3.11.16

Body

2015.
scenario i režija: Dan Berk, Robert Olsen
uloge: Helen Rogers, Alexandra Turshen, Lauren Molina, Larry Fessenden


Premisa o troje ljudi i njihovoj “partiji preferansa” dok je na talonu (mrtvo) telo četvrte osobe nije baš nešto novo i neviđeno. Ako kao varijaciju na temu uvedemo i pozamašnu količinu novca, kao što je to učinio Danny Boyle u svom prvencu Shallow Grave, pojačaćemo motivaciju preživelih da se pobiju oko nje. Opet, ako je izostavimo, kao što je to ovde slučaj, njihova međusobna nadmudrivanja postaju borba za ono osnovno, goli život.
Kompaktni triler nadolazećeg autorskog dvojca Berk-Olsen zasnovan je upravo na toj premisi da je pitanje šta će tri devojke učiniti sa još neumrlim telom za njih egzistencijalno pitanje: biti moralan ili preživeti. I, kako to obično biva, one su uglavnom same krive za sranje u kojem su se našle. A to sranje počinje na špici, sa razgovor između jedne od njih i policije iz offa, kao i sa pojavljivanjem imena Larryja Fessendena, apsolutne legende niskobudžetnih i nezavisnih horor filmova. Ima nečeg zastrašujućeg u njegovoj pojavi, ali Berk i Olsen ga postavljaju kontra uobičajenog tipa i time pokazuju spremnost na velika dela u budućnosti.
Problem koji Body ima, pa zato ne postaje veliki i bitan film, leži u likovima, plošnoj i prigodnoj zakasneloj karakterizaciji i laganoj mizoginiji koja leži u korenu svega toga. Naime, naše tri devojke su u startu ekstremno antipatične kučke koje ne razlikujemo drugačije nego po imenu i fizičkom izgledu, možda i po nekim trivijalnim, za radnju filma nebitnim osobinama. Mel (Molina) je crna, Holly (Rogers) smeđa, a Cali (Turshen) plava, i njih tri povode vreme božićnih praznika u svom provincijskom gradiću viseći jedna kod druge i pušeći travu. Kako je odlazak u krevet nakon pušenja i žderanja izvaljena penzionerska fora, Cali kao dežurni “troublemaker” predlaže da upadnu u navodno praznu kuću njenog bogatog ujaka i zezaju se tamo.
Štos je u tome da je kuća nominalno prazna, ali ujak zapravo nije rođak nego bivši poslodavac koji je u međuvremenu promenio navike i unajmio čuvara kada ode s familijom na duže putovanje. A kad neočekivani čuvar (Fessenden) upadne i iznenadi devojke, on će postati ono telo u centru sukoba. Lako s njim dok je mrtav, treba samo složiti priču i podmetnuti dokaze, ali šta kada se ispostavi da on nije baš tako mrtav? Preživljavanje, očuvanje ličnog i porodičnog ugleda ili moralni postupak koji u sebi nosi pretnju zatvora, pitanje je sad...
Tek tada dobijamo ikakvu karakterizaciju i motivaciju za naše devojke, ali ona ostaje vrlo plitka i šablonska. Cali je sebična i samoživa, Holly naizgled moralna i bojažljiva prema zakonu, a Mel večito stoji između njih. I pored solidno uverljive glume, takvo pisanje pokazuje nedostatak dubinske obrade i ulaska u suštinu stvari, što je najveća mana filma. Jednostavno rečeno, standardna, a dobra ideja tako ostaje uglavnom nerazrađena. Berk i Olsen su dovoljno svesni toga da su slabiji pisci, pa stoga pokušavaju da greške otklone režijom i insistiranjem na ubilačkom tempu čestih, ali prilično neverovatnih i nelogičnih obrata. To donekle radi svoj posao, ipak se ne fokusiramo na logičke greške i fragilnu konstrukciju priče koliko na to šta nas čeka sledeće. No, i pored toga Body nepogrešivo deluje kao polučasovni kratki film razvučen na 70-ak minuta, a ubacivanje dodatnog lika i njegove scene tu više odmaže nego što pomaže.

 Na koncu, ipak ga se isplati pogledati. Prvo, bez problema popunjava vreme i gledaoca ne maltretira, što će reći, pitak je. Drugo, Larry Fessenden sveden na pasivnu i posrednu pretnju umesto aktivne i neposredne može biti dovoljan razlog. Tim pre što mu je kretanje vrlo ograničeno konceptom lika. Meni bi i samo to bila dovoljna preporuka, iako Body baš i nije neka majstorija.