kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Xavier Dolan (prema drami
Jean-Luca Lagracea)
uloge: Gaspard Ulliel, Vincent Cassel, Lea
Seydoux, Marion Cotillard, Nathalie Baye
Wunderkind Xavier Dolan kreće na internacionalni
pohod. Na neki način. Juste la fin du monde mu je prvi film van
striktno kanadskog, odnosno “Quebecois” konteksta. U pitanju je
kanadsko-francuska koprodukcija, prema delu francuskog pisca i sa
francuskim glumcima, i to izrazito zvučnih imena, snimljena na,
doduše, kanadskim lokacijama. Dok željno očekujemo i debi na
engleskom jeziku, The Death and Life of John F. Donovan, najavljen za
2018. godinu, ostaje nam da pogledamo kako se mladi autor snašao na
novoj teritoriji.
Logično je za pretpostaviti da će autor sklon
ličnom, čak autobiografskom pristupu u filmu izabrati dramu autora,
jednako tako sklonog ličnom i autobiografskom pristupu sa kojim se
može identificirati po još dva pitanja. Oba autora su neskriveno
gay i obojica su u svom radu fantastično brzi i produktivni. Lagrace
je umro mlad, od AIDS-a sa samo 38 godina života i ova drama iz
kasnijeg perioda njegovog opusa govori upravo o pripremama na smrt.
Dolanu možemo zaželeti jedino drugačiju sudbinu, dug život i još
plodniju autorsku karijeru.
Film počinje sa naracijom glavnog junaka Louisa
(Ulliel) koji objašnjava da se nakon dvanaestogodišnjeg odsustva
vraća kući kako bi svojima rekao da umire i oprostio se od njih i
od života. Ubrzo ćemo saznati da je otišao naglo i nenadano, da je
ostvario blistavu karijeru kao dramski pisac i da se svojima javljao
kratkim, kriptičnim razglednicama. Međutim, kada se pojavi na
kućnom pragu, pičvajz već uveliko počinje i u toj situaciji Louis
nikako ne uspeva da pronađe pravi trenutak za veliku vest jer se
čini da su za ostatak familije njihovi problemi i svađe preče od
posete izgubljenog sina i brata.
Je li Louis jedini normalan u toj kući ili se
tako samo doima zbog lakonskih odgovora sa smeškom? Ili je možda
upravo seme razdora, nepokretni pokretač koji unosi nemir samim
svojim prisustvom? Bilo kako bilo, pripremite se za 90 minuta svađe
(skoro) svih sa (skoro) svima koja će biti prekinuta jedino snolikim
sećanjima na neke prošle, sretnije dane.
A ekipa likova je paklena. Majka Martine (Baye) je
rastresena, ali draga žena preke naravi koja jako voli zvuk svog
glasa, pa se zato stalno trudi da govori i bude u centru pažnje.
Ipak, ispod te neprimereno blesave površine, ona je ipak dovoljno
lucidna i perceptivna. Brat Antoine (Cassel) je nesiguran u sebe,
nesrećan u životu, ljubomoran na sve druge i to maskira odurnim,
drkadžijskim stavom koji prevazilazi iritantno ruganje i uvek je na
rubu nasilja, a ponekad tu zamišljenu granicu i prelazi, barem u
verbalnom smislu.
Osim njih, u kući su i dve osobe koje Louis ne
poznaje. Jedna je žena njegovog brata, Catherine (Cotillard) koja je
u familiju ušla pošto je on izašao. Ona je srdačna i sklona priči
o stvarima u njenom životu, uglavnom deci, ali od početka odaje
čudne vibracije. Pošto ne zna uvek da se izrazi, možemo pomisliti
da joj francuski nije maternji jezik, da joj inteligencija nije jača
strana ili da je jednostavno ubijena u pojam, što nam uz Antoinea
nije teško zamisliti. Druga “neznanka” je sestra Suzanne koja se
od sasvim male devojčice kada je Louis odlazio pretvorila u lepu i
nežnu buntovnicu koja je na brata ponosna, ali oseća tugu što se
ne poznaju, pa nelagodu rešava rafalnim pričanjem i kontra-napadima
usmerenim ka majci i Antoineu koji je često nipodaštavaju.
Xavier Dolan je shvatio osnovnu stvar da je
jednostavnost put do genijalnosti. On i inače zna sa glumcima, ali
se do sada držao uglavnom iste ekipe sa kojom je radio iz filma u
film. Njegovo rešenje za velike zvezde je briljantno: klasično plan
- kontra-plan kadriranje i izuzetno, čak neprijatno krupni kadrovi u
kojima se vidi svaki mišić lica i svaki pokret. Glumci tako
dobijaju svoje scene kao poligon da pokažu svu raskoš svog talenta,
a briljantan rezultat svega toga govori i o njegovoj izuzetnoj
kontroli, pa i autoritetu koji uspostavlja.
Glasne svađe koje često počinju od banalnih
stvari, pa eskaliraju do otvaranja starih rana, starih zamerki i
zloćudnih napada bi vrlo brzo postale neprijatne za gledanje,
naročito u tom obilju krupnih kadrova i naročito ako imamo samo
njih. Dolan pokazuje vrlo dobar osećaj za ritam, pa situaciju s
vremena na vreme relaksira “flashback” momentom na bolja i
mirnija vremena koja Louis pamti. Muzika je prisutna kroz ceo film,
od klasičnog “scorea”, preko tihe i pozadinske do vrlo glasne i
prepoznatljive koja koincidira sa vizuelnim planom. Uvodi u scene,
bile one u sadašnjem trenutku ili “flashback” prirode uvek
počinju sa igrom pomeranja fokusa i ugođajem sfumata, a u scenama
sećanja se muzika pojačava i sve poprima izgled video-spota. Muzika
je bitan deo Dolanovih filmova i sa oslanjanjem na nju on ponekad i
preteruje, a “hintovi” koje ostavlja su ponekad preočiti, ali se
u pravilu uspevaju iskupiti faktorom čiste zabave. Tako recimo
možemo čuti nove radio-hitove, podsetiti se Mobyja, ali se i
ismejati uz moldavski trash-dance hit Dragostea din tei.
Osim iskakanja sa muzikom i prenaglašenom
estetikom video-spota, najslabija tačka je uskakanje u surealizam na
kraju filma koji služi samo za to da progura jeftinu, preočitu
simboliku. Tu još uvek kao opravdanje može poslužiti Dolanova
mladost i nedostatak životne mudrosti iz iskustva, ali pitanje je
koliko će to dugo moći, odnosno koliko mu je “on the nose”
simbolika integralni deo stila i potpisa.
Ono u šta nas je Dolan već uverio sa prethodnim
filmovima je da ima puno hrabrosti i da ima puno duše koju se ne
stidi da pokaže. To se moglo videti na njegovom iznenađenom licu
kada je osvojio Grand Prix žirija u Cannesu ove godine. Međutim,
pre toga je pokazao i svoju klinačku stranu od koje se polako odvaja
i nedostatak mudrosti i takta kada je uleteo u raspravu sa kritikom
koja je njegov film uglavnom pogrešno shvatila i uzela na nišan.
Čini se da autor pomalo uživa u tome da bude kontroverzan i faktor
podele, ali takođe oseća i potrebu da ono što najbolje radi - radi
u miru.
Na kraju, Juste la fin du monde nije Dolanov
najbolji film, niti njegov najzreliji, možda čak ni najintimniji.
Mommy je jači i bolji na sva tri polja. Ali daleko od toga da je
ovaj film loš ili čak prosečan. Dobar je, čak vrlo dobar. I u
svakom slučaju predstavlja korak napred ka osvajanju sveta, većim
budžetima, većim glumačkim imenima, možda čak i većim pričama.
Xavier Dolan nam raste pred očima i menja se od fascinantno
talentiranog klinca prema velikom svetskom autoru.
No comments:
Post a Comment