19.11.16

Bacalaureat / Graduation


2016.
scenario i režija: Cristian Mungiu
uloge: Adrian Titieni, Maria-Victoria Dragus, Rares Andrici, Lia Bugnar, Malina Manovici, Vlad Ivanov

Korupcija je česta tema u filmovima i stav koji oni zauzimaju o toj pojavi je unison, moralno ispravan, ali zapravo površan. Složićemo se da je korupcija kako na individualnom, tako i na opasnijem, sistemskom nivou pogrešna i da je njeno perpetuiranje problem za sebe, uglavnom nerešiv. Ali ne treba zaboraviti činjenicu da korupcija nije samo akcija koja potiče od pojedinca ili imaginarnog sistema u cilju sticanja koristi, nego i reakcija često usmerena na bazično preživljavanje. Razmislite o tome sledeći put kada neki lekar prihvati novčani dodatak za uslugu mimo procedure i kada ga pacijent ponudi: na taj način obojica preživljavaju.
Malo je filmova koji korupciju tretiraju kao nužno zlo, nešto čega se svi deklarativno gnušamo, ali smo prinuđeni postupati na taj način. Bacalaureat Cristiana Mungiua, jednog od najzvučnijih imena rumunskog novog vala, o korupciji govori otvoreno i sa razumevanjem za ljude koji su u tu mrežu uključeni. I to mu je jedan od presudnih kvaliteta.
Naš protagonista je sredovečni doktor Romeo (Titieni) koji važi za poštenog i uglednog, skromnog i rezigniranog. Upravo prolazi kroz težak period, razilazi se sa ženom (Bugnar) i pokušava da započne život s ljubavnicom (Manovici), ali ostaje u svom stanu, na kauču u dnevnoj sobi do daljnjeg. Razlog tome je kćerka (Dragus), odlična učenica pred maturom i sa stipendijom za studije u Engleskoj (što najavljuje neki bolji život) u džepu, samo ako položi maturu sa zadovoljavajućim ocenama.
Međutim, dan pred početak ispita ona biva napadnuta nedaleko od škole, završava sa rukom u gipsu i traumom usled pokušaja silovanja. To joj, naravno, smanjuje šanse da ispit uradi kako treba i šanse za bolji život (iako ona toga nije baš svesna, što zbog mladalačkog optimizma, što zbog trenutne zaljubljenosti u dečka koji ima motor). Ali otac ima plan da preko svog nekadašnjeg školskog druga, sada višeg inspektora u policiji (Ivanov) izvrši pritisak na matursku komisiju i direktora škole. Međutim, shema uključuje i kontroverznog zamenika gradonačelnika, nekadašnjeg direktora carine (Andrici) i naš doktor će se naći u ozbiljnim problemima. Dodajmo na to još i pritisak razvoda, ženine i kćerkine nerealistično visoke moralne standarde, ljubavnicu kojoj takođe svojim vezama mora pomoći i bolesnu majku, pa nam je jasno da je Romeo pod velikim, skoro neizdrživim pritiskom.
Razumemo ga, razumemo njegovu frustraciju. Jedan nekoliko puta ponovljeni pozadinski podatak, onaj da se Romeo 90-ih vratio iz inostranstva, tu postaje indikativan. On je razočaran u svoje nekadašnje ideale i jasno mu je da u “svojoj zemlji” on sam (ili sa mnoštvom sebi sličnih, stručnih i poštenih) neće popraviti ništa dok se drugi pridržavaju starih obrazaca. On je svoju energiju potrošio, pa sada želi da kćerka ne ponovi njegovu grešku, da ode i da stvori sebi pristojan život negde drugde. I to mu je apsolutni prioritet.
Na toj osnovnoj liniji priče, oko kćeri, mature i očevog nastojanja da sve prođe u najboljem redu, što ga uvodi u mrežu korupcije, Bacalaureat je izuzetno snažan film i tu svoju snagu crpi upravo iz jednostavnosti rumunskog stila. Tu zapravo ima dosta materijala za triler i socijalno-političku dramu, ali u Mungiuovoj interpretaciji kroz potpisne kadar-sekvence i snimanje kamerom iz ruke nedaleko od likova, triler i drama ostaju unutar glavnog lika, dok se njegova fasada staloženog i smirenog čoveka koji sve drži pod kontrolom gotovo neprimetno kruni. Tu Mungiu izuzetno snažno poentira na tome da nije svaka korupcija ista, premda se jednako vrednuje u očima sistema, da je neko prinuđen na to radi egzistencije, a neko drugi to čini iz obesti i pohlepe. Romeove postupke razumemo i verovatno bismo na njegovom mestu učinili isto.
Međutim, problem sa filmom je njegova pretrpanost i frontovi koje u pod-zapletima otvara. Nije problem u razvodu i ljubavnici, niti toliko u jedva povezanoj bolesnoj majci, svi ti pod-zapleti služe da pozicioniraju Romeov život u datom trenutku. Međutim, šta kad svi ti pod-zapleti dobiju svoje pod-zaplete, makar u obliku tragova koji se filmu spomenu jednom i nikad više, dok mi očekujemo nekakav razvoj. Razumem logiku iza toga, Mungiu pokušava da verno oponaša dramaturgiju života u kojem veoma nepravilno iskaču novi problemi, izazovi i stresovi, ali s tim “život kakav je zapravo” pristupom, on zapravo opterećuje film.
I tu leži suština mog problema sa Mungiuom generalno. Taj “život kakav je zapravo” je patent i zapravo osnova rumunskog novog vala koji drma već više od deset godina, a Mungiu ga se fanatično drži. Posle deset i više godina, za očekivati je nekakve inovacije ili makar “začine” i njih ćemo dobiti od drugih autora, poput recimo izuzetno crnohumornog Judea ili Giurgiua koji je rumunsku temu korupcije obradio kao doku-dramu američkog tipa, a snimio na rumunski, veristički način. Mungiu, autor sa najzvučnijim nagradama od svih rumunskih novovalaca (za ovaj film je dobio nagradu za režiju u Cannesu), nije spreman na inovacije, on se drži oprobane formule.
On je “vanilla”, prosto i jednostavno. Što ne znači da njegovi filmovi nisu dobri, daleko od toga. Samo su, kako bih rekao, isti. Ono što anticipiramo, to ćemo i dobiti. Ispravite me ako grešim, ali to je formula po definiciji.