2015.
autor: Sylvain Biegeleisen
Roditelji su važni, odnos sa njima je važan, a to možda nećemo
shvatiti dok ne bude prekasno. Starenje je neizbežno, smrt dolazi po
svoje i vremena je sve manje. Zato Sylvain Biegeleisen,
belgijsko-izraelski umetnik u najširem smislu te reči, svoje
dokuementarne filmove snima o svojoj majci. The Last Card se
bavio smetnjama u komunikaciji i tajnama, pa preko toga i krivicom,
preživljavanjem Holokausta i osećajem izloženosti koji je potom
nastupao. Majka je tada imala još snage i moći da odluči želi li
svoja iskustva podeliti sa sinom kojeg je od njih tokom celog života
štitila.
Twilight of a Life se bavi kasnijim periodom kada je majka već
umiruća i nema skoro nikakvu moć. Ponekad čak i ne prepoznaje svog
sina i svoj stan. O konceptu dokumentarnog filma da i ne govorimo.
Snimanje koje je počelo kao lična terapija, za sina prilika da
uhvati majčine poslednje dane i poslednje reči, a za majku nešto
što razbija monotoniju, preraslo je s njenim odobrenjem u
dokuementarni film o životu daleko više nego o smrti.
Film koji ima samo dvoje aktera je, u nedostatku preciznijeg termina,
izuzetno poetičan, sa jedne strane vrlo intiman (bez majčinog
nedvosmislenog pristanka bi bio i neukusan), a sa druge univerzalan.
Snimljen skoro isključivo u stanu umiruće starice (izuzetak je
jedna scena vožnje bicikla koja se stapa u gole grane koje se upiru
prema sivom nebu) u crno-beloj tehnici sa dominantnim sivim tonovima,
često iz ne baš prijatne blizine koja otkriva zamor ljudskog tela i
propraćen muzikom koju Biegeleisen uglavnom sam izvodi na akustičnoj
gitari i vokalno, Twilight of a Life je izuzetno emotivno
iskustvo.
U svemu tome “twist” je sledeći: tuga nije i ne treba biti
osećanje umirućeg, nego eventualno onog koji će ga nadživeti, a
ni ta tuga nije produktivna. Zato Biegeleisen svoju tugu pokušava
sakriti zabavljajući majku i stimulirajući je da se ispolji. Ne
uspeva mu uvek, on je svestan da je njen kraj blizu i plaši ga se
više nego ona. Majka je, pak, uverena da je život borba i da je ta
borba zapravo bitna čak i kad znamo ishod jer treba “ukrasti”
još dan po dan. Telo otkazuje, um otkazuje, ali duh ne sme otkazati.
Zato će se ona uključiti u raspravu o jeziku dodira, pokušavati da
se pokrene uz muziku, čak i zapevati uz njegovu gitaru i radovati se
sitnicama, čak banalnostima, poput Sylvainovih katastrofalnih
sposobnosti u kuhinji. Ko bi rekao da zagoreli krompir, prepečena
riba i pokipela supa mogu biti toliki izvor radosti.
Upravo je radost ovde ključna reč: od umirućih ljudi očekujemo
možda kuknjavu, sebičnost, tugu, ali vrlo retko radost. Ali ponekad
je esencijalno radovati se malim stvarima, smejati se nečijim
gegovima, uživati u muzici. Možda, samo možda to kupuje vreme na
ovom svetu. Zato je gospođa na početku jasna: ona će razmišljati
i govoriti o životu, a ne o smrti. Sylvain Biegeleisen na to
pristaje i filmom o umirućoj majci slavi život, baš kao što ona
to želi i čini.
No comments:
Post a Comment