13.11.16

The Daughter

2015.
scenario i režija: Simon Stone (prema drami Divlja patka Henrika Ibsena)
uloge: Paul Schneider, Geoffrey Rush, Sam Neill, Ewen Leslie, Miranda Otto, Odessa Young, Anna Torv, Wilson Moore, Nicholas Hope


Simon Stone dolazi iz miljea teatra i njegova postavka Ibsenove Divlje patke bila je prilično zapažena u Australiji, kao i na turneji širom anglofonog sveta. The Daughter je filmska adaptacija sa nekim istim članovima glumačke postave, prenesena iz okruženja Skandinavije XIX stoleća u kontekst savremene australske provincije, industrijskog gradića na umoru, a opet verna osnovnoj temi tajni i laži u okviru familije i zajednice koje se brižljivo čuvaju, a jednom kad izbiju na površinu mogu imati ozbiljne posledice ne samo po svoje neposredne aktere, nego i po ljude koji u tome nisu učestvovali i za to nisu ni najmanje krivi.

 Nakon višegodišnjeg odsustva, Christian (Schneider) se vraća u gradić u kojem je odrastao. Razlog za odsustvo je bila trauma, ispostaviće se majčino samoubistvo usled nesrećnog života, a razlog za povratak je venčanje njegovog oca, lokalnog gazde Henryja (Rush) sa svojom nekadašnjom kućnom pomoćnicom Annom (Torv). Christian se čini kao uspešan i stabilan čovek koji je od odlaska stekao nešto sofistikacije. Međutim, to, kao i nekonzumiranje alkohola je samo maska koja može svakog trenutka pasti.
Christianov susret sa prijateljem iz mladosti Oliverom (Leslie), njegovom ženom Charlotte (Otto) i briljantnom kćerkom Hedvig (Young) pokrenuće lavinu događaja i na površinu izbaciti brižljivo čuvane tajne o Henryjevim neverstvima, ali i poslovnim malverzacijama u kojima je učestvovao i Oliverov otac Walter (Neill) koji je zbog toga robijao, ali mu se Henry finansijski odužio. Osećajući moralnu obavezu prema pokojnoj majci da istera stvari na čistac, dok mu, sa druge strane, popuštaju sve kočnice vezane za primereno ponašanje, Christian će napraviti nešto što neće biti samo osveta ocu, nego će uništiti živote drugih ljudi.

Divlja patka koja se oporavlja od rane koja joj je skoro uništila krilo, ali ne i instinkt za letenjem, i ovde je motiv prisutan na simboličkoj ravni. Do kraja filma brižljivo čuvana u Walterovoj “šumi” za napuštene i ranjene životinje i tretirana sa pažnjom i ljubavlju od strane Hedvig, ona će do kraja filma pokušavati poleteti. Ti pokušaji su u ravni sa pokušajima svih likova da se oslobode i vode normalan život. Christianova opsesija istinom i čašću je njegov pokušaj leta i oslobođenja. Kod Henryja je to novi brak. Walter to čini kroz selektivnu senilnost kojom briše pređašnje veze sa Henryjem. Hedvig kroz želju za prvim seksualnim iskustvom (iako laže da je već “to radila”) koje joj stalno izmiče. Oliver i Charlotte kroz pozitivan stav uprkos činjenici da je Henryjeva pilana koja je hranila ceo grad zatvorena i ljudi se masovno sele.
 Ubačeni socijalni kontekst, ne toliko primetan u originalnoj drami, ovde u solidnoj meri boji film, odnosno njegove prve dve trećine. Tako prihvatamo da su Christian i Oliver bili školski drugovi, a da su socijalne razlike došle do izražaja tek kasnije, i to na vrlo posredan način. Sama činjenica da se pilana kao glavno industrijsko postrojenje zatvorila diktira neveseli ton, iako na dramski zaplet utiče samo na jednom mestu, kao element dodatnog pritiska na Hedvig. Problem nastaje tek u poslednjoj trećini filma kada se sve podređuje tragediji nastaloj isključivo iz unutrašnjih motiva, što film okreće prema melodrami.
 Do tada se sve drži odlično, australski kontekst je vešto stopljen sa Skandinavijom, počev od nekih očuvanih imena iz Ibsenove drame, preko asocijacije na Vinterbergov film Festen, pa do vizuelnih tragova, tamnih tonova i hladnih filtera prisutnih u fotografiji, umesto tople, prašnjave, žućkaste palete kakvu obično asociramo s Australijom. Mračna raspoloženja i tragedija koja se polako pred našim očima gradi nisu velika novina u australskoj i novozelandskoj kinematografiji (na pamet mi pada Jane Campion, takođe sklona tamnim tonovima).
  Stone se sa neobičnom sigurnošću hvata materijala, poštujući teatarske i filmske uzore i sa osećajem gradi uvod u tragediju. Pojedine scene koje se međusobno preklapaju su prava poezija za gledati. Jedini problem je suviše nagli prelaz do finala, zasnovan na diskontinuitetu u ponašanju protagoniste Christiana koji deluje zbrzano i sa plošnom motivacijom. Reditelju se, međutim, mora odati počast što se tiče pričanja priče jer uspeva toliko da nas uvuče da zaboravimo da već u naslovu stoji “spoiler” ili makar smernica čiji su ulozi najveći. Zapravo ne znam šta bi falilo originalnom naslovu drame, ali očito da su producenti ovaj smatrali marketinški zgodnijim.
Schneider je, kao i ostatak glumačke postave, briljantan i svoj lik nosi samouvereno, čak i posle tog nesrećnog prelaza. Isto se može reći za mladu Odessu Young koja je prilično životna i taktilna u ulozi koja bi inače mogla biti tipska. Nadahnut je i Ewen Leslie čiji je Oliver oličenje prestarelog lokalnog momka koji svoje egzistencijalne probleme sve do tačke pucanja krije veseljačkim ponašanjem. Iskusni glumci kao što su Geoffrey Rush i Sam Neill su standardno dobri u svojim ulogama, a isto se može reći i za Mirandu Otto.
Uz bolje pripremljeno i izvedeno finale filma, The Daughter bi bio jedan od naslova za obaveznu filmsku lektiru. Ovako možemo samo žaliti za propuštenom šansom i zaključiti da je adaptacija drame u film osetljiv posao koji se vrlo lako može otrgnuti kontroli.