12.11.16

Czerwony pajak / The Red Spider

2015.
režija: Marcin Koszalka
scenario: Marcin Koszalka, Lukasz M. Maciejewski, Marta Szreder
uloge: Filip Plawiak, Adam Woronowitz, Julia Kijowska, Malgorzata Foremniak, Marek Kalita, Wojciech Zielinski, Piotr Glowatzki


Serijske ubice su osvojile svet filma još ranih 90-ih. Bilo ih je na filmu i ranije, uostalom ovi enigmatični zločinci i psihopati su odavno deo popularne i medijske kulture, ali Silence of the Lambs ih je podigao i desetak godina držao na visokom mestu filmskih prioriteta toliko da su filmovi o njima smatrani za posebni pod-žanr. Smatra se da je sledeću inovaciju u pod-žanr uveo David Fincher sa izuzetno atmosferičnim trilerom Se7en, da bi isti autor proverbijalno stavio tačku na žanr filmom Zodiac.

No, lako za Hollywood i njegove trendove, studiji se nečega drže dok im donosi novac, retko pokušavaju inovirati i osvežiti žanrove, pa ih na koncu sele u B-produkciju. Ovih godina se, pak, da naslutiti svojevrsni “revival” žanra van Hollywooda i to ne deluje ništa manje hrabro od onoga kako ga je Fincher okretanjem konvencijama doku-drame “upokojio” pre desetak godina. U Linzu smo imali prilike da vidimo London Road, preko svake mere čudnu fuziju trilera, drame i raštimanog mjuzikla (Tom Hardy u njemu peva - loše) i to je bilo zabavno. Na Motovun nam je, međutim, došao poljski naslov sa prošlogodišnjih Karlovyh Vary, Crveni pauk koji celu priču okreće prema atmosferičnom art-filmu.
Osnov za priču su dvojica poljskih serijskih ubica iz komunizmom obojenih 60-ih godina, Karol Kot i Lucian Staniak. Dok je Kot operirao u Krakowu, Staniak je isto činio nedaleko odatle, u Katowicama. Kotova priča je bila izrazito čudna za tadašnju Poljsku, bio je mlad i uspešan, dolazio iz ugledne familije, studirao medicinu i bavio se sportom. Ubijao je iz uzbuđenja, uhapšen je, osuđen i pogubljen bez velike medijske pažnje. Staniakova sudbina je takođe poznata: on je skončao u zatvorskoj bolnici na psihijatrijskom odeljku, ali nije baš jasno je li on zaista skrivio zločine za koje je osuđen ili je, kao registrirani psihijatrijski slučaj, samo poslužio kao idealno žrtveno jagnje u slučaju koji je bio toliko osebujan (navodno se poigravao sa policijom i pisao pisma svojom krvlju ili makar crvenim mastilom, što mu je priskrbilo i nadimak) da nije posve sigurno je li ipak bio izmišljen i iz kojih razloga. Novije teorije idu na tu stranu da se neki zločini jesu dogodili, ali da je Staniak napravljen na nešto nalik Jacku Trboseku možda čak i da bi se sakrila Kotova zlodela.
Gde prestaju fakti, počinje film, igrani prvenac Marcina Koszalke. Autor je pre svega snimatelj, afirmirani direktor fotografije i dokumentarist, pa znamo šta od njega možemo očekivati. Sa jedne strane, tu je perfektna fotografija u mračnim tonovima koje razbija samo belina snega, što dosta govori o neveselom životu u Poljskoj u ta doba. Sa druge, imamo izrazito trenirano oko za detalje i atmosferu, kao i dokumentarističku strpljivost u dubinskom portretiranju društva. Sa treće, tu je žanrovska odrednica koja balansira između “docu-fictiona” i alternativne istorije “šta bi bilo kad bi bilo” sorte, a centralna premisa je slučajno poznanstvo između dvojice serijskih ubica koje prerasta u prijateljstvo i mentorstvo.
Kot je ovde preimenovan u Kremer (Plawiak), ali profil odgovara stvarnom liku: student medicine, regionalni prvak u skokovima u vodu (daleko od olimpijskog nivoa, ali svejedno prolazi kod cura), doktorska familija, i zapravo avanturistički tip ličnosti. Čak tezgari kao akrobata na motoru i na vašarima izvodi “zid smrti”, što je i “plot device” za upoznavanje sa naslovnim ubicom. Naime, na jednom vašaru, Kremer vidi svež leš dečaka i priliku koja se od njega udaljava. I pored panike u narodu i policijskog časa koji je na snazi, mladi student ne alarmira organe reda, nego počinje sam da prati osumnjičenog. Ispostavlja se da je to lokalni veterinar (Woronowitz), usamljenik, čovek koji živi u braku bez dece i bez strasti sa suprugom. Njih dvojica uspostavljaju odnos...
Gledajući na svaki pojedinačni detalj, Crveni pauk je impozantno urađen, predivno i elaborirano snimljen, i jednako tako odglumljen. Zbog koincidentalno sličnog vremenskog perioda, deo kritike je požurio da povuče paralele sa Idom Pawela Pawlikowskog, premda su ta poređenja preterana. Ida možda ostvaruje prolazni emotivni efekat, ali nabacuje i razrađuje relevantne teme za razmišljanje kako u poljskom, tako i u širem kontekstu. Crveni pauk se i sam zapliće u svoju mrežu, jasno deklarirajući šta ne želi biti (žanrovski film) i uzimajući komadiće od onoga što bi želeo biti: malo socijalne, malo psihološke studije, malo nenadanog nasilja nakon uljuljkivanja, a najviše artističke ekstravagance i mogućnosti za špekulacije i nagađanja.
Ono što je većinu kritike osvojilo, izbegavanje žanrosvskog izraza, meni naprosto nije dovoljno, a ni naročito dobro. Žanr nije sam po sebi loš. Loše je slepo pridržavanje konvencija, a u okviru žanra nije ni nemoguće ni zabranjeno preispitivanje istih, čak je poželjno. Ne tvrdim da je Koszalka morao napraviti žanrovski film na tu temu, ali je za svoju mešanicu mogao da pozajmi nešto od toga. Recimo dinamiku koja ovoj impresivno detaljnoj slici često nedostaje.