1.11.16

Au crepuscule d’un vie / Twilight of a Life

2015.
autor: Sylvain Biegeleisen



Roditelji su važni, odnos sa njima je važan, a to možda nećemo shvatiti dok ne bude prekasno. Starenje je neizbežno, smrt dolazi po svoje i vremena je sve manje. Zato Sylvain Biegeleisen, belgijsko-izraelski umetnik u najširem smislu te reči, svoje dokuementarne filmove snima o svojoj majci. The Last Card se bavio smetnjama u komunikaciji i tajnama, pa preko toga i krivicom, preživljavanjem Holokausta i osećajem izloženosti koji je potom nastupao. Majka je tada imala još snage i moći da odluči želi li svoja iskustva podeliti sa sinom kojeg je od njih tokom celog života štitila.
Twilight of a Life se bavi kasnijim periodom kada je majka već umiruća i nema skoro nikakvu moć. Ponekad čak i ne prepoznaje svog sina i svoj stan. O konceptu dokumentarnog filma da i ne govorimo. Snimanje koje je počelo kao lična terapija, za sina prilika da uhvati majčine poslednje dane i poslednje reči, a za majku nešto što razbija monotoniju, preraslo je s njenim odobrenjem u dokuementarni film o životu daleko više nego o smrti.
Film koji ima samo dvoje aktera je, u nedostatku preciznijeg termina, izuzetno poetičan, sa jedne strane vrlo intiman (bez majčinog nedvosmislenog pristanka bi bio i neukusan), a sa druge univerzalan. Snimljen skoro isključivo u stanu umiruće starice (izuzetak je jedna scena vožnje bicikla koja se stapa u gole grane koje se upiru prema sivom nebu) u crno-beloj tehnici sa dominantnim sivim tonovima, često iz ne baš prijatne blizine koja otkriva zamor ljudskog tela i propraćen muzikom koju Biegeleisen uglavnom sam izvodi na akustičnoj gitari i vokalno, Twilight of a Life je izuzetno emotivno iskustvo.
U svemu tome “twist” je sledeći: tuga nije i ne treba biti osećanje umirućeg, nego eventualno onog koji će ga nadživeti, a ni ta tuga nije produktivna. Zato Biegeleisen svoju tugu pokušava sakriti zabavljajući majku i stimulirajući je da se ispolji. Ne uspeva mu uvek, on je svestan da je njen kraj blizu i plaši ga se više nego ona. Majka je, pak, uverena da je život borba i da je ta borba zapravo bitna čak i kad znamo ishod jer treba “ukrasti” još dan po dan. Telo otkazuje, um otkazuje, ali duh ne sme otkazati. Zato će se ona uključiti u raspravu o jeziku dodira, pokušavati da se pokrene uz muziku, čak i zapevati uz njegovu gitaru i radovati se sitnicama, čak banalnostima, poput Sylvainovih katastrofalnih sposobnosti u kuhinji. Ko bi rekao da zagoreli krompir, prepečena riba i pokipela supa mogu biti toliki izvor radosti.

 Upravo je radost ovde ključna reč: od umirućih ljudi očekujemo možda kuknjavu, sebičnost, tugu, ali vrlo retko radost. Ali ponekad je esencijalno radovati se malim stvarima, smejati se nečijim gegovima, uživati u muzici. Možda, samo možda to kupuje vreme na ovom svetu. Zato je gospođa na početku jasna: ona će razmišljati i govoriti o životu, a ne o smrti. Sylvain Biegeleisen na to pristaje i filmom o umirućoj majci slavi život, baš kao što ona to želi i čini.