uostalom, on je sparivao Hollywood i svoje indie/art korene u Midnight Special, ali mu je tamo žanr bio bliži. Loving se, kao biografski film i melodrama koja to zapravo nije, može pokazati suviše nestandardnim i pomalo bespoentnim.

25.11.16

King of the Belgians

2016.
scenario i režija: Peter Brosens, Jessica Woodworth
uloge: Peter van der Begin, Lucie Debay, Titus De Voogdt, Bruno Georis, Pieter van der Houwen, Goran Radaković

Belgijanci imaju čudan smisao za humor usmeren na auto-stereotipe o naciji. Nepostojećoj, kako sami kažu. Popularan štos kaže da su Belgijanci kraljevska familija i niko više, ostali su Flamanci, Valonci ili zalutali Nemci. U Belgiji je reality televizija na tragu reality radija koji je Orson Welles izveo po tekstu H.G. Wellsa objavila formalno verodostojne lažne vesti o raspadu zemlje, što je uzrokovalo potres među građanstvom, uglavnom tehničke prirode: šta i kako sad sa dokumentima i slično. Pa opet, nacionalno podeljena i sa limitiranom komunikacijom između delova federacije, nastala iz geopolitičkog kompromisa, a izabrana da bude srce evropskih institucija, Belgija se pokazala kao dovoljno stabilna država i društvo da skoro i nije osetila period od godinu i po dana bez premijera. Podele su političke, život ide dalje.
Mockumentary film autorskog i bračnog para Peter Brosens - Jessica Woodworth nije ni prvi ni poslednji koji se na komičan, a opet nekako pronicljiv način bavi teorijom o raspadu Belgije. Kralj Nicolas III (van der Begin) gleda da popravi svoj mekani imidž tako što poziva britanskog propalog dokumentaristu Lloyda (van der Houwen) da ga prati i snima na državničkom putovanju u Tursku koja će se pridružiti EU. Sastanak sa predsednikom, premijerom, ministrima, poseta parku minijatura za koji se nosi maketa Atomiuma na dar i sve u tom stilu, protokolarno, ali decentno. Za protokol se brine svita sačinjena od dvoje frankofonih, proćelavog aparatčika (Georis) i hladne, distantne mlade žene (Debay) i srdačnog flamanskog logističara (De Voogdt), pa je PR misija dokumentarca osuđena na propast u silnom protokolu ako blesavi Lloyd ne krene da na svoju ruku snima intimne momente u relativnoj tajnosti.
Onda koincidiraju dva tektonska poremećaja. Prvi je društveno-političke prirode: umorni od sprdnje, Valonci proglašavaju nezavisnost, pa tako kralj ostaje bez prestola. On, sa svitom ili bez nje, mora da se vrati ne bi li sačuvao zemlju svojim državničkim trudom i urođenim dostojanstvom. Drugi je, pak, prirodni, odnosno kosmički fenomen usled kojeg su svi letovi zabranjeni. Kako Turci ne žele da puste kralja da na svoju ruku mimo protokola ode, jedini izlaz je bekstvo i put inkognito.
A taj put vodi kroz Balkan, u svoj svojoj bizarnosti koja je spoj srdačne topline i tenzije na rubu nasilja. Stanice na putu su očekivane, skoro pa “boratovske”: grupa bugarskih folk-pevačica koja je pred raspadom jer starije insistiraju na tradiciji, a mlađe bi želele fusion pristup, seoski festival jogurta, gradonačelnik “superman”, susret u Srbiji sa Lloydovim starim prijateljem iz ratnih dana (Radaković) i njegovom klikom rakijaša koji bistre spoljnu politiku, čamac u Crnoj Gori, albanski zatvor... U međuvremenu, unutar ekipe se formira određena dinamika i propituju se flamansko-valonska, belgijska, evropska i ljudsko-filozofska pitanja.
Sve što vidimo su zapravo stari koncepti: kralj maskiran u običnog čoveka (poprilično je simpatično kada ga Lloyd predstavi kao svog tonca), divlji predeli kao okidač za spoznaju izvorne ljudskosti, Belgija i EU suočene sa pretnjom raspada i katastrofalnim posledicama, u konačnici i potpuno tipski likovi koji su stereotipi za svoju profesiju. Ne može se reći čak i da je humor naročito smešan, više je standardan, ali čini film tekućim. Čak su i belgijska i evropska pitanja klasična, kao i njihove humanističke implikacije, ali to je najuspeliji deo filma jer postiže svoj cilj provokacije da razmislimo šta i kako, iako je pristup možda malo didaktičan i patronizirajući. Međutim, to je sve nadoknađeno veselim tonom, pa je King of the Belgians jedno solidno, zabavno i relaksirajuće filmsko iskustvo.

24.11.16

Tschick

2016.
režija: Fatih Akin
scenario: Hark Bohm, Lars Hubrich (po romanu Wolfganga Herrndorfa)
uloge: Tristan Göbel, Anand Batbileg, Nicole Merceds Müller, Aniya Wendel, Anja Schneider, Uwe Bohm

Fatih Akin je autorsko ime koje se vezuje uz identitetska pitanja. Svi njegovi filmovi se na ovaj ili onaj način bave identitetom, njegovom podvojenošću između otadžbine i domovine, naroda i nacije, tradicije i modernosti, njegovim razvojem, izgradnjom, izborom... Opet, on nije jedan od onih nasmrt ozbiljnih, dosadnih predavača, on ume biti čovečno dramatičan, čak i sklon zezanju ne bi li nas uverio da je naša prva i osnovna pripadnost ona koju osećamo prema ljudskoj vrsti, a da je ostalo tek stvar izbora ili dogovora.
Tschick je u velikoj meri odstupanje od Akinove dosadašnje karijere. Migrantski milje pojedinih i pitanje identiteta su samo usputne stvari, dok je tema zapravo odrastanje i traženje kroz gluposti koje uz to ide. Takođe, Tschick se ne može smatrati njegovim ličnim filmom, scenario nije napisao, za to su se pobrinuli prekaljeni glumac i povremeni autor Hark Bohm i debitant Lars Hubrich. Scenario takođe nije originalni, nego je adaptiran od tinejdžerskog romana prerano preminulog Wolfganga Herrndorfa. A to pomalo liči na tezgu.
U pitanju je klasični narativ o odrastanju spojen sa “road moviejem” u kojem će naši mladi junaci naučiti važne životne lekcije dok se vozikaju po cesti u potrazi za nečim. Međutim, ova priča je već na samom početku škakljivija od standarda na tu temu. Naš narator Maik (Göbel) nije baš običan dečarac, iako je stidljiv i smotan sa curama, kao i svaki četrnaestogodišnjak koji gleda svoje raskrupnjale kolege iz razreda i shvata da su mu pizdarije i humor jedina slamka spasa. Već sa domaćim zadatkom u kojem se bavi svojom pijanom, ali dragom majkom (Schneider) uspeva da zaradi nadimak Psiho.
Međutim, splet događaja koji uključuje razrednu lepoticu koja ga ne primećuje (Wendel) i slučajno zbližavanje sa još jednim otpadnikom, našim naslovnim junakom (Batbileg) neizgovorljivog ruskog prezimena, poslaće ga na put kroz sela i pustopoljine na istoku Nemačke (u kojoj su prisutni tragovi pokojnog DDR-a) u ukradenoj Ladi Nivi. Dakle, dva maloletnika u ukradenom autu sreću razne čudne ljude od plemstva na biciklima religioznih seljana, smotanih policajaca do mlade beskućnice Ise (Müller) koja će im se i pridružiti. Pritom njihovo zamišljeno putovanje vodi van granica zemlje, u Vlašku za koju makar Maik smatra da je imaginarna, a Tschick tvrdi da njegova familija delom potiče od tamo (drugi delovi familije su takođe egzotični, Nemci s Volge i jevrejski cigani, uz predominantan azijski izgled).
Čak i uz te povremene egzibicije, čini se da Akin svejedno odrađuje film upitnog kvaliteta za potrebe štanca, moguće čak i za televiziju. Prosto, osnova je toliko standardna i priča prolazi kroz skoro svaki kliše na putu, iako do samog kraja nema ozbiljne pretnje ni na vidiku. Međutim, Tschick je toliko preteran film, postupci likova su toliko ekstremni, pijana majka je tu samo početak, a zaljubljivanje smotanog dečka iz dobre kuće u klošarku koja se dere i psuje čak nije ni kraj, dodatno podvučeni lagano stripovskom estetikom, da je jasno da se Akin očito zeza, a možda čak i otvoreno parodira ukalupljeni žanr.
Koliko me utisak vara, prosudite sami. Jedno je sigurno, tako uvrnut i pun nepoštovanja prema institucijama (poput roditelja, kuće, škole) i uvreženim konceptima (poput religije, duha zakona i normalnosti uopšte), Tschick nijednog trenutka nije dosadan. Prosto, toliko je blesav i preteran.

23.11.16

Caini / Dogs

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Bogdan Mirica
uloge: Dragos Bucur, Gheorghe Visu, Vlad Ivanov, Costel Cascaval, Raluca Aprodu, Emilian Oprea

Do sada smo se svi nekako navikli na činjenicu da Rumuni koji do skora nisu imali spomena vrednu kinematografiju sada imaju svoj distinktivni stil i jednu od najvitalnijih i na filmskim festivalima najcenjenijih kinematografija u Evropi. Rumunski stil možemo prepoznati odmah: kadar-sekvence koje lika prate iza leđa ili ga snimaju iz fiksne pozicije u srednjem planu, povremni polu-total ili far-vožnja i najčešće socijalna tematika koja se može okrenuti na humor apsurda ili na ljudsku dramu.
Međutim, najsvežiji primerci rumunskog filma su oni koji zadate konvencije proširuju nečim drugim, novim i stranim. Radu Jude je Aferim snimio u crno-beloj tehnici i bazirao ga kao miks westerna, road movieja na konjima, komedije crne koliko i uvrnuto zabavne i potresne drame koja istorijske gadosti spušta na nivo ljudi. Tudor Giurgiu je u De ce eu? rumunski stil spojio sa doku-dramom američkog tipa: po istinitom događaju, sa akcentom na faktografiju, hrpu imena i njihovih međusobnih odnosa. Sledeći u nizu inovatora je Bogdan Mirica koji u svom prvencu Caini uvodi elemente ruralnog trilera (“backwoods noir”) uz “setting” nalik na western i neizbežni crni humor.
Već prvi kadar je znakovit, duga vožnja kroz pustopoljinu sve do močvare iz koje praćeno zloslutnom muzikom i zloslutnijim mehurićima nešto izranja, nešto krvavo. Ispostaviće se kasnije da je to nešto odsečena ljudska noga u cipeli koja će završiti u rukama starog, umirućeg policajca nalik na američke šerife (Visu), koji će je “obrađivati” koliko može na svom stolu, dapače na svom tanjiru od večere, uz pivo. Iz neke od prethodnih scena nam je jasno da je DNK analiza i ostala kriminalistička obrada u tom kraju naučna fantastika: najbliže CSI-ju je lokalni veterinar. Jasno, noga će postati ključni trag, i to ubrzo.
U međuvremenu, gradski dečko Roman (Bucur) dolazi u selo da proda imanje koje je nasledio od dede. Kuća je možda oronula i na propuhu, čuva je ljuta kuja zvana Policija (toliko o efikasnosti organa reda), a dvorište je ograđeno bodljikavom žicom, ali je količina zemlje impozantna: preko 500 hektara. Dobro, nema niti šume, niti vode za navodnjavanje, na njoj se ništa ne gaji, ali nalazi se uz granicu i može doneti nekoliko stotina hiljada eura. U tu svrhu u selo dolazi i posrednik za nekretnine (Oprea) koji nakon inicijalnih dogovora i incidenta sa uljezima netragom nestaje.
Jasno, zemlja je nekome izuzetno zanimljiva i to nema veze ni sa poljoprivredom, ni sa građevinarstvom. Znakovite su i priče o dedi koji je tu zemlju uredno kupio još 80-ih i kojeg ni komunisti nisu smeli da taknu. Roman ga se seća kao prekog i nasilnog čoveka u stanju da ubije bez griže savesti, ali sva je prilika da je deda bio lokalni kriminalni gazda i da neko pokušava da nasledi njegovu imperiju, za šta mu treba status quo na zemlji.
Kao i svaki gradski dečko, Roman sluša “dobronamerna upozorenja” da to nije za njega, da prodaja neće ići glatko, da je status quo jedino rešenje. To ne kažu samo seljani koji se motaju oko kuće, već i stari policajac koji vrlo dobro zna šta se tu događa i kojem je testamentarna misija da pohvata bandu koja tu vršlja. Najrečitiji od svih je, međutim, novi šef Samir (savršeno odabran Vlad Ivanov) koji ipak nije gazda, koji Romana napija, šarmira i pokušava da zastraši odjednom. Kao i svaki gradski dečko suočen sa agresivnim seljačinama, Roman pokušava da održi masku hladnokrvnosti, ali iskustvo nas uči da to nije rešenje. Posebno kada se ulozi povećaju, odnosno kada se u kući pojavi njegova devojka (Aprodu).
Naravno, priča je dobro poznata iz drugih filmova, a ni direktne reference na njih nije teško pronaći. Takođe i likovi su tipski i u neizmenjenom obliku prisutni u američkom žanrovskom filmu od pamtiveka. Noga daje taj bizarni ugođaj početka Blue Velveta, dijalog u policijskoj stanici između starog policajca, njegovog tupavog kolege i seljaka koji je nogu pronašao mogli su vrlo lako napisati Tarantino ili braća Coen, a i generalno prva asocijacija je No Country for Old Men, gde su važne životne istine učinjene još jednostavnijim i još podređenije crnom humoru. Situacija je, ma koliko bila ozbiljna, u svojoj biti apsurdna i Mirica se s tim izuzetno vešto poigrava.
Ne očekujte, međutim, da se Dogs pretvori u neku orgiju nasilja, premda se Mirica ne doima stidljivim po tom pitanju. On pokazuje dosta takta, bira kada i šta prikazuje na ekranu, a kada nas samo upoznaje sa posledicama. U prilog tome ide i polagani, usporeni tempo, skoro idealan uz atmosferu koju ambijentom i muzikom kreira, kao i vernost rumunskoj školi iz koje je potekao, barem po pitanju stila.
Zamerke koje se mogu naći su uglavnom sitne. Nije teško steći utisak da film malo ispada iz ritma u drugoj polovini, ali to može biti samo stvar iskustva i anticipacije: naprosto znamo kako se to po pravilu završava, pa čemu odugovlačenje radi markiranja standarda kroz koje film prolazi. Takođe, i simbolika u naslovu je malo banalna, u smislu da se misli na dlakave, četvoronožne seoske džukce, nego na one dvonožne. Ali ne treba biti prestrog prema debitantu kojem se, prema osvojenim nagradama (FIPRESCI u Cannesu u segmentu Un certain regard, nagrada žirija u Sarajevu i nominacije u glavnim kategorijama) smeši svetla budućnost. On je dva standarda, dve veoma različite poetike sklopio u jedan film, možda ne odličan, ali vrlo dobar.

22.11.16

My Name Is Emily

2015.
scenario i režija: Simon Fitzmaurice
uloge: Evanna Lynch, Michael Smiley, George Webster

Šta odrastao čovek zna o tinejdžerima? Sudeći po filmovima, vrlo malo toga. I ono što je znao iz ličnog iskustva je do sada zaboravio. Lako je biti nadrkan i sve pripisati tome da sada ništa nije kao u ono vreme, ali to je pogrešno. Tinejdžeri su zajebani, jedva sebi shvatljivi i filmovi o njima i sa njima u centru su vrlo teški za napraviti. Poštapanje klišeom tu i tamo neće nikoga ubiti, ali je porazno to koliko je većina filmova o ovoj grupaciji svetske populacije sam kliše. I što je najgore, ti filmovi nikako ne komuniciraju sa svojom prirodnom ciljnom grupom, to jest sa samim tinejdžerima.
Striktno govoreći, My Name Is Emily je daleko od lošeg i negledljivog filma, premda svoj očekivani kraj razvlači i razvlači, ali nećete propustiti ama ništa bitno ako ga ne pogledate. To je jedan od onih filmova u kojoj naslovna junakinja / naratorka (Lynch) sa etiketom čudakinje kreće sa svojim tihim i racionalnim muškim drugom (Webster) na “road trip” tražeći nekoga, ovde oca (Smiley), a zapravo tražeći sebe i neku dublju spoznaju. To je jedan od onih filmova koji se do detalja mogu predvideti, baš zaradi tih spoznaja koje su kliše do klišea i u kojima klinci čitaju naprednu literaturu, a govore čas pesnički, čas filozofski i koji nam serviraju mudrosti u stilu Paola Coehla tipa “činjenica je stvar perspektive”.
Pa opet, možda su klincu u meni filmovi o odrastanju po definiciji zanimljivi. Možda su zanimljivi propalom psihologu u meni. Možda zato što sebe vidim kao neodraslog (ali nikako nedoraslog, molim lepo) odrastanje vidim kao fascinantan proces koji traje čitav život. U svakom slučaju, čak su i klišeizirani filmovi o odrastanju i “velikim” instantnim spoznajama po pravilu gledljivi (ne samo meni, nego i uopšte) i čak prijatni.
Ovaj irski skromni filmčić nije nikakva iznimka: ima tu i ljubavi i humora, ima i malo mraka i nesigurnosti na početku, ima lojalnosti i iskrene, naivne fascinacije. Ima lepih pejzaža (hej, ipak smo u Irskoj), a i auto kojim se vozikaju je presladak u svojoj starosti i sporosti (žuti Renault 4). Ima čak i napetosti, premda veštački, klišeizirano ubačene.
Najvažnije od svega, likovi su baš dragi čak i kada ih ne možemo zamisliti u našem svetu i glumci su raspoloženi. Njihova sigurna, dozirana gluma je svakako jak adut u filmu, negde uporedo sa atraktivnom, emotivno upečatljivom fotografijom i promišljenom montažom. Evanna Lynch koju neki možda pamte po ulozi u Harry Potter serijalu održava sličnu personu kao u franšizi, malo čudnu u nastupu, ali zapravo mudru preko svojih godina i to uspeva da “proda” i u glavnoj ulozi i u realističkijem ključu od škole za čarobnjake. Nju sa svojom smirenošću sjajno nadopunjuje George Webster kao njen partner na putu, kao i, na potpuno drugi način, Michael Smiley u ulozi njenog oca, neinhibiranog i liberalnog, ali sa dozom tuge u sebi koja ga vodi u ludilo.
Sad, to što film nije naročito originalan i što je tek ovlaš utemeljen na opservaciji stvarnosti, bilo u spoljnom svetu, bilo u unutarnjem svakog čoveka i ljudske vrste kao takve, nije njegova diskvalifikaciona mana. Jednostavno, okej je, ni manje ni više. Hoće li se mulariji svideti? Iskreno sumnjam. Klinci su u potpuno drugim filmovima.

21.11.16

American Honey

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.


scenario i režija: Andrea Arnold


uloge: Sasha Lane, Shia LeBeouf, Riley Keough





Još uvek vas čudi Trumpova pobeda na izborima? Priznajem, i mene je. Nije postojao nijedan racionalan razlog da ljudi u tolikom broju glasaju za osvedočenog muljatora, zvezdu reality televizije, čoveka koji je vodio onako glasnu i onako gadnu kampanju ne samo bez realnog sadržaja, nego i bez forme, čoveka bez sekunde političkog iskustva koji je razbucao sve strukture svoje partije i spalio mostove za većinom svojih kolega, čoveka koji ima fond od 200 reči, uglavnom uvreda, čoveka rizičnog i neprimerenog da vodi bilo šta, a kamo li najveću ekonomsku, političku, vojnu, pa još uvek i kulturnu silu na svetu. I to u vremenu kada statistika pokazuje skoro punu zaposlenost, stabilan ekonomski rast i oporavak od krize (premda nejednako raspoređen), kada se na referendumima glasa za homoseksualne brakove i legalizaciju marihuane, kada povećanje minimalca, zdravstveno osiguranje i drugi napredni društveni koncepti imaju podršku većinskog dela populacije.


Puno se objašnjenja za takvo iznenađenje pojavilo, a puno će ih se još pojaviti u bliskoj budućnosti. Razgovaraće se o marketinškim strategijama, političkim praksama gospođe Clinton, o manje vidljivom rasizmu, klasizmu i šovinizmu u američkom društvu koji kuljaju na površinu, o neravnomernom ekonomskom položaju i sve većim socijalnim razlikama i “lifestyle” razlikama između urbanog i ruralnog. Tražiće se racionalno objašnjenje za svaku od tih pojava, ali takve analize će se pokazati kao jalove, jer je reč o nečemu potpuno iracionalnom i nemogućem za definiciju. Ljude koji su glasali za Trumpa je nešto iziritiralo da su delom poverovali u njegov narativ iz B-filmova, a delom jednostavno rešili da pokažu srednji prst svemu što se može nazvati sistemom (koliko su pogrešili, vreme će pokazati, a i nije tema). To “nešto” što su ocenili neprihvatljivim se najšire može opisati kao stanje duha u Americi. I u tom smislu je American Honey, film britanske autorice Andree Arnold inspiriran onime što je zapazila dok je sama putovala po Americi, iskustvo posle kojeg mnoge stvari postaju jasnije.
Radnja filma je donekle jednostavna, naročito u kontrastu sa trajanjem od blizu tri sata. Pratimo našu junakinju Star (Lane), predstavnicu najnižeg socijalnog sloja na njenom putovanju kroz američku provinciju sa grupom slično siromašne i besperspektivne omladine na poslu prodaje pretplate za časopise od vrata do vrata. Nju je u grupu pozvao “menadžer” Jake (LeBoeuf) sa kojim će  se Star upustiti u zabranjenu seksualnu aferu. Grupu vodi šefica Krystal (Keough), osoba oštrog jezika i kamenog srca koju zanima samo zarada, ali ipak dovoljno fer da ne potkrada i eksploatira svoje radnike i dovoljno pametna da im dopusti zabavu u velikim količinama, iako će onog ko joj mulja ili je lenj ostaviti na cesti usred ničega. Oni će se tako zabavljati i obijati pragove po bogatim i siromašnim četvrtima Midwesta, a mi ćemo s njima upoznati Ameriku izdeljenu ne na neke imaginarne dve grupe, nego na bezbroj grupica čije granice ne dopiru dalje od dvorišnih ogradi.


Na čisto filmskom planu, American Honey je kompetentno i promišljeno, čak dobro ostvarenje koje ipak ne pomera granice. Andrea Arnold ipak vrši određene intervencije u tipičnu indie estetiku, pre svega snimajući u atipično uskom formatu, iako logika nalaže da bi film sa toliko pejzaža ipak profitirao od “widescreena”. Međutim, uzak format u kombinaciji sa čestim donjim rakursima likove portretira kao veće od života, što se može tumačiti samo ironijski. Drugi postupci su ipak tipičniji: scene seksa iz neprijatne blizine su svojevrsni standard koji ovde ima efekta, upotreba naturščika, uključujući i Sashu Lane u glavnoj ulozi, nije tako radikalna stvar, barem ne u današnje doba, a za vođenje priče od skoro tri sata i bez neke izražene radnje, Andrea Arnold se oslanja na set standardnih pomagala, uglavnom fino tempiranih, tako da ne primetimo ni trajanje ni prazan hod u koji takvi filmovi upadaju.


Sa druge strane, Andrea Arnold je odličan posao napravila sa izborom glumaca, naturščika i profesionalaca, te njihovim perfektnim vođenjem. Istini za volju, osim troje glavnih likova, ostatak minibusa popunjavaju manje ili više standardni tipovi uglavnom plošnih karakterizacija, ali oni deluju autentično. Međutim, Sasha Lane je otkriće za sebe, sposobna nositi glavnu ulogu sa lakoćom, bezobrazlukom i nagoveštajem iskrenosti i pristojnosti. Shia LeBeouf nikada nije bio bolji, a i uloga ljigavca na granici psihopatije sa tek naznakom ljudskosti mu stoji kao salivena. Takođe, Riley Keough je impozantna kao Krystal, hladna, bezizražajna i nepristojno direkta, a njena dinamika sa celom grupom, naročito dvoje ispostavljenih, apsolutno je uverljiva.
Oko, a naročito uho za detalj su vidljivi i u brojnim drugim situacijama. Od očitih razlika između bogatih i siromašnih predgrađa koja ponekad nisu mnogo udaljena jedna od drugih, preko ušljivih motela i napuštenih kuća, pa do pomaknutog stila manje više cele menažerije prodavaca časopisa (i govnarskih priča) koji naprosto “vrišti”, ali ne govori ništa sadržajno. Muzika takođe igra posebnu ulogu u filmu, od apsolutno groznog MTV popa i hip-hopa, preko ironično zabavnih Dead Kennedys čije stihove recitira devojčica iz sirotinjskog naselja, premala da bi shvatila ironiju kao pojam, countrija koji zvuči potpuno različito u trash-birtijama i finim kućama ili kao komentar, crkvenih pesama, pa sve do Brucea Springsteena kojeg gotovo opsesivno sluša jedan pristojan i iskren klijent.


Prava vrednost American Honey stoji u izuzetnoj perceptivnosti filma i izjavi koja se iz predstavljenog može pročitati, jer je Andrea Arnold previše pametna da bi takvu poentu nabijala. Suština se svodi na to da mi skoro tri sata gledamo uglavnom grozna ljudska bića. I ta grozota je sve samo ne uniformna. Bogati su grozni i sebični na potpuno drugi način nego što su to siromašni, narkomani, kriminalci ili nekakav srednji sloj kojeg ovde vrlo malo vidimo. Grozota mladih se drugačije ispoljava nego grozota starijih.


Pa čak su i naši junaci u neku ruku monstruozni u svojoj besciljnosti, svom rečniku, svojim postupcima, svojim stavovima (odnosno nedostatku istih), svom moralu. Najstrašnije od svega, oni su potpuno ispražnjeni od sadržaja, distantni, cinični, samoživi ili u najboljem slučaju kultistički povezani sa svojim užim krugom. Njihove zabave su grozne i bez sadržaja, njihova sparivanja su lišena romantike, njihova komunikacija je okljaštena, ali često agresivna, izgled im je grozan utoliko što njime samo privlače pažnju na sebe, a nemaju šta reći, čak im je i muzika ista takva: glasna, komercijalna, bez sadržaja. Oni lažu, kradu, prostituiraju se na više od jednog načina. Star se možda razlikuje od ostatka jer, kao i Jake, ima makar nekakav (materijalni) cilj i nije sklona laganju i izmišljanju tupavih priča, a takođe prag straha joj je viši nego kod drugih, ali to su tek neke od osobina koje je izdvajaju.
Možemo se složiti da nisu oni krivi i krivca potražiti u siromaštvu. Argument stoji apsolutno, iz njega se može iščitati i slabija socijalna mobilnost u današnjoj Americi, naročito legitimnim sredstvima (recimo kroz obrazovanje i naporan rad). Međutim, to je i dalje opcija, ma koliko teže bilo. Njima ostaje jedino da se nadaju nekakvom instant-dobitku, nekakvoj nenadanoj prečici, a iskustvo im kaže da su im šanse slabe, pa ostaju bez želje. Dodajmo na to bezsadržajnu instant kulturu, komercijalnu muziku, konfekcijske filmove, reality televiziju, internet sadržaje koji razbijaju koncentraciju, možda i loš, nikakav odgoj, pa nam postaje jasno zašto su nepristojni i bezosećajni, prazni.


U tom smislu je American Honey svojevrsna kontra-teza Linklaterovom Boyhoodu sa kojim ima zajedničke tačke u trajanju, “settingu” tipične Americane (mada snimljene iz posve drugog kuta) i temi odrastanja. U Boyhoodu je jedan dečak izrastao u pristojnog momka, ovde momci i cure izrastaju u sve manje i manje pristojne. Međutim, najupečatljiviji lik u Boyhoodu je bila dečakova majka (ovde su roditelji eliminirani iz jednadžbe) koja je žrtvovala sve (uključujući i dobrobit svoje dece) radi socijalne mobilnosti kroz obrazovanje i njoj je, predstavnici neodgovorne “Generacije X” to bilo moguće. Današnjim milenijalcima (ili kako će nazvati generaciju posle) tako nešto zvuči kao fantastika. I besni su, veoma.


Kakve to veze ima s Trumpom, pitate se, kad oni nisu njegovo biračko telo. Ima veze s tim da ih nešto (sistem koji ih je napustio ili šta god) nervira, baš kao što oni nerviraju neke druge ljude (samom svojom pojavom i ponašanjem). A u društvu sačinjenom od nesigurnih, iznerviranih i iscrpljenih ljudi, marginalne budaletine, hohštapleri, karizmatični diktatori, narcisi i šarlatani mogu dobiti svojih pet minuta i to se već dešavalo i znalo se završiti u krvi. Nemojmo se zavaravati da se to nas ne tiče, da kod nas važe druga pravila igre, da smo drugačiji, pametniji, bolji... Svet je globalan, a patološke pojave se vrlo brzo šire.

20.11.16

The Yes Men Are Revolting


2014.


scenario i režija: Andy Bichlbaum, Mike Bonanno (The Yes Men), Laura Nix





Ko su The Yes Men? Oni su aktivističko-komičarsko-filmaški duo, poznat po svojim eskapadama u kojima se oblače u jeftine kopije markiranih odela, izmišljaju lažne identitete i uvlače se u krugove globalnih kapitalističkih igrača, pa medijima daju kontroverzne izjave. Dakle, nešto kao News Bar sa aktivističkom notom, uz upornost Michaela Moorea i osećaj za skeč Sasche Barona Cohena dok se ovaj nije sasvim potrošio i ispraznio od sadržaja, sa nešto naprednijim smislom za humor.


Njihove akcije, ili bolje rečeno psine, smo pratili po internetu, povremeno po mainstream medijima (kada bi uspeli da toliko dobro “prodaju” štos) i u dva dokumentarna filma, The Yes Men (2003) i The Yes Men Fix the World (2009). U tim filmovima su Andy Bichlbaum i Mike Bonanno (očiti pseudonimi) uspeli da se predstave kao Svetska Trgovinska Organizacija i tako proputuju po konferencijama, da ispitaju ko je besramno profitirao na obnovi posle uragana Katrina,  isterali na čistac katastrofu u Bhopalu i još štošta. Zapravo, zabavljajući nas, oni su nam skretali pažnju na važne teme koje bi nam možda promakle. Ostaje nam da se pitamo šta nam novoga mogu ponuditi.


Što se teme tiče, ovog puta fokus je na klimatskim promenama i njihovoj borbi protiv istih koja će ih odvesti na različite krajeve sveta, od ruralne Ugande, preko Kanade do Kopenhagena. Tema klimatskih promena je često u javnom diskursu, strane su oštro podeljene i nespremne na kompromise. Od The Yes Men znamo kakav stav možemo očekivati: aktivistički, anti-korporativni i anti-globalistički, znamo i kakve spačke možemo očekivati, oni su nam sve to već ponudili u svojim ranijim radovima. To nije ništa novo i čemu onda snimati film, osim iz razloga osobne taštine njegovih autora ili njihove potrebe da budu u fokusu javnosti.


Oni to vrlo dobro znaju, pa uz realno trivijalna nova dostignuća (po prvi put su za svoje eskapade tuženi, i to ni manje ni više nego od strane Privredne Komore, koja, opet, nije vladino ili nezavisno regulatorno telo, nego de facto lobistička grupa, na čemu dvojac gradi svoj slučaj), fokus tokom filma pomeraju sa glavne teme na svoje lične priče, prijateljstvo, saradnju, aktivizam kao takav. Obojica su profesori sa bazom u New Yorku. Mike je porodični čovek kojem psine koje sa Andyjem i ostalima izvodi polako postaju kamen oko vrata, pa jedno vreme pokušava da živi miran život u Škotskoj. Andy je gay, rezigniran zbog skorog prekida veze sa partnerom i takođe rezigniran povlačenjem svog “partnera u zločinu”. Obojica vole svoj angažirani hobi, ali ih sustiže vreme i spoznaja da nisu promenili svet. I, kako to obično biva u pričama o drugarstvu, otkriće kako ih više toga spaja i kako je njihovo poslanstvo suviše važno da bi ga podredili svojim osećanjima rezigniranosti.


Jedan od razloga zašto se film toliko bavi privatnim aspektima svojih autora, a ne njihovim radom je i to što je njihova misija podizanja eko-svesti bila uglavnom neuspešna i što je tema toliko puta obrabljena. Autorski dvojac pojačan producentkinjom njihovog prethodnog filma Laurom Nix zato i uvodi taj privatni momenat i na svojem primeru nam pokazuje kako je važno boriti se, pa makar protiv vetrenjača, bez sredstava i sa potrošenom vrećom trikova, makar dok se ne pojavi neki novi. Pokazuju nam primerom kako aktivizam može biti zabavan čak i kad je opasan i kako je duhovitost bolja opcija od popovanja i ubeđivanja. Zbog njih dvojice i pogleda u njihove persone vredi pogledati i treći film u serijalu, iako smo, realno, u prva dva videli sve o njihovom radu, metodologiji, svetonazorima. Principijelno, uvek podrška za duhovitost, slagao se ja sa ciljem ili ne.

19.11.16

Bacalaureat / Graduation


2016.
scenario i režija: Cristian Mungiu
uloge: Adrian Titieni, Maria-Victoria Dragus, Rares Andrici, Lia Bugnar, Malina Manovici, Vlad Ivanov

Korupcija je česta tema u filmovima i stav koji oni zauzimaju o toj pojavi je unison, moralno ispravan, ali zapravo površan. Složićemo se da je korupcija kako na individualnom, tako i na opasnijem, sistemskom nivou pogrešna i da je njeno perpetuiranje problem za sebe, uglavnom nerešiv. Ali ne treba zaboraviti činjenicu da korupcija nije samo akcija koja potiče od pojedinca ili imaginarnog sistema u cilju sticanja koristi, nego i reakcija često usmerena na bazično preživljavanje. Razmislite o tome sledeći put kada neki lekar prihvati novčani dodatak za uslugu mimo procedure i kada ga pacijent ponudi: na taj način obojica preživljavaju.
Malo je filmova koji korupciju tretiraju kao nužno zlo, nešto čega se svi deklarativno gnušamo, ali smo prinuđeni postupati na taj način. Bacalaureat Cristiana Mungiua, jednog od najzvučnijih imena rumunskog novog vala, o korupciji govori otvoreno i sa razumevanjem za ljude koji su u tu mrežu uključeni. I to mu je jedan od presudnih kvaliteta.
Naš protagonista je sredovečni doktor Romeo (Titieni) koji važi za poštenog i uglednog, skromnog i rezigniranog. Upravo prolazi kroz težak period, razilazi se sa ženom (Bugnar) i pokušava da započne život s ljubavnicom (Manovici), ali ostaje u svom stanu, na kauču u dnevnoj sobi do daljnjeg. Razlog tome je kćerka (Dragus), odlična učenica pred maturom i sa stipendijom za studije u Engleskoj (što najavljuje neki bolji život) u džepu, samo ako položi maturu sa zadovoljavajućim ocenama.
Međutim, dan pred početak ispita ona biva napadnuta nedaleko od škole, završava sa rukom u gipsu i traumom usled pokušaja silovanja. To joj, naravno, smanjuje šanse da ispit uradi kako treba i šanse za bolji život (iako ona toga nije baš svesna, što zbog mladalačkog optimizma, što zbog trenutne zaljubljenosti u dečka koji ima motor). Ali otac ima plan da preko svog nekadašnjeg školskog druga, sada višeg inspektora u policiji (Ivanov) izvrši pritisak na matursku komisiju i direktora škole. Međutim, shema uključuje i kontroverznog zamenika gradonačelnika, nekadašnjeg direktora carine (Andrici) i naš doktor će se naći u ozbiljnim problemima. Dodajmo na to još i pritisak razvoda, ženine i kćerkine nerealistično visoke moralne standarde, ljubavnicu kojoj takođe svojim vezama mora pomoći i bolesnu majku, pa nam je jasno da je Romeo pod velikim, skoro neizdrživim pritiskom.
Razumemo ga, razumemo njegovu frustraciju. Jedan nekoliko puta ponovljeni pozadinski podatak, onaj da se Romeo 90-ih vratio iz inostranstva, tu postaje indikativan. On je razočaran u svoje nekadašnje ideale i jasno mu je da u “svojoj zemlji” on sam (ili sa mnoštvom sebi sličnih, stručnih i poštenih) neće popraviti ništa dok se drugi pridržavaju starih obrazaca. On je svoju energiju potrošio, pa sada želi da kćerka ne ponovi njegovu grešku, da ode i da stvori sebi pristojan život negde drugde. I to mu je apsolutni prioritet.
Na toj osnovnoj liniji priče, oko kćeri, mature i očevog nastojanja da sve prođe u najboljem redu, što ga uvodi u mrežu korupcije, Bacalaureat je izuzetno snažan film i tu svoju snagu crpi upravo iz jednostavnosti rumunskog stila. Tu zapravo ima dosta materijala za triler i socijalno-političku dramu, ali u Mungiuovoj interpretaciji kroz potpisne kadar-sekvence i snimanje kamerom iz ruke nedaleko od likova, triler i drama ostaju unutar glavnog lika, dok se njegova fasada staloženog i smirenog čoveka koji sve drži pod kontrolom gotovo neprimetno kruni. Tu Mungiu izuzetno snažno poentira na tome da nije svaka korupcija ista, premda se jednako vrednuje u očima sistema, da je neko prinuđen na to radi egzistencije, a neko drugi to čini iz obesti i pohlepe. Romeove postupke razumemo i verovatno bismo na njegovom mestu učinili isto.
Međutim, problem sa filmom je njegova pretrpanost i frontovi koje u pod-zapletima otvara. Nije problem u razvodu i ljubavnici, niti toliko u jedva povezanoj bolesnoj majci, svi ti pod-zapleti služe da pozicioniraju Romeov život u datom trenutku. Međutim, šta kad svi ti pod-zapleti dobiju svoje pod-zaplete, makar u obliku tragova koji se filmu spomenu jednom i nikad više, dok mi očekujemo nekakav razvoj. Razumem logiku iza toga, Mungiu pokušava da verno oponaša dramaturgiju života u kojem veoma nepravilno iskaču novi problemi, izazovi i stresovi, ali s tim “život kakav je zapravo” pristupom, on zapravo opterećuje film.
I tu leži suština mog problema sa Mungiuom generalno. Taj “život kakav je zapravo” je patent i zapravo osnova rumunskog novog vala koji drma već više od deset godina, a Mungiu ga se fanatično drži. Posle deset i više godina, za očekivati je nekakve inovacije ili makar “začine” i njih ćemo dobiti od drugih autora, poput recimo izuzetno crnohumornog Judea ili Giurgiua koji je rumunsku temu korupcije obradio kao doku-dramu američkog tipa, a snimio na rumunski, veristički način. Mungiu, autor sa najzvučnijim nagradama od svih rumunskih novovalaca (za ovaj film je dobio nagradu za režiju u Cannesu), nije spreman na inovacije, on se drži oprobane formule.
On je “vanilla”, prosto i jednostavno. Što ne znači da njegovi filmovi nisu dobri, daleko od toga. Samo su, kako bih rekao, isti. Ono što anticipiramo, to ćemo i dobiti. Ispravite me ako grešim, ali to je formula po definiciji.

18.11.16

Lao Shi / Old Stone

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.


scenario i režija: Johnny Ma


uloge: Gang Chen, Nai An, Hongwei Wang, Zebin Zhang, Shenglong Wang





Šta zapravo znamo o savremenoj Kini? Vrlo malo toga: u najboljem slučaju poneko svedočanstvo nekog našeg poznanika koji se obreo tamo, češće statističke podatke o rastu BDP-a ili rastu industrijske proizvodnje, čujemo tu i tamo neku vest o ekološkoj ili prirodnoj katastrofi, te uberemo malo začudne trivije iz rubrike zanimljivosti ili crne hronike. O svakodnevnom životu običnih ljudi, sve bržim promenama usled globalizacije, kompleksnoj, okoštaloj, lopovskoj birokratiji i sveopštem cinizmu preko potrebnom za preživljavanje nećemo čuti u vestima, niti pročitati na internetu.


Možda ne potpuno pouzdan, ali svakako novi izvor informacija mogu biti filmovi koji nam dolaze iz te ogromne zemlje sve većih socijalnih razlika i protivrečnosti. Izuzmimo tu očite državne projekte i istorijsko-mitološke spektakle, pa čak i čisto žanrovske uratke koji nemaju pretenzija ka opisivanju stvarnog života. Onda nam ostaju festivalski filmovi, snimljeni za posebnu publiku (i žirije), možda ne potpuno objektivni, ali dovoljno hrabri da nam ukažu na mračne strane savremene Kine. Filmove kao što su A Touch of Sin ili Black Coal, Thin Ice ili naslov sa ovogodšnjeg Berlinala Lao Shi Johnnyja Ma, kanadsko-kineskog autora debitanta u dugometražnom formatu, koji ćemo imati prilike videti i u Zagrebu u okviru ZFF-a.



U ekonomičnih 80 minuta trajanja i na primeru jednog čoveka i jednog postupka koji mu je obeležio dalji tok života, Ma se hrabro i sigurno kreće kroz žanrove, od socijalne drame do psihološkog noira sa pod-tonovima Dostojevskog, i ukazuje na apsurd kineskog zakonodavstva i birokratije za čije preživljavanje je neophodan cinizam. Kao osnova su poslužile vesti iz crne hronike koje su zabeležile epidemiju udaranja pešaka i motorista, “potvrđivanja pogotka” i odvoženja s mesta nesreće. Nije razlog to što su kineski automobilisti ubilački manijaci, već prosta činjenica da je globa za usmrćenog pešaka u nesreći dosta niža od bolničkih troškova koji bi pali na leđa nesrećnom vozaču.


Naš naslovni junak (Gang Chen) je taksista koji je imao nesreću da pokupi pijanog putnika (Shenglong Wang) koji mu je u ključnom trenutku povukao ruku tako da je motorista (Zebin Zhang) završio na tlu. Lao Shi nije upoznat sa procedurom, po kojoj mora sačekati policiju i osiguravajuću kuću, pa tek onda pozvati hitnu pomoć, pa je žrtvu sam odvezao do bolnice i završio sa njenim bolničkim troškovima koji su rasli iz dana u dan, a ujedno ostao bez mogućnosti da ih naplati od svoje firme, a na koncu i bez posla kod svog ciničnog gazde (Hongwei Wang), bez žene (producentkinja filma Nai An), porodice i perspektive, zapravo bez celog svog života.


Jedina šansa mu je da pomoću ostavljenog telefona nađe svog putnika i natera ga da da izjavu za policiju i tako možda reši svoj slučaj. Velika istina je, međutim, da policiju, osiguranje, bolnicu i njegovu firmu nije briga za njegov slučaj ili nekakav koncept pravde kao takve i cilj im je da Lao Shi postane nečiji tuđi problem, najbolje sam svoj. Već u očajničkoj poziciji, ovaj nekada mirni, pošteni i moralni čovek mora pribeći očajničkim merama koje nije mogao ni da zamisli.



Neki će stanje duha u savremenoj Kini atribuirati kapitalizmu koji je ekonomiju zemlje zauzeo na juriš pre 20 ili 30 godina i uveženim i krivo interpretiranim zapadnim vrednostima koje se svode na monetizaciju vrednosti čoveka. Drugi će ga, pak, naći u neumrlom komunizmu, njegovoj svemoćnoj i nasilnoj birokratiji i sveprožimajućoj korupciji. Ma nije tako površan, iako bi se moglo reći da je u pojedinim detaljima prenaglašen. Ma pravi izjavu od toga kako svi, osim našeg naslovnog taksiste u početku, brinu samo za svoje interese. Policiji se ne žuri, gazda ne želi da preko firme plati štetu, pijanac ne želi dati izjavu kojom bi možda inkriminirao sebe. Čak ni Lao Shijeva žena nema razumevanja za njegov etički postupak kojim je ugrozio egzistenciju vlastite familije, a motoristina žena je zapravo više fokusirana na njegovu premiju životnog osiguranja nego na njegov mogući oporavak.


Iako su ti detalji možda prenaglašeni, a zapadnom gledaocu deluju nerealistično surovo, oni nisu najveći adut filma. Ma na njima svakako poentira i koristi ih kao komentar na celokupno kinesko društvo (film se odvija u neimenovanom gradu koji može biti i relativno veliki, doduše bez nekih prepoznatljivih znamenitosti, i relativno mali, ali opet ne toliko mali da socijalno raslojavanje ne bi uzelo maha), ali prava snaga filma leži u rediteljevoj lakoj ruci kojom vodi transformaciju psihologije glavnog lika i ujedno i žanrovsku transformaciju filma. Lao Shi se kreće prema dole, socijalno a još više moralno, da bi do kraja postao skoro nečovečan i monstruozan, a film od socijalne drame postaje triler potrage, psihološki noir i studija karaktera, slučaja i celokupnog društva. Tako vešto režiran, atmosferičan i briljantno odglumljen postaje ne samo intelektualno, nego i emotivno iskustvo koje se ne propušta.

17.11.16

Oslobođenje Skoplja / Osloboduvanje na Skopje / The Liberation of Skopje


2016.

Režija: Danilo Šerbedžija, Rade Šerbedžija

Scenario: Rade Šerbedžija (prema drami Dušana Jovanovića)

Uloge: Lucija Šerbedžija, Rade Šerbedžija, Nebojša Glogovac, Silvija Stojanovska, Petar Mirčevski, Mikko Nousiainen, Antti Luusaniemi, David Todosovski, Dejan Zafirov



Oslobođenje Skoplja svakako je jedna od paradigmatičnih jugoslovenskih drama, izvođena od Vardara do Triglava (znakovita je tu postavka Ljubiše Ristića u KPGT-u, u ona doba prilično alternativnoj, nadnacionalnoj, svejugoslovenskoj teatarskoj instituciji), emotivno nabijena, provokativna, lokalna u koloritu, a univerzalna tematski i po stavu da ne postoje dobri ratovi. Nekako se još u ona vremena očekivala filmska adaptacija i sa njom se povezivao Živojin Pavlović, jedan od najznačajnijih autora Crnog Talasa, možda zbog ograničenja koja su mi tada bila nametnuta, možda iz posve drugih razloga.

Kada vidimo filmsku adaptaciju koju kao svoj prvenac potpisuje glumac Rade Šerbedžija, svejugoslovenski umetnik koji je živeo i radio od Vardara do Triglava i koji je komad već izvodio kao glumac, nekako nam dođe da se zapitamo nije li Pavlović imao potpuno legitimne, artističke razloge za odustajanje i pritom postupio potpuno ispravno. Ne samo da nije svaki glumac za reditelja ili scenaristu i ne samo da ne može svaki glumac režirati svoju igru, nego je logično zamisliti se je li svaki komad primeren za filmsku adaptaciju. Predubeđenja koja možemo imati o „porodičnim poslovima“ na filmu (teatru, televiziji, umetnosti uopšte) takođe uglavnom odmažu.

Prva paralela koja se može povući nije baš laskava. Adaptacija Oslobođenja Skoplja asocira na adaptaciju Kovačevićeve Aždaje u režiji Srđana Dragojevića. Oba filma imaju auru nacionalnih projekata, raskošnu produkciju, dete kao (iritantnog) naratora, patetični ton i zapravo nefilmičan i nedovoljno adaptiran izvorni tekst. Kod Šerbedžije je gluma čak upadljivija i teatralnija nego kod Dragojevića, pa skoro da mu je jedina komparativna prednost to što ipak nešto kraće traje. Nekako nam je uvek drago kada se mučenje već jednom završi.

Teatralnost koja prerasta u karikaturalnost umanjuje svaku ozbiljnost i šansu za realnu emociju. Dok se finski deo glumačkog tima (igraju uloge Nemaca) još i nekako drži, makedonski glumci bivaju ostavljeni u procepu sa teškim tekstom i likovima koji iz scene u scenu po ponašanju idu iz krajnosti u krajnost. Familija Šerbedžija ipak mora podneti najveći teret, Lucija igrajući noseću ulogu koja je u procepu između moralnosti i pukog preživljavanja, a Rade kao glumac teatrirajući i šmirajući u svojoj ulozi. Čini se da se plan da zabriljira i pokaže sav svoj raskošni talenat izjalovio i obio mu se o glavu: kao reditelj je toliko neprimetan da se može učiniti da je film zapravo režirao Danilo Šerbedžija i to uglavnom kao „second unit“, zanatski ispravno, ali krajnje neimpozantno (osim kad zabrlja pa besmisleno okrenut kadar drži toliko dugo), a kao glumac suviše primetan i vrlo često u potpuno krivom tonu. Verovatno jedina svetla tačka filma Nebojša Glogovac kao rođeni glumac koji može igrati bez uputa. Njegova uloga je možda mala, sa još manje teksta, ali je njegovo prisustvo na ekranu neponovljivo.

Ne pokušavajući da umanjim strahotu bilo čijeg stradanja, naročito u nečemu tako prljavom kao što je rat, ali zaista mi je pun kufer velikih filmova o stradanju ljudi i naroda u ratnom vihoru, post-jugoslovenskih pogotovo. Standard koji je postavio Lordan Zafranović u svojoj Okupaciji u 26 slika je nedostižan i po filmskoj veštini i po emotivnom učinku. Skoro sve što dolazi posle toga na tu temu je ne samo inferiorno njegovom filmu, nego inferiorno uopšte. Utehu ćemo teško naći i u pozadinskim elementima filma: patetika umesto emocija zajedno sa patrijarhalnošću, mačizmom, pa i ukorenjenom mizoginijom čini prilično otrovnu kombinaciju. Zapravo me čudi kako se kosmopolita kao što je to Šerbedžija u to uvukao.

16.11.16

Mae So Ha Uma / Don’t Call Me Son

Mae So Ha Uma / Don’t Call Me Son
2016.
scenario i režija: Anna Muylaert
uloge: Naomi Nero, Daniel Botelho, Daniela Nefussi, Matheus Nachtergaele, Lais Dias, Luciana Paes

Naslov filma se doslovno prevodi kao “Samo je jedna majka”, što možda zvuči kao vic, ali zapravo ima veze sa autoricom Annom Muylaert, njenim standardnim temama poput porodičnog doma koje je već obradila u svom prethodnom filmu Que Horas Ela Volta / The Second Mother. Kroz porodične domove i odrastanje u njima, Anna Muylaert se bavi i drugim opažanjima, recimo o klasnoj raslojenosti i identitetima koji iz toga proizilazi.
Dok je u prethodnom filmu identitet čisto stvar klase, ovde je kompleksniji, klasa je samo jedan od aspekata, gotovo usputni. Ovde se postavlja ono izvorno pitanje ko sam (manje šta sam), identitet je stvar porodice i odrastanja (ko su mi roditelji), a kao bonus imamo i seksualnost / rodnu komponentu identiteta koji se prilično klima u slučaju tinejdžera Piera (Nero) kojeg pratimo u najnestabilnijem periodu života.
Tu seksualnu i rodnu komponentu ćemo prvu uočiti. Piere ima dugačku kosu, našminkan je, depiliran, sa ofarbanim noktima. Gay? Ne nužno, klinac koji želi biti ekstravagantan, ipak svira sa drugarima u garaži i vidimo ga kako opšti sa devojkama. Dobro, ženski veš je možda malo suviše “hardcore” čak i za tinejdžerske eksperimente, ali šta mi zapravo znamo o današnjim ekstravagantnim klincima odraslim u prijatnom, iako ne raskošnom domu.
Pierov život će se promeniti sa spoznajom da njegova majka (Nefussi) nije njegova majka. I ne, on nije usvojen (kriti to od srednjoškolca bi bilo glupo), nego je ukraden iz porodilišta. Njegova sestra (Dias) isto. Majka odlazi u zatvor, a njih dvoje posle kratkog perioda prilagođavanja u svoje “nove”, biološke familije.
Ma koliko ti ljudi bili normalni, puni ljubavi i iščekivanja, pa zbog toga malo navalentni i nestrpljivi, čini se da će se mlađa sestra nekako naviknuti posle početnog otpora. Naš fokus se prebacuje potpuno na Piera, odnosno Felipea kako se zapravo zove, i jasno nam je da je njegov slučaj kompleksniji. Prvo, on je na pragu punoletstva i zna koju familiju oseća kao svoju. Drugo, ma koliko prelazak u bogatiju sredinu (velika kuća, posluga, umetnine, soba sa svojim kupatilom) izgledao primamljivo na površini, to ne znači da će sve ići glatko.
Prvo i osnovno pitanje je kako će se on sa svojim “novim roditeljima” ukačiti. I to ne ide nužno glatko. Prvo, za njegove standarde oni su ne samo obični i dosadni, mlađi brat (Botelho) gleda fudbal, ne zna kako pristupiti curama i zbog toga ide na terapiju, majka (opet Daniela Nefussi) je draga i strpljiva, željna da ugodi sinu, ali Piere s njom ne oseća povezanost, a otac (Nachtigaele) voli svoja pravila u svojoj kući i nema neograničeno tolerancije, a Piere će njegovo strpljenje iskušavati i tako sebi, svesno ili nesvesno, otežavati život. Njegove eskapade koje se uglavnom svode na odevanje će se možda nama kao nekome ko to gleda sa strane učiniti zabavnim, ali potpuno je druga priča kada je to barem delom provokacija, kako to otac vidi.
Iako se Pierovo seksualno sazrevanje sa pripadajućim eksperimentima može učiniti kao materijal za “gender studies”, ovde se to uglavnom koristi kao dodatak na dramu ili njen pokretač. To je svakako tema njemu, možda jedina kojom bi se bavio u trenutnoj fazi, ali je za Annu Muylaert to u suštini sredstvo kojim tematizira transfer u drugo familijarno okruženje. Što se samog transfera tiče, nema se tu mnogo o čemu raspravljati - situacije tog tipa su nepredviđene, nepredvidljive i ishod im je neizvestan. Čak se to ne može u potpunosti razrešiti jer ostaje rezidual starih lojalnosti i osećanja. Genetika tu kapitulira pred empirijom.
Don’t Call Me Son je pametno napisan film koji vešto žonglira sa temama, menjajući fokus sa centralne na nekoliko pozadinskih i nazad. To mu je najjača karika, uz odsustvo banalizacije i tupih, arbitrarnih osuda koje uvek stoje kao zamka. Režijski je školski, drži pažnju, premda je Anna Muylaert sklona ponavljanju istih taktika sa jedva primetnim “povećanjem uloga”. Ono što se mora pohvaliti je detaljnost koja je prisutna i u radu s glumcima. Daniela Nefussi u dve uloge zaista deluje kao dve različite osobe, a Naomi Nero je odličan ulov. Da mi je samo znati kako je za tu ulogu našla momka sa ženskim imenom koje pojačava dojam androginosti...
Pa, opet, nešto tu fali. Sva ta studioznost i slojevitost se nekako čine veštačkim. Festivalskim. Tipičnim. Dobar je to film, tera na razmišljanje, ali kao da mu nedostaje strasti.