26.11.16

Loving

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Jeff Nichols
uloge: Joel Edgerton, Ruth Negga, Marton Csokas, Will Dalton, Alano Miller, Bill Camp, Nick Kroll, Jon Bass, Michael Shannon

Nekada, ne tako davno, pre možda 50-ak godina, ljudi nisu bili u mogućnosti da se venčaju baš sa svakim s kim požele. Bilo je jako bitno da budu iste boje kože. To se dešavalo na američkom Jugu, ne čak ni tako dubokom, na nekoliko sati vožnje od Washingtona. Pre toga je na snazi bila segregacija i vrlo ograničeno pravo glasa, pogađate bazirano na rasi. Pre toga se prakticiralo ropstvo. I sve to je bilo pravdano tumačenjima odlomaka iz Biblije.
Tako nešto je danas nezamislivo, ili barem tako mislimo, zaboravljajući da se neki drugi ljudi ne mogu venčati jer nisu različitog spola, da je nekim ljudima još uvek ukinuto pravo glasa ili im je otežano glasanje u njihovom kraju, da neki ljudi negde još uvek rade u ropskim uslovima. Odgovore ćemo opet potražiti u biblijskim citatima ili nekim drugim spisima, neko će nas pokušati uveriti da to tako treba.
Zato ispričati priču bračnog para znakovitog prezimena Loving ne bi bilo loše da se podsetimo kako je to izgledalo pre nego što je ljudska svest u razvijenom svetu dovoljno uznapredovala da je biblijskim citatima i naročito njihovim neukim interpretacijama ugrožen dosta manji broj ljudi. Ovo dvoje ljudi različite boje kože su svojim primerom i sudskim slučajem koji je u njihovo ime vodila Američka Unija za Građanske Slobode srušili nakaradne zakone o “rasnom integritetu”  i potvrdili brak kao osnovno ljudsko pravo. Kada smo kod braka kao takvog, on je i izraz (doživotne) vernosti između dvoje ljudi, ali je pre svega neka vrsta ugovora i papira koji rešava operativne stvari poput starateljstva nad decom, nasleđivanja, zajedničkog domaćinstva. Iako se i te tekovine danas pomalo menjaju, ne bi bilo loše podsetiti se da su se te neke operativne stvari rešavale samo putem braka. Setimo se, na primer, samo kako su nazivana vanbračna deca. Tako da se slučaj Loving svakako predstavljao prekretnicu makar u američkom društvu.
Filmova na temu sudskih procesa i istorijskih presuda, borbe za ljudska prava i protiv sistematskog rasizma ne manjka, od onih tezgi snimljenih za televiziju do sezone nagrada. Važne su to teme i svakako zaslužuju filmsku obradu, ali jednako tako ne treba zaboraviti da ni svi takvi filmovi ne mogu vršiti tektonske promene u filmskoj umetnosti, pa ni u samom žanru koji se nekako učvrstio. Drugi ovogodišnji, a ujedno i drugi hollywoodski film indie-arthouse autora Jeffa Nicholsa (Take Shelter, Mud) to pokušava, ali ne uspeva sasvim.
Počnimo prvo sa dobrim stranama. Nije naročita novost da Jeff Nichols ume izabrati glumce. Ovde se ideja da u “velikoj američkoj priči” naslovni par igraju jedan Australac i jedna Britanka čini pomalo čudnom i neumesnom, ali svako čuđenje će prestati kada ugledamo Joela Edgertona kao Richarda i Ruth Negga kao Mildred Loving. Sjajno posvećeni i uvek u punoj kontroli, k tome još savršeno usmeravani iz rediteljske fotelje, oni nose film i postaju apsolutno nezamenjivi. Glumačka ekipa je pojačana još i uverljivim filmskim negativcem Martonom Csokasem u ulozi rasističkog i klasisističkog šerifa koji za Richarda misli da je toliko glup usled siromaštva da se petlja sa crncima i Indijancima i za Nicholsa neizbežnim Michaelom Shannonom, makar u ulozi fotografa kojeg ima u par vezanih scena od ukupno pet minuta. Međutim, eksperiment sa nestandardnim kastingom se Nicholsu obio o glavu sa poznatim komičarom Nickom Krollom i Jonom Bassom u ulogama advokata Lovingovih koji u njihovim izvedbama deluju karikaturalno, svaki za sebe, a naročito u paru. To se može tumačiti kao kritika inertnosti i nesposobnosti onovremene ljudsko-pravaške scene koja je tek ovlaš skrivala svoje ambicije prema slavi i bogatstvu iza pravednih ideala.
Druga stvar koja upada u oči je odsustvo melodramatskog naboja. Nema tu dugih monologa, naprasnih mudrosti i velikih gestova. Naprosto, Richard i Mildred nisu bili takvi ljudi. Nema ni sudske drame, pa ni mnogo medijske pozadine jer njih dvoje to nije zanimalo. U Edgertonovoj perfektnoj izvedbi Richard je stoički tip od malo reči, pomirljiv prema stanju stvari toliko da je spreman sa ženom i decom živeti daleko od doma ili se skrivati na nekoj farmi van puta, naivan, pomalo smotan i najviše umoran od težačkog života i pravnog i medijskog cirkusa. Njegova jedina želja je da, kao što gradi tuđe kuće, tako jednog dana sagradi jednu za sebe, Mildred i decu. Sa druge strane, Mildred je ona diskretna dobra žena koja ostaje kod kuće i koja preuzima inicijativu u stvarima koje njenog muža umaraju i Ruth Negga to igra briljantno.
Umesto toga, Nichols se oslanja na ono u čemu se već iskazao u svojoj karijeri: na opservaciju američke provincije u kojoj obitavaju pristojni ljudi poput Lovingovih i većine njihovih suseda i prijatelja, ali u kojoj su prisutni i opasni ekstremi. Takođe, Nichols pribegava konvencijama trilera, žanra u kojem se dobro snalazi, bilo visokog intenziteta, kao što su to momenti sa šerifom, bilo nešto nižeg gde osećamo Richardovu paranoju koja može biti itekako utemeljena: to što im se pred vratima ne skuplja besna seljačka rulja ili Ku Klux Klan ne znači da ih niko neće pratiti i ostavljati znakove da zna ko su i šta su. U tom segmentu, možda je najveći problem onaj pri početku kada se potegne misterija ko je obavestio policiju da oni žive skupa. Misterija se ne razrešava, ali se vrlo brzo napušta i ostavlja otvorenom.
Loving je svakako diskretan film, ali zbog toga vrlo brzo postaje bledunjav. Jasan nam je svetonazor likova obeležen pristojnošću, konzervativnim moralom i nemalom dozom stida, ali pitamo se gde je ta njihova ljubav u svemu tome. Možemo je prihvatiti kao onu duboku i postojanu, ali zapravo kod njih ne vidimo nikakvu strast, ne samo prema menjanju toka istorije, nego ni strast između njih. Čudno, ali najemotivniji momenat filma su kartice teksta pred odjavnu špicu u kojima saznajemo podatak da je Richard potrošio deset godina svog života na sudsku borbu da slobodno voli, da bi u toj ljubavi bez straha i ograničenja živeo samo sedam i da bi stradao kao žrtva besmislene saobraćajne nesreće.
Stiče se utisak da je Loving snimljen sa jednim jedinim ciljem, a to je sezona nagrada u kojoj nije bez šansi. Možda ova hollywoodska priča Nicholsu bude ono što je 12 Years a Slave bio Steveu McQueenu: prilika da svoj stil i poetiku podvuče pod hollywoodski mainstream narativ. McQueen je više radio po pravilima i zbog toga je bogato nagrađen, a za Nicholsa ćemo videti. Uostalom, on je sparivao Hollywood i svoje indie/art korene u Midnight Special, ali mu je tamo žanr bio bliži. Loving se, kao biografski film i melodrama koja to zapravo nije, može pokazati suviše nestandardnim i pomalo bespoentnim.