9.11.16

Tu dors Nicole / You Sleep Nicole

2014.
režija: Stephane Lafleur
scenario: Stephane Lafleur, Valerie Beaugrand-Champagne
uloge: Julianne Cote, Catherine St-Laurent, Marc-Andre Grondin, Francis La Haye, Simon Larouche, Godefroy Reading, Alexis Lefebvre



Nicole (Cote) spava kroz svoj život. Ima 22 godine, završila je studije, živi u roditeljskom domu i radi na manuelnom poslu koji baš i ne voli, toliko da se kaže da nešto u životu radi. Slobodno vreme od raskida sa dečkom provodi sa svojom najboljom prijateljicom Veronique (St-Laurent) i njih dve uglavnom besciljno gluvare zajedno.
Leto je, roditelji su odsutni i Nicole ima plan da u kući napravi jazbinu za sebe i Veronique, bez ikakvog opipljivog cilja. Stvari se donekle menjaju kada njen brat (Grondin) zajedno sa svojim drugarima iz banda (La Haye, Larouche) reši da je prazna kuća idealna lokacija za snimanje albuma. Dodatni bonus je prva kreditna kartica koju Nicole dobija i za koju misli da predstavlja besplatni novac, pa to iskoristi da uplati aranžman na Islandu za sebe i Veronique. Zapravo, jedini događaj u njenom životu je to što joj se udvara klinac kojeg je nekada čuvala, koji je prerano mutirao pa misli da ima šanse kod nje.
Međutim, koliko god Nicole “spavala” kroz svoj život u onom prenesenom značenju (zamišljam neku dosadnu babetinu koja mlati prstom i govori upravo te reči), ona u fizičkom smislu ne spava uopšte, što usled spleta okolnosti, što usled poremećaja. Taj paradoks savršeno objašnjava činjenicu da je Nicole fizički i psihički konstantno u fazi polu-sna i magnovenja. Hoće li Nicole čvrsto zaspati? Hoće li se probuditi? Hoće li to mitsko leto zaista promeniti sve?
Trudim se da nađem bolji, precizniji termin, ali mi ne uspeva. Tu dors Nicole je jednostavno predivan film. Lakom rukom napisan i režiran, pun u suštini prijatnih ljudi čiji je život u leru. Predivno odglumljen od strane mladih glumaca koji deluju vrlo životno i ležerno. Predivno snimljen u crno-beloj boji i na filmskoj traci koja i pored ograničenja formata sjajno oslikava leto u “settingu” kvebeške predgradske provincije. Čak se i muzika koja više deluje kao prčkanje talentiranih amatera na fonu post-rocka može slušati sama za sebe. Sve je jednostavno predivno, autentično i puno života.
Ima čak i humora, finog, diskretnog, ali nadahnutog i ponekad apsurdno smešnog. Kako drugačije opisati neznanca koji automobilom vrti krugove po kraju, a zapravo uspavljuje bebu (iskusni znaju koliko je ta situacija zapravo česta i beznadežno frustrirajuća) ili dečaka koji je prerano mutirao i koga stasom igra dečak Godefroy Reading, a glasom zaista odrastao čovek Alexis Lefebvre? Ili apsolutno sjajno odigran štos sa kutijom za prvu pomoć koju bubnjar sa sobom fura i koju će otvoriti tačno kad za to dođe vreme? Ili sve te eskapade kojima pribegava Nicole, ali i svi ostali likovi?

 Film ni o čemu, reći će neki, klasična vožnja između nekog francuskog festivalskog đira i američkog nezavisnog filma sa Sundance ili Tribeca festivala. Pogrešno, film je to o životu kakav jeste, naročito iz perspektive mlade osobe koja možda baš i nije do kraja shvatila šta bi sa sobom, o lutanjima i magnovenjima, o nespavanju, druženju, odrastanju i koječemu pride, bez jednostavnog i jednoznačnog rešenja. Tu dors Nicole je film koji apsolutno morate videti i u čijem ćete svakom minutu uživati.