27.11.16

Hymyileva mies / The Happiest Day in the Life of Olli Maki

2016.
režija: Juho Kuosmanen
scenario: Juho Kuosmanen, Mikko Myllylahti
uloge: Jarkko Lahti, Oona Airola, Eero Milonoff, John Bosco Jr.


Bokserskih filmova ima pregršt i ima ih svakakvih, ali većina se vozika na istim štosevima. Hoće li neko prevazići kult Rockyja Balboe kao lika ili kvalitet emotivne razornosti Raging Bulla? Sumnjam. Ali ljudi svejedno vole priče u kojima simpatični autsajderi ne samo da imaju šansi, nego i pobeđuju i u kojima je magičan povratak moguć. E, pa, ništa od toga, ili skoro ništa, nećete videti u ovom simpatičnom finskom filmu koji je možda o bokseru, i to stvarnom, ali ni u kom slučaju nije klasičan bokserski film.

Nije tolika novina ni to što je bokser zaljubljen, imali smo zaljubljenih boksera. Mnogo je veća novina kako je naš naslovni junak (kojeg zbog fizičke sličnosti sa stvarnom ličnošću sjajno igra Jarkko Lahti) zapravo smušen i izgubljen i kako mu se stalno dešavaju pizdarije. Tipa, auto neće da upali. Tipa, nikako ne uspeva da skine kilažu pred važan meč. Tipa, menadžer ga smara. Pa i to zaljubljivanje nije moglo da se desi u gorem trenutku.
Olli se, naime, priprema za važan meč, prvi pravi profesionalni meč u Finskoj, onakav o kakvima se slušalo kada se pričalo o Americi. Meč je za titulu svetskog šampiona, protivnik je dosta iskusniji, ali je nacija izuzetno napaljena na ovog simpatičnog i skromnog momka. Svi su spremni da ga proglase herojem i ako pobedi, to će biti najsretniji dan. Njima sigurno, njemu kako se uzme.
Olli ne voli medijsku i drugu gužvu, preferira mir, pa je kao takav sasvim nepogodan za bučne američke spektakle kakav želi njegov menadžer i bivši šampion Elis (Milonoff). Njemu je neprijatno da kaže bilo šta osim “neka bolji pobedi”. Njemu je neprijatno da se ulaguje sponzorima, da se slika s missicama, da glumi u “dokumentarcu” o njegovim pripremama i meču koji je u planu. Povrh svega, on se, kao dečko iz provincije, slabo snalazi u Helsinkiju, a njegova devojka Raija (perfektna Oona Airola) je gradskom vrevom toliko prestrašena da se u jednom trenutku vraća kući. Može li se u tako stresnim okolnostima on pripremiti za meč?
The Happiest Day in the Life of Olli Maki jedan je izuzetno simpatičan film, i to od one sorte koja je toga jako svesna. Snimljen je na analognoj kameri, na filmu od 16mm i u crno-beloj paleti, sasvim na tragu onovremenog verizma. Stvarni događaji su tako složeni da izgledaju kao snolika fikcija. Glumci su izuzetno raspoloženi u svojim ulogama, od vrlo metodičnog pristupa Jarkka Lahtija, do apsolutno predive Oone Airole.
Juho Kuosmanen, jedan od nadolazećih autora, zapravo je čovek teatra, i to amaterskog i u provinciji, i entuzijasta za dokumentarne filmove. Od njega se dosta očekuje, ali pitanje je koliko njega zanima da očekivanja ispuni. On snima lokalne priče, sa lokalnim ljudima i glumcima koje poznaje i ovog puta mu je uspelo. Oseti se da on sportistu iz svog kraja smatra herojem, prilazi mu s poštovanjem i insistira na čovečnosti. Zato se film i izdiže iznad nivoa standardnog biografskog, standardnog sportskog filma i standardne romantične komedije, iako u njemu ima ponečeg od svega toga.
Zanimljiv je kontekst cele te priče. Olli Maki je bio komunista, u vreme dok Finska još nije postala država blagostanja, znači u doba kada to baš i nije bilo tako uputno. Međutim, on je tim idealima bio veran i živeo ih. Amaterski boks je voleo više nego profesionalni i vratio mu se, a nakon sportske karijere je bio trener klincima-početnicima. Ceo svoj radni vek je proveo kao pekar. Nisu ga privlačili novac i slava. A u Finskoj su se stvari menjale, svakako nabolje: država na kraju sveta se uključivala u globalne tokove, a socijal-demokratija koja je tamo zaživela je pustila duboke korene u društvu koje se smatra jednim od najuređenijih u Evropi i svetu. Možda Olli nije baš tako zamišljao taj vrli, novi svet, ali je u njemu, zajedno sa Raijom, proživeo uglavnom kako je hteo. Pitao bih ga sada (još uvek je živ, ima i cameo-ulogu u filmu, skupa sa Raijom, naravno) kako gleda na boks i stanje stvari u Finskoj i u svetu, ako ga to još zanima. I verujem da bi dao skroman i iskren odgovor.