29.11.16

Le ciel Flamand / Flemish Heaven

Le ciel Flamand / Flemish Heaven
2016.
Scenario i režija: Peter Monsaert
Uloge: Sara Vertongen, Wiim Willaert, Esra Vandenbussche, Ingrid De Vos, Isabelle Van Hecke, Naima Rodric, Serge Lariviere



Postoje stvari koje čoveka ne mogu ostaviti ravnodušnim. Traumatizirano dete usled otmice i seksualnog zlostavljanja je jedna od tih stvari. Kada to vidimo ili kada samo na to pomislimo osećamo se neprijatno. Ako je nekome cilj da nas izbaci iz takta, to bi bio zicer. Međutim, kada smo kod filmskog stvaralaštva, zicer se ne isplati baš uvek, jer kada nešto tako snažno nije provedeno kroz odgovarajuće intelektualne i stručne filtere poput dramaturgije i režije, neprijatnost koju osećamo se neće preliti u oduševljenje filmom. Flemish Heaven je primer za to.
Tehnički gledano, scena otmice devojčice Eline (Vandenbussche) iz bordela koji joj je zabranjena zona, a kojim upravljaju njena majka Sylvie (Vertongen) i baka (De Vos) je impresivna, a ideja da je celu posmatramo iz dečije perspektive izrazito efektna i za emicionalni dojam i za misteriju / istragu koja sledi. Zapravo, ceo uvod od nekih pola sata je bolji deo filma, ma koliko misterije koje postavlja bile providne, poput one o „ujaku“ Dirku (Willaert), a zapažanja o dečijoj nevinosti pomalo očekivana. Dobro, nekako ćemo progutati majčino objašnjenje da ona i njene devojke daju zagrljaje muškarcima kojima su potrebni, a pitanje „Šta je to kurva?“ i odgovor na njega malo teže, ali ipak nekako treba pozicionirati priču i likove.
Međutim, čim se „događaj“ odigra, više nema povratka i film nepovratno odlazi dovraga. Očekivane stvari su tu: policijska istraga koja ne vodi nikuda, pa majka i „ujak“ pribegavaju „vigilante“ metodama, trauma od koje se devojčica oporavlja, majčino samokažnjavanje i premišljanje šta i kako sa bordelom koji filmu daje naslov. Međutim, jedina potporna tačka filma je ono što se može podvesti pod konzervativni moral.
Po toj logici, to je sve rizik posla kojim se Sylvie bavi, a počinitelj nije neki stalni gost, nego misteriozni stranac iz drugog „entiteta“. U tom smislu, Peter Monsaert negira osnovnu zdravu logiku da takva mesta moraju imati nekakvo obezbeđenje, da devojčica ne može tek tako zalutati, niti je neko može tek tako izvesti. Proizvoljne konstrukcije na kojima autor misli da ubira lake emotivne poene se ređaju dalje, do samog kraja filma, uništavajući i ono malo integriteta. A otvoreni kraj koji navodno otvara još jednu misteriju dolazi kao so na ranu.

Pored proizvoljnosti, drugi problem filma je pretrpanost linijama radnje i događajima niskog intenziteta koji rasturaju ritam i usporavaju tempo, na koncu vodeći u potpunu tonalnu nekonzistentnost. Flemish Heaven deluje kao film koji ne zna šta bi zapravo bio: socijalna studija nesreće u poslu sa bordelom, misterija, moralističko popovanje ili ogled o vaninstitucionalnoj pravdi. Film je međutim siguran u jedno: želi biti neprijatan, sablazniti, zgroziti, čak ne ni toliko eksplicitno, koliko implicitno. Monsaert ima nekog šlifa za to, da postavi scenu, da se poigrava sa perspektivama i tamnim tonovima, uopšte da stvori atmosferu. Ume i sa glumcima, jer u njihovim izvedbama vidimo i nešto ljudskosti, a ne samo funkciju u priči, kalup i tipologiju. Međutim, kada na tome pokuša poentirati, u tome ne odlazi dalje od popovanja, pa film umesto neprijatno-potresnog postaje neprijatno-neprijatan.